Književne novine

НОСТАЛТИЧНИ ЛИРИЗАМ

Ристо Тошовић: „ИЗ ВИЛИН ГАЈА“, „Слово љубве“, Београд, 1973.

МЕКИ, БОЛЕЋИВИ, носталгтичии лиризам доминира у најновијој збирци Ристе Тошовића. Његово певање одаје модерног романтичара заљубљеног у природу, снове, успомене, у свет детињства оживљен идиличним бојама. Фактура песме је модер" на: слободни стихови смењују се брзо и задихано, док се метафоричне слике го милају без логичке повезаности, по ћуди ма устрептале маште. Али испод те модерне фактуре није тешко препознати исконски бол и стрепњу који се јављају у песниковом срцу због судара његовог крхког песничког бића са стварношћу. Срце које трепери испуњено узбуђењима и сањарима тешко подноси додир са јавом, Јава доноси само разочарање, а срце је жељно романтичарских узлета у давно прохујало, непостојеће, сањано и тек наслућено. Пес ник је принуђен да живи усред реалности, Он жели да се из ње ишчупа, да побегне у сферу измаштаног, али ова борба се увек завршава неповољно по њега. Они даље тавори у присуству предмета и бића која га рањавају својом грубошћу, С „једне стране, постоји у Тошовићевој лирици свет саздан од чврсто: материјала, кооујиљтуши сваки полет; с друге стране, постоји лирска чежња ка лепоти и интензивном доживљају среће. Судари су неизбежни, а исход увек исти: душа, за коју сваки нови сусрет са реалним значи само нову рану, пову патњу, покушава да се спасе; за тренугак у томе и успева, али тежина реалног је вуче надоле.

Поезија Ристе Тошовића је флуидна и етерична у својим најбољим тренуцима, Има у збирци изванредних слика људске патње, песама које зраче опорим трауматичним доживљајем реалности. У својим слабијим тренуцима који, на жалост, нису ретки, ова поезија је сентиментална и ре торична. Тошовићев израз је у тим слабијим тренуцима конвенционалан, разнежен, болећив и блед. Али песник је у стању да се издигне изнад тог сентименталног вербализма и због тога је његова књига управо и занимљива. Циклус „Добро" пред: ставља можда најуспелији део целе збирке, Он садржи песме у којима се бол изаз“ ван сударом сна и стварности некако стврднуо у мужеван, пркосан патнички став. Рањено срце ту не цвили, већ потмуло пати, опомиње и прети, Када је свет лишен умности, маштовитости и осећајности, онда ни песник не може да се спасе од пустоши која га окружава;

Узалуд нам је метафора + Кад је око нас И слепо глуво.

Тако почиње песма „Ауша". Пукао је јаз између песника и околног света. Сазнање да „ни земља ни звезде не говоре језиком песме" замрзава песникову вербалну моћ. У отуђеном свету и његова реч бива отуБена: У узлове ружних речи Песнику се завезао језик Отвара уста

И у грчу хоће да каже Али из њих само некакви Пискави гласови излазе.

Ово осећање немоћи, унезверености и стра ха збот пораза испуњава и остале песме циклуса „Добро"; са њим се сусрећемо и у неким другим циклусима, али не у тако чистом и изражајном виду као овде. Напоменули смо да је лиризам _ Ристе Тошовића не ретко префињен, Слике натопљене њиме заиста су упечатљиве. Пес ник је опседнут мишљу да је реални свет захваћен процесом распадања и да само љубав чува људско биће од уништења, У

| КЊИЖЕНЕНОВЊ 4

КРИТИКА

тоЈКО ДАПЧЕВИЋ

РИСТО ТОШОВИЋ

песми „Рушевине" овај доживљај осипања и љубави која се том осипању супротставља овако је исказан:

Изнад рушевина, разбацаних као

нарикаче, у доловима пуним мрака, зјапа летња

измучена празнина,

У мислима нас вољени напуштају

и све у нама и око нас полако и нечујно осипа.

