Književne novine
ФЕСТИВАЛИ
ДВАНАЕСТЕ СТРУШКЕ ВЕЧЕРИ ПОЕЗИЈЕ
Од 25. до 30. августа од
ги, Охриду, Крушеву, Скопљу, Штипу и још неким местима СР Македоније низ књижевних манифестација које носе 0: једничко име „Струшке вечери поезије“. АДванагсти пут скупили су се песници и критичари поезије из двадесет три стране земље и из, свих југословенских република и покрајина, да учине почаст поезији да покажу шта су последње тодине радили па да говоре о њој цм њеним најновијим тенденцијама. Главна. смотра песника, под именом „Мостови“, која се одржава У Струги на мосту преко Црног Дрима, била је и овога пута импозантна манифестација. и, мада је читање песама (с превођењем) трајало дуго, четири хиљаде људи је на. жљиво саслушало све учеснике.
Као и сваке године, једно вече је било посвећено поезији једне наше републике а једно поезији једне стране земље. Ове године та част је указана босанскохерцеговачкој поезији (у избору Касима Прохића) и пољској поезији (у избору Михаила Спрушињског), уз учешће низа аутора и македонских глумаца, који су песме читали у преводу.
„Златан венац“ је ове године добио чувени италијански песник Еуђенио Монтале, чијој је поезији такође било посве ћено „Једно вече. Поред ове награде, додељен је пи низ других награда: за најбољу песничку збирку објављену између двеју песничких манифестација у Струги (Владо Урошевић), за најбољи премев на македонски (Петре Т. Бошковски), за најбољи премев са македонског. (Пеги и Греам Рид), за најбољу прву песничку књигу (Ма рија Кукубајска) и за најбољу књигу дечје поезије (Глигор Поповски).
ржано је у Стру-
Једно вече је било посвећено македонској љубавној поезији, а једно младим песницима под називом „Млада Струга“ (награду листа „Вечерњи лист“ из Зазре-
ба за најбољу песму прочитану на овој ма-
нифестацији добила је песникиња. из Новог Сада Мирјана Б. Маруновић).
На симпозијуму „Актуелне тенденције у поезији“ изложено је много _ различитих мишљења, која су дала широку слику о богатству тенденција у савременој поезији широм света. ;
Не може се такође пренебрегнути ни издавачка делатност ове велике манифестације. Низ књига и публикација омогу“ ћило је боље праћење и веће разумевање Дванаестих струшких песничких вечери , а највећи издавачки подвиг свакако представља објављивање одлично опремљеног двојезичног издања Монталеових иза“ браних песама (избор: Анте Поповски и Наум Китановски).
Иако има још неких проблема техничке и друге природе (смештај учесника У О. хриду мада се главне приредбе одржавају у Струги, питање _ додељивања награде „Златни венац“ — коме и за шта итд.), Дванаесте Струшке вечери поезије су показале да је ово једна од највећих и најзначајнијих књижевних манифестација у ЈУгославији, па и ван њених граница. 360% тога треба честитати организаторима на свему што су досад, па и сада, учинили за њено остварење и пожелети им јдш веће и запаженије успехе.
Поводом _ овогодишњег _ додељивања „Златног венца“, „Књижевне новине“ у овом броју упознају своје читаоце с песништвом Еуђенија Монталеа.
Буђенно Монтале – песник у тражењу симболичног значења ствари
Песник је човек који верује у истинитост речи Франческо Флора
ЂАНФРАНКО КОНТИНИ је једном написао да смисао поезије Еуђенија Монталеа лежи у драматичној борби тог песника са објектом, борби чији је смисао проналажење оправдања за моћ запажања, за способност уочавања појединости из стварности. Но упорно набрајање објеката, права манија именовања ствари, та претрпаност именима у Монталеовом песништву, свакако има и дубље оправдање. Она је, рекли бисмо, последица настојања да се свет упозна у свим појединостима, да се узме живо учешће у догађају, да се сопствена личност унесе у сваки део реалности и њоме прожме, да се за оно што ће тако брзо проћи да неће стићи ни да се искаже, нађе одговарајући назив. Монтале тражи и налази себе у сваком делу реалности, у сваком облику живота, И у разговору са Морем себе налази, себе исказује: — Откуцај мог била, само је трен немира твог била — каже он пучини и своју патњу сједињује с патњом сваке ствари. Оне стога за њега добијају ду" боко значење — променљиво море, требен који се разједа, сунцокрети који ве ну, плиме и осеке које се смењују, крхки песак, часовити огреб лахора на површи“ ни воде, трошне сипине кости, симболи су, чудна знамења, алегорије, сликовити предлози за отпочињање разговора о застрашујућој _ пролазности живота. Коб свих ствари је пролазност, оне нестају У часу кад се јаве као што „би пена на усталасаним њивама мора и набор лак, пред чијом депотом, „коротном лепотом“, Монтале тоне у мрачне мисли, јер њихову игру сматра само пантомимом Ништавила. Доследан таквим суморним мислима, песник поставља питање: — Да ли се у даху зарзалог вала, свачија судба заокружује2 ј у | Објект У Монталеовој поезији, дакле, превазилази себе у значењу. Затворен у свом свирепом болу, песник и најстрашнијој истини хладно гледа У лице и проналази њен смисао, храбро се суочава са живим исечком из срца стварности, који, реалним присуством, готово рањава око и иза површине назире његов симболични Иза мноштва стварних објеката
аспект. 6ра1 које Монтале уочава и упорно набраја, тако да то Спањолети сматра дескриптив-
ношћу и: антипоезијом, очигледно се плете сложена мрежа мрачних, мучних, загонетних, то јест симболичних егзистенција и знамења. .
