Književne novine

ИЗ НОВИХ РУКОПИСА

ДЕТИЊСТВО МИКЕЛАНЂЕЛА |

Етен и 9 рођењу Рафаела, каже, ва за 7" Који заиста није био Па тражио да његово дете доји ЋаЈА Аојкиња. Јер је знао, — каже азари, — да за дете није добро а о

туђе, а не мајчино млеко. је лов на да. аристократ, отац Микеланђе, ЛХОДОВИКО, то не зна. Професор каже да је дојкиња у кући била, у то време, ко аристократа, редовна појава уз мајку. " Ја: кажем, да то не признајем, као саез обзира на то, мени се то;

аж р : Било као било, осе при а а Микеланђело, кад се родио, дат ; «

; и у , одмах, Паје ов оре сати Ао имање. 3. ттовани отац имао неко ма-

Е · за дојкињу је узета жена једног каменоресца, У том месту, која је била и кли каменоресца. Пролетерка. Чак и да је то нормално, остаје чудан ф и помена, да је Мике ј акт да нема , да. је Микеланђело враћен матери за њена живота. Био је 6 година, кад је У а и не знамо, где је тада био2 Ј, или у месту Сетињаног2 Прпемаатетарни дара детиветву Ми це, година. је 1488 те поменуте крштени– с! тесриа Ј си кад је Микеланђело дат Тао а у карску радионицу браће рландајо. Где је дотле био2 ' _ Вероватно у кући очевој, иако нема доказа о томе. Имамо податак да је отац покушавао, да га школује код неког уче, који се звао Урбино, — а то значи Фиоренцу. •

Мени се чини чудно, да нема датума, ни о неком повратку детета у кућу, ни о том чудном решењу, да се дете да у кућу каменорезаца и остане тамо, а не знамо докле, и како. Тешко је протумачити, да једна млада жена, „честита и из аристократске породице“, дозволи, да јој се дете узме, одмах после порођаја, и да га не види, можда, ни кад јој је час самртни куцнуо. Мати Микеланђелова, о којој ништа не знамо, сем њеног имена, умраа је, кад му је било 6 година. То још знамо. Он је био 13, кад је ушао у радионицу Гирландаја. Шта је, међутим, пре тога било, не знамо. Мени се, међутим, чини, да у стиховима Микеланђела има трага, и те како, таквом детињству. О томе још није све речено. Домаћин каже да је Микеланђело, у старости, имао обичај да каже, да је са млеком своје дојкиње усисао и занат каменорезаца. Био је прешао 60 година, кад је забележено, да ни један дан не пропушта, а да не туца камен. МаггеЏаге, — каже се изричито.

Јако дирљиво. Само треба додати, и то, да је било поруге на рођење Микеланђела, због рођења на селу. Ако ме сећање не вара, Бачо Бандинели му се подсмева, да је, такав аристократ, рођен, у селендри. Маго 1п соптадо. Ја то истичем, јер се охолост Микеланђела у животу и раду, исти. | цала, као последица његовог, тобоже аристократског, порекла, а мени се то чини, смешно. Биографи су сви забележили, да га је отац Лодовико тукао, кад је приметио, да му син неће да учи, него црта и хоће да буде сликар.

Професор каже да не види, у том, ни-

шта чудно. Потпуно му се чини нормално, за оно време. Уметност се сматрала недостојна аристократа, Микеланђелов отац, то је сасвим сигурно, сматрао је себе за аристократу, с правом, или не, али сматрао. . Може бити, али не, кад је пара у питању. Биографи причају анегдоте о томе, да је био аристократ, и да се аристократом осећао, али постоји уговор његов, са радионицом браће Гирландајо, да ће му се за сина, — шегрта, мазало, — плаћати, од првог дана. А идуће године још више. То је сасвим изузетан случај у радионицама сликара, у Фиоренци, и обичајима тог времена, које знамо.

Професор се смеје, па каже, да су ари“ стократи осетљиви на пару. А не можемо оно, што нам треба, прогласити за веро. достојно у документу, а кад нам не „треба, одбити да примимо. Микеланђело је био оход, а забележено је да је рекао, за скулитуру и уметност, да је могу радити само они, који су племићи, 6

Није сасвим тачно. А није ни то сигур-

но, да је рекао.