Нечија рука, да ли твоја, затвара.

капке на прозорима и још једном све

одлаже.

Визија распадања и доживљај патње изазвани су додиром с градом. Само природа теши и доноси оздрављење, или макар илузију оздрављења. Успомене на детињство и на бајке које је песник слушао, представљају онај зачарани предео где он пребива далеко од градске цивилизације.

Не треба затварати очи пред слабостима Тошовићеве лирике, нимало малобројним: разнеженошћу и метафоричном распричаношћу. Али исто тако не смемо заборавити да у овој књизи има и песама згуснутих, садржајних, сугестивних, пуних аутентично изражене љубавне чежње, па: нике проузроковане сударом идеалног и реалног и подсмеха који се јавља између рушевина, на згариштима људске наде.

Павле Зорић

ГЛАС ЉУБАВИ НАД АХЕРОНОМ

Гојко Дапчевић: „ЈЕСУ ДА НИЈЕСУ“, Графички завод, Титоград, 1972.

ГОЈКО ДАПЧЕВИЋ јавља се као самосвојан лик међу бројним и даровитим песницима Шрне Горе, У збирци „Јесу да нијесу", та самосвојност одликује, нарочито, песникову мисаону и животну позицију коју дефинише поновљени стих: „ГЊИЛОМ вјетру ја се не помичем с мјеста" (песма „Свјетионик на пучини"), Оваква. позици-

ја представља опозицију богу и Баволу:.

„Нема зла духа — бога нема оца нема".

Но, ако нема ни врага ни бога, шта још остаје2 Човек, Песник је то објавио следећим _ ДИСТИХОМ: „Нека то буду“

ће дијете — буде Човјек". Очевидно, Дапчевићев став значи потврду Људског бића, при чему ова афирмација подразумева негацију небића или ништавила. Према томе, својим хуманим ставом, песник настоји да поништи ово ништавило које он осећа као дах властите смрти: „И ничу вјесници моје смрти скоре" (песма „Преварен у сјају"). За Дапчевића, као и за неке друте савремене песнике, ништавило је доминантан предмет песничких преокупација; но, за разлику од тих песника, Дапчевић заузима негативан, милитантан став према том предмету, — и баш такав став чини најособенију црту његовог дела. ,

У сваком случају, ништавило је лајтмотив разматране збирке. Оно је овде симболизовано мноштвом јасних, али оригиналних и разноврсних слика као што су „дрне росе", „прашина безвремља", „пепе. лиште", „прашина времена", „црна шума" и „залеђено раздање", а пре свега — можда — пустиња: „Ја сам у лијепом врту — откуд у мени пустиња2" Уосталом, песник је на чело ове књиге ставио циклус ПОА насловом „Откуда у мени пустиња".

Он је ништење човечјег бића доживео не само као умирање већ и као, усамљивање: „Ужасна осама — сулудим звонима — разграђује умну катедралу“. Отуда, „торку самоћу“ оглашава не само песма која носи такав наслов, него и цела збирка (ако не и Дапчевићева поезија у цели. ви). Баш као тренутак десоцијализације, стање осаме може настати једино у функцији друштва. Стога, уколико је једнако човековом ништењу, исто стање обележавало би момент у којем „метафизичка" категорија ништавила добија једну социјалну димензију. Песмом „Усправни Љу: ди", песник је остварио најдубљи пробој у димензију друштвености и повести. По свему судећи, његови „усправни људи" су револуционарни борци који су покушали,

и успели, да униште друштвено-историјску силу уништавања.

Дапчевићев став одређује се управо У означеној димензији, то ће рећи — у пољу социјалног и моралног чина. Дакле, ако

се ништавило сматра „метафизичком" категоријом, песников став према њему бива опредељен као извесна етичка позиција која претпоставља одговарајућу мисао о животу и смрти.

