Književne novine

КЊИЖЕВНЕ АНАЛИЗЕ

ИСТОРИЈА КАО ВЕЧНА САДАШЊОСТ

Један поглед на романе Меше Селимовића

ИСТОРИЈА нашег романа је према европском роману специфична бар у једном погледу. Наши најбољи романи товоре о прошлости: пи „На Дрини ћуприја", и „Тра ·_вничка хроника“, и „Сеобе“, И два најпознатија романа Меше Селимовића, „Дервиш и смрт“ и „Тврђава“, такође говоре о прошлости, Ова појава није подробније испитивана, па се нећемо ни ми овом приликом на њој задржавати, мада нам из гледа да није ни случајна ни неважна. Питање које ипак морамо поставити: зашто нас романи са тематиком из ХМ7, ХУП и ХУШ века у толикој мери данас привлаче, усмерава нас ка средишту проблематике дела о којима је реч.

Пример Меше Селимовића који се, хронолошки гледано, међу последњима јавио у плејади наших великих писаца, довољно је речит и подстицајан сам за себе. Ограничимо се за тренутак на две његове најпознатије књиге, тачније говорећи на само један њихов вид, карактеристичан и значајан за целокупно његово стваралаштво. „дервиш и смрт" и „Тврђава“ нису, упркос историјској теми, историјски романи, Писац историјских романа оживљава прошлост са циљем да кроз живописну слику истакне њену раздичитост од времена у коме оп живи. Читалац правих историјских романа је неко ко се спасава, неко ко жели да побегне у далеко и непознато, биће које воли да машта. Романи Меше Селимовића желе, напротив, да нас врате нама самима, да нас принуде да се загледамо у властите поноре, у путеве који су пред нама, у дане који су прошали. Историја није за њега прохујала и неповратна лепота, или ужас који никад не може васкрснути. Она није на другој обали, у неком свету који не можемо разумети, осим у часовима читања када нам писци у романтичном тону сликају давне дотађаје. Историја — то је вечна садашњост човекова. Босна ХУП века: то није егзотични фолклор, већ поприште · истих оних моралних сукоба, искушења п недо„умица које раздиру човека и у другим епохама. У романима Меше Селимовића прошлост није само прошлост, као што није само ни предвиђена садашњост. Она је. непроменљиво стање, физички и духовпи предео у коме се човек налази м где мора да води битку за опстанак и за на предак.

Селимовићеви јунаци, дервиш _ Ахмед Нурудин и Ахмед Шабо, учитељ, писар и песник; укорењени су у историјско тле. Они живе, товоре и мисле онако како су мислили Босанци у прошлости. Али животне ситуације у којима се налазе нису само босанске, ни само историјске. Читајући те романе, увићамо да су нам њихови јунаци блиски, да говоре нама разумљивим језиком, А за једну личност из романа не може се рећи ништа похвалније од тога да је она жива и да нам је блиска. Подсетићу на два-три податка у ве зи са фабулом ових романа. У „Дерви: шу и смрти" пратимо судбину — Ахмеда Нурудина, најпре младог ратника за тур. ску ствар, а потом побожног човека који хоће да остане узвишен изнад практичног, свакодневног живота. Али онда када ухапсе његовог невиног брата и погубе га на основу једне доставе, у дервишу ће се по. бунити осећање правде и истине, па ће се и он, дотле угледна личност, наћи у за-

твору одакле ће се једва спасти. Ступање |

у практичан живот донело му је само разочарање, Он се решава на освету и због свог умореног брата и због уништених идеала. Послуживши се истим средствима као пи његови противници, лажима клеветама и интригама, издићи ће се високо на друштвеним лествицама. Оно што није могао да постигне љубављу, постићи _ ће мржњом, да би ипак на крају пао као жртва отровне атмосфере у којој је покушао да се наметне као господар.. Ахмед Нурудин, то је разочарани и увређени интелектуалан идеалиста који поступа свирепо да би казнио не само друге, још свирепије од њега. нето и себе самота због наивности у практичним стварима. Ахмел Шабо, јунак „Тврђаве", враћа се