што Вазари к

Други кажу да је рекао. Да ли је баш рекао не знамо. Да ли скулптори, онда, по његовом мишљењу, могу бити само каваљери, графови, принчеви» Слабо вероватно, да је то хтео да каже. Сви су скулптори и сликари ренесансе дале-

ко од тога, 4 Домаћинова кћерка, на моје запрепашћење, упада нам у реч, па каже: осим кад им је порекло, ванбрачно. — Ја имам право. Леонардо да Винчи, на пример, имао је оца, аристократу, а родио је сина са служавком, која је била са села, на друму. Три пута се женио, али не са оном, која је Леонарда родила. Њу никад није узео у кућу. Борђоне, син младог племића, из фамилије Барбарели, никад није добио ДОЗВОЛУ, да носи име очево, јер је био син сељанке. Она се чуди, и мени, и свом оцу, — каже, — да губимо време око човека, који је можда био велики скулптор, али, као човек, из фамилије, која не заслужује дао њој говоримо. Да преко тога, пре Бем маћин се љути на то, и каже, да не мамо права, да сумњамо у оно, што саере мени биографи кажу, и, да ствари МР Је мо. Наука. више не прима Микеланђело 1 порекло од императора. ни МАтИЛАЕ, Хре фице тосканске, али да је породица Буона: енита, и знана, у Фиоренци, то је

и племе ј ! > ЕДМ сигурно. Отац је био родезтга У Ка

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5

презе и Киузи, а таква су места, у оно доба, давана само аристократији. То што је фамилија била сиромашна, не доказује противно. Аристократе се испомажу. Бандинели је направио, на рачун Микеланђела, невину шалу, кад је подсетио, да се родио у Козјеву. Саргезе је било фиорентинско. Микеланђело каже да се у Фиоренци родио. Лорд остаје лорд, и кад се у Индији родио.

Да бих домаћина умирио, који је, не знам зашто, љут, кажем да то, што Микеланђело прећуткује Капрезе, и каже да се у Фиоренци родио, мени није ни мало ружно или чудно. Већ је Енглез, Волтер Пеј тер, приметио, да Микеланђело то каже, дирнут, потресен, нежно, називајући гнездом, тде се родио; Фиоренцу. [1 шао оуе пади' 10.

С правом, — каже професор, — Капрезе је фиорентинско, тако рећи предграђе, а отац Микеланђела био је родез!а, тамо, само привремено. Дом Буонаротија био је у Фиоренци.

Слажем се. Микеланђело с правом каже, да се у Фиоренци родио, Андерсен је, сасвим озбиљно, рекао, да се у Риму родио. Микеланђело није никад у Козјеву живео, иако се тамо родио. Кад је Микеланђело, године 1548, у својој 73. години, затребао крштеницу, да би добио римско грађанство, крштеница доказује, да каже, да се џ месту Капрезе родио. Није га се дакле стидео. При његовом рођењу, Капрезе је само физиолошки факт. Везан је, међутим, за Фиоренцу.

Ни тај његов уча није важан, — каже домаћинова кћерка. Урбино. Не знамо ко је, какав је, кад је Микеланђело почео да учи, и докле је учио Не зна ортографију. Сам је, под старост, признао, да није ни латински учио.

Мени се чинило да је, са Гирландајове слике о рођењу Јована, на зиду цркве Санта Марија Новела, у Фиоренци, МикеланБело запамтио ону жену, која уноси воће код породиље.

Домаћин каже да се не сећа те фигуре; да преко тога пређемо.

Сећање на слике, које је сликао Бото, Масачо, као факт сви примају. Проучавао их је и прецртавао, сасвим сигурно. Имам ди што да томе додам2 — пита ме професор, подругљиво.

Имам. Мени се чини да треба приметити, разлику, којом, од почетка, црта Микеланђело. Монументално. Кад прецртава оно што је драматично, али ситније, на оном што је цртао Бото. Мени се чини да се то јасно осећа и. на разлици, која је, крај свих утицаја, видна, и на цртежу и сликама о истеривању из раја Адама и Еве. Цртање ми се чини, главно, у почетку Микеланђела, — рано зрело, несхватљиво, силно. То је оно, по мом мишљењу, што је за њега фатално. Претерује у том. Завршава у маниру.

