Književne novine

КЊИЖЕВНИ ЖИВОТ У СВЕТУ |.

БОРБА

ЗА. НАРОДНУ КУЛТУРУ

Уз ХЕ конгрес талијанских књижевника

ТАЛИЈАНСКИ КЊИЖЕВНИЦИ, који су од 1945. били окупљени

у једном једином струковном уд

ружењу, подијелили су се 1971, у два идеолошки јасно карактеризирана синдиката: Национални синдикат књижевника, који оку пља све демократске и напредне струје од комуниста до демокришћана, но Слободни _ синдикат књижевника, којему су пришли писци десмичарског усмјерења. Демократски књижевници, љевичари, одржали су ове године, од 18. до 20. свибња, свој конгрес; и будући да су они настављачи старота јединственог синдиката књижевника, насталог одмах на кон ослобођења Италије од на цифашиста, тај идеални и организациони континуитет назначен је у називу самога конгреса: једанаестога по реду. у

Конгресу, одржаном у Боло: њи, главном граду „црвене регије“ Емилиа-Ромања, прибивала су и четири југославенска књижевника: др Драган Јеремић, Ци рил Злобец п Симон Дракул као службена _ делегација, те писац ових редака као представник та“ лијанских књижевника из Југо„славије. Нека ми, дакле, буде допуштено скупити овдје неке биљешке записане на рубу конгреса: желим тиме указати на главне проблеме с којима се талијански књижевници суочују м на најважније акције што их воде, данас више него икад заузети у дубокој борби за демо кратизацију · културе, за поли. тичку и синдикалну афирмацију улоте писаца.

Проблеми _ талијанских _ књи-

жевника, веома обимни, уклапају се у процес преобразбе талијанске државе, то јест у процес остваривања _ регионалних ауто. номија. То су проблеми улоге интелектуалних снага у садашњој фази те преобразбе; проблеми управљања средствима производ ње и расподјеле културе им јавнаг извјешћивања; проблеми постигнућа једнога новот статуса интелектуалних _ снага, који ће тим снагама омогућити да блокирају издавачке монополе и бирокрацију на пољу културе. · Алберто Моравиа је изврсно девијетлио изворе и функционирање културне бирокрације владајућих _ класа, приказујући то на примјеру Рима. Тај град, већ цијело стољеће главни град уједињене Италије, није успио У јединити различите културне енертије појединих регија, него је, напротив, сам _ остао културна провинција, сједиште _ културне бирокрације, културе министар. става. Али, У посљедњем десетљећу, захваљујући великим демократским борбама, хегемонија политичке и културне моћи. у Италији доведена је у кризу. На ту кризу буржоазија реагира интер венирајући на разне начине: настојећи подвргнути интелектуалце капиталистичкој организацији рада, јачајући надзор великих 2 нарата производње културе и јав ног извјешћивања.

Полуге су тота процеса економске и политичке. Индустриј“ ски и финанцијски капитал „ин“ тервенира, на примјер, тако да погодује концентрацији издавачке дјелатности. Подузеће „ЕтасКомпас", које послује с Фиатовим капиталом, апсорбирало је маклазне заволе Бомпиани, Адел фи, Борингнери и Фратели ФаОри. Тако је највећа талијанска аутомобилска индустрија на пу ту ода постане најкрупнијим талијанскам накладником, намећући једну „културну линију“ цијелој земљи. Други примјер: у Милану, гдје има 400 накладних 382: вода, 80 посто књига производе само двијетри велике издавачке индустрије, с Мондадоријем на челу. На политичкој разини, пак, владајуће класе користе се ит струментима једпог државног а. парата који је јако централизиран, самосталан и с великим мотућностима маневрирања; и став кају те инструменте У службу својим циљевима. р Та све јача концентрација крупних капитала и политичке моћи чини све подложнијом ситуашију интелектуалца, У који _ ТО4 сектор производње он био уклопСиндиката љен; одатле одлука књижевника да' се као са својим наравним савезником _пове

