Književne novine

ЛИКОВНА УМЕТНОСТ

ДЕЛО РЕТКЕ АОСАРАНОСТИ

Франце Михелич: Слике, графике, цртежи; Галерија Дома ЈНА

пао внар пивн аПЕ Михелвч представ: УНЕ [РЕВНцо

редставио се први пут једном ретроспективном изложбом београдској ли: ковној публици.

_Са изузетком једне слике из 1943, изложба нам представља послератни Михеличев развој, у ствари открива нам једну тематску и стилску константу која м је специфично место с от сове

ђ ј у савременој словеначкој ликовној уметности. Без већег двоумљења може се одмах рећи да у Михеличевом тридесетогодишњем сликању није биАло већих осцилација, ни у формално-стилском ни у садржајном смислу. Драж овог сликарства делимично се крије иу њего. вој доследности једном нађеном изразу, што подразумева одређено артпстичко поштење и поверење у вредности које доноси искрена оданост послу и делу.које је својим комплексним бићем окренуто времену, овом нашем, ланашњем, али и неком исконском, непрекинутом облику трајања. Двоструки су корени Михеличеве инспи: рације као што су двозначна (или вишезначна) његова садржинска одређења. Он се формално инспирише облицима виђеног али само у почетном процесу грађења дела, док је целом својом емотивном и духовном опредељеношћу везан за неке уну“ тарње просторе веровања, предања и поезије. Мотив дела не може се исцрпсти дескрипцијом као што се ни његова формална структура не може дефинисати про“ стим елементима ликовног у оквиру једмог стилског концепта (експресионистичког, на пример). Због тога се у прихватању овог дела намеће потреба да му се на Њу одређене симболичне вредности ширег животног спектра, јер се тај Михеличев свет креће између далеких античких, митоаошких облика мишљења и погледа на свет (серија цртежа са мотивом Дафне), преко народних обичаја и веровања (ње. тови чувени куренти) до свакидашњих сцена које су својом садржинском или пи торескном вредношћу утицале на стваралачку свест аутора (Пожар, Птујска. гора, Зимски пејзаж). Па и у тим сценама привидне свакидашњице пулсира неки исконски немир, загонетка времена у којем ствари, дрвеће, куће, стари сатови или људска фигура одишу неухватљивом атмо“ сфером тајне, мрачне позадине, универзалног, свевременог осећања усамљености, туге и тишине. Због тога продуженог осећања Михелич често не може остати на једном облику реализације одређеног мотива: он га често понавља у дветри варијанте, само њему својственим рукописом и надахнутом метафором (Мртви курент Ги П, Одлазак 1 и И, Курент-дрвеће).

Владимир Величковић: Цртежи и графике; Галерија Графичког колектива, Београд

СТРАШИЛА и чудовишта, наказе и мртве птице, расцветане људске главе и деформисана тела у распадању, пацови и бубе, животиње и гениталије у чудном сплету скоро безобличног, тај свет између ништавила и свести о ништавилу насељава пла тна и цртеже Владимира Величковића већ више од једне деценије. Као да је човек детаљ, деформисан и изгубљен, једне бруталне игре бесмисла, на путу ФА рођења до смрти, у функцији симбола апсурда, 'изгубљености, најчешће ужаса. |

Цео тај кошмар, међутим, Величковић је насликао или, нацртао сигурно, беспрекорно, скоро виртуозно и надахнуто, безмало у најбољим традицијама класичног

схватања вредности, са јаким присуством

страсти у захвату У слаикану или цртану

материју. У прав е компоненте: свет страве

Управо те дв не, и артистичка пер: - е стране, и ужаса с једн ју битну одлику

па с друте сачињавај <

та палих ових дана у Галерији < олектива.

Трафр А ИВИН Величковићевим схватањима има неког чврстог животног става, својеврсног брисања граница између живота и уметности, доследног песимизма који даје печат и делу и његовом месту у времену. То карактерише и оне цртеже који приказују рађање а не смрт, рађање као чин таме и ужасне неизвесности у којој су и ПАОА човекове страсти и мучна слика раштчеречене жене „осмишљени“ присуством пацова у неком на изглед

~417 О Ма у таквом поступку битног одсту: пања од канона класичне естетике, од њених хуманистичких координата: у овом случају није реч 0 слици лепог (нити 0 _лепој“ слици), ни 0 бруталном у уметности као ни о потреби да се сликом или цртежом прошири естетика доживљајног модуса. Шртеж провоцира живот и наруштава _ схватања 0 примарним _ законима хуманистичких, или чак романтичарских схватања и заблуда: живот као игра бруталног, немилосрдног, мрачног и ужасног није предмет издвојене естетске свести ко“ | жели А 3 Је онаквим какав јесте: Ма жели да иде у корак с њим, да му МА Равна, равноправна а не само његова Бо ка. Јер, нико ЈОШ није до краја продр у загонетке стзистенције, тог перманент ног чина обнављања кроз облике смрти,

распадања и иништења. Срсто Бошњак

нелогичном ·

а та улетшпава, чак ни да та.

