Književne novine

САВРЕМЕНЕ ТЕМЕ

Радници као

читаоци

Наставак са 1. стране

туелне, а и исти : теме о радницима теме, цима и читању радника, не би посеб подробно говорило К: И Нр и упозорило на баке азало и библиотека, и јавних. 5 ООНБЕЈР них, али и свих остал; и матичоних које се, као саМск АЦЕ у саставу већ постоје талне или т јећих инстиуција, налазе и раде у ра . : АНИМ, организацијама, односно а низацијама удруженог пале МОКА Риба производње. = иблиотеке су, з престале да буку. бранкљ ан па Ни ралишта књига, са одабраним чи: таоцима и са искључивом бригом за оне који желе, могу или тета ју навика да сврате до њихових не баш увек привлачно уређен пх у тих простора. Библиотеке су, готово све и готово свуда, прихватиле сазнање да само мобилним и увек изнова потврбиваним и примљеним акцијама могу да буду саставни и утицајни део својих средина и да тек, отворене и ефикасно ангажоване, имају шансу, дуго чекану и потребну, да — ни саме се непрекидно развијајући = доприносе, стварно доприносе руштва, нашег самоуправног друштва у целини, баш зато библиотеке јесу потреба свих и свуда. Оне су средишта, чија су присуства нужна у свим срединама у којима човек ради и живи. Библиотеке све чине да то све више и јесу, и то је њихова владајућа оријентација. Међутим, библиотеке су то заиста тек онда ако се њихове књиге читају, развијајући у читаоцу уметничке, друштвене, стручне, научне, политичке, самоуправне, марксистичке и револуционарне просторе сазнања и знања, све оне просторе који су данас живот и без којих не би било оваквог, социјалистичког, нашег доба. Шире, вишестраније и ефикасније обнављање читалачких колона тек предстоји. И то је — у истој. мери — и мо тућност и одговорност _ свих. У времену остваривања и у култури класне суштине Писма Извршног бироа Председништва. Савеза комуниста Југославије, ставова Председника Тита, принципа нових устава Југославије и Србије, као и Платформе за Десети конгрес СКЈ, долази раздобље, иначе предуго запостављано и запостављено, кад радник и радничка класа постају, и јесу, основно полазиште и главно упориште свих друштвених, самим тим и културних акција, па и свих акција које омогућују да радници постану и остану читаоци који ће — својим интересовањима и потребама — променити, и тако побољшати и унапредити, и положај и углед књиге, и про. ширити делатности библиотека и ојачати њихову одговорност, а њихову праксу обогатити новим садржајима рада. . Разуме се, библиотека није, пе може и не сме бити једини простор књиге. Поред ње, радник треба да је са књигом, са читаном и прочитаном књигом, и У својој радној и, нарочито, у породичној средини. Међутим, библиотека Је најодговорнији простор књиге, која раднику, сваком и садашњем и будућем читаоцу, мора да омо гући активну и зналачку комуни“ кацију са књигом, која ће чита ње претворити у истовредно осе Бање и потребе и задовољства. Припремљеност за књиге и читање — а то је; познато је, сло жен и веома осетљив, чак изразито стручан посао — тражи 42 се библиотеке (никако саме и никада без стварне сарадње са СВЕЛА другима, који су и заинтересова. ни и одговорни), отртну од 05 ћања да је довољно, понекад џ о погодног извештајног ер: чешће. због остваривања ве би заиста никад довољних Мри

јалпих могућности, и да је Па уосталом, куповати књиге ни и чланова зави~

ти У списковима · не такмичарски чак запажене ој е се морају сте ан буде и чита свака књига чита, стално да се чита, тако да Неа не буде претесно везана за Мата на полици. Библиотекар је 18] који треба раднику — Ра ветом ром или са у књиге тајне и Пар У не врелности и а у иказивањем на функонона И и везаност књига и са Ла И са ралом, читалачке амбициј захтеве.