Отуда и сложеност планова на којима се развија Монталеов песнички израз. На мрачној позадини реалности, која је сва џ власти насиља и разарања, посматрамо смотру објеката који се прожимају, допуњују, дотичу, али се никад не дефинишу као искључиво реалне. појаве, онакве какве нам се представљају У традиционалној италијанској поезији природе. До таквог дефинисања у Монталеовој поезији не може доћи не само усАСА њему Својственог алузивног, метафоричног приступа објектима, већ, чини се, и услед њетове склоности да хладно, одлучно, свесно пориче извеспост уопште, да објектив ној чињеници негира позитивни карактер. Монтале је песник негације и он то отво рено исказује: — Можемо рећи само оно што нисмо ми оно што не желимо.
у Еуђенију Монталеу је дубоко увре жено уверење да у нашем свету нема из весности, да у тему нема позитивног 02 Хонца, да се наш свет темељи на „дво: смислинама месечине., на вештој и на њеним сложеним правилима Гоа 1925, када се јавља његова прва збир поезије „Сипине кости, пустошења првог ког: створила су предуслове за
светског рата н псе 5 нову намену и судоину поезије. Солми је М праву кад тврли Аа СУ песнички пок
рети, у ствари, покрети културе. Песник се у то време суочава са грубом стварношћу, снови му се разбијају, идоли руше, Он разара све институције које му је наметнула традиција. У годинама безнађа, песник бежи у осаму, саркастично поричући све дотадашње вредности. Тако се и јавља херметичарски покрет У поезији која тада подсећа на глас усамљеника У једном немом им празном свету.
Танане аналитичаре прелива људских душа и реторичне философе, смењују песници поколебаних уверења, сумњичавости, болне опрезности, усамљености, крајњег индивидуализма. Они губе веру у мо тућност комуницирања међу људима путем речи. Ратницима који су се вратили
кућама, досадиле.. су „фразе. и „вербална. _
помпа која је некад налазила оправдања у подстицању на акцију. Пред ужасом чињеница, речи су изгубиле вредност. Јављају се Бузепе Унгарети и Еџђенио Монтале, на чијим примерима треба изучавати херметизам. Некако у то време Мнтарети ућуткује красноречиве говорнике: — Не вичите више, не вичите, Престаните убијати мртве. Монтале, дотле, са фанатичним _ аскетизмом бира шкрте речи, строг је, уздржан, крајње сажет. — Прва дужност нам је да будемо једноставни и јасни, по цену да изгледамо сиромашни — пише он у есеју „Стил и традиција“, објављеном 1925. у часопису „И Вагеш“. На тај начин ствара посебну климу која погодује У једној цивилизацији без илузија, у којој је порасла свест о посто. јању „озида“ историјских и моралних услова. Монтале се бори против „звецкања рима“, „ласкавих фраза“ и покушава да врати, вредност речима, Зато постаје један од твораца „поезије речи, која од опорости, једноставности, такозване хлад“ ноће, ствара елеменат стила. Осећајући се напуштеним усамљеником У Једном свету без зпачења, окружен Ништавилом, тај човек без митова, без вере, без идеала, избегава декоративност ла патос става и трезвено, јер му је доста преваре, трага за значењем свега што га окружује. М том смислу, у већ поменутом есеју, изјављује: — Не можемо да прихватимо никакву митологију, али баш зато наша једноставност треба да буде богата и ши рока. Обдарен оним што Пирандело на зива „свирепом интелигенцијом“, Монтале има изоштрен поглед за истину времена од које се не брани илузијом као већина његових претходника, већ се храбро са
њом суочава. у
