Književne novine

|

|ћеТОПИО 7

Трагедија „Владимир Мајаковеки“ јуче и данас _

"Поводом 80-тодишњипе рођења великог песника

НИЈЕ РЕВОЛВЕРСКИМ ХИМ одузео себи живот, да је тада савладао тугу кобно удружену са осећањем усамљености, да. је наставио ход кроз деценије до садашњег времена, Владимир Владимирович Мајаковски навршио би 19. јула 1973. осамдесет година. Истина, ни најгипкија, најбогатија уобразиља није кадра замислити тог великог и надасве особеног ствараоца као осамдесетогодишњака. И то не само зато што се он растао са живљењем у својој тридесет седмој, завештавши сав ременицима и потоњим нарашта јима слику једне силне младости џ поезији револуције, а и у ревоАуцији поезије. Много сложеније него што се то често тврди, дело Мајаковског, по могућству гледано у целини, тера од себе све тамне сенке старости и кличе новом, тек насталом, окренутом ка будућности,

Брхунска послеоктобарска о стварења Владимира Владимиронича виде се као широки токови што носе визију и поруку чија су битна обележја: борбена младост, замах, осуда дотрајалог све та, дијалог са сутрашњицом, али и отпор празним, папирнатим на зови-ведринама. Обасјан из дуби“ на људског, творачког и откри-> вачког смисла, поетски лик Маја ковског зацело има црте самосвојне, високо узнете трагичности. Нису ли њени корени у самом песниковом унутарњем „ја“, а донекле и у свему ономе што је сасвим млади Мајаковски, још пре Октобарске револуције, поручивао „граду м свету“, руском пес> ништву и тадашњој Русији2 Потврдни одговор ваља потражити у најзначајнијим предоктобарским песниковим текстовима, а то „Облак у панталонама“

су поеме и „Флаута — кичма“, песме „Ево!“, „Чујте!“, „Рат је објављен“,

„ја и Наполеон“, циклус сатирич них „химни“, а исто тако — ма ла трагедија коју је Мајаковски назвао... својим именом. Заједно с поемама „Рат и свет“ и „Чо• век“, такође насталим пре Вели ког октобра, сва поменута – дела као да су водила спор у име уг роженог, обезвређеног човека. Он се осећао окрутно понижен, при“ тиснут и спутан неправедним АРУ штвеним односима, _изигран и жртвован, а песник је тумачио његов бол, гнев и отпор. Управо тако Мајаковски је потврдио сво. ју снажну људску и стваралач. ку индивидуалност још пре шест деценија, у времену настанка и извођења трагедије „Владимир Мајаковски“. Њен пролог, монолози пи реплике посредно казују: још тада, на почетку, убрзо по објављивању првих песама „Ноћ“ и „Јутро“, двадесетогодишњи поета је носио у себи нешто много богатије и продуховљеније од пу“ ке жеље да запрепасти малограБанина или сноба „ћошкастим“ реченицама, футуристичком бучношћу, сплетовима необичних ме тафора, сценским слетом јадника.

М малом месту Кунцеву, близу Москве, песник је почетком се: тембра привео крају рад на тра гедији, коначно одбацивши рани ју верзију наслова — „Устанак ствари“, Стицајем околности Ма. јаковски је дошао на помисао да као наслов стави своје име, али то се не може сматрати доказом мегаломаније. То је, у сваком слу“ чају, уверљива потврда ауторовог унутарњег поистовећења са сопственим прогоњеним, гневним ју“ наком, тј. са човеком уот ште.

Нека су,многи јунакови духо вни обриси одвећ лелујави, рас плинути у урбаном простору, оба» вијени „паучином улица“, каткад тешко сагледави... Ипак, кроз стихове трагедије „Владимир Ма јаковски“ избија понорни, устрептали, брижни хуманитет, што чини први сценски текст великог песника не само документом Ол ређеног времена, него и знатно трајнијим делом. Смело и потресно, оно с правом улази у наше доба — у доба сасвим неслично дани ма творачког сазревања Владимира Владимировича. Различити су били видови његове афирмације, и широка је та скала — од при. тајене нежности до самосвојне, гтромовите патетике, од туге 40

моћне ироније и сарказма, ОА јарке изворности _ сагледавања ствари До _ трагичног поетског крика.