У ам је, ме Могу зости су, сасв; 1 ђ и ући оазличите У свађутим, извеспо, 1 кој средини, ази свуда витесмер. не и стварне. Не исцрпљују пп разговорима библиотекара ба чиглонем, а пи Фалину читао,

-иблиотеку. : 7 5 ЕМ старом, а особито ново читаопу, и сваком другом, ТО О омогућити сусрет (не баш сасв редак — Аа

би се заборавио и ла

Т итшта не би значио) са оу ориј ма прочитаних књига или они:

ба прочитати, затим

лац, пи да се

које тек тре

сценско и свако друго артистичко виђење појединих књига, па предавања која би се — и темом и начином казивања — темељила на књизи и читању... Такође, књигу треба представљати и у оним средствима информисања која су дневно са радником. Дакле, о књигама, одређеним, треба радник да може да прочита у фабричком листу, да чује на разгласној станици, да, исто ·тако, свестране информације може да нађе у општинском листу и ло. калној радиоестаници, али и у свим другим приликама,

Треба, још једном, упозорити да би за књигу и читање било штетно свако даље расправљање о смислу и потребама библиотека у радним организацијама, Уместо тих неразумних и неразумЉивих препирки (а има их, а било их је јуче још више), треба се одтоворније заложити — да У сваком простору рада и живота радника треба да је књига. њима треба да се налази свака она вредна књига која је раднику и потребна и корисна, књига која ће, читањем, и значити и зрачити... Разуме се, конкретна организациона решења — самостална библиотека у радној организацији, истурено одељење месне библиотеке или колективно чланство у њој, односно им сви други видови — зависиће од сваке средине, али и, највише, од самих радни ка, од њихових потреба, навика, могућности. Уосталом, амандмански организоване библиотеке, које ће свој рад удруживати са радом мосинлапа материјалне производње, мораће, стварно, више да се старају о партнеру у удруженом раду него о својим институционално, традиционално органи. запионим разлозима.

Будући да се у стварању читалачких навика код радника полразумева одговорно учешће библиотека, треба упозорити да и из давачка делатност у овом важном и друштвеном и културном послу није без обавеза. Не би се смело, и данас, чекати. Не би требало да издавачка предузећа искључиво прате акције и настојања других, библиотека, друштвених _ организација и самих радника. Издавачка делатност и сама треба да ос твари своје обавезе и да предузме оне акције које треба да омо. гуће да радници више читају. Ово није — ради неспоразума вреди истаћи, посебно — залагање за такозвану књигу за радника... Том упрошћавању, мислим, не би смео нико, најмање данас, да ну: ди, свеједно да ли практицистичке или квазитеоријске аргументе, У нашем самоуправном друштву, друштву радничке класе и друштву које социјалистички рад схвата као своју главну суштину, све је — ако је вредно, ако је прогресивно и ако је хуманистичко намењено раднику и за раднике. То, такође важи за књиге.

Мосталом, и књижевно стваралаштво — и у сазнању да је свака књига за сваког радника вероватно ће, убрзо, ако већ ни: је, бити пред стварним, истинским питањем; како сведочити, уметнички, о овом времену препуних тема, изузетне динамике и незапамћеног развитка. Неће бити потребно много да се нађе одтовор, онај одговор који ће, избетавши замке утилитаризма и дог матизма, и. уметности, међутим, одстранити и авангардистичке, апстрактне и традиционалистичко теме, које нису у овом времену и нису за ово време, нити ће бити за било које будуће време, ко. је ће, важно је истаћи, и онда бити време рада и радничке класе, дакле време социјализма.

