Književne novine

–

ПОРТРЕТ

Скица за студију о поезији Бранислава Петровића

БРАНИСЛАВ ПЕТРОВИЋ припада Ооројној групи популарних песника, Јавивши се заједно са читавом једном генерацијом која је, свесна своје индивидуалности, У српску поезију несумњиво унеда дах новог, он је већ на самом почетку свог стваралачког пута остварио оригиналан тон и звук. Његов песнички глас, као и гласови још неких истакнутијих пред ставника те генерације, јасно се разликовао од унисоног хора безимених сапутника и пратилаца, У својим тражењима, међутим, песник се није ограничио на једну одаорану стазу, већ је настојао да свој

израз обогати, да се постепено ослободи ·

меких елемената који су, ма како привдачно звучали, ипак представљали извесно ограничавање његовог поетског света, као и да оствари целовитије структуре у оквирима ширим од једне песме.

Освајање нових валера било је постепено; Петровић је и у најрадикалнијим преображајима свог песничког израза остајао бар делимично веран одликама карактеристичним већ за прву збирку „Моћ говора“ (1961), одступајући тек појединим песмама од своје лако препознатљиве, разигране, музички разноврсне и ефектне песничке фразе, тако да и та одступања, тамо тде су чешћа, такође могу да послуже као по казатељ кретања његове лирике. Збирка „Градилиште“ (1964) представљала је значајан корак у његовом песништву, и чи ни се да улога те књиге у новијој српској лирици још није довољно оцењена. После извесне паузе, својом трећом збирком мало необичног и дугог наслова „О проклета да си Улипо Риге од Фере“ (1970) — Бранислав Петровић је наставио с тражењем, експериментима ин мање или више успелим залажењем у нова лол ручја.

У раним Џетровићевим песмама царује љубав и опијеност речима: песник моћ говора види управо у неограниченој могућности преображавања, било да то ка зује једноставним, привидно наивним паралелизмом „маљчик дечак гарсон“, било да се упушта у игру речима и звуком, као у „Елегији старог ратника“. Своју поетику у основним контурама он излаже у завршној песми своје прве збирке („Песма како се чита ова моја песма о лету"), где у оквиру безазлено формулисане теме поставља значајан и дубок проблем песничког стваралаштва — однос између по езије, односно речи, и света који га ок ружава. Песник се подтекстом ових естрадно звучних и младалачки разиграних стихова пита колика је моћ говора и где су“"јој границе; нимало случајно његова прва збирка почиње насловном песмом, задивљеним откровењем мнеухватљиве моћи говора, да би се завршила покушајем дефинисања песничког језика („јер слова су ти слике звукова од којих звони земља/) и формулисања поетике („ни једна песма није потпуна као земља) у односу на постојећи свет.

· Оно што је Бранислав Петровић. остварио већ у првој збирци јесте ослобађање песме од спољашњих оквира и стега: у његовој лирици речи живе свОЈ живот тотово независно од тематских одредница. и мотива у класичном смислу. Петровићев поетски језик поседује своју иманентну семантику, мада се поетска тензија не заснива искључиво на испитивању језичких могућности, Аутор је засновао један песнички концепт, синтетичан у основи, у коме можемо видети известан наставак надреалистичке авантуре У области језика, као и покушај да се нађе нов естрадни звук који би боље одтоварао савременом сензибилитету. Тај концепт је У суштини оригиналан и У српској поезији без непосредног претходника. Надреалистички израз овде је превазиђен (могли бисмо рећи и натпеван) могућношћу 2У муникапије без које моћ говора, као таква, не би била потпуна, док је естрадни тон надмашен освајањем постског хумора нове врсте, непознатог У послератној ита ској лирици, Те вредности У Петрови евој априци захтевају одређен приступ њетовим стиховима: насупрот уобичајеном проницању У структуру песме, какво најчешће почиње откривањем и дешифровањем спољашњих елемената, ове се песме откривају најпре својом суштином, да би се тек потом одтонетнуло значење и зву чање појединих елемената. Песма као цедина има несумњиво превласт над поје диним детаљима, што Од читаоца. изискује п посебан слух за ту својеврсну дедукцију. а