ВЕРА ЧУКИЋ, МИРЈАНА КОЏИЋ И ДРАГАН ЗАРИЋ У ЈЕДНОЈ СЦЕНИ ДРАМЕ „ТАЛЕНТИ М ОБОЖАВАОЦИ" ПОЗОРИШТЕ

ОКИВЉЕНЕ ДОБРЕ УСПОМЕНЕ

Поводом премијере комада „Таленти и обожаваоци“ Островскот

на сцени Народног позоришта

•

ПОЗОРИШТЕ се враћа позоришту! — ово је једно од најпријатнијих сазнања до којих долазимо у овом часу: код публике, глумаца ми критичара готово спонтано се јавља жеља за оживљавањем старих комада и разбијањем извесних предрасуда. према писцима прошлог века. Охрабрени таквом атмосфером у Народном позоришту су имали смелости да изведу не само Александра Островског него чак и дело које је пре скоро две деценије у Југословенском драмском позоришту доживело врло популарну премијеру. „Таленти и обожаваоци" у поставци Предрага Бајчетића де“ ловали су освежено, као оживљена успомена, али и као потреба театарског тренутка. О том познатом комаду постоје многе театарске предрасуде а и сасвим оправдане литерарне резерве. Али, у њему нала: зимо и извесне истине, осећања, ситуације и знамења Људске природе који припадају исто толико животу колико пи театру. Бајчетића је тексту и привукла управо та његова унутарња. тратикомично-људска тог плина и правио је представу у којој је било очигледне дистанце према Островском али и задивљујуће искрености и субјективности. У редитељској стилизацији границе између живота и позоришта су сасвим ус ловне и у сценографији Владислава Лалицког изузетно ефектно а ненаметљиво наз начене. Сцена је обликована у дрвету, са покретним елементима и детаљима толико карактеристичним и изворним да представи обезбеђују аутентичност и имагинарност у исто време. (Лалицки је ове сезопс имао великог успеха, а ово му је једна од највреднијих сценографских креација.) Када се томе још додају костими рађени са префињеним осећањем за стил и боју Божане Јовановић јасно је да амбијент дедује као извориште оног специфичног теа: тра који ће своју пуну и праву форму доживети тек у Чеховљевим комадима.

Бајчетић је луцидно фиксирао оно што је битно: безизлазност стања у коме се јелно говори а друго догађа. Наиме, све те речи и ситуације око младе глумице Његине и њене мајке Домне Пантелејевне споља гледано делују веома банално, а из

а имају свој дубок и често недокучив смисао везан за живљење и страдање појединих ликова. Ти контрасти између видљивог и невидљивог, експлозије подсвесног и природно неутралисање свега баналног, основа су на којој је Бајчетић истовремено описивао ликове, износио фабулу о младој глумици у провинцијском по" зоришту и малој средини, коментарисао поступке појединих личности им све то, бар што се тиче режије, подредио једном сасвим одређеном схватању, укусу и стилу. Отуд се његово уверење да дело Островског представља простор на коме се театар и живот наизменично увлаче једно У АРУ' го чини једино могуће и прихватљиво са позиција данашњег театарског израза, јер “у себи синтетизује субјективно доживљавање, представљање, прерушавање, имитирање или поигравање са животом. Са живо: том који се прелама кроз многа огледала, судбине, поступке, светло и сенке и час по. казује испред нас, а час кроз нас саме. То је пројекција у којој се поетичност и рационалност усклађују до те мере да представу истовремено прихватамо као аналдизу људских односа, али и као саосећање са људима који сву ту тратикомедију доживљавају на дубоко личан начин. Зато је Бајчетићева поставка препуна шоко. ва, и то оних који разбијају стилизацију и сасвим неочекивано допуштају провалу страсти и пуну искреност.

