Književne novine

ФИЛМ '

ПУЛСКА (СМОТРА

Двадесети фестивал југословенског играног филма

КАДА ЈЕ НА ДВАДЕСЕТОМ, јубиларном, фе стивалу југословенског играног филма у Пули коначно укинута и селекција филмова добили смо, дакако, смотру филмске производње у нас Ми јеста ет ала: На жалост, и-та посљедица вишегодишње кризе нашег ипраног филма, та одлука о преласку фестивала у смотру, није резултат неког новог концепта Пуле већ је условљена квантитатавним стањем у нашој кинематографији: на јубиларној Пули није било довољно филмова за фестивал па је једва сакупљен потребан број филмова за смотру.

Али, истани за вољу, да није било Пуле и смотре филмова, смотре свега што је у мас произведено у категорији играног дугометражног филма, ни сама криза не би била до те мјере видљива и уочљива. Криза кинематографије преточена је у кризу фестивала, б

Јубиларна Пула указује, дакле, на чи њеницу да је квантитет наше производње свећлен на минимум — 13 филмова за то дину дана. Велики Срој од тих филмова такођер нема статус производа рађеног по стандардима организоване ктнематотрафије, Један дио је потекао из телевизијских извора, други је финансиран непосредпо из друштвених ипституција, а највећи број је настао из чистог ентузијазма аутора изван професионалних станларда. Најмањи број филмова про-

извеле су паше филмске продуцентске куће.

Све се то, паравно, огледа у репер. тоарској физиономији наше продукције.

Тај репертоар је без разновроности и без усмјерености. Од та два елемента која, по мом мишљењу, најбоље исказују шири Аруштвени интерес у филмској пролукци“ ји, ни један није задовољен. Напротив, Најбоље ћемо то уочити ако овогоди-

шњу продукцију погледамо са становишта жанрова. Изузетно је сужен репертоар жанровски гледано. Низ жанров-

ских ортјентација, давно освојених у на. шој кинематографији, нестао је са екрана. Чак је и мелодрама, као чиста оријентација, пестала увлачећи се у друге поступке.

С друге стране, жанровски приступ Ол; ређеној тематици унутар жанра се тешко мијења. На примјер: „Сутјеска" понавља вишегодишње рјешење које је у нас инаугурисала „Козара".

На жалост, изузетно занимљиву могућ ност у жанровском приступу материји, коју је пронашао Предраг Голубовић у филму „Бомбаши", није аутор довољно досљедно и чисто остварио. Тако је и ово освјежење више назнака но довршено опредјељење.

Тематски узев, неовисно од жанра, савремени живот све мање интересује наш играни филм, А ако га и интересује онда је тај филмски увид у савремени живот или цакастички или пак мелодрамски интониран. Критички приступ нашем савременом животу, обиљу животних ситуација које свакодневно репаструје наш друштвени живот, нестаје из нашег играног филма. Да ли се ради о зихераштву аутора или оних фактора који дају средства за пројекте ствар је свестраније анализе, али је несумњиво да је могућно уочити исхитреност разрјешавања конфликата у филмовима олаким опредјељењима која имају окус лакировке.

Теоријски гледано, тиме се заправо поново поставља питање чистоте жанрова. Брзометни прелазак из жанра у жанр унутар једног дјела говори, прије свега, о недовољној умјетничкој одговорности појединих стваралаца. Они, наиме, своје основно опредјељење одвећ лако прилатођавају ванестетичким мјерилима.

Другим ријечима речено, на овогодишњој смотри југословенског играног фиама у Пули видјели смо низ недовољно његованих и недовољно промишљених дјела. Ако се недопустива аљкавост у из бору и приступу филмском дјелу још и може тумачити недостатком средстава која се аутору стављају на располагање онда се недовољна промишљеност не може тумачити ничим до умјетничком неодтоворнешћу свих фактора који омогућују стварање једног филмског дјела, Половична рјешења, наиме, не одговарају никоме. Чак ни онима који из најбољих намјера нестручно усмјеравају филмско дјело изван сфере филмске умјетности. Аутори који пристају на таква помјерања потијењују и наручиоце и публику и себе.