"Песников однос према свету открива се упоредо са односом према поезији. Ова два односа не попстовећују се чак ни онда када се песма јавља као медијум из. међу ствараоца и света коме је окренута и упућена. Песма је резултанта мо. ћи говора по начин да се свет открије, та: ко да је њена функција У крајњем оду чају сазнајна. Али песник свет само о крива, не покуптавајући ла оојасни односе у њему; ако то местимично и покуша, Ј ко се открива да је то само призт, 1еу се иза стихова обично крије иронија пре ма самом таквом покушају, Окрепут неКОЛИКИМ проблемима (улога п моћ речи, антологија песме, оубав (као свеприсутан пи универзалан феномен) песник постепено, у“ једној поетској игри натвитпег рела, Лопази Ад егзистенрија ме Ре И ратне ла проблема постојања, трајањх мн пролажења, У свејој првој зопрми он се откри“ Нем тог проблема зауставља: жубав и АПР љење према жиоту, могућност Ла се све посматра из пете озекиваних углова, да се различите појаве посматрају с На. димја, де немогућности измењене и

мало.

из ·

"ју, а могло би се рећи и да је још више · обогаћена.

"би се постигло изненађење и

' : 1

ОД ХУМОРА ДО ЕЛЕГИЈЕ

витоперене, водила је једном циљу — хуморној песничкој визији, Егзистенцијална ситуација претворена је у хуморну ситуацију, хумор је прихваћен као могући излаз, Јавља се у основним обрисима црни хумор, као једна од следећих етапа које ће у свом тражењу проћи песник. Љубав још увек тријумфује: људи љубавници јачи су од људи ратника, те се могућ мости поезије у првој Петровићевој збирци заснивају на моћима говора и љубави. Моћ говора.значи у одређеној ситуацији моћ љубави, љубав у најширем _ мислу представља најсавршенији ВИА испољавања људскости. Песник посматра човека и природу у непрестаном кретању и менама, али кретање није за њега хераклитовско пролажење, већ отпор пролажењу, шанса да се неминовна пролазност надмудри и надигра. Стиховима укратко доминира тројство: љубав, кретање ми говор (песма).

У својој другој збирци, „Градилиште", Бранислав Петровић је остварио сложенија сазвучја. Елементарна снага речи, каква се јавља у „Моћи говора" овде се уклапа У вишеслојан, разноврснији стваралачки поступак, У вези с тим и хумор у Петровићевој другој збирци добија нов квалитет и тоналитет. Првобитна разиграност прелази у мгру са сложенијим и строжим правилима, а то је уједно значило да је песников лирски свет постајао стаменији и осмишљенији. Маштовитост прве збирке није при том изгубљена, већ је примила нову функци-

Трећа збирка, „О проклета да си У лицо Риге од Фере", мако није представља ла толико значајан корак напред колико друга, била је далеко веће изненађење и могла је, неким својим циклусима, и да збуни поклонике, „традиционалнот", џознатог Бранислава Петровића. Песник је у овој књизи истовремено и дограђивао и негирао извесну слику о својој поезији. Није, разуме се, успео да се потпуно преобрази: добрим песницима то ретко успева, њихови преображаји су најчешће у спољашњем, у промени руха, док се суштина далеко теже и мање мења. Петровићевој трећој збирци недостаје кохерентност, тако да је тешко наћи заједничке. нити између, рецимо, „Освајања Аустралије" п „Ава песника", или пак између „Револверских шала" и „доброволног прилога за националну историју". Песник испитује свој ранији став према свету и поезији, те у тим оквирима мења, 'илнопокушава да промени свој поетски израз. Али ранији став није замењен битно но. вим и целовитим ставом, већ трагањем за њим. Ако је за некадашњег Бранислава Петровића 6ио карактеристичан је дан естрадни тон, поетски хумор, извесна разиграност и, местимично, склоност ка надреалистичким елементима, а све то прожето оптимистичким витализмом, са да се примећује окретање према песничкој · традицији, тежња ка елегичном, ка извесној уздржљивој патетичности,