М песниковом духу, ова мисас преокреће уобичајен однос између постојања и небића. Као по правилу, ууди постоје да

би нестали, јер „живот виси о сунчаном _

концу". Они „јесу да нијесу". Насупрот томе, песник би хтео да мрак небића преобрати у сунчани сјај постојања: „Стамено, џ звук златорјечја — кости претачу моју ноћ — у жижу сунца". Песнику се чини да то чудесно преобраћање може извести љубав чија се снага крије у нежности: „Како нежност нежност нежност поново стећи". Рекло би се да су песника 0с0бито рахнежили завичајни предели и дикови, право рибари из Врањине, којима је он посветио циклус „Сјенка ластавице". Љубав га је оспособила да у завичају угдеда и нађе тражену лепоту: „Љепота чами свијетом ненађена". Његова љубав, меБутим, личи на сунцокрет што се окрепе према сунчаним зрацима ума. Док је не обасјају ти зраци, она спава у тами српа: „( срце, тамна пријестонице ноћи", Љул ско срце је замрачехо болом, то јест осећањем претећег ништавила. А кала га озари, светлост мисли, у њему се буди љубав као снага која може надјачати патњу, самоћу и смрт:

М склопу Дапчевићеве песме, мисао контрастира осећању, посебно пак болу („И копам бол свој као руду жеженог злата). Уколико је песниково стваралаштво успело да савлада овај контраст, он је преобличен у неку врсту мисаоне лирике која, својом интонацијом, често полдсеЋћа на камерну музику. Такво савлађивање је постигнуто у несниковој слици: У њој се проосећана медитација једини са продуховљеном емоцијом; другим речима, у њој се бол претапа у злато лирске мисли, Ова самосвојна слика је понекад на: сељена фантастичним животињским фитурама, рецимо „прним змијама" или „сабластима глодара што закриљују видик времену". Не ретко, таква фантастика бива сублимисана у праву поетску симболику која у датом случају изгледа неопходна и функционална.

Аутајући кроз тамни вилајет овакве симболике, „црни син" пење се на Зау гору, да би с ње сишао на обале АхеронаНо, чак и на жалу ове митске реке с које нема повратка, он не губи из вида удаљени светионик (циклус „Свјетионик на пучини"), Пошто је несникову симболику надахнуо изворни доживљај, она је

оваплоћена у једној речи у којој звучи нота искрености и непосредности. Интонирана као „тамни глас", као „тешки глас“, иста реч се отима „грком, тешком муку", а да при том увек остаје на његовој грасвор о људском ништавилу одупире

ници,

. ба

се ништењу песничког говора. Благодарећи том отпору, он се не расплињава у модернистичкој безобличности, али се не окамењује ни у традиционалним облицима, премда се местимице спушта до конвенционалне форме (тако, у два маха, песник употребљава тривијадну риму „сунцу врхунцу"). Све у свему, Дапчевићев оду. ховљени и надахнути доживљај нашао је слободан израз у једном сређенем облику, између осталог — иу својеврсној, цирку. ларној форми која настаје на тај начин што се последњи стих строфе изједначује са њеним првим стихом, због чега сама строфа делује као затворени круг

И А облику, Дапчевићево певање оставља утисак да његов аутор није достигао пуну меру Малти и садржинске савремености, оже бити да песвик држи да за такву меру још није куциџо прави час. По њему, наиме, неупутно је „ријеч праву у погрешно вријеме рећи", Али, песничка реч треоа да се чује баш у „погрешно“ време, пре но што се огласи одговарајућа реч осталих Људи. Било како било у том погледу, сигурно је ла Дапчевићеву поезију одликује нека бит-

нија, особеност и аутентичност.

Радојица Таутовић

ОБЈАШЊЕЊЕ СПОНТАНОГ СТВАРАЊА

Небојша Томашевић: „НАИВЦИ О СЕБИ“, „Ревија“, Београд, 1973.