На жалост, овај стил игре нису прихва“ тили сви глумци или бар не у џелини, тако да понекад долази 40. ремећења. структуре. Али, охрабрујуће је то што су главни протагонисти доследно следили редитеља тако да су сцене између ДЛомне Пантелејевне, и њене кћерке Његине, Великатова, Нине Васиљевне и Мелузова садржавале све одлике ове необичне, али нама тодико блиске поставке. |,

Саша Његина је већ одавно један 04 нозоришних симбола прошлог века, сим“ бола који увек изнова привлаче пуолику

у позориште: млада и талентована, недовољно образована и сентиментална, пркосна али и ломљива, између идеалне љубави и чистих осећања и практичне користи Од богатог заштитника — та је личност на: шла у Вери Чукић прикладног тумача. Она је успевала да постепено оправда несклад између својих жеља и поступака, да се ослободи извесне претеране узнемирености и у преломним сценама са мајком и вереником достигне потребну убедљивост. Над њеном срећом и судбином је непрекидно бдела једна сасвим необична мајка — не скривајући презир према позоришту, жељу за сигурношћу, похлепност али и нежност, облачећи њене хаљине и истичући свој изглед, настојећи да тако оствари нешто од својих промашених и неостварених илузија.. Јован Милићевић се још доста давно прочуо по својој интерпретацији лика Веаикатова. Након скоро две деценије њетова игра је још зрелија, достојанственија, са извесном иронијом помешаном са сла: дострашћем и стрпљењем. Код Милићевића је сваки гест одисао том Нутљивом и разорном упорношћу, али је успут и назначаван одређени однос према околини. У том погледу је карактеристичан последњи призор, у коме Великатов исмеје чак и Домну Пантелејевну — Мирјану Коџић, која му је омогућила ту победу и подвалу у исти мах.

Ксенија Јовановић је у лику провинцијске примадоне Нине Васиљевне Смељ ске испољила једну фино изнијансирану комику и пластичност која је том понаша“ њу манира великих глумица дала своју меру и боју. Ратко Сарић је прихватио улогу малог човека Мартина Прокофијевича пуним срцем, дајући његовој промашености и одушевљењу за младе таленте изразиту трагикомичну садржину. (Редитељ му је то омогућио и мизансценским решењима по којима он непрекидно излази и враћа се у суфлерницу постављену на средини позорнице). Петра Јегоровича Мелузова, студента и наводног вереника мла де Његине, дао је Милош Жутић не водећи много рачуна о спољним манирима, па је нервозан, искидан, често у нескладу са сопственим речима, комичан у упорности да нађе одговор на сва питања која му живот намеће. Управо такав он неодољиво подсећа на лик студента занесењака који се на руским и совјетским позорницама непрекидно варира већ деценијама. Жу“ тић га не идеализује, пркосно се супротставља Великатову снагом духа и оставља утисак нечег извештаченог и наивног, а то је сасвим довољно за наше поимање његове улоге у комаду.

Мирко Милисављевић је играо кнеза Дуљебова, удварача Његине, истичући немоћ пресахлих страсти, извесну наивност у потиштености уз сву неприродност и бесмисленост таквих заноса. Драган Зарић је провинцијског службеника Бакина назначио кроз уздржану наметљивост, док је Предраг Тасовац, као директор позоришта Мигајев, остао код уверења да је све ово што се око њега збива у комаду заиста комедија а он сам несуђени писац водвиља. Матрона То: маније БЊуричко била је уочљива и убедљива. Громилова, тратичара и душевнот пијанца са наклоношћу је играо Душан Јакшић потенцирајући час комичну а час трагичну страну драме. Кључна сцена у томе је долазак Громилова и Васје (интер: претација Бранимира Замоле) у кућу Домне Пантелејевне и глумачко славље у част успеха Његине на сцени. Мида Стефановић и Марко Николић такође су приметни у представи. Ову представу би требало мало ритмички изнијансирати, глумачки мало дисциплиновати и тако стилски пречин» ћену очувати јер је сасвим сигурно да ће се дуго одржати на сцени. „Таленти и 0обо жаваоци" су успешан завршетак изузетно плодне сезоне у Народном позоришту, охрабрење и подстрек за цео ансамбл да се у свим својим представама избори за стил и израз адекватан сопственим могућно

стима. Петар Волк

ума зе и ита МИ

БИ-БИ-СИ ПРОНАЛАЗИ ИЗВОРЕ НИЛА

ПРЕД ГЛЕДАОЦЕМ, који хоће чак и да размишља о емисијама док их гледа, појављује се једна несвакидашња загонетка, Да ли уговори, помоћу којих наша телеви зија откупљује творевине страних ТВ-мрежа, садрже и клаузулу о „везаној тргови. ни"2 У неким бившим временима, тако се пословало: ако. хоћете килограм шећера, морате уз њега купити и пола килограма блокеја за ципеле. Како бисмо иначе мо гли протумачити откуп и стављање на репертоар очигледних шкарт-емисија и серија страног порекла2 Не може се баш све оправдати ниским укусом, необавештено“ шћу, необазривошћу, па чак ни пријатељ ством наших ТВ-накупаца са уредницима и творцима таквих емисија по белом свету!