Патетика је у ранијим Петровићевим несмама имала само једну улогу: да буде неумољиво негирана, превазиђена, да буде привремено маска иза које ће се по јавити права бујица стихова друкчијег, хуморног тоналитета, иза које ће избијати песников до сарказма опори отпор према дехуманизацији и пролазности. "Патетика је била, једноставно, потреона да остварио парадокс, да би се употпунио један контраст без кога Петровићеве песничке ша де не би имале свој пуни ефекат. Песме су тако постајале потпуније, Овде, ме Ђутим, Петровић усваја један неоромантичарски став помирљивости према пате тичном. Иако није у свим песмама олступио од свог ранијег хуморног односа према свету и хумором протканог поетског говора, песник у неколико занимљивих и за своју најновију стваралачку етапу битних песама покушава да. оства ри лиризам новог квалитета. То је пред: стављало одступање од ранијег пута, натовештавајући у даљем раду нове могућ. пости и евентуалну _ синтезу. Засад. се такви лирски тренуци приближавања традиционалном певању (а то, по неминовној лотиип, значи и традилионалном песнич-

БРАНИСЛАВ ПЕТРОВИЋ.

ком мишљењу) још увек могу прихватити као изузеци, као наговештај могућности да се и тако нешто учини.

Несигурни, произвољно одабрани примери не могу ни потврдити ни лорећи ову тврању: могу је само илустровати. Нај. пре познати, уху и слуху добро знани Бранислав Петровић:

"Буди вишња кад процвета буди шума после кише и пужеви рогове кад пусте нежне буди крчаг врућег млека па да дечја замирише

соба буди тица што долеће из далеке земље снежне. све буди пре гроба. („Чистилиште")

Ова разграната строфа остала је блис ка ранијем Петровићевом песничком казивању у коме је у сваком погледу преовлађивао говор. Тај једноставан, говорењу близак песнички израз када се читаоцу чини да је све речено тако јер није могло бити изречено друкчије, када се стихови повезују једино невидљивим нитима који представљају малу тајну пес ничке радионице, био је и остао привилегија само -значајних песника. На тај начин у нас пишу Милош Црњански или Десанка Маконмовић, Бранислав Петровић је мелодију свог говорења презентирао већ у првој збирци, да би је доградио у другој, и да би јој остао веран у најуслелијим песмама треће збирке. Чак и када усваја одређену метричку схему песник јој даје изразито. своју интонацију: Пребише му и ноге и руке Душан лично пи његове крви сада Душан лежи поред Луке давно су их измирили црви.

(„Добровољни прилог за националну историју")

Пародирајући _ историјску декоративност каква се, и у новије време, јављала у српској поезији, Петровић је вешто пародирао десетерац, остваривши једноставан, говорни ритам, Хумор с којим се односи према традицији добија у овој песми кроз музичку игру (пародирање епског, патетичног десетерца) још једну

потврду.

М песми „Играо се ветар, разболелог Диса“ Петровић се највише удаљио ОА свог песничког конпепта, па ти стихови могу послужити као илустрација њего вог приближавања традиционалној ме рици:

Играо се ветар „разболелог Диса" итрао се ветар у јесење вече

кад пред оним звук чује од мириса сва наша знања постиђена клече,

и даље, односно на крају песме:

Играо се ветар У гранама кедра

играо се ветар у јесењој ноћи

жседан жедан жедан у твоја сам недра закопао себе и све своје моћи.

У овој песми видљива је друкчија функција песничког језика. Овде употребљен језик није више еманаучја „мо ћи говора", већ технички испитан песнички језик којим се, с мање или више вештине, могу служити и савремени песници, Бранислав Петровић, превратник У области песничког језика, овог пута, пружајући руку традиционалном лиризму, постаје превратник у односу на своју ра нију поезију.

Извесно изненађење у трећој збирци Бранислава Петровића изазивају и две елегије, необично успеле, али нимало карактеристичне за његову ранију лирику („Плач за мајчицу нашу драгу Алексију Лексу Симеуновић" и „Смрт. пријатеља"). И овде песник пружа руку традиционал-. ној поетици и залази у нов тематски круг; у његовим ранијим стиховима феномен смрти јављао се. У Арукчијем контексту. Када се јавља елегија у њего вим ранијим збиркама, то је у ствари "анти:едегија ·(па пример „Елегија старог

ада љиљан авина

Ненад Радановић ; П јесме У прози

СТАРА ЛАВА

~

Велммиру Милошевићу

По боку путеви прошли. Године. Мијене. Кише неке тек овдје урезане. Што сјало је, рђа бива само. Што сјекло је подив-

„љао вал, у камен толем каткад бије и јави

се мукло ко труо грудни кош.