Безмало сви облици настајања феномена Мајаковски већ су видљиви у трагедији чијим је извођењем на сцени петроградског „Аџна парка“, при крају 1913. године, обележен почетак важнијег, садржајно и уметнички богатијег дела песникове предоктобарске мисије. Сасвим разумљиво, та

· присутније и

представа, на којој је Мајаковски играо Мајаковског, док су остале улоге тумачили аматери, изазвала је веома бучне протесте гледалаца навиклих на друга. чији, „пристојни“ театар, Тим гледаоцима пружен је повод да звижде, слушајући текст улога Мајаковског, Његове познанице, Старца са црним мачкама, Чо века без главе, Човека са два. пољупца, Жене са сузицом, Жене са сузом, Жене са сузетином и тако даље.

Био је то изазов бачен право у лице злом добу, а и онима што су га сматрали нормалним, чак пријатним и пожељним. Али је постојало нешто дубље, људски жније од таквог изазова. Изводе на позорницу жртве града, паћенике, јаднике и бунтовнике, двадесетогодишњи Мајаковски уобличио је на њему својствен начин негацију опаке друштвене стварности, пре свега

Пролог

трагедије В. МАЈАКОВСКИ

Зар ви да схватите

зашто, ·

миран,

као олују ругања мрка,

носим сад у чинији душу

на гозбу идућих лета.

Попут сувишне сузе клизим

низ рутави образ трга

ја — _

може бити

последњи поета.

Јесте ли видели:

у алејама од опека

обесише досаду,

љуља се лице на пруге, —

а над шијама јурећих река.

мостови

крше гвоздене руке дуге...

Небо плаче

звонко,

неће бол да спласне;

усташца облачићу

гримасице сенче —

као да је жени, уместо бебе храсне,

бацио бог накарадно жретенче.

Сунца дебели прсти са маљама ривим

измиловаше вас као обад — “~

наметљивац;

пољупце сужањства ваша душа памти.

А ја, без страха,

мрзећи сјај дневни, вековима

приђем; са душом затегнутом као воду живац, ја сам = цар лампи! Дођите к' мени сви ко год је цепао ћутање или урлад кроз подне, због његових омча сурових,

Открићу вам речима простим као мукање ваше нове душе што брује попут дуга фењерових. Такнем ли прстима главе, израшће вама усне за пољупце огромне моћи. и језик . матерњи свуда, свима. А ја ћу, душе бангаве, ка своме престолу поћи, где су рупе звезда на трошним сводовима. Пружићу се, светао, у руху лењих тишина, меканом ложницом од гнојива 2 њива... И тихо, љубећи колена шина, врат ће ми точком обгрлити локомотива, 1913. ;

(Превео Лав Захаров)

руске. Ма колико да су гротескни, условни, чак апстрактни ликови тих несрећних људи и жена, ја сно се осетило шта одбацује и житоше млади аутор. Мање од: ређено је показано чему он тежи, али трагедију „Владимир Мајаковски“ свакако прожима етички и социјални смисао близак бор. беном чину.

Покушаји усмерени ка закљу“ чку да је млади Мајаковски у суштини био „нефутуристички фу турист“ често изгледају наивни, али је тачно и непобитно следе. ће: ниједан тадашњи саборац

' ове године. Да није сам

| ковског.

'архивског материјала,

става очевидаца и штампе о не "тако дугом боравку Мајаковског у ехослорачко

ЧА 4“

ВЛАДИМИР МАЈАКОВСКИ

Владимира Владимировича _ није могао, нити је тежио да протка своје текстове таквим и толиким друштвеним преокупацијама. На пример, збирка стихова футуриста Алексеја Кручениха „Помада“, објављена 1913. године (тј. управо онда када је написана трагедија „Владимир Мајаковски“), нудила, је читаоцима нова „заумна“ зву. чања, а сам аутор збирке сматрао их је нечим преображајним у стварности и уметности:

дир була шчиа убештаур скум

ви со бу рлез

За разлику од Кручениха и Крученихових недокучивих звучања, Мајаковски је изишао пред, руску поезију и Русе са својим открићима на путу новог песничког театра, са својим човечним негодовањем, са реском и крилатом речју. То су уочили још тада, пре шездесет година – виспрени, неукалупљени _ духови, — упркос оном затлушном звиждању на представама трагедије „Владимир Мајаковски“,