же с радничким покретом, чије борбе, захтјеве и постигнућа дијели п подупире. Заједно с рад ничким покретом, књижевници се боре за децентрализацију Културе, за самоуправљање средстви ма културне производње, Књижевници се залажу за пронала жење пових начина који ће по. тодовати не лаком процесу реви зије положаја интелектуалца; боре се против повластица што их влалајућа класа поклања тра: диционахном | пнтелектуалцу слу: 'зи државе; граде социјални и

АХБЕРТО МОРАВИЈА

политички _ блок интелектуалаца. разини регија, против централистичког уплитања државе у кул. турни живот, а у корист једне аутентичне, народне и. напредне културе. “ _ Непосредни су циљеви _ талијанских демократских. књижевни ка: обрана права књижевника по других културних радника (пре водилаца, илустратора, сценариста, цртача стрипова итд.) колек тивним уговорима за разне врсте интелектуалне производње, с ти ме да би таквим уговорима писци добили суставно право надзора над накладом књига, и'да би им уједно било зајамчено здравствено и мировинско осигурање; оснивање задруга писаца им читалаца, које би доносиле заједнички програм производње, тискања и распарчавања књига; уклапање писаца у борбу за реформу свега онога што се опћенито зове културном информацијом, а под: разумијева велике идеолошке а'парате, од школских уџбеника до радиотелевизије. Другим ријечима, талијански демократски књижевници одбијају да буду изолирани у „сло. бодне царинске зоне", и боре се против сваке напасти подјеле културе, – настојећи, – напротив, створити демократски простор за културу, У поштивању слободе истраживања и израза, кроз пре образбу самих темеља културног живота, и кроз пријелаз од културеза малобројне накултуру за све, што се не може постићи без интелектуалне и социјалне преобразбе. Писац Алдо Де Јако је рекао: „Не можемо остати на плочнику, не можемо се затворити у кућу, не можемо забравити врата и прозоре, не може мо се заклонити у куле бјелокосне, Свјесни смо, напротив, да борба за одржавање отвореним пута к демократској обнови земље увјетује, наш рад грађана и производитеља , културе". Књи жевницима је, дакле, веома важно моћи надзирати процес ко јим се културно дјело ствара и долази до читатеља; а изнад све та 'важно им је устрајати у развијању · увјета слободе им демо. крације против „свакога аутори“ тарног мијешања,

Бакомо Скоти

демократских првенствено на

КИЛЕВНЕНОВИНЕ

Уређивачки одбор: др Петар Волк, Васко Мвановић, Миодраг „Малић, др Драган М. Јеремић (главни и одговорни уредник), мр Љубиша Јеремић, Вук Крњевић, Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић, Владимир В. Предић (секретар редакције), Владимир Сторшин, Бранимир Шћепановић. Техничко-уметничка опрема: Драгомир Димитријевић. Књижевни савет: Ар Димитрије Вученов, Предраг Делибашић, Енвер Ђерћеку, др Милош Илић, Душан Матић, др Војин Матић, Момчило _Миланков, др Драшко Ређеп, . Јара Рибникар, Душан Сковран, Алекса Челебоновић, Зухо МЏумхур, Пал Шафер. Шдејно решење графичке опреме Богдан Кршић.

Лист излази сваке друге суботе, Цена 1,30 дин. Годишња претплата 30, полугодишња 15 динара, а за иностранство двоструко. Дист. издаје Новинско-издавачко предузеће „Књижевне новине“ – Београд, Француска 7. Телефони: 627-286 (редакција) и 626-020 (комерцијално одељење ин 22“

"министрација). Текући рачун; 60801-601-2089.

Рукописи се не враћају. Штампа; „Глас“, Београд, Влајковићева. 8.

ЛЕТОПИС

“

Десето „Дисово пролеће“ у Чачку

У Чачку је деветнаестога маја про слављено десето „Дисово пролеће" ове тодине посвећено осамдесетогодишњици живота Милоша Црњанског. Тим поводом је у малој сали Дома културе отворена изложба књига под називом „Милош Црњански и његови савременици", коју је организовала Градска библиотека. Током вечери, је у великој сали Дома културе одржана свечаност на којој су глумци београдских позоришта товорили стихове Диса и Црљанског, О песништву Владислава. Петковића Диса и Милоша Црњанског говорили су књижевници Радомир Константиновић. Никола Милошевић и Милосав Мирковић. Константиновић је истицао из вестан број Црњанскових запостављених песама, Милошевић је говорио о Прњансковој прози, истичући њену композипиону и стилску оригиналност, а Мирковић је наглашавао значај „Стражилова" и „Ламента нам Београдом“. „Лирику Итаке" извели су чланови Театра поезије из Београда. А сам Шрњански је говорио о Јовану Скерлићу и осталим Дисовим савременицима који га нису разумеди. .

. На крају ове свечаности, којој су присуствовали многи познати књижевници, културни И друштвени радници, слављенику Црњанском је предата Дисова пла кета, а на интимној вечери изведен је непланирани, импровизовани „шоу" у његову част у коме су се.тлумци па и поједини књижевници готово надметали у имитирању и пародирању многих познатих ликова београдског култур ног живота пи у рецитовању стихова великих песника међу којима су знатан део заузели им сте хови Милоша Шрњанског (С. П)

() Назиму Хикмету још нешто

Стални читалац „Књижевних новина" Александар Дуличенко из града Ашхабад (СССР), изражавајући задовољство што је наш лист у броју 436 обележио десетотодшњицу смрти великог турског писца Назима Хикмета, обавестио нас је да се у Совјетском Савезу многи књижевни критичари и историчари систематски баве Хикметовим стваралаштвом, да има више студија о њему објављених на руском језику и да је његово дело укључено у програме светске књижевности на совјетским универзитетима. Сматрајући да је Хикмет стекао светски углед пре свега по преводима његових дела на руски језик, он нам, исто тако, јавља да се У Бугарској од 1967. године издају и Хикметова сабрана дела ма турском језику, која ће имати осам томова.

Награде „Пендора Секулић“ за 1972. годину

Жири за додељивање књижевних награда из фонда „Исидора Секулић", које сваке године дај

Скупштина општине Савски венац у Београду у саставу: Томи-' слав Богавац, др Драган М. Је ремић (председник), Данило Киш, Борђе Радишић, др Тоде Чолак, др Милош И. Бандић и Богдан А

Поповић, одржао је четири сед. нице. 6. априла и 10, 14, и 15, маја 1973. године и, на основу установљених ·пропозиција, донео 02: луку 0 наградама за прошлу, 1972. годину.

Награду за критику им есеј добио је Марко Недић — за књижевноисторајску студију „Магија поетске прозе".

Познат. већ нашој књижевно! јавности по збирци прича „Кућа у пољу“ м неким есејистичко-критичким чланцима Марко Недић се у својој награђеној књизи „Ма тија поетске прозе" бави прозним стваралаштвом Растка Петровпћа, Особеност ове Недићеве књи“ те је у томе што је у њој интерпретација и анализа приповедања Растка Петровића повезана са разматрањем _ феномена и структуре поетске прозе, карактористичне за део модерне адитературе м, посебно, за приповедачки

таленат Растка Пе тровића.

Проучавајући редом сва важ мија прозна дела овога истакнутог писца, Недић је у њима открио смисао и суштину поетског, затим позицију приповедача, а> пекте говора м језика, као и нека питања егзистенције и хуманитета која покреће или сугерише стваралаштво Растка Петровића. А у свом раду Марко Недић је показао егзактност ми доследност у приступу и примени одабраног метода, приличну обавештеност о проблему којим се бави, као п љубав и поштовање према писцу. и делу које је предмет његове пажње.

Награду за приповедачку прозу добио је Миладин ћулафић —

и уметност

за збирку кратких прича „Не што", Награђена _ збирка _ кратких

прича Миладина ћЋулафића „Нешто" по својој основној тематици пмаставља се на његову прву књигу прозе „Упорност траве". И овог пута, ћулафић способност да од незнатног детаља ствара фину, сугестивну прозу пуну животних елемената ни крцату елементарностима са којима се његов човек носи и бори.