Однекуд су и овдје приспјеле црвоточе. ти земници ревни. У тишини, чујеш им зубе. И фина, прашина. пада.

Бдијући, ослушкујеш њежан лом ребра скривеног. И сувоће јек. И гледаш како трепти једро овјешено што ни на пораз не подсјећа сада. Већ прочитати се не могу имена исписана са стране. Давно можда умрлих љубави.

И једро се руши. Срозава. се, кида. и танак јарбол над њим стално крцка. Сјенка лађе краћа постаје.

На дну ће скончати и оно што му се страшно опирало.

МРТВАЈА 4.

Никог — ни камен да баци. Свето би било мјесто гдје је стајао.

Дуго смо чекали вјетар. Воду ову кужну да љуљне. Да растиње затрепери. И јави се звјерчица из шипражја, ако је има након истребљења.

Цијело љето господареве слуге ловиле су овим крајем 'све што се гласа. Што прекида сан. И јаукне каткад пут мјесеца удаљеног. ,

А. никог — ни камен да баци.

Зов за којим кренусмо, ископнио је давно. Но, у многима, у мит је, у неку древну скаску преображен. Шапћемо је дјеци

претраживши шуме наоколо. Тад долази стравна ноћ: О, кад би се чуло — кад би се чуло!

Вода је нарастала.

Ослушкивали смо је: не бучи, не орља, не јавља се. Никог не упозорава на опасност. Шири сањивост, осваја подмуклим уништавањем брежуљака. Њен поход дуго граје. Подносимо га без панике. |

А умире се.

Прво дјеца, па старци.

Плутају утопљени тамо-амо, и ми то мо: тримо неко вријеме, а потом — заспимо. Будимо се у ноћ, тражимо хране, нађемо или не нађемо, а онда — заспимо. Крећемо се све ужим простором (мало ко већи говори о води!), дурбинима. привлачимо у» даљено сунце, а затим, сморени — заспимо. Свуд гласови о смртима, пратимо пратимо, и У неко доба — заспимо.

Многи се не пробуде.

Бдијемо над њима, побожно их предамо води (јер свуд је, и све је, вода!) и опет заспимо. И тако — живимо.

их

ратника", где је наслов песме саставни чинилац _Петровићевог хумора). Док у збирци „Моћ говора" кретање тријумфује над смрћу: „Ко се врти не боји, се смрти" („Ринтишпил"), у трећој тог пес ничког пркоса више нема. Покушавајући да оствари извесну мисаоност, једну филозофску _ димензију у тралдиционалном смислу, Бранислав Петровић је овладао изразом класичне елегије, оплеменивши је оригиналним призвуком, тако да у оквирима срнске поезије његови елегијски интонирани стихови чине част тој књижевној врсти. Остаје ипак питање колико је таквим приближавањем традицији Петровићева лирика добила, а колико изгубила,

У развојном луку Петровићеве поезије видљива је једна битна промена: кре тање карактеристично за његов рани период замењено је мировањем. Тај се контраст може видети и када се упореде песме иначе сродне по основном тону, као што су „Елегија старог ратника" и „Добровољни прилог за националну ис торију“. На једној страни је узвитлани, плебејски бунт, а на другој слика себарске патње и судбине која тек у хумор-

ном разрешењу добија моралну сатисфакцију. Непрестано тражење спада у добре особине _ сваког ствараоца. Бранислав

Петровић је у својим ранијим збиркама остварио један својеврстан лиризам Од кога није морао одступати, па због тога, упркос извесним лутањима, његове новије покушаје треба прихватити с пажњом и интересовањем, Ако је поновно издавање једне збирке наговештај трајања, тнанса да се неки песник из перспективе будућих поколења назове великим, Бранислав Петровић ту шансу има: недавно се у књижарским излозима поново појавио наслов „Моћ говора“, а и збирка „О

проклета да си Улицо Риге од Фере" до. ·

живела је у релативно кратком року два издања. Испитујући моћ говора песник је прешао пут од поетског хумора до еле гичног лиризма, наговештавајући својим тражењем, може бити, нова изненађења,

Иван Шоп

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ '