Književne novine

пала

КЊИЖЕВНОСТ у школи

ТРИ ПЕСМЕ А, Т. МАТОШ

ИЛИ

лепота сна који се наставља.

Поводом 100годишњице пишчевог рођења

У ПЕСМИ „Утјеха косе“ Матош говори о самообманама човека на почетку 20 Ба У човеку-песнику сан и обмана толико су јаки да се претварају у истину о нашем животу. А страх од смрти претвара се у своју супротност — у лепоту смрти Матош, песник импресиониста, уткива у своје стихове нијансе утисака, сан се из. једначује са јавом, а свет око њега добија онакав изглед какав му даје песникова емоција. У сневању он налази задовољство које не би желео никад да изгуби. Чак и смрт не би смела да му однесе сан поези.

је, па га и коса умрле драге теши: = и: у смрти се најбоље снева. Шо

И после смрти Матош би желео да живи својом поезијом. Он сматра да време не може да однесе прави песнички сан, и не може да се помири са ма каквим видом постојања без песничке речи. Њему се чини да га и коса његове умрле девојке теши јер му говори да песничко дело траје и после смрти, Лепота и љубав, по мишљењу песника, морају да буду бесмртни како би свему дали смисао,

Матош је елегичан али и мисаони песник. На мртвој глави његове драге лепрша коса исто као и кад је била жива. Она нас опомиње на нешто што стоји као мост између живота и смрти, између сна и јаве — и смрт и живот као да су једна тајанствена варка, и то лепршава као коса вољене жене. Матош трага за животом сна, за идеалом својих тежњи, за савршенством, а умрла драга као да му говори да се само смрћу човек може откупи ти, да ће само прометејством и одрицањем доћи до свог жељеног циља, јер живот и смрт имају своју супротност — негацију негације.

Поента разрешења и завршетка _ свих патњи и стрепњи јесте сан смрти: „Мируј! У смрти се снева!“

У песми „јесење вече“ Матош говори о пијансама боја у природи и помоћу њих открива по дах, пи мирис, н стиден, и саутњу, и покрете умирања, и пркос, и трајање. Јесење вече је приказано и као тренотак и као вечност. У њему је човек са својим треперењима, битисањима, немирима, (боловима, живље њима и умирањима. Природа и човек се прожимају, али постоје и одвојени: Јер „оловне п тејике спове спивај" озегпи-, „монотоне сјене реком пливају“, „магле скривају кућице и торањ“, „сунце у ранама мре и мотри“, „торди јаблан лисјем сухијем шапуће“... Природа је човек и човек је природа, а та идентификација пружа уметнику велике могућности у из ражавању, шири круг његовог мисаоног и емоционалног продубљивања света и живота, омогућава хватање нијанси у вре менском и просторном трајању, појединачно се утапа у тренутне и вечне токове, у тишину и смрт, као што се тама вече ри утапа у једно неизмерно море.

Јесење вече, слика умирања у природи, садржи у себи симболику смрти. Смрт, тугу и таму у природи песник повезује са животом људи. МИ кућице и торањ скривају магле. Додире оног што је непокретно, нам што стоји високо према небу

љива и својом бојом све изједначава и

поравњава, разливајући се у један огроман океан. Магли, њеном мору, песник су. протставља сунце које у ранама и мотри „како мрке Ива врбе, пр

ним вранама“. 00л Арса и пета —_- савладано је јесењим црним бојама — бојама смрти. Оно је раовек. Није могло да се бода п смрти, токовима

жалости, очаја, пролазности — а те токо-

мболе оловне п тешке боје и сенве симоолишу л, да би га довео до

це — симбол свет.

њено и мре као ч супротстави снази

ке. би појачао бо пе тнша. до Баје, последњег крика, песни није хтео одјелном да сахрани сунше, 5 све што оно симболише, већ га је остави у ранама, у мукама, да МРанИ Мо о ко мрке бивају оне исте врбе којима ]

живот и 3 оно дало ти јатом црних вра-

окитило, п још их ки на запрњујући живот и све оно што сун . Ру Опипљивом, али и ап-

це п зеленило значе. страктном симболиком

еленило, које је оно

природе — песник о ____—–—---

СЛЕДЕЋИ БРОЈ КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“ | ИЗЛАЗИ

1 СЕПТЕМБРА

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ |

и откуцава време, живот и смрт, пер ник везује са маглом која Је неухват-

је рекао оно што је дубоко осећао, што га је тиштало, доводило до очајања, до крика бола. Тугу и бол песник не би мо. тао тако пластично изразити да њима на супрот не стоје сунце и срећа, Светлост он истиче констрастима таме, а лепоту живота нестајањима и умирањима.