Но инако је поникао из самог срца једног времена, Монтале време побеђује смислом за дочаравање метафизичке слике реалног предмета, прераста актуслност и открива бит ствари, нуди на увид сама знамења једне одређене ситуације. Тај смисао за симболичну, боље речено ра пионалну, а не сликовиту, емотивну, име пресионистичку репрезентацију објеката, Монтале дугује својој природи у којој из телект односи превагу над емоцијом. Анализирајући ту рационалност, Бачинто Спањолети примећује да, оборужан њоме, Монтале с нама води тако „објективан разговор да каткад осећамо потребу да тражимо „где ли је тај који нам се 06раћа“. Но Флора и Де Робертис одлучно се супротстављају критичарима тог гласника цивилизације без илузија и идеала, сматрајући да Монтале, већ тиме што је песник, мора да има неке идеале и да ис поведа неку веру, — Он нам — пише Флора — додуше не нуди идеале, али. нам зато нуди своју поезију. И одиста, Монтале не прихвата лако сазнање да ће се „прича кроз коју се испредају наше нити уеивотне, ненадно прометнути У мрачну згоду“, јер „као трава учмала у дворима туробним, међ' каменим саставима кућа,
ЕУБЕНИО МОНТАЛЕ
у сржи чува огањ сунца". Стога жели, иако узалуд, да „тугованку прометне у хва. лоспев“. Свестан узалудности тих хтења, Монтале све наде полаже у моћ поезије коју сматра попутбином ка спасењу, јединим излазом из лавиринта пролазности и Ништавила. У њој, дакле, налази накнаду за изгубљене идеале. Зато за њега поезија и има судбинску тежину, а поетска реч пресудну важност, Реч мора бити одговорна и садржајна да би песник поверовао у њену истинитост, јер шта га друго чини песником ако не вера у ис тинитост речи.
Монтале зазире од речи које би се као „јавне жене нудиле онима који их траже“ и непрестано настоји да домаши стих „У коме се природа и уметност прожимају“. Зато у његовој техници песничког израза, одлучујућу улогу игра одбир си нонима, а не музика стиха и ритам. Неретки су случајеви да му реч, као на пример у МГ певању поеме „Медитеран“ реч „со“, има истовремено буквално и преносно значење: то је „со“ у смислу зачина, али и „разбор“, „дух ствари“.
Савремени песнички израз Монтале богати и мења углавном коришћењем пових, смелих слика, речи пуних метафоричне тен зије, прожетих искуством једног времена, речи са вишеслојном идеолошком садржином, као и широким и необичним аналогијама. Упосећи нове тонове и духовне димензије у поезију нашега времена, он није нападно, боље речено површно револупионаран: не служи се екстравагантном формом, спољним ефектима као Маринетијеви футуристи, Тих, строг, „коме“ моративно замишљен“, како би то рекао Де Робертис, Монтале се опредељује за технику опоре, једноставне речи—симбола, тих Елиотових „корелатива објеката“, за технику која се обично дефинише као херметизам, Но његов херметизам није неприступачан, јер га песник уме да споји са конкретном тематиком, мотивима са родне лигуријске обале. Монтале је рођен у Бенови, дакле у једном приморском граду, зато је глас мора за њега уједно и откровење једног песничког језика. његовом песништву су присутни одјеци поезије мора који од немачког и енглеског романтизма Хајнеа, Шелија, Китса допиру до француског симболизма, до Рембоа и Валерија. Виђење моћног природног елемента, космичка ширина, свеобухватност у приказивању феномена и по ретка који међу феноменима влада, карактеришу Монталеову поезију којој нису страни, као ни модерној поезији уопште, песимизам и меланхолија. Ова туга Монталеа донекле приближава крепусколарима и импресионистима, али она је код њега обуздана мужевном чврстином и, за разлику од њих, он не ужива у патњи и болном сањарењу, не дозвољава да га понесу осећања, већ их филтрира кроз своју супериорну 'интелигенцију. Стога, упркос песимизму, осећању усамљености, отуђености, у Монталеовој поезији постоји и равнотежа која указује на велике класичне узоре какви су Данте, Леопарди, Фосколо.
Еуђенио Монтале је рођен у Бенови 1596. Школовао се у родном граду и то прилично нередовно; стога песников ду. ховни развој можемо пратити кроз његов ипдивидуални интелектуални рад.