Домаћин каже, да му се допада, што сам то приметио. Рафаел је мното боље, лепше, нежније цртао. Микеланђело је увек претеривао. На крају, његово цртање је апсурдно, За његову фреску о Страшном Суду, у Сикстини, француски сликар, Делакроа, каже, да представља касапницу, месарницу.

Пикасо, каже, да је то једина слика ко ју вреди видети у Риму. Професор каже да је идиот, Пикасо.

Нисам хтео да кажем, да је Рафаел боље пртао, хтео сам само да кажем, ла сам и ја приметио, разлику, између Бота, Масача, и Микеланђела, али и то, да их је копирао. Плаветнило, као позадину, које Бото употребљава свуд, на фрескама својим, које сам ишао да гледам у Падуви, Микеланђело је, радећи у Сикстини, посио у свом сећању, као и Адама и Еву, које је насликао Масачо.

Професор каже да је таваница у Сикстини била плава, са златним звездицама украшена, кад је Микеланђело своје фреске сликао, Да није то Бото. Много је јачи утицај: Масачо.

ЗОКИЈЕВА СКУЛПТУРА (НАЛАЗИ СЕ У ФИРЕНТИНСКОЈ ПАЛАТИ ПИТИ), КОЈОМ СЕ ПРИКАЗУЈЕ МИКЕЛАНБЕЛО У ЧЕТРНАЕСТОЈ ГОДИНИ КАКО КЛЕШЕ ГЛАВУ ЈЕДНОГ ФАУНА, КОЈА ЋЕ ОДУШЕВИТИ ЛОРЕНЦА ВЕЛИЧАНСТВЕНОГ

Слажем се, — кажем. Микеланђело је самоук. Сви су велики уметници самоуци, Међутим, данас се свет чуди, откуд да је чак и архитектуру, на крају, тако добро знао2 Чак и кад се узме, да је само цртао архитектуру, — као што су сви тадашњи архитекти радили, — чудно је, да је знао, како се диже кубе, тако високо, и како се зида један мост, који је требало да везује предграђа у Константинопољу, Смешни су они, који мисле,.да је Платона читао, Међутим, очигледно је, из његових стихова, да га је знао.

Све је рогобатно, — каже домаћинова |

кћерка, — јетко, — што је писао. Није знао ортографију.

Њен отац онда каже, да пређемо преко тога. Кондиви изричито помиње охолост Микеланђелову, чак пи према папама. Иако ја не признајем да је то последица његовог аристократског порекла, морам признати да Микеланђело, због те охолости, нема успеха, у Риму. Рафаела је цео Рим волео. Микеланђела нико.

Не слажем се. Крај све те аристократске традиције у фамилији, коју је тобоже његов отац нарочито осећао, ја аристо, кратске црте не налазим, нигде, у том оцу. Буонароти су, за мене, вунари, у Фиоренци. А кад им Микеланђело, доцније, шаље новаца, стално, упућује их и сам у вуну. М трговину вуном. За туристе, у месту Сети. њано, показују „прво дело Микеланђело во“, у кући његовог оца, на зиду. То је један Тритон. За мене занимљив, јер је такав и на географским картама о полу и Поларном мору. Не верујем, међутим, да је то, заиста, рад Микеланђела, у детињству. Неоспорни, први, факт је тек тај уговор са радионицом браће Гирландајо, И о томе се многе анегдоте причају у биографијама., Не вреди понављати то. Ја мислим да је разлог пристанку очевом, да си. на да у шегрте те радионице, просто то, што браћа нису била само сликари, него и златари, који су радили накпт за госпоштину, А да је то била добра зарада, види се из животописа који је о себи писао Че лини, То је, мислим, поштовани Лодовико, осетио.

Професор каже да је Микеланђело, у тој радионици, напунио само једну годину. Нема трага томе у тетовом раду. Осим факта ла је његово шргање, запажено.