Би-Би-Си, британска телевизијска орггнизација, спада несумњиво међу најсолидније у Европи, Висок је уметнички и тех“ нички просек њене продукције. Често је довољан амблем Би-Би-Сија на „шпици“ неке емисије, па да гледалац осећа извесну гаранцију: неће улудо протраћити време пред телевизором. Али, пошто још увек у сваком житу има кукоља, схватили смо да ни Би-Би-Си није заштићен од повремених упадања у ћорсокаке — да у најмодернијим британским ТВ-студијима има људћ, који се баве чудним послом: пренинача вањем историје, покушајем давања дру: тог смисла или бар друкчије ароме неким врло познатим збивањима и временима.

Серија „У трагању за изворима Нила", којом нас је Други програм београдске телевизије почаствовао у току претходних седмица, скоро је школски пример „ускла“ Ђивања" прошлости са лечењем комллекса, скоро трауме, коју је та прошлост оставила у модерном британском друштву. Да се разумемо; није реч о савременијем 'углу гледања на историју или о ревалоризацији досадашњих оцена те псторије! Пред нама је неуспели напор да се створи друкчији утисак о неизбрисивим чињеницама навођењем гледаоца на процењивање личности и улоге појединих протагониста, како не би сагледао целину, а то значи и праву суштину и карактер догађаја.

Серија обухвата време око средине Х1Х века, доба разбуктавања фамозне „африч ке грознице" у којем су десетине и сто тине авантуриста и шићарџија похрлиле у неиспитане пределе Црног континента. М предугачким епизодама укрштају се ни ра зилазе животи и. судбине петорице пајпознатијих међу њима, чија је имена нека дашња Британска Империја одавно уврсти. ла у све званичне уџбенике: Ћертон. Спис. Ливингстон, Бејкер. Стенли. Служећи. „се третманом сличним документарности, са запрепашћујуће о једноличним пребацивањем радње из Африке у Лондон и обрнуто, Би-Би-Си интелигентно користи систем тзв.

двоструке мистификације. Наиме, површно гледано, ми присуствујемо јелној привилној „демистификацији" поменуте петорке истраживача и освајача, скидању традиционалног државно-историјског ореола са њих ... Приказани су (пошто је данас не могуће порицати) као изразити клиничко-патолошки случајеви: парапоик Бертон, шизофреник Спик, верски мистик Ливинтстон, сексуално оптерећени Бејкер, сади“ стички убица Стенли... Творци серије као да нам, слежући раменима, кажу: „Шта можемо! Отворено вам износимо ко суп какви су били ти људи — немамо шта да кријемо, тим. пре- што сваки иоле образо. вани гледалац зна те податке!"

Али, непорецива „дијагностика" Ђи-Би Сија строго се зауставља на тим ичндивидуалним границама појединаца — п ту ло чиње она друга, истинска мистификација: свесно се „заборавља“ да ови мање-више поремећени појединци (по Би-Би'Сију огседнути искључиво идејом да пронађу из вор реке Нил) ниједног часа нису наступали као приватне личности, Они су, чак и формално, били пуноправни предста»в ници своје империје и њених интереса у Африци. Природно, у таквој лажној кон. стелацији људи и догађаја, „заборављена" је још једна ситнипа: историјски је непобитно да су ови истраживачи бпли перификована претхолница колонијалт. стичких сила, где год је крочила њихова нога — аутоматски су искрсавале уетулат не трупе, помогнуте легијама веоских ми. сионара, успостављајући стоголитте рог ство на целом јелном континенту! Ови истраживачи тронашли су. у ствари, за своје цареве. краљеве и капиталисте извори. шта једне беспримерне пљачке, чије корене и послелипе јоп1 пи натпе впе. ме није успело дефинитивно ла итпзоупа.

Разумљиво је што има поталиаја ла се непријатне чињенипе из нечтје проштаости заодену у било какво „тристојније" рухо Али н ије разумљиво зашто ната теле. визија лансира на својем поогпаму ту провидну, лажну повељу о оппотитају тпе хова колонијализма. Изглела, појелчним пмпот-експорт чинпиоџимал телећизије нео лостаје — поред срелњошколског обпаговл ња, тае се иначе учи о свему поменутом — тточч"тавање класика мапгсмиама лењи пнизма. Они су, врло лавно по врло много, писали, баш о том перноду новије људске историје.

Берислав Косиер

КЉИЖЕЉИЕ НОВИНЕ 9