у Сарајево после турског пораза код Хо-

ћина, огорчен због бесмислености и су ровости рата. Једном приликом, на неком поселу, гле се налазе најугледнији људи из града он, испровоциран, товори о неправедном устројству турског царства. Од тога тренутка почиње његово страдање. Послодавац та отпушта, пријатељи га избегавају, мећници га јот више мрзе, стављајући му до знања да ће му омогућити каријеру под условом да се одрекне критичких поглела, ла прихвати свет онакав какав је. Шадо, међутим, више воли да остане сиромашан и слободан, али чисте савести но богат, угледан и корумпиран.

Главна тема _„Дервиша пи смрти" и „Тврђаве" јесте однос човека као јединке пи свемоћног лржавног механизма заснованог па вери у, једну догму. Долајмо да је Селимовићев јунак интедектуалам, испрва

реч на књижевној вечери „Мова и иза Меше Селимовића“, одржаној на Ко. модном универлитету 7. маја.

х Уполна брана проза дарчевом Пар

КОИЖЕВИКНОВИНЕ 7

фенатизован државном ми религиозном идејом, а онда разочаран. Из тог разочарања постоје два излаза: један је онај који је одабрао Ахмед Нурудин и који подразумева формално прилагођавање друштвеним нормама ради остваривања властитих осветољубивих циљева. Други је Шабов: то је пасивни отпор, устрајавање на изабраној позицији без жеље за борбом, али и без помисли на предају. Верска клима у којој живе Селимовићеви _ јунаци веома је погодна за приказивање драматичног сукоба друштва и појединца. Не заборавимо да је „Куран“ књига која регуатше не само религиозви већ и државни живот и да ислам карактерише дух потпуне потчињености човека богу (ислам управо и значи: потпуна потчињеност). Селимовићеве личности увиђају да су се нашле у раскораку баш у тој атмосфери истоветности и свачије обавезе да се у свим доменима поштује света реч. Оне нису бунтовници; њима је отпор наметнут. Оне неће да мењају свет, већ само да задрже за себе право да се понашају у складу са својом савешћу. А тај њихов од брамбени тест којим желе да сачувају своју унутрашњу слободу, тумачи се као побуна.

Селимовићеви романи имају богату радњу и велики број личности; историјске прилике су у њима веома живо и истинито приказане. Али тај историјски реализам представља само један, доњи слој де ла. Изнад њега и прожимајући се са њим налазе се остали слојеви, поетско-философске теме од општијег значаја које целокупном приповедању дају карактер узбулљиве метафоричне слике људске судбине. Аутор не прави никаква поређења између различитих историјских епоха, не извлачи тенденциозне закључке који би нам омогућили да његово причање схватимо као неку врсту алегорије. Оно је, с друге стране, исувише реалистички конкретно и животно да би могло 'бити протумачено као апстрактни симбол. Ни алегорично ни симболично, Селимовићенво дело је У првом реду једна велика метафора о људском животу, суморна, топла и племенита прича о покушајима човековим да се одупре насиљу и да се оствари као човек. Мао

У њему има и поезије, и философских размишљања, и реалистичких описа, и ботатог фабулирања. Ова сложеност му даје већу меру убедљивости и ширине захвата, Радња која се рачва у мноштво рукаваца привући ће читаоца који воли књиге у којима се, како се то обично каже, нешто збива. Интелектуални ш морални проблеми индивидуалне независности и слободе, конформизма и антиконформизма, догме и сумње, изазивају радозналост Код читалаца са префињеним укусом. А они читаоци опет, који воле лирски. тон откривају у Селимовићевим романима мно-

МЕША СЕЛИМОВИЋ

го поезије. Тако сви слојеви публике налазе у њима оно што их највише интересује. Треба истаћи да су његова дела слојевита, али хомогено грађена. Као свако истинско уметничко дело, она се одликују органском повезаношћу свих елемената од којих су начињена.