Радници читаоци, имајући на уму перспективе Друштва и културе данас, У социјализму, могу да омогуће ново доба књиге и нове могућности библиотека. И друге друштвене снате, пре свих књижевници и остали ствараоци, као и издавачи, имају одговорне обавезе, Исте одговорности, разуме се, изражене у границама надлежпости и својих особености, имају У подстицању овог, „слободно се може тврдити, најинспиративнијег и најсудбоноснијег преображаја. књиге и читања Савез комуниста, Савез синдиката, Социјалистички савез, Савез омладине, као и културно-просветне заједнице и заједнице културе,

удружења књижевника, библиотекара, издавача, преводилаца, новинара, просветних радни-

ка... Сви они. сарађујући равноправно и истосмерно, могу постиБи очекиване промене, потребне књизи, неопходне раднику и ва ожжне за друштво. У тој сарадњи, највећи удео, ипак, припада рам, чим организацијама и самим радницима. Било би сувишно, п без слуха за суштину данашњих 0/поса, упозоравати на овакву ори: јентапију, која је " оријентација, трајна и једина оријентација нашег самоуправног социјализма.

Милош Ј евтић

ОЖИВЉЕНА КЛАСИКА

ГОВОР „ДУШЕ Иве“ КАО ПЕСНИЧКИ ИДЕАЛ

Поводом стогодишњице смрти Фјодора Тјутчева

ФЈОДОР ТЈУТЧЕВ

РУСКИ СИМБОЛИСТИ су учинили све што је било у њиховој моћи да Тјутчева изведу из круга изабраних поштовалаца (пре свега, Л. Толстоја, Достојевског, Тургтењева, Фета, Некрасова) и обзнане га широј читалачкој публици. Владимир Соловјов га је још 1895. године у чланку „Поезија Ф. И. Тјутчева" назвао визионаром демонског принципа у природи и тајночатцем космичких дубина жи вота, надредивши га у том погледу чак и Гетеу; његове закључке су прихватили В· Иванов, Брјусов, Чулков и други, прогласивши Тјут чева за „првог руског симболисту". Блок је такође имао високо мишљење о овом песнику; познато је, на пример, шта је за њега У периоду 1912—1914. године значи. ла Тјутчевљева песма „Два гласа" и с каквим се интензитетом бавио изучавањем нејасних места овог наслеђа, о чему најбоље сведочи његова идеја из 1920. године да приреди издање Тјутчевљевих песама и напише есеј о песнику. Међутим, управо је рани Блок завештао једну недоумицу око Тјутчева, којој у критичкој литератури није посвећено довољно паж ње. Реч је о његовој концепцији Тјутчева-претходника руског симболизма у верзији Соловјовљеве идеје „Вечне Женствености", израженој у „Скици за чланак 0 руској поезији" (1901 — 1902) и, посредно, у тексту „Стваралаштво Вјачеслава Иванова" (1905).

Уколико се и дотичу овог проблема, везаног за Тјутчевљеву стваралачку филозофију, новији ис траживачи се обично заустављају на песми „БЏепшшт!" (1830) и, како би избегли закључак о Тјутчевљевој припадности „чистој поезији", налазе њено продужење у другим песниковим темама (на при. мер, у теми „Фонтане“, како чини Л. Озеров), напуштајући, у ства-

ри, простор за прави разговор о предмету. Овај процес размишљања, наравно, није у дослуху са симболистичким тумачењем (напротив, он образлаже песниково кретање ка „реализму"), али је у нечем другом близак Блоковом схватању проблема: у обе интерпретације песма „5Непшшт!" се о цењује као Тјутчевљева последња реч у испитивању проблема комуникације песме и света: „5Пепбшти!", међутим, није таква песма или, бар, није песма са само таквим звучањем и важењем.