Очај и бол су мрачни, не само тамом обојени, већ и прожети хладноћом. Туга и смрт доносе хладноћу — „све је мрачно м хладно“ — каже песник. Али, у пр. вом сутону, у првим тренуцима бола, на» зиру се трагови живота: „у првом сутону тек се слуте цесте, док не утону у даљине слијепе људских немира“. И поред тога што смрт и тишина прете, немири живота постоје јер човек мора да се бори, он не може сам да стоји ван времена и просто ра, он тражи своје место у свемиру. Али, најзначајније је то да се човек-песник није помирио са смрћу, да он „шапће о животу“. Тој истини Матош је дао један шири, општељудски значај. Свој живот постојање јединке — ставио је у жижу друштва и природе као целине, посматрао

их је у општим друштвеним и природним | токовима, и димензијама, дао им и инди-.

видуалну и космичку ширину. Тренутак, и нијансу боје и мисли, и емоције, повезао је у времену и простору, и по садржини и облику, и довео их на ивицу судара општег и појединачног, бришући разлике између тренутка и вечности, јединке и целе природе. У том брисању, судару и са жимању — сачувао је ипак и тренутак, и вечност, пи целину природе, пи јединку У њој.

Али, у хладној пи тужној јесењој вечери, у њеном безизлазу, очају и тами, У тим симболима смрти и пролазности, ипак постоји неко и нешто што шаиће о живо. ту. Постоји и „торди јаблан“, не умире оно што јаблан симболично — означава, оно што се бори за живот. Ова борба за живот још више се уздиже у својој лепоти, добија још величанственије значење, и пуни смисао, само у судару са смрћу и пролазношћу.

Горди јаблан у песми је човек који стреми висинама, који је пркосан и поносан. И док у јесење вече све пада, и ли шће, п јата птица, и сунце, и док све тоне у тами, јаблан као да се диже према небу. Иако не може да живи пуним животом, он пркоси и „шапуће о животу“. Кад не може да. шапуће о животу зеленим лишћем н пветом, он то чини, „лисјем сухим“, кад не може да шапуће о животу светлошћу, он то чини „мраком глухијем“ — као да је самац усред свемира .

Торди јаблан је човек-песник који не може да се помири са смрћу нити са животом у којем је „све мрачно и хладно.

Матош је покретом и мировањем, светлошћу и тамом, бојом сенки и бледила, ухватљивог и неухватљивот, слућеног и не. слућенот, доводећи их у суларе пи додире, у“ дијалектичко јелинство супротности, рекао истину о човеку пи животу свог вре.

мена.

И, најзад, у песми „Маћухица“ Матош је метафорично-симболично представио људе. Маћухица је цвет „дан и ноћ“ и његовим значењем песник је из нео своје схватање лепоте, света _ око нас пи у нама и живота уопште. Цела пе. сма је прожета мисаоношћу и емопионал. ношћу. Џвет маћухица воли тишину, сањари у меком и нежном починку који зе у исто време и сан и јава. Она је у суштини увек будна мако се смењују даном

АНТУН ГУСТАВ МАТОШ

ноћ, свтлост и мрак. Она је лирска егзалтација лепоте као нечег свеобухватног. Лепота све прожима, заноси и усклађује, маћухица је привлачна, она је и смрти живот, црна је као ноћ, златна као дан — „усред јаве процветао сан“. У њеној загонетној лепоти „кроз баршун дрхти једане душе тајна“,

Лепота маћухице уједињује човека са природом, целим светом. Она није ограничена ни временом, ни простором, ни светлошћу, ни тамом, ни смрћу, ни животом — подсећа и на мрак, и на светлост, по на смрт, и на живот. Она је песма о хуманизацији живота. Живописна је, пуна контраста, достојанствена, нема одређеног мириса. Декоративним бојама песник жели да прикаже и урбанистички свет и свет слободне природе, :