Истински умјетнички ангажман било је могућно пронаћи у малом броју дјела па овогодишњој смотри југословенског филма. Било га је у естетизантној апричности филма „Цвијеће у јесен" Ма: тјажа Клопчића, у Фолклорно-веристичкој травестији Шекспира у филму „Представа Хамлета у селу Мрдуша доња" Крсте Папића и у херојско-мелодрамском ратгном спектаклу. „Сутјеска“ Стипе Делића. Тај ангажман постигнут је код Клопчића рафинманом _редитељског поступка, КО Папића елементарношћу и примордијалисшћу травестирања а Код Делића чскре. ном аматерском понесеношћу, На свој начин, свако од њих је заиста постигао сно за чим је тежио,

Ако томе додамо још Голиков занат. ски перфекционизам унутар једне површпе фабуле из савременог живота и Ра. дићев покушај мијешања живота и умје тности у одвећ компликованој и недора. Беној форми, остаје констатација да се много тога на фестивалу који је претворен у смотру исказивало изван сфере ум јетпости и изван сфере кинематографије као индустријске продукције.

Надајмо се да тада Пула неће бити смотра него ће поново постати фестивал југословенског играног филма.

Вук Крњевић

СА овогодишњих, ДВАНАЕСТИХ „СТРУШКИХ ВЕЧЕРИ ПОЕЗИЈЕ“ — ВЕЧЕ МАКЕДОНСКЕ Љу. БАВНЕ ПОЕЗИЈЕ, НА СЛИЦИ (С ДЕСНА НА ЛЕВО); МИХАНА РЕНЏОВ, СЛАВКО ЈАНЕВСКИ, МИЛЕ,

НЕДЕЛКОВСКИ, ТОДОР ЧАЛОВСКИ И ПЕТАР БОШКОВСКИ

ЕСЕЈ

ЈОВАН ПАВЛОВСКИ, МАТЕВИЈА МАТЕВСКИ,

РИСТО ЈАЧЕВ, АНТЕ ПОПОВСКИ,

Младоет једне критике

Наставак са 3. стране

чарску естетику одбацили су представници реалистичке естетике (Светозар Марковић је подвргао уништавајућој критици не само круте прописе класицизма него. и романтичарске идеје Јована Андрејевића). Истина, то је био прави крај за кла. сицистичке норме, док је романтизам још дуго егзистирао као владајући, ако не уопште књижевни, а оно барем поетски и драмски правац, па је и у критици имао свог чврстог заступника у Љубомиру Недићулт Али, углавном, вуковска епоха је била прошла и дошло је време које је тражило нове, друкчије критеријуме,

Не толико од Вука колико од Дани чића, па све до краја прошлог века (упркос теорији о друштвеној улози књижевности, коју је започео Светозар Марковић, а наставили су је његови бројни следбеници, чак и бивши романтичари), филолошка питања су избила у први ред чак и кад је било речи о књижевном и културном стваралаштву уопште. Борба за језик и правопис је дала печат готово свим културним пословима и многи су се радови у разним областима културе оцењивали у односу према тим питањима у овој борби. Једном започета као животно важна за српски народ, ова борба се није смирила ни онда када је победа вуковског, народњачког правца била потпуно извојевана. Појава „филологизма“ је била условљена реперкусијама које је опредељење у области филологије имало у 06 ласти националне политике, друштвених концепција и културних планова, и утолико је више добијала претежно негативан утицај у области уметности, уметничке критике и теорије зато што је у њима дуго спречавала дубљи и свестранији критичко-естетички приступ.