М оквиру проблематике стваралачке филозофије у Тјутчева сразмерно једноставно, у класичном романтичарском духу, дефинисане су само две основне теме — песника-изабраника Музе и сврхе поезије као делатности; — при том, формулације обе теме потичу из првог периода песниковот стварања и остају неизмењене у каснијим периодима. Прва тема је представљена у већем броју пе сама 0 „ноћном", „божанском" пореклу надахнућа и дометима поетских метаморфоза („Привиђење", „Видео си га у кругу великог света", „У људској гомили, У нескромној хуци дана", „Из Шекспира", „Скалдова харфа", „Не веруј, не веруј песнику, дево" и друго); о трајности овог погледа сведочи и познији текст „Н. И. Крољу" (1863). Друга тема полази од интонације песме „Душа моја је Елизијум сени" (у којој се, иначе, експлицитно објашњава оасуство контакта између „ноћног“ песника и „дневне“ актуелности живота светине) и завршава се беспоговорним мотивом, познатим једнако у раном тексту „Поводом Пушкинове оде Слободи" (1820) и у старијој „Поезији" (1850): песништво ваља да „смекшава, а не узнемирава срца", песма долази с неба и „на побуњено море пролива балзам помирења". Ово традиционално, романтичарско схватање имало је одјека и код познијих песника-Тјутчевљевих ученика, на пример код М. Волошина (у песми „Грађански рат").

Међутим, трећа, најсложенија тема Тјутчевљеве стваралачке филозофије — тема карактера и граница песникових трагања — није могла бити одмах формулисана У овој поезији, наглашено антиномичној- Њен подстицај. је у паве. деној песми „Не веруј, не веруј песнику, дево", у другој половини опозиције „Песник је свемоћан као стихија, Он не влада само у себи самоме" то „не влада само џ себи самоме" треба схватити и као људску, и као песничку си: туацију, што говори о Тјутчевљевој свести о ограничењима поетске ак ције. Ова ограничења он посматра у више планова. Само у јел. ном, првом, нуди их „бПеп ит!" М знаменита три стиха-реторска питања и четвртом стиху-афоризму („Мисао исказана је лаж") садржан је закон антиномије унутрашњег песниковог света и језика, који Тјутчев оснажује више. струким _ императивним „ћути" (при чему је последње „ћути" снаб девено ускличником, као и наслов песме) као последњом позицијом; ипак, сама садржина афористичког стиха и околност да се у песми не помиње именица „песник" допуштају закључак да није У питању и последња песникова позиција, тачније — да је позиција ћутања ужа од песникове после; ње позиције.

Повод за ову песму није утврЂен, али је зато познат повод за тематски сродну песму „Из Микеланђела" (1855). Тјутчев је имао у виду драму кримског рата (ужа, људска позиција!) када је други пут упутио позив на ћутање: антиномија се у овом случају односила на величину уснуле Ноћи великог Микеланђела и нискост „злочиначког' и „срамногт"' века, у коме је утешније „не живети | „не осећати", „спавати", „бити ка. мен", најзад. Свестан да је посреди неопходност ограничења песничке акције, Тјутчев се ипак није до краја приклонио ћутању, „пат“ њи самотништва“ као стању којим се искупљује „понос Песника", како мисли Блок у „Стваралаштву Вјачеслава Иванова"; он је само регистровао неизбежност комуникације и покушај да се она заштити од баналности леформаџије. Полазећи од своје верзије Тјутчев љеве песничхо-филозофске сулбине, Блок у тексту из 1901 — 1902. године предност „пророштва и откривања „бездана очајања, са: моубиства и узвишеног усхићења даје Фету као родоначелнику иле је „Вечне Женствености“; насу прот Тјутчеву, који се није одлу. чио на одсудни корак потпуног самоослобођења, задржавши за себе „топао кутак националности или романтичарски спокојнот и прилично ниског леблења", АРУ тим речима — изабравши могућ ност „ћутања", Фет се, по Блоку, упустио у „тајну“ — У срећу без мере и назива која је синоним за песниково стварање немо гућног, За самог Блока то „ства

рање немогућног" је најпре био сан о оваплоћењу принципа „Вечне Женствености" као принципа свејединства, који је касније, преко песама типа „О, хтео бих да живим лудо" („Неостварено — 00тварити!"), прерастао у идеју „ОАмазде" као принципа песниковог живота уопште, „живота без почетка и краја". Он је, према томе, хтео да укаже како Тјутчев није прави претходник симболизма њетове, Блокове формације управо зато што је, прихвативши апологију ћутања, одустао Од „светковине генија" (пут Фета) односно светковине слободе" (пут Блока).