Маћухица је спепифично уметничко дело у којем су темељ импресионистички утисци. Опредмећен је у њој и синтетизиран поглед на свет, сједињени су у њој и сликарство, и музика, и архитектура, и поезија. Матош као песник износи нијансе својих утисака и доживљаја, даје предност импресији, поплави боја без одређених граница, а контуре и преливи садрже у себи елементе других уметности које су везане за поезију. У овој песми све је сан, па ипак, све је и стварност. Боје маћухице су пи помешане и раздвојене, ређају се једна до друте као на сликама мајстора — импресиониста, Звучни тон ове песме је на средини, по емопијама није ни дур ни мол, неутралан је као и цвет без мириса. Из маћухице навиру прозрачна и

"фауидна осећања и визије. Песник тако

остварује изразитост, уткива у лирску песму драмске елементе и открива нам драму свога живота,

Кроз стихове ове песме истовремено струје два тона — тужан и радостан, две боје — жарка н тамна. У песми је остварена хармонија, паралелизам и контраст додира више тонова м боја исто као што се у музици постиже двотоналност, Матош жели да оствари и дугу боја у поезији и то, очигледно, успева.

Миљко Станић

Тодор Тошић

БРЕТАЊА

Атлантик је змај и див јаросни

што ветрове хладне и таласе гигантске бљује

и 'зранатама туче многотонским

Бретања, обала стена црних.

грудима гранитним ударце дочекује. До ње само ледени ветрови океана! „До ње само таласи високи до неба!

До ње: да би за леђима њеним сунчана поља рађала, шуме се зеленеле, деца се играла и стасала, Француска цветала.

До ње, до ње само.

Атлантик, пријатељу, постоји неумољиво. Неко мора бити Бретања.

ТОЧАК

Путовао човек, аутомобилом. Градове видео многе, земље, мора, планине. На булеварима сусретао лепе погледе жена. У кафанама уживао у музици, вину.

Човек није био срећан.

Рекли му: У далекој плавој планини, у пећини, живи: старац, седина седа. Косе дуте, браде дуге као и живот његов.Очију ду. боких као и мисли његове. Под пећином пут је кроз стене просекла цивилизацита. Стићи ћеш аутом под саму пећину. Питај та.

Стилао је човек. Пред пећином је на сунну седео старац.

Питао је човек: Много сам путовао. Видео многе земље и лепоте. Зашто нисам срећан2а Рекао је старац: Погледај онај точак. На твоме аутомобилу прешао је многе да: љине, многе лепоте видео као и ти. Али увек се око своје осовине окретао.

Увек унутра загледан.

О ПСИМА

Нека се о псима не кажу речи ружне.

Вучјак из Сибира, дога из Лондона, афрички хрт, пудлица из Кантона, немачки овчар и канадски сетер

у парку и на ливади крај пута ограде градске прескачу и сеоски плетер. Играју се срећно расе: бела, црна, жута.

Скок, трк и кевтање из срећних груди. И ретко се када зли покажу зуби. И нико никад никога не уби.

Нека речи ружне не кажу о псима људи.

Светозар Пилетић

Вјетру на крилу

Ко воду пије он је и мути,

А воде нема без таласа,

Ућђи у мене, ући са звијездом, И пут ми покажи до трава.

У срцу још су све ми љубави Иакс снијег ме завијава, Пољупци мру ми у свитању, Донеси муње без кајања.

Ти си ми вјетар којег нема, А твоје сузно њежно тијело, Сваку ноћ са мном у сан иде, Ко ласта кад се врати снено.

МОЈ ТИХИ ВИР

Иде онај ко корача, Ко двојника свог надјача, Ко је јачи од свог плача, Иде онај ко корача.

Из плода се клица раћра, Сан је збиљи шајка-лаћа, Ноћ је дану сестра млађа, Из плода се клица равћа.

Земља здјела злата пуна, Небом златна плове руна, Нико није без свог чуна, Земља здјела злата пуна.

РУБ

Ко ће да ме данас љуби, Ко ће ватру да упали, Кад ме снијег свог завије, Ко ће да ме заборави»

Моје чело још припада Само твојим пољупцима Мјесец мршти болно лице Дај ми вјетар прегрштима.

Још сам дјечак онај исти Младо сунце још ме мами Сањам твоје небо плаво Док ми туга срце трави,