Говорећи о критичком раду Светислава Вуловића, Јаша Продановић је запазио да су филолози, после Вука, „били завојевали српску књижевност“ и, набројивши њихова имена (Бура Даничић, Стојан Новаковић, Петар Борђевић, Јован Бошко вић, Љубомир Стојановић, Борђе Борђевић) и њихове радове, закључио: „Та филолошка породица с малим изузецима гле» дала је на естете п књижевнике ако не 'мрко попријеко', а оно с потцењивањем"."" Томе, међутим, треба додати и ово; родоначелник овог правца није био Вук нето Бура Даничић, а Новаковић је касније под утицајем Ватрослава Јагића и Светозара Марковића превладао своје филолошке тенденције, као што показује друго издање његове „Историје српске књижевности“ (1871), те стога и спада у каснију епоху. У сваком случају, филолошки од: нос према књижевности је штетио не са: мо правилним критичким оценама (он је, на пример, довео до тога да се високо цени један Милан Б. Милићевић, којег је, касније, Љубомир Недић „спустио“ на ње гов прави ниво, тврдећи да он „није прави писац, ни књижевник“ него „више човек који с књигама ради“),/' већ је и не. повољно деловао на понако мали број љуАди који су били кадри да се озбиљно и успешно баве критиком. Остајући веран вуковском романтизму, али одлучно одба-

17) Дратан М. Јеремић; Естетички принципи кри» тике Љубомира Недића у књизи „Књижевна крити“ ка“ (едиција „Српска књижевност у књижевној. кри» тици“, књига ХИП), Београд, „Нолит“, 1966, стр, 136-137.

18) Јаша М. Продановић: Наши и страни, Огледи из историје књижевности и културе. Београд, издање Српске књижевне задруге, 1949, стр. 168.

19) Недићева критика књижевног рада Милана Б. Милићевића била је притајена осуда филолошког ме тода у српској критици, Говорећи о Милићевићеном језику и стилу, Недић каже да му начин на који Ми. дићевић изражава своје идеје није симпатичан м да не чини „обележје правог књижевника“, али се тај начини „међутим, како се чини, у нас у књижевника веома цени“, те је, захваљујући томе, и Милићевић „постао велики пи чувен у роду својему“ (Љубомир Недић; Српски писци, Београд, „Ново поколење“, 1953, стр. 226).

КЊИЖЕИТНОВИНЕ 19

дујући филолошку девијацију вуковске струје, Недић је повратио углед естетичкој критици, који је она умногоме имала већ у доба Стерије и Хаџића, а тим више у до. ба Андрејевића и Руварца.

Бар у крупним цртама може се гово. рити о извесном континуитету у критич“ ко-естетичкој мисли од Вука Караџића до Светозара Марковића. У том периоду било је више изразитих критичарских личности, које су, у датим, културно-историјским оквирима и на основу извесних ес» тетичких принципа, дале резултате који се не могу мимоићи ни занемарити. Али које су то личности и које међу њима имају истакнутије местог Поред Стејића, Стерије, Томазеа (који својим разматрањем народне поезије, а и неким другим критичким погледима, спада и у српску књижевну критику), К. Богдановића, Малетића, Суботића, Ристића, Андрејевића, Руварца и Даничића, у прве српске књижевне критичаре, могли би резерву, да уђу и Хаџић и Острожински, А ако бисмо бирали најагилнијег, најприсутнијег и свом послу највернијег, па чак и од домаће климе најнезависнијег критичара, изабрали бисмо Борђа Малетића, иако га неки историчари књижевности данас не сматрају чак ни толико значајним да га помену бар међу мање значајним писцима (Миодраг Поповић), док га други, под утицајем свемоћног Скерлића, сматрају минорним критичарем чак и у односу према његовом опоненту Јовану Суботићу (Драгиша Живковић),

