Književne novine
САВРЕМЕНА КЊИЖЕВНОСТ
ПРИПОВЈЕДНОСТ БОСАНСКО-– ХЕРЦЕГОВАЧКЕ ПРОЗЕ
Наставак са 1. стране
ка, добро погођена ријеч на цијени, скупа. Угођај који је прича стварала био је људима насушан. Над животом би се часовито прољепотало, разведрило. Ријеч је причом крепила људски дух, љу: де повезивала, стварала осјећај узајамности, заједности.
Онда је то у људима остало. Расло. То је био читав обред. Лијепо, замамно, опојно причати. Поистилаху, натенане, без хиће и журбе. Епски, Али епски уошттрено, језгрено, једро, не разливено и досадно. Пјевно. Понекад убојито, понекад заједљиво. Понекад лирски. Те богате и племените усмености има и у нагону 60санских приповјелгча, свих лоцниијих, модерних, умјетничких.
Умјетничка проза у Босни и Херцеговини почиње доста касно, у освит овог, нашег, двадесетог стољећа. Прилике јој нису ишле на руку. Историјске. Но кад се јавила, кад је букнула, кад се ватра зажегла, онда 101 пије лако било краја ни издерка, Прича је кренула. Није нимало чудно ла је баш Босна дала натпој молет ној прозној књижевности, овој српскохрватског језика, _лоиста пробране приповјелаче: Кочића, Боровића, Самоковлију. К"кића, Шубића, Хуму, Јевтића, Марковиђа, Симића, Куттана, Дизлапе. вића, Мурадбеговића итд. закљу. чно са опићем, Куленозићем, Кошем, Сијарићем, који већ припадају старијој тенерапији босанскохерцеговачких приповједача и романсијера, а Андрић. како смо већ рекли врхуни својим изузетним дјелом читав тај приповједачки блок.
Но босанска прича није, дабоме. стала и остала на овом, лонекле већ прошлом нараштају, она је након ослобођења ложивјела буран прираштај, обнову, доили су нови наларени тласонотте босанске тралитпионалне приповједности који су покуптали ла учине помак и размак од насљеђа "и да дају нешто своје. У каквом ' је стадијуму то ново, то што се
| иставља као ново, није права прилика ла се лоносе коначни судови, процес је у току, али је већ сада песумњиво да је, уза све повремене осеке и стагнације, и тај приновљени, изновљени приповједачки талас дао освједочене резултате преко којих се више не може прелазити глуво ни олако. Но какви су и колики, то је тема за себе. Битно је да слијепо не слијеле и не имитирају своје велике претходнике, за шта је постојала реална опасност, но да пду својим путевима.
Но. вратимо се приповједности као битном конститутивном елементу босанскохерцеговачке про зе. Наиме, приповједност се преко усмености усадила и у умјетничку прозу, потраживши У њој своје најприродније мјесто. Наравно, она се при томе донекле модификовала, прилагодила, али
није изгубила много од своје не
посредности, упечатљивости, „из. ворности, То што као само од себе креће с ријечју и што се онда гради у слику, у казивање с обртима, с ефектима, то је нашло свој простор и своју могућност у приповједачко-романсијерским дјелима истакнутих босанско-херцеговачких писаца. Није се изгубило, није се изатрло. Што је добро. Што је заправо једна од битних одлика те прозе.
Није случајно да је пије проза пошла од приповијвтке, једре, маштовите, елементарне, те кришке живота, са самог извора, од Кечића. Код Кочића не само да тече прича како тече у животу, како је народ прича, како је појединац кити, него и у причи увијек или бар најчешће постоји причалац као средишња личност. Некад је то писац, некад Симеун Бак у циклусу прича о овом јупачком делији и задрибалди, који уз ракијски котао измишља херојске пустоловине да би под гријао и ојуначио поуморне људске душе. Карактеристично је да свака прича почива на елементима које обилато користи Симеун Бак: на машти, преувеличавању, грађењу детаља али и осјећању цјелине, понекад на чистој лагарији. Чак се иде дотле да је посве неважно да ли је све истина. Онога који Симеуна опомиње на чињенице слушачи брзо ућуткују. Реалност и фикција се мијешају, губе, прожимају. Реалност тек с имагинацијом и фикцијом, с фантазијом постаје зачињена, сликовита, колоритна. Без ње, без маште, ништавна је, сувопарна и тегобна. С маштом као да окрилати. Андрић је тој народској причалачкој машти и сугестији дао ДИмензију артизма, осмишњљености, дистанце. Но он ју је такође врло динамично, вјешто користио, на њој градио читав свој волуминоз ни _ приповјелачко-романсијерски опус, Колика је упливност приповједности свједочи чак и на први поглед доступна чињеница да је Андрић и своје романе градио приповједачки, поступно. У ствари, уз романсијерске шавове, Андрићеви романи су мозаици, фреске приповједака. Узмите „На Дрини ћуприју“ и разглобите је, анализујте је с те стране. Она има
свој хроничарски ток, чисто ис-о