»

Наше је мишљење, пак, да је Тјутчев имао на памети овај за датак, да је о тешкоћама његовог испуњења водио рачуна и да је У том погледу био суочен с важном еволуцијом. Између осталог, није могао бити задовољан антиномичношћу свога виђења, која је потицала и из личне пројекције, и из објективног статуса спољнога света. Први случај је уверљиво забележен у циклусу успомена на Денисејеву (најпримерније у „При јатељу моме Ј. П. Полонском“ и „Има и у моме патничком мртвиАу") други у песми „кримске" инспирације „Сада ти није до песама"; у оба примера, песма је и без позива на ћутање суштински 0 тајала без ефекта. Стога је карактеристично да се у познијој Тјутчевљевој тостској сцени чешће срећу песме-посвете „хармоничним песницима" — Жуковском (,Успомени В. А. Жуковског", 1852) и Карамзину („О јубилеју Н. М. Карамзина", 1866), „чистом“ и „целовитом“ духу што је „хармонично живео" и „хармонично певао" (Жуковски) и „добром, чистом тенију" што је „умео све да споји у нераскидиви, потпуни склад" (Карамзин); тек у овом периоду наћи ће се у том репрезентативном скупу и Пушкин („О јубилеју кнеза Петра Андрејевича Вјаземског", 1861), чија се хармонична природа није откривала Тјутчеву у ранијој песми „Двадесет деветог јануара 1837". Но ако је у дисхармоничности личног бића налазио један од пресуднијих разлога за ограничење своје песме, Тјутчев је ипак знао каква треба да буле песма без ограничења.

О томе као о „последњој речи" његове стваралачке филозофије сведочи песма из 1869. године „Ј. Ф. Абази", посвећена чувеној певачици Јулији Абази, Гуноовој и Листовој пријатељици и једном од оснивача Руског музичког дАруптва. Ову песму, коју истраживачи готово системски заобилазе, чине пет строфа. Објекти прве две строфе су „оруђа хармоније" и њихова „безгранична власт над душом“, њихов „мрачни, али матерњи" језик, њихово стање сужањства у јауку и немиру, који би хтели „на слоболу", у „гласно исказивање"; овом сликом се може објаснити Тјутчевљева лична песничка ситуација у борби_ за хармонију и њен учинак по Блоковом обрасцу. Међутим, наредне три строфе руше ову схему. Њихови објекти су „потпуност ОслОбођења", „крај и сужањству и борби", „ослобођење душе", што води поруци последње строфе: „На свемоћни зов Светлост се одваја од тмине, И ми не звуке — душу живу У њима вашу душу чујемо". Порука васпоставља положај Творца који је створио свет и ослободио се притиска његове суд> бине, положај песника идентификованог са Творцем пошто је из њега проговорила „душа жива".

Овај закључак би требало да сугерише пут којим се песникова душа може извести из „Елизијума сени", само из неопходности заштите од „безосећајне светине" проглашеног за узвишено уточиште. Ипак, он свраћа пажњу и на друге околности, пре свега на судбину песничке речи у границама саме историје песништва и његовог иманентног развоја; та судбина у развоју и с коначним циљем оглашава се најпре у ВР ховима симболистичке стваралачке филозофије (упркос Блоковој нелоумипи), ад потом по у свим оним париијалним трагалачким елементима, који Тјутчевљеву поезију зближавају са опусом Пастернака, Манлељштама и Ахматове меБу песнипима Русије, п Рилкеа, У првом _ релу, међу _ песнипима Европе

Миливоје Јовановић

КЊИЖЕВНЕ НОВИПЕ. 15

ДРЕ