Може бити. Мени се само чини, да је Микеланђело све, што је нашао у Сикстини, префарбао, збрисао, пре него што је почео своје фреске, па би то плаветнило могло бити, оно исто, које је Бото, као не: бо употребљавао. Чини ми се и, да је свет заборавио, још једног, кога је шегрт у Фиоренци копирао, као школски задатак почетника. Мартин Шонгауер. То се не по-

„миње у Италији, радо.

Професор каже да је то сасвим безначајно. Микеланђело је просто копирао један бакрорез тог Немца, безначајног Нем: ца, о Искушењу светог Антонија. То је све. То није важно.

Ја бих готску драперију Мадоне довео са Шонгауером, у везу, Професор одбија и саму помисао на то. Уосталом, све то није важно. Важно је да Микеланђело, већ идуће године, напушта радионицу браће ГТирландајо, и' прелази у школу, у радионицу, коју у вртовима Лоренца Медичија има стари Бертолдо, рестауратор колекције античких скулптура, које је Лоренцо Величанствени, из Грчке, увозио. Први. У Италију.

Први је био Нерон, — кажем, — ма шта се иначе, о Нерону, мислило. Којешта, — каже домаћин. — Прелаз

Микеланђела, са 14 година, у академију скулптуре, коју је Лоренцо Медичи имао, у свом врту, — а тај стари помоћник Донатела, Бертолдо, водио, — треба да запамтим, као полазну тачку према величини Микеланђела, као најважнији датум, на путу Микеланђела. Мосталом, један доказ више, за аристократско порекло. Принц Фиоренце позива, на разговор, Микеланђеловог оца, и разговара са њим пријатељски, о његовом сину. Лоренцо Величанствени је узрок, да је Микеланђело постао оно, што је постао.

Иако ми је врло непријатно да домаћи ну противречим, стално, — пошто је дале ко изнад мене у знању о Микеланђелу, уопште о ренесанси, — а осим тога и гост сам у кући, — ја се ипак решавам да го. ворим отворено и без обзира, оно, што ми је на језику.

Његова професорска поза ми је досад на.

Хоћу да кажем, отворено, оно, што ми.

слим о Микеланћелу.,

Не слажем се, — кажем, — са њим, у оном, што каже о Лоренцу Медичи. Нити га сматрам за полазну тачку, у величину, Микеланђелову.

Домаћин ми јетко каже да кажем, зашто ·

Прелаз из радионице браће Гирландајо, у академију Медичија, сматрам да се, вероватно, десио онако, како биографи, са анегдотама, причају. Другар Микеланђе: лов Граначи толико је напунио главу Микеланђелу, о тој другој радионици, код господара Фиоренце, да је Микеланђело, свакако, радо напустио браћу Гирландајо. Не знамо тачно како. Вазари, по свом обичају, направио је од те радионице на двору, читаву уметничку академију, а то је смешно. Вероватно је тачна и анегдота, о том, како је принц запазио дар Микеланђелов, кад је угледао неку маску Фауна, коју је дечак туцао. Састанак, међутим, са дечаковим оцем, чак и да примимо причу биографа, и анегдоте, не доказује аристократско порекло. Поштовани отац позван је, код принца тадашње Фиоренце, и биографи кажу, да му је Лоренцо предложио, да му узме сина, да га школује за скулптора, да му син буде чак и уз трпезу принчеву, — што је, за историчара, тешко да поверује, али није искључено. Лоренцо пита оца: има ли отац за све то неку жељу2

Према оном што Кондиви и Вазари кажу, отац Микеланђелов се указује, и снисходљив, и пригдуп, и задовољан, само ако може да добије неку пару. Каже, о себи, да није вичан речи, или перу, и да би молио за место, које данас одговара царинику. У царинарницама Фниоренце. Величанствени му то даје, — подругљиво.

Домаћин каже да је Лоренцо, са старим Буонаротијем, разговарао пријатељски, као себи равним, скоро.