Лав Захаров

Јубилеј Мајаковеког у свету

У многим земљама широм све та врао видно се прославља. осамдесетотодишњица. Владимира. Мајаковског, која је: пала 19. јула. прекра» тио свој живот, Мајаковски би сада био вршњак Крлеже и Црњанског. Тим поводом париска издавачка кућа „Серкал ди библиофил“ у серији „Ремек дела руске књижевности“ недавно је објавила књигу „Позориште Мајаковскот“, у коју су ушам „Мистерија-буф“, „Стеница и „ТУШ '. Предговор за књигу на писао је познати критичар Жил бер Сито. У Немачкој Демократској Републици објављена _ је књига „Сећања на Мајаковског“ у издању _ лајпшишког · издавачког предузећа Реклам. У овој књизи, поред репродукција пе сникових цртежа, његове „Мистерије-буф“ и стихова које му је посветила Марина Цветајева, са брана су мишљења 43 његова савременика, који су та упознали / разним периодима његовог живота, а међу њима су и многи истакнути писци, као Луј“ Аратон, Владимир Познер, Јоханес Бехер итд. Из свих тих мишље ња, од којих нису сва лаудативна, може се, као из комадића У мозаику, саставити један колико“ столико веран портрет великог руског писца. На руском. језику у Прагу објавио је чешки пе сник Јиржи Тауфер књиту „Ма“ јаковски У Прагу“. Ову књигу он је написао за време свог 60 равка у Москви 1970. тодине, 1971. изашло је прво, а недавно и друго, ново, допуњено издање. Тауфер се већ више од тридесет година бави превођењем Маја ковског и у његовом преводу у Прагу излазе сабрана дела МајаКњига _ „Мајаковски У Прагу“ написана је на основу сведочан-

"престоници. |.

„Групни портрет с тоспођом“ на енглеском

„Ремек-дело“, „универзално“, „ду: боко“, „бриљантно“... све су то квалификативи и комплименти које је, појавивши се недавно на енглеском језику у Америци, Од критике добило најновије дело Хајнриха Бела „Групни портрет с госпођом“, Реч је о књизи коју је Нобелов комитет издвојио као лово „најсјајније смишљено де ло“ кад га је 1972. године наградио због његовог „доприноса обно. ви немачке литералуре“. Ова књи: та — каже, међутим, у једном од новијих бројева „Њујорк тајмс бук ривјуа“ његов уредник Ри: чард Лок — није у уметничком погледу равна преведеним делима Гинтера Граса и Уве Јонсона из Немачке, Јакова Линда и Петера Хендкеа из Аустрије и Макса Фриша из Швајцарске, писаца који су у последње време веома ус пешно пропагиралиу Америци ли. тературу немачког језика, али је она несумњиво крцата хуманим осећањима, обухвата збивања У немачком друштву током готово педесет последњих година и го о готово шездесет ликова који окружују „госпођу“ из на слова романа,

А та госпођа је Лени Пфајфер, жена од четрдесет осам година која издаје собе страним радни цима., Причајући причу о прош-

лом и садашњем животу ове же ·

не, о њеним љубавима (којих је било свега четири) о њеном сину (који је у затвору због кривотво. рења чекова), о њеном положају у савременом друштву (она је са вршено индиферентна према про. фиту и власништву), Бел поступа као репортер, као социолог, па и као детектив, Резултат спреге тих метода је једна џојсовска евока ција града (Келна) и његових љу ди. Шарм Беловог романа лежи у акумулацији „светских детаља“, у мешавини општих и. бизарних Трасирајући живот Лени Пфај фер кроз пола столећа немачке историје, Бел је написао ромав који заправо слави једну општу хуманост, или, како је он назива,

ХАЈНРИХ БЕЛ

„природну људску невиност“ која остаје нетакнута ратом, тежином политичких збивања и социјал. них неприлика: И што је врло занимљиво — каже Лок — Хајн рих Бел је писац који воли своје личности више него саму уметност, али их он креира тако до бро да та ми не можемо оцењива. ти исувише строто, ми једноставно читамо даље. М ствари, он "осваја љубав читалаца својим не „достацима: он тежи да сам себе надвлада ироничним односом пре. ма ономе што говори, али готово увек то чини у служби истине, а не таштине, Он заправо простире пред нас свој материјал, збивање са личностима и догађајима у њему, како би демонстрирао увере. ње да се живот наставља испод површине и лажи историје и упркос снази институција, идео. логија и индивидуалних притисака, Његова хероина пролази кроз тај живот са нечим што подсећа на несамосвесну моралну лепоту Фокнерових Шрнаца и Солжењи. минових затвореника, Реч је, на: послетку, о врлинама старомоднот европског хуманизма, које у нама буде старомодна задовољства.

„делобођење“ са (артром

Још у јуну 1968. године родида се жеља да се створи дневни лист који би, насупрот свима, говорио праву истину о свим догаБајима. Мало-помало, пређен је пут од жеље до остварења и покренут је дневни лист „ОслобоБење“. У Лоренској улици број 27, У ХТХ париском кварту, штампан на најмодернијим електронским машинама, почео је излази.