Објавио је неколико збирки песама које су превођене на све европске језике. Прва збирка „Сипине кости“ („0551 41 5еррја“) излази му у Торину 1925. и доживљава осам издања. За њом следи збирка „Царинарница“ („Та Саза деј дозател“), издата у Фиренци 1932, па пет издања збирке „Прилике“ („Де Оссазот“), објављених у Торину од 1939. до 1949, збирка „Олуја“ (Ба. Вигега“), издата у Венеџији 1956, неки празни текстови као и „Сатура" из 1971. и најзад „Дневник" („Р1атјо") из 1971. и 1972. Осим тога, Монтале је познат и као есејиста. Међу стотинак објављених есеја, оригиналношћу се истиче мала студија о Италу Звеву, кога је истраживао пре Француза, за које се обично сматра да су тог писца открили. Објављивао је и критике поезије у часопису „Мега ТеНегата“, а од 1947, је уредник листа „Соггјете дећа
бега“ пи живи у Милану. Преводио је мно:
то Сервантеса, Шекспира и савремену аме. ричку књижевност. |
Уз Унгаретија и Квазимода Монтале се с правом сматра једним од највећих европских херметичара и служи, за углед италијанским песнипима најновијег прав. ца, међу којима та највитте уважавају Ба“ лестрини, Сантапнети и Порта. 2
Титана Стојановић
'Еуђенио Монтале Саркофази
П
Корак нек ти сада.
опрезнији буде, јер ту на домак ока вреба те призор невићени. Црвоточна врата једног храма заувек су затворена.
Плима светлости наплавила је предпражје приступно, коровом оплетено, А ту где укор рода људског
јека не разглашује, привидна. бољко, изваљен. стражари неки пас олињали. У трен овај са слутњом оморине, никад више се тргнути неће.
Сврх крова, јавља се
соколиште облака.
Ш
Зелени се ватра што
у огњишту пуцкета,
а мрачни ваздух тишти
свет један неодлучни. Уморни старац поред ватре
у сан бескућника тоне.
У том светлу понорном,
налик на блесак ковине, немој се будити успавани! А ти што туда. проходиш продужи нечујно, ал/ ипак суварком дохрани пламемо ждрело огњишта и шишарку једну
доспелу у кошару, у угао бачгну додај. Из ње ће се просути дари
за пут последњи спремљени.
МЕДИТЕРАН 1
По глави ми покуњеној
пљушти киша досетки зајгдљивих,
Гори земља, сенкама борја
у косим потезима, исликана,
а на оплову Мора, далеко, примење ерелинг,
што из земље, у камење уситњене, куља,
више од трања, видик замагљује.
Гласније ил тише, ромор плимг
поред камених састава требења, до мене допире,
или, је то шапат и шушањ
пене на стењу.
Кад дигнем лице, рика над главом
се стиша. Крилатим путима,
према шумним валима,
два мача плаветно бела, небо парају две креје.
ит
П
Море од искона, пјан сам од рике
ипо из ждрела ти извире,
разјапљеног као звоно зелено
кад њише се и развезује.
Изба настањена мојим летима давнашњим,
на рубу твоме је подигнута,
у крајини изгореле траве где звезда пржи
и комари се небом роје.
И сад, као негда, удивљен стојим
пред лицем твојим, Море, али већ свестан
да недостојан бејах узвишеог прекора
твог даха. Ти си ми прво казивало
да откуцај мог. била, само је трен
немира твога била
и да је у мени усађен.
твој закон опори: широк и различит бити,
ал: ипак стамен.
Ослобођен, рушим озид свих међа,
сличан теби кад на ожало,
међ' плуту и алге, озвездане рујним звездама морским
одбацујеш сувишни муљ
дубина ти понорних,
У1
Не знамо. шта нас чека
сутра, коб ли ил срећа,
можда нас пут нанесе
на чистине тде шуми вода несанкта, врело
младунства,
или ћемо, можда, сићи
до озида последњег,
у помрчину, где гасне сјај спомена на тутро.
Можда ће нас опет
незнане земље пригрлити: заборавићемо
сунце, из сећања истиснути звекет рима.
Прича кроз коју се испредају
наше нити животне, ненадно ће се
прометнути у мрачну згоду,
која за причу није!
Па ипак, у једно веруј, оче,
даром твојим су заувек _
натруњене речи, пчеле зујавг,
што у нама се роје.
Далеки, странствоваћемо, похранивши У себи,
високе речи твоје, као што
трава учмала у дворима туробним,
међ' каменим саставима кућа,
у сржи чува огањ сунца.
Једном, те речи нечујне,
тобом оплемењене,
умором и ћутањем потхрањенг,
учиниће се духу сродноме,
укусом разбора зачињене
као храна сољу.
(Превела Југана Стојановић)
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 3