Ћулафићева кратка прича (кратка прича у којој иначе наша савремена литература још увек оскудева) приповеда о крајевима сурим и сиромашним, о пределима које је једино ауторова песничка, лирска реч могла да представи питомим и приступачним. УМ том су основне вредности и основна снага прозе у збирци „Нешто" која богати нашу литературу погледом у један специфичан свет и која враћа поверење у продуктивност и непосредност реалистичког ·приповедачког метода.

Награда за поезију није додељена, јер ниједна песничка збирка није добила довољан број гласова.

ИСТРАЖИВАЊА

Књижевник _ као занимање

ПОЗАБАВИТИ СЕ занимањем писца значи конкретније прићи проучавању његовог друштвеног лодожаја јер тек посредством свог занимања он заузима одређено место у општој структури друштва. Могућности и начин обављања тог занимања и облици професионалне (сталешке) организације пи саца су под знатним утицајем глобалног друштва — неке његове опште одлике добијају своју 0собену конкретизацију на овом поаручју друштвене делатности, или чак постају, по снази свог нопољавања, парадигма неких општедруштвених тенденција. По мишљењу С. Лукића: „Штавише, наша култура на махове постаје право експериментално поље где се покушава да испроба све оно што се, рецимо, не може лако спровести у економици или где се праве спољнополитички уступци, изводе тактички "маневри, итд, итд." (Света Лукић: Савремена јутословенска литература 1945 1965, стр. 11).

Занимање писца доживело је значајне метаморфозе што изражава и Робер Ескарпи: „Његов статус је ту (у издавачкој индус; трији — Б. С) најпре положај радника на парче — неке врсте духовног свилара — затим еволуира према положају пољопривредног промзвођача који препушта заступнику или посреднику да прода његов производ на тржишту које зачуђујуће личи на НаПез, и завршава било тиме што постаје чиновник, било у прикривеном мадничарењу слично професионалном фудбалеру, који је, уз писца, један од ретких радника кога његов послодавац може купити или продати на основу уговора. Његов елитарни став књижевника (е ТеНте) спречава га да стекне истинску свест класе којој као писац (1 есмлуајп)у припада. Он се дакле задовољава. једним мршавим делом профита и још мршавијим уделом у контроли судбине свога дела“ (В. Езсагри, Те Шегате еј Је зоса), Матиталоп, Рап, Ррр 21! — 22) Друштвени положај писца у Југославији је

у великој мери | противуречан: Он више није чиновник али ни штићеник издавачких кућа

— оно што се у Француској назива 1' есиле 4' ашештв — он је најчешће инокосник. изложен ћудима тржишта (које је, бар у 96ласти културе, у сталној рецесији) — он је ситни робни произвоБач у епохи суперкапитализма. Тривијална је истина да „жи“ вети за уметност није исто што и живети од уметности“. Треба испитати зашто је то „живети за" — тај моменат вокације, позива, који је нарочито изражен КОД уметничких занимања и означава потребу да се човек што потпуни“ је посвети одређеној врсти стваралаштва — у толиком нескладу са њему комплементарним видом живети од" — који значи насто јање човека-ствараоца да своје спо собностн и време посвети, мскљу“

= не ж_«= же у нннН

чиво пли, бар, претежно, позиву за који се определио, да. би избетао ситуацију У којој је прину. бен да ради одржања своје егзистенције, троши велики део времена који би могао креативније