ти 22. маја ове године. Првог да" на продато је 25.000 примерака. Лист је излазио до краја јуна. Изашло је 42 броја и чини се да је лист стао на ноге, али се тако. ђе видело да је потреоно, да би дуже време егзистирао, да се чвр. шће повеже са читаоцима. Пошто су одбацили идеју 0 рекламира њу листа, његови покретачи су учинили нешто друго. Путовали су заједно са бициклистичким ка» раваном у трци око, Француске, која је један Од најспектакуларнијих догађаја године. УМ свгтом месту у које су долазили, окуп“ љали су све заинтересоване, дис кутовали са њима и стварали комитете „Ослобођења“, који ће им

од 17. септембра, када ће изађи први следећи број, пружити сва“ Жан-Пол

ку врсту подршке. у Сартр, који је међу онима који чврсто стоје иза овог покушала. за стварање једног истински ве зависног дневног. листа упркос отштепризнатој кризи штампе, због болести досад није могао да им пружи ништа више од савета. Од септембра ће бити друкчеје: очекује се његова најактивни: ја помоћ.

Отворен музеј Марка Шагала

Након врло успешног боравка Марка Шагала у Совјетском Савезу, овај велики сликар је ложи. вео нови тријумф: на дан њего вог осамдесет шестог рођендана 7. јула отворен је музеј у коме се налазе само његова дела. Све је почело једним разочарањем. Пе десетих година сликар је желео да декорише једну цркву у Вансу, недалеко од Нице. Хтео је да то учини помоћу седамнаест слика које је раније радио као илустрације библије на захтев чувеног мецене Волара. Али црква је била влажна, а општински оци нису показали много интересовања за њену рестаурацију. Разочаран, Шагал није хтео да прода слике и чекао је бољу прилику да их заједно презентира. Малро се пре седам тодина заузео да се том оствари. Председник општине у Ници Жак Медесен, уз помоћ мимистарства за културу, откупио је у дивном крају Нипе — Симијеу, плац и. изградио музеј, у који су недавно смештене Шагалове слике. Шагал је, међутим, одбио да музеј носи његово име, сматрају. ћи да, с обзиром на дела која ће се у њему налазити, треба да се зове „Национални музеј библијске поруке“, а тек у поднаслову да стоји његово име. Његова је жеља да се у овом музеју нађу слике религцозне садржине, без обзира на конфесионалну припад: ност сликара и ликовни третман. „Слике које сам насликао, каже при том Шагал, не представља Ју сан једног народа, већ целог човечанства“. Поред седамнаест слика, у музеју је. изложено 240 гвашева и скица, 180 бакрореза и Аитографија, шест скулптура, три витража, једна таписерија и је Дан мозаик. На једином, монументалном мозаику, у средишту је ПрИаЗВА пророк Илија, који, се дећи на својим громовничким козијама, има лик Шагаловог оца, ситног службеника у продавници риба у Витебску. Мопште, на њетовим делима, нако су често рађена на библијске теме, пма · много детаља које је Шагал понео из своје родне Русије. Стога се мо. же рећи да је његов музеј и музеј његове домовине, и то како је он у детињству и младости дОживео. Врло често јављају се магарци, ти — како сликар каже коњи сиромаха, рибе и живина, а изнад сиромашних кућа људи ле те као у сну. Чини се да је Шатал библијске теме видео очима бројних руских сиромаха, као остварење њихових фантастичних снова, а не као догматски темељ на коме се заснива јуланстичка или хришћанска религија,

АЊИЖЕВНЕНОВИНЕ

· Уређивачки одбор: др Петар Волк, Васко Ивановић, Миодраг Шлић, др Драгав М. Јеремић (главни и одговорни уредник), мр Љубиша Јеремић, Вук Крњевић, Чедо“ мир Мирковић, Богдан А. Поповић, Владимир ВБ. Предић (секретар редакције), пр Стојшин, Бранимир Шћепановић. ничко-уметничка опрема: | митријевић, пен РА

Књижевна савет: др Димитрије Вуче нов, . Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, ар Милош Илић, Душан Матић, др Војин Матић, Момчило Миланков, др Драшко Рећеп, Јара Рибникар, Душан Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Паз афер. Идејно решење графичке опреме Богдан Кршиаћ.

Аист излази сваке друге суботе, Цена 8,50 дно, Годишње аретплата 30, полуго: Анштва 15 динара, а за иностранство 480 струко. Лпст издаје Новинско-издавачко предузеће „Књижевне новине“ Београд, Француска 7. Телефони: 627-280 (редзици“ ја) п 626-020 (комерцијално одељење н ва: мивистрација), Текући рачун: 60501-601-2089. Рукописи се не враћају, Штампа; „лас“, Београд, Влајковићева 8.