Медичи су, — кажем, — то се види из докумената, — знали, како треба да, са нижим од себе, разговарају. Тако се разговор, у Фиоренци, у то доба, водио пре: ма свим изворима које имамо написмено. Остаје факт да поштовани отац испада бедан. Сасвим свеједно. Не слажемо се. Да наставимо остало. Уласком Микеланђела у кућу Медичи, отпочиње за Микеланђела једно доба ново. Томе има да захвали све, што је, у будућности, постао,

Ја мислим да би било крајње време, кад је реч, о тој првој епохи у Микеланђеловом животу, — да унесемо мало у биографе, и њихове приче, — скепсе. Кроз столећа се ширила фама, како је Микеланђело седео уз софру Величанственога, уз философе и песнике на двору Медичи, уз Марсилија Фичина, првог преводиоца, на латински, дела Платона. Уз. младог принца, који се звао Пико дела Мирандола, а који је веровао да потиче од византијских владара. Уз Полицијана, песника који је, кажу, Микаланђелу и прве идеје давао. Осим тога, уз принчевску фамилију. Пио је и јео са Величанственим. Учествовао у разговору. Слушао о Платону. Све је то слабо вероватно, уз историју. То су анегдоте, .

То нису анегдоте, — каже домаћин, љутито. и

Микеланђело је, на двору Медичија, 'упознао антички свет, античку скулптуру, а зажелео и научио, да обнови античку у метност. Да није било Медичија, не би ни Микеланђела било.

Иако примећујем да домаћин почиње,

да диже глас, ја не одступам од оног, што сам уверен, да је тачно.

Фреј, — кажем, — указује на немогућност, историјску, да Микеланђело, са 15 година, може пратити, и разумети, ра-

зговоре о Платону, и учествовати, уопште, у тим дебатама при принчевом столу. Најблаже речено, то је смешно и претерано. Знао је оно што му је предавао Урбино. Једина добит из те епохе, могла би бити, наклоност, једног Медичија, који је по стао, доцније, папа, а са којим је у Фиоренци одрастао. Климент УП, кажу, да се тога сећао. И то је из друге руке речено. Факт је само један, да Медичи остају, целог века, послодавци Буонаротију. Какви, то је друго питање. Ја бих, у тој почетној епохи Микеланђела, место принца, истакао варош: Фиоренцу. Све што се о фамилији Медичију животу Микеланђела, прича, може бити лепо и красно, а каткад и страшно, али сматрати меценат, главним, У његовом · раду, сасвим сигурно није тачно. Није чак ни у ренесанси тачно. Мецена не може бити, ни уз најбољу вољу, ду“ ховни отац уметника. Читава једна варош, заједница, може. То је Фиорецца.

Лоренцо Медичи је Микеланђела створио. Домаћин то понавља тврдоглаво, Без њега не би Микеланђела било.

Не бих хтео да му противречим, — ка, жем, — али, морам рећи, кад ме пита, да ми се, као странцу у Италији, чини, и то, што се о раскоши, сили, богатству, династији Медичи, прича, претерано. Према то: ме би се чинило да је провинција Фиоренца, Фиоренца Лоренца, права Атина Пери кла. Атина Фидије, Атина сва у мрамору. Атина Акрополиса.

Атина античка, идеал демократа, либерала, — узвикује домаћин одушевљено. Не ова данашња. Мизерија.

· На жалост, — кажем, — ја, ни античку Атину, не замишљам, да је била _ таква. Учио сам Сократа, код професора Мајера, у Берлину, а Атину, као колонијалну силу, базирану на институцији ропства, како и Ростовцев тврди.

Домаћин онда узвикује, да је чуо од своје кћерке, да сам ђак Немаца, а зна, н то, да смо успоставили односе, са СССР, па није чудо, да тако говорим,

Вара се, — кажем, — ако мисли, да моје мишљење зависи од Немаца. Ти робови Атине били су, уосталом, у великом броју, Илири. А у мојој земљи има, сасвим си» гурно, једна дубока субстрата, илирска, Њихове жене биле су, у Атини, дојкиње у кућама. А њихови мужеви, гладни, „Гладан као Илир“ — каже се у Атини. Само, каже се и то: „гађа као Илир“. Крај свега тога, ја, о фамилији Медичи, не гово.

Наставак на 9. страни

Милош Прњански