торијски, временски, и мост као спону, као копчу која повезује тај историјски времени проток. Међутим, унутар тог склопа постоји читав низ одјелитих, засебних прича, понекад анегдота, које имају властиту уоквиреност, заокруженост, малу цјелину. На примјер, портрет Боркана, читав парт који је посвећен овој изу зетној личности Па она прича о поносној дјевојци Фати која је скочила с моста у: Дрину кад су је водили недрагом. Коцкар Милан Гласинчанин и његова судбина такође. Итд. Прича која се наставља на причу, судбина на суд бину. Чак и у причама код Андрића има тих прича у причи, тих уломака. У причи „Мила и Прелац“ засебно стоји Ћорканова смрт као висок приповједачки издиг који готово нема везе са причом о неисказаној љубави Миле и Прелца, Има тога и У АРУгим причама, те приповједачке двострукости, Но стоји чињеница да је приповједаштво основ на којем и Андрић постојано гради свој свијет босанске хронихе и историје, босанске судбине и збиље. Понекад је приповједност код извјесних босанскохерцеговачких писаца лиризована, понекад спу-
„тана_ некаквом животном тврдо“ 'ћом, -неразмахнутошћу. Чак и У Селимовићевом роману „Тврђава“, који спада у образац чисте лијепе књижевности, за разлику
„од романа „Дервиш и смрт“, ко-
ји има и друге специфичности и намјене, може се лако разазнати та приповједност, коју чак писац, осјећајући то као потребу, име. нује насловима поглавља. Селимовић пише вјешто, компонује чврсто, „али испод тога незамућено струји та приповједачка страст и снага. Она се издовољава и засићује у појединим приповједачким разломцима романа који сами по себи постају и јесу приповједачки упечатљиви.
Те приповједачке умјешности, чак усмене, има и код Дервиша, Сушића у изобиљу. Сушић зна да приповједа и кад усмено казујемн кад записује. Полједнако. Он прича са слашћу. Понекад у томе и претјера, оде у распричаност. Тог обредног приповједалачког има и у Сијарића и код бројних других старијих и новијих приповједача. На цијени је лијепорјеко обрелно казивање. Питак,. јешан стил. Свак жели да остави утисак не само оним што казује, садржајем, него и како, формом, стилом. И те најчешће многима и успјева! Чак се тога не отресају ни млађи приповједачи који своје причање иновирају, усклађују са захтјевима модерних и модерни зованих техника казивања и исказивања. У сваком случају, приповједност, на којој лежи и почива босанскохерцеговачка проза, дошла из живота н животношћу се напаја и потврђује. Она се не исцрпљује у причању приче ради, у ефект. ном и празном сјају бљештаве орнаменталне приче да вријеме прође. Оно има своју тежину, своју нутарњу намјеру. Да искаже свијет о коме говори. Да га искаже у свим његовим слојевитим и разућеним, противрјечним својствима. Што нимало није јелноставно. Говорити о тешком, мрачном, _мучном, ниском, не уљетшавати, о животу какав јесте, али говорити изворно, истинито, допадљиво, да ријеч легне у срце и у слух. Босанскохерцеговачка проза долази из дубине животних порива и мотива. Али на путу освјештавања, да би постала ријеч и утисак, она се преображава не губећи ништа од своје животне мукотрпности. Тај прелаз, тај спој није лаган. Рекло би се на површан поглед да дијепо причање тече о лијепим и узвишеним стварима, Напротив! Чак и о најмучнијим, али увијек с осгјећањем да само причање не треба да је мучно и“ мунаво. Оно
мора имати сјаја, склада. Не за-. барушивати истину, не прелази“.
ти преко недоумица, нелагода, лилема, исказивати их, указивати на сопијалне и људске несклоле, раскопаке, јазове, али при томе не губити осјећај за свијет који нас држи такве какви јесмо, за свијет који стоји на скупу детаља, али је сам највећи детаљ, који тешко да можемо догледати. Лумтим ррјечима да се људска мучнина не мора исказивати и литерарном мучнином.
Жетва нових приповједачких збирки, које очекујемо да угледају свјетлост дана за јесењи Београдски сајам књига (ако буде ногчаних могућности), актуелизоваће, надамо се, нека Од овдје поменутих питања. Дати им за право или их донекле оповрћи.
Ристо Трифковић
У АЛЕЈИ ВЕЛИКАНА
МЕРЕ 65 А
.
[2
1111 111
" ског круга социолога и
У овом БРОЈУ ЦРТЕЖИ И ВИЊЕТЕ МИЛА ДИМИТРИЈЕВИЋА
ЛЕТОПИС
Шеф Франкфуртеке школе – Маке Хоркхајмер
М седамдесет деветој години умро је у Нирнбергу шеф познате Франкфуртске социолошке и фи лозофске школе Макс Хоркхајмер. Син богато фабриканта тек стила, Хоркхајмер је стекао из ванредно образовање и имао бриљантну научничку каријеру. Био је професор Франкфуртског универзитета од' 1930. до 1933. године, када је емигрирао из Немачке због нациста, од 1934. до 1949. године живео је у Њујорку и био професор Колумбија универзитета, а од 1949. је поново постао професор Франкфуртског универзитета, Поред тога, био је и ректор Франкфуртског универзитета (1951 — 1953) и директор Института за друштвена истраживања у Франкфурту од његовог оснива“ ња (1931) до 1933. и од 1949. до 1965. године.