од КАКО ЈЕ захваљујући Анрију Русоу добила равноправан третман, наивна уметност не престаје да шири круг своје производње и љубитеља уметности. По некој евиденцији, У Југославији данас живи и ради око 700 „наивних, „прими тивних“ или „самоуких“ и по њиховом броју заузимамо водеће место у свету. Две специјализоване музејске установе, Музеј у Загребу и Галерија у Светозареву, поред бројних локалних галерија, затим загребачки Тријенале примитивног стваралаштва, пропраћен одговарајућим симпозијумима и АР. — указују да ова производња има друштвену, музејску и стручну подршку.

„Бука мотора, захукталост живота, бетон и гвожђе... појачавају нашу носталгију за животом блиским прићоди“ — тим речима се на омоту књиге „Нанвци о се би“ објашњава домаћи квалитет и квап титет. Индустријски прогрес код нас је; нема сумње, евидентан, али још увек није у пронорцији са невероватном експанзијом наше „наиве“, особито у поређењу са сре динама, где заиста доминира бетон и тволже Ђе. Рекао бих да ова уметност, “ после ње време, има „тржишну“ подлогу у земји, а особито у иностранству.

О наивним уметницима пишу ктитича ри, естетичари, литерате и пистетнолти У метности, али шта „наивни“, „самоуки и „примитивни“ мисле о себи Тог залатка прихватио се непретенпиозно пуб липисте Небојша Томашевић и у „спонтаном раз товору, бележеном на магнетофонску тра. Ку, покушао ла на низ СЛИЧНИХ питања добије што разноврсније олговоре, однос но разноврсне ополинко колико и сами аутори... Књита салржи разне углове гледања па исте ствари: на само сликар. ство, побиле стварања, визију ЊИХОВОГ света..“ Тако, спонтапост ликовног из раза прате не мање спонтана објашњења.

Овим особинама (изузев ценом) књита је упућена најширем броју читалаца, алт, поред оригиналног приступа садржи једну поруку, највише онима који се баве проодематиком специфичног феномена „нанив. нот“. Наивци нас у разговору уверавају да у њиховој свести, као и у делима, пос тоје исте категорије (фантастично, надреално, реалистичко, веристичко) само што се Од инспирације до остварења долази директно; Мебупростор или празнину ис пуњавају код академских сликара, тј. ис. торијског сликарства, разне сликарске де финиције — које се мењају. Код наивних процес транспоновања сведен је на мини мум. Због тога, на пример, апстрактног у смислу нефигуративног, у примитивном стваралаштву не може бити, а наивни из раз остаје вечито.

Аутор је обухватио у књизи осамдесет сликара и вајара из целе земље и налази. мо да је извршио добру селекцију уметника кад и избор репродукција њихових дела.

Није имао амбиција да улази у неке специфичне проблеме наивног израза (а и да их је имао, ко зна какав би био ис ход), нити је доносио своје закључке и пројекције. Као добар познавалац и љу битељ уметника и њихових дела знао је да варира питања, и да им врсту и ка рактер прилагоди личностима.

Нешто смета: начин на који је аутор волдно разговоре, па и сам речник (рути. на, контакти, преокупација), одударају од простодушног језика саговорника. Према њима, аутор се постављао не као сабессл ник, већ као лице које узима „интеовту“. Недостаје нека врста литерарне оплемењености, тле би се мисли лопуњавале 1" сливале, водио разговор, измењивале ми сли. Нека потоднија форма морала се на ћи. Сем тога, текстови су морали бити краћи.

Аутор књите препустио је сваком уметнику да опише једно своје дело. То је лепа замисао. Некад је оно репоолуковано, некал не. Кал није, то је нелостатак.

Са књитом „Наивии о себи“ (били смо један оригинални пресек прим"тивног стваралаштва у нас и Тедну техничким де. по опремљену књигу. Намитно сликомство, по природи наративно лако налази пут АО мисли и срца, а речи које га прате откривају стваралачке побуде п мисли његових аутора.

Зоран Маркуш