Меша Селимовић се давно јавио у литератури. Пре „Дервиша и смрти" написао је неколико књига романсијерске и приповедачке прозе у којима је показао веома брзо своју стваралачку зрелост. Књиге као што су „Магла и мјесечина", „Тишине“, „Ајевојка црвене косе“ писане су руком реалисте који уме да компонује уметничку форму непосредно инспирисан животним градивом. Ова дела треба сада, после великог успеха који су имали „Дер-

тати. Из те перспективе откривају се мноте нове вредности пи занимљиве замисли које ће се тек касније, у великим романима, развити. Меша Селимовић је, мећутим, тек у својим последњим делима пре вазишао реалистички ниво чисте приче и остварио сложени облик где се стапају реалистичка слика, философски есеј и лирска проза.

Тешко би било примењивати на дела овог писца философске' категорије ·као што су оптимизам или песимизам, јер је његова визија света сложена и динамична у мери која нам онемогућује сваку апстрактну класификацију и дефиницију. У сваком случају, овај писац полази од уверења да се човек и друштвене установе споро мењају и да је стога управо и могућно постићи поистовећивање читаоца и његових јунака. Али ти јунаци бране своје достојанство без крупних речи. Чак и кад посрну, чувају представу о човечпости, МА аи

Тако нам Меша Селимовић прича, са приповедачком, _ песничком и мисаонпом снагом. сасвим изузетном, о покушајима човековим да се одржи усправно услед хаоса историје. А то је ипак више него довољно да не изгубимо | хуманистичку наду.

Павле Зорић

Бурђа Миклаужић

Две песме САКУПЉАЧИ МАРАКА

однедавна.

у свим писмима сух је зрак подне из дворца пада

као стакло прозора

заврши мапокоп реченицу увуци је у рупу

торњеви у магли миршшу по љепилу чисти трокути. почивају : У хладном картону

исувшиг их има испод, мостова. без чамаца у ) међу датумима.

ГРАД

трг на крају вечери клизи у вјетар смрзнут

дијели град

камен је.црнио у звоњави додирује ти корак

усред смртног страха јавља се звијезда улази у зидове · ночиње старјсти.

слика. бедема гдје земља. не покрива пјешчано јутро

под празним табаниме више нема ноћи

станеш на стазу али то је вода

виш и смрт“ и „Тврђава“, поново прочи-_

СТРАНЦИ О НАМА

ЊЕГОШЕВА ВИЗИЈА ИСТОРИЈЕ

Маесће! Хаи; »Мајопе Ето диез е: рон аџез дЧапз |'оецуге де Р. Р. Мјего«“, Џтуегзне. је Рат -— Зогђолие — Еасине Фе рћПојогје де Вејстаде, 1972.

ОБИМНА ЛИТЕРАТУРА о Његошу обогаћена је једним новим, значајним делом: ових дана изишла је из штампе докторска дисертација Мишела Обгна (Масће! Апбтп), доскорашњег лектора за француски на Филолошком факултету у Београду, сада доцента за српскохрватски језик и југословенске књижевности и пивилизацију па Сорбона, 5

Ова дисертација (одбрањена 8. маја 1971.

' тодине на Сорбони) садржи — поред пред-

говора, увода и закључка — три главна дела: А. Порекло; В. Младост С. Зрелост, који хрополошки обухватају живот и стварање великог песника пи место његових историјских и политичких визија и концепција у њима.

Први део ситуира Његоша у историјски оквир дајући слику Црне Горе из 1830, тодине ЈЉекошевог ступања на власт, као и слику Његошевих ближих предака, њихове лделатпости и'њиховог значаја.