Углавном добро обавештен, Малетић се у својим судовима претежно ослањао на Лесинга (не само у погледима на књижевност него и на ликовну уметност) и Шилера, а познавао је и Хегела и Шелинга. Усред често необузданог одушевљења за све што је народно и национално, заступао је идеју о естетском вредновању народне поезије и мишљење да основа. наше књижевности треба, пре свега, да буде угледање на најбоље стране узоре. Насупрот романтичарској идеализацији, подвлачио је одлучни значај реалистичности, истинитости и верности природи и животу, па чак и извесну друштвену функцију уметности, схваћену као истицање идеала који треба следити у пиљу усавршавања и самоусавршавања. Он је, на пример, схватио да је Стерија бољи као комедиограф него као писац трагедија мада је то остало несхватљиво Јовану Ристићу, увидео слабости Буре Јакшића које је прилично некритички хвалио Јован Андрејевић и чак је брзо запазио таленат Косте Трифковића, видећи у њему јединог правог наследника Стеријиног комедиографског дара.

У основи веран класицизму, мада је умео да мења своје ставове и да прихвата нова естетичко-критичка схватања, Малетић није доживео ревалоризацију коју је у Француској, на пример, доживео Боало кад је престала романтичарска пристрасност у тумачењу и одбацивању класичарских ставова, јер га је и касније дискрелитовао _ национализам _ Скерлића, чијим су ставовима и у овом случају ос тали верни мпоги историчари књижевно“ сти. Малетић је, у ствари, један од истакнутих представника оне не само критичко-естетичке него ми духовне струје, која иде од Доситеја Обрадовића до Богдана Попозића и која је значајна по томе што је, указујући на трајне, класичне узоре, истицала потребу да се угледањем "на те узоре српска књижевност и култура најпре и најбоље моту укључити у европску књижевност и културу, И иако олу дара од већине критичара и од општег тона критике свога доба, а бар донекле баш и због тога, због своје самостално. сти, он је један од најзначајнијих критичара ове епохе.

Има, дакле, места и за извесне рева. лоризапије, које треба покренути заједно с мнотим Аругим питањима о критичко! мисли од Вука Караџића до Светозара Мазковића, ла би се, на тај начин, наттле основе и за решења неких савремених књижевних _ проблема. Јер испитивање проптлости је увек, мање или више, по купај да се салате дилеме осветле из историјске перспективе.

Драган М. Јеремић

уз извесну '

Радомир Андрић

Курјак ађоглаби

У бунар пун суше Звезде се просуше Док курјак двоглави Скамењен на јави

Понад пустог пута Најслађе прогута Оног што та створи "Самотног у гори

Једном главом коље Другом главом моли Никад не одоли

Из мрака напоље У тај свет охоли Зубе да помоли

ИЗВОР КРАЈ ЊЕГА ГЛОГ

Ненпознатих дубина глас Из тамне шпиље одзвања Као да опомиње нас Снала вреднија а мања

Водо вечнија од уста Која те помамно пију Постајеш мисао густа За чежњу нам извеснију

У сну анћела охолог. Руком жедника. насликан Живи извор крај њета глог

Расцветан. већ мирише дан У знаку сунца распуклог У мраку нашем сагледат

ЗЛАТНА ЛЕСКА

до тамног ми чела Умор фењер диже Да се виде јасно Да му буде ближе

Тајанствени пламен Тињао у мени

Низ бунаре бежи Јури сродне сени

На пропланку несна Расте златна леска Од чијег ће прућа

Пре последњег блеска Бити исплетена Жедникова кућа

СНЕНО ДЕТЕ

Говором се пролом заче Сав окићен лозом сете Како мало речи значе Кад не могу да полете

За животом ли жуборним Већ тишина венац плете У очима ли суморним Конац држи снено дете

Упорно коме се јавља Из бунарских му дубина. Као да смехом оздравља

Његова сната једина Као да нема узтлавља Које му није ледина

БУНАР КОЈИ СЕ НИЈЕ МОГАО УКРАСИТИ

Да ли жали Младо сунце висину стару Коју неће моћи Од себе да спаси Кад провали Пламен чело пре поноћи Дно небеса да украси Из бунара Пресахлота Теже руке црног, брата Да изроне да се сломе У заносу Што их хвата