Хоркхајмерова филозофија про“ излази из хегеловске дијалектике и Марксове критике политич“ ке економије. Његово схватање филозофије као „критичке теорије друштва“ делили су им други припадници чувеног Франкфуртфилозофа (Теодор В. Адорно, Херберт Маркузе, Јиргенс Хабермас), који представљају једну Од најслободоумнијих грађанских филозоф. ских и социолошких оријентаци“ ја. УМ средишту тако схваћене филозофије налази се социјална антропологија, њена главна кате торија је ауторитет, а његова се интериоризација врши помоћу породице, цркве и других друштвених снага. Био је озбиљан критичар савременог грађанског АРУштва, указујући на многобројне појаве његове стагнације и регреса, који га воде ка тоталном управљању (за разлику од тотадитарногт, ово се не служи терором). Критиковао је и масовну културу као замену за праву културу, коју својим члановима тре“ ба да пружа право друштво.
Када је пре четири године умро први истакнути члан Франкфуртског социолошког и филозофског круга Адорно, један писац некролога је применио ове Хајнеове речи: „Одавно су већ умрли а да то и не знају“. То се односило на кризу у коју је упао овај некада врло напредни круг филозофа и социолога. Неки критичари ове теорије, као, на пример, Ханс Хајнц Холц, сматрају да је „критичка теорија“ данас неспособна да се обџавља и да је, у ствари, пропала. Схватања која је Хоркхајмер_ изражавао последњих година дају за право оваквом мишљењу. Он је, наиме, умногоме одступио од своје „критичке теорије“ у корист једног метафизичког, па чак и теологизирајућег начина мишљења. Ценио је више Ничеа него Маркса, изједначавао нацизам са стаљи. низмом, напустио илеју о битној промени друштвене стварности и заступао либералистичку тезу о слоболној економској конкуренцији. Његови најновији ставови се, међутим, не разликују много од неких ставова које је, под утицајем Ничеовот индивидуализма и Шопенхауеровог песимизма, заступао у делима „Материјализам и метафизика“ (1933) и „Најнови. ји напад на метафизику“ (1937).
Хоркхајмер је у „херојско доба“ Франкфуртског круга први програмски | изложио „критичку теорију“, п то још почетком четврте деценије. То ће потврдити бројни његови чланци и студије од 1932. до 1941. године, које је 1968. године скупио и објавио под насловом „Критичка теорија“ (У два тома). Критичку филозофију друштва он је, пак, најпотпуније изложио у књизи „Критика инструменталног _ ума“ (1967). У овим књигама, Као и у неким
КВИТЕВНЕНОВИНЕ о
књигама његових истомишљеника из Франкфурта, студенти су У својој побуни против институционализма грађанског друштва 1968. тодине нашли своје основне тезе, Хоркхајмер тим тезама, на жа. лост, није остао веран: Мако је сматрао да се о било чему ван искуственог света не може ништа рећи, он је тврдио да У човеку постоји „чежња да овај сиви свет није оно што је једино истинито“ и на тај начин стварао могућност да се заснује религиозно веровање. Исто тако, он више није ве ровао у битну изме грађанског друштва, изражавајући страх да ће свака револуција довести до тоталитаризма.
МАКС ХОРКХАЈМЕР
Непознате приче Ернеста | Хемингвеја
Уловица Ернеста Хемингвеја готово сваке године објављује по неко раније необјављено дело 3 заоставштине свог преминулог супруга. Најновије дело те врсте су нове, досад необјављене приче о Нику Адамсу. Туцету досадашњих прича она је додала осам нових прича, од којих најкраћа има са мо две стране, а најдужа („Послелња добра земља“) — шездесет три 'стране. Већ је раније примећено да између младог Хемингвеја и његовог јунака Ника Адамса има много сличности, Неке од ранијих прича су ремек-дела, као „Инди“ јански логор“, „Десет Индијана. па“, „Убипе“. Новообјављене пр: че показују у већој мери и врли не п мане Хемингвеја као приповедача: изванредан дијалог и непотребан и сувитлан патос. Стота је тешко сложити се с писцем предговора ове књите Филипом Јантом. иако је он одличан познавалац Хемипгвејевог дела, да Но. ве приче бапају „нову светлост ма дело н личност“ писца. Оно што највиште вреди у објављивању пе лот корпуса прича о Нику Адамсу није никаква „нова светлост“ него то што се новим причама тако упетталњују старе да сала имамо готово један роман о Нику Адамст, а не само појединачне приповетке .