М другом делу који је знатно већи, аутор подробпо и савесно, с компетенцијом историчара и ерудите, проучава развој и формирање Његошево, његово улажење у живот, у функцију владара по у позив књижевника. Аутор с посебном пажњом проучава прве песникове падове: саставе У народном стилу, „Глас Каменштака“, прве саставе с књижевпом инспирацијом и посебно „Свободијалу“.

У трећем делу писап говори о Његошевим потовањима у Беч (сусрети с Вуком и политичка активност) п Петрограл, о његовом селмогодишњем књижевном ћутању (објашњавајући њетове узроке). ла би затим прешао па расправљање о Његотиегвим ремек-далима, Тако аутор мспитује. са гледишта теме своје дисертације, „Оглелало србско“, „Лучу микрокозма“, „Горски вијенап“, „Кулу Вуришића“ и „Чарлак Алексића“, „Шћепана Малог“, ла би на крају дао осзрт на поглсање године Његошевог живота н рала.

Комбинујући _ истраживање пи размишљање, анализу и синтезу. аутор је. лајући пове податке п пове закључке. проучио, полазећи од ранијих лостигнућа, у“ науџји о Његошу и испитујући их критички, резултате Његошеве 'влалавине, историјску улогу мо наинопални значај његовог лела, последице онога што је Владико за живота тритремпо. Објашњавајући историјске потледе Његошеве, аутор тезе испитује и пре испитује песникове узоре п изворе, утицаје других паззих писапа у погледу схватања наипоналне историје.

Посебан значај дат је улози Вука Ка. раџића у формирању, тачније, трансформирању Његошевих схватања историје и књижевности и њихових међусобних одно· са. (Величина Вуковот утицаја у овом по. тледу могла би се учинити нешто пренагтлашена, али читалац мање има тај утисак када се ближе упозна са ауторовом артументацијом) Мепштан је такође удео Копитарових пл Хердерових идеја које су се пфеко фука преносиле на Његоша, нарочито оних које.се тичу концепције нациомалности базпране па филологији и етно. логији и појма „мародног“ противстављеног појму“ „књижевног“, као и схватања значаја језика п обичаја као националних веза. Поавучени су и објашњени Његошев мегативан став према давању приоритета вери и племству из прошлости као фак тору папионалмости (Мушицки и др) и Његошево (као н Вуково) давање предности маролном животу, пре свега обичајима. као фактору мацноналних веза. Гововећи о схватању мовије националне историје, аутор с разлогом, поведи „Огледало србско“ п четврту књигу „Српских наролних песама“.

Врло утанчано и врло ингениозно, ау. тор тезе паставља анализу Његошевог схва. тања по коме у народу живи дута нације која се манифестује кроз његов живот. ње. гове назоре п његове обичаје. У тој светлости оп анализира „Горски вијенац“ п друта Његошева дела, инсистирајући на двојности те врсте песникових схватања: маучној подаози везаној и за Вуков рал и погледе н мистичном попмању свести нађола о порекла“ сопствене нације и њене проттлости м човека и човечанства уопште.

Рађена и на осмову архивских истражи вања (нарочито у Вепецији), ова доктор. ска лисертамија салржи знатну количину мових података и нових закључака о Ње тошу по његовом делу, М том погледу нарочито се олликују лелапи у којима се про мчава „ЈПћепан Малп“ (особито у вези са личностима _ које су тпле у то дело) п мањи песпиучки епстави (у мепитиваљу псторитјеких догаћђајл по утипаја Петра 1.

Најкраће пи најконкретније речено, студија о којој је овле реч — рађена савесно, с научном акрибијом и заснована па солидно пооученим чињеницама и не мање чврстој. логици -— прелставља значајан лопринос проучавању највећег југословенско песника уогиште, а посебно његових исто. тијеких мо политичких тизија и схватања. Као таква она ће бити пол оних студија о Тђегошу које ниједан озАниенији истражи вач машег месника неће моћи да ваобиће.

Миханло Б. Павловић