да употреби. Питање другог, кође веома знамај прибегава велики ка и што би се мо | шу књижевност стварају ЉУДИ, који, у највећем броју случајева, нису професионалци. (Термин „про фесионалац" није употребљен У вредносном значењу — то јест не говори ништа о уметничкој вред: ности ствараоца већ о чињеници да књижевник заснива свој опстанак, у претежној мери, на приходима добијеним од свога ства ралаштва. Професионализација пи“ саца може се остварити ма ви ше начина. Најчешћа је посредством тржишта и тада 38виси од а) ширине публике која _ купује књиге и 60) по ложаја ствараоца у тржишним односима. Прикривени облик професионализације су разне синску. ре у којима је неуметничко занимање претежно само привидно. У малим земљама професионализаци ја путем тржишта је знатно ограниченија него у великим, које се у већој мери јављају и као „извоз вици" својих културних производа. Даље је са занимањем лисца уско повезан и његов однос са посредничким установама — изда. вачким "предузећима ми све пре сутнијим средствима масовног оп штења — пошто је, управо њихова функција, са једне стране, у примарној селекцији уметничких творевина, а са друге, У посредовању између индивидуалног уметничког стваралаштва и културне

гог занимања је тано зато што му број књижевни“ тло рећи да на.

јавности. Тек посредством њих књижевно · стваралаштво постаје јавни чин — престаје да буде

предмет само приватног интересо вања писца и најужег круга његових пријатеља и добија прилику да нађе своје место у књижевпости једног друштва. Кажемо „добија прилику“ јер од низа окод ности зависи хоће ли је искористити или ће остати „апел“ (Сартр) на који нема одговора; битна је чињеница да постоји могућност да

апел буде упућен — све док те могућности нема ствараочево дело је приватан чин — оно не су-

делује у култури свог друштва и времена.

Однос занимања књижевника и његове продукције (плодности) је на известан начин „двоструко везан". Вероватноћа да ће писац засновати свој опстанак на професионалном бављењу књижевнош ћу зависи од могућности објављивања и прихода које на тај на чин остварује. Ако је из било којих разлога та могућност умање на он: ће бити принуђен да прџхвати неко друго занимање — што ће му, са своје стране, одузимати део времена и енергије које би посветио стваралаштву, а ово, пак, смањује обим (вероватно и вредност) његовог опуса, док то у следећем кругу смањује вероватноћу да ће икада касније моћи да се професионално бави књи жевним стваралаштвом. Но, постоји и друга страна медаље: писац који живи од своје књижевности принуђен је да објављује много и често што такође може да утиче на квалитет стваралаштва. О тешкоћама писаца који покушавају да се професионално баве књижевним радом. говори и следећи став Ристе Тошовића изнесен на саветовању о издавачкој делат. вости: „Да је код нас књижевни рад обезвређен потврдиће „чиње ница да. је пре петнаест година хо морар за табак књижевне прозе износио колико месечна плата АН: ректора предузећа или професора универзитета. Данас за такву пла ту писац треба да напише пет или више табака, а да би је стварно „м зарадио морао би то што на пише и да објави. Међутим, пити може у месецу толико да наш ше, нити то има где да објави, ако би којим чудом толико нап!“ сао. Према томе, и кад жели пи сац не може да живи од кКњЊИ жевног рада".

Проблем другог занимања не поставља се само на плану време на и енергије коју одузима ства ралаштву, већ и на плану специ фичног животног искуства и 02 носа према свету који из тога

произлази. Природно је да ову тврању не треба прихватити У апсолутном виду — тако да оно

одређује тематику и чак стил Ае ла. Напротив, реч је о много 01 штијем плану животног искуства и нечему што би се могло назва ти књижевним, односно некњу жевним приступом животној ствар ности, на што у великој мери мо же да утиче занимање којим <9 поред стваралаштва писац бави. „Нема професије па ни либера“

не — која нема своје етичке зах,

теве. Они се не дају увек помири. ти са неопходном слоболом кит жевника; под слободом схватамо да књижевник следи своју има тинацију где га она воли, да Ур" мељује све елементе свога, искус тва у уметничком преображавању стварности, без ограничења да поседује приватни живот изван пре фесије“ (Е. Езсагри, 5Зосјојова Кијеупози, Манса ћеуафака, 28 гтеђ, 1970, 5!г. 69).

Бранимир Стојковић

ти о