Književne novine
Срба Игњатовић | | Варбари
"на Поншу
Адаму м Ангелу
1
Кад проговори пут Саспе се одежда У нове крајеве крећемо Гонимо Млада стада Руке испуштају
Што су држале Отворених рана
По пашњацима. крваримо нелен и јагорчевину Растапамо душу Силазимо у жита . Прогоне нас Јаче од тешких штапова
Од коњских копита Ударају непознате речи
Призивамо бога једног кога знамо
Нек васкрсне из хлеба, мириса земљане пећи Младог га довикујемо у тућим брдима
Девојке би да га мију, милују, свлаче
Широк је стран свет и несхватљив Најстарији умиру нод његовим петама Најмлађи додирну колена и клону Долазе ини да их каменују, кољу
Тако би бивало спорим годинама Да их не дарујемо јасним ударцима. У пољу крај пута хумком масном Врчевима пића, посмртном одеждом
П
Сијају блага градови Мрешкају се луке
Бљују уље и смирну Снажене четвртасте клинце АДрвему трађу Тесану Товаре Ужади Секире Углачане блокове мермера Стигао саркофаг Стратегу Умрла је кћер: Мелпомена
Са мало лета запоспа наследница Коју још није ни пригрлио свет Против трироле пре ролитеља
Растављепа на сен запис п цвет
Грубе су истине које носимо Тако лепи
Тртови које ип комшто повредило није
Низ брда п поља спуштамо се
Проиветавамо од рана Као незнанци иза многих Година - усмрћени палетом залуталих стрела
Да не помогну ни нови жрепи Вештији од ових што лече наше Бољке Метвипом п кукуреком Мгљевљем Млеком звериње дојке
Богови су се окупили да већају
Штап је пободен у воду Племена
И народи стрепе Сунчева сенка дуга, Опружена Још ватра није проговорила
Још мису стигла божанства траве и степе
Са чудном покорношћу потапамо мртва руна Волени лар искри се по њима, блажен Чулом смо припитомљени Изгубљени за навек У град ћемо сићи пре но се богови сложе
бећ под митицама расте додир весла Жена па стели окамењена је у свом трону Ми који никада нећемо летети Учимо наук пловидбе по мору
Ш
Лва дуга реда весала машу
Руке: воденог бога нигде се не виде У зелени јед усађена је стела Живеће ту, у земном наносу
П много времена у замаху весла Пршти сунчана пена, гори трон
У лице се смеје уклесана тајна. Отпорна под погледом, додиром
Весник смрти и зверолика глава
Полажу забрану на наш боравак овде
Алп море које дозива Црне сирене ; Гласове пружају од обале до обале
Певају гласовима какве нисмо чули Онемели ол ливљења Везани чвором Заборава Одбројавамо живе Упознајемо Мртве“ На жалу слушамо говор камења
Камена жена чека у камену
Да врати све отргнуто од света Незнано починули, ослобођен гроба Море пи земља држе те у зглобу |
пушта Сопзбапса, Мапоа ла, август 1972. |
КЊИЉЕВНУНОВИНЕ а Е
_ ПРОЗА. „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“
и велики живот
Радослав Војводић
АРХТАЊЕ НЕКО, унутрашње, опет га је повукао ка прозо“ ру и у тамну ноћ, која је са свих страна била: притисла. Команданти су били около столова, а две Циганке, разбарушене, раздрљене, обилазиле су једнога по једнога, и ле вале, милозвучно, па помало и пригушено, али пи кикоћући се, Свирали су чувени Цигани из Бојника, познати широм пелога југа Србије, јер су сви сабори били под командом њихове музичке банде, исто као и весеља, п свадбе. богатијих људи из Лесковца, Лебана, Бојника, Житнога Потока и других места у Пустој Реци. Завијали су ноћас, као гладни
пси негде, у зимској ноћи под планином. Мирково се дрх
тање поново осети, помислио је, па онда зачу пушње, изненада, али одједном много њих, у рафалима, па п бомбе су биле почеле да падају. Било је то близу.
Ускомеша се свита и поче цика Цигана. Мајор Јовић скочи на сто и потрже пиштољ, зверао је около, па су му закрвављене очи некако заурадо колутале и као да су се иштириле, непрекилно. Почео је да виче: Мир, олошу, мајку вам циганску! Све ћу вас пококати, као псе.- Мир, ђубрета! Ја овде командујем за музику. Сви да завежете језик, говеда... И мушки и женске брзо у малу собу, лево, ја ћу вас закључати. Немој неко да писне, иначе, кама ради. Ајде, шта сам реко, кидај...
На врата су упали брадати људи, па су команданту викали, уплашено, клатећи се: Изгибосмо! Напали су нас са свих страна! Блокирали су Косанчић! Нема нам спаса!
Командант се већ био подигао, био је шубару натакао
ПАУСТРАЦИЈА МОМЕ КАПОРА
на главу и није знао шта ће да каже, док се око њега окупљаше свита, Гледао их је и са мржњом, некако претећи, па је био почео да десном руком милује браду и да је чешља, што Мирку показа истину, више пута поновљену =- како командант у тим тренуцима не размишља, једноставно не зна шта ће да учини, и уплашен је, и баш тада најлакше може да убије онога ко нешто тражи, ко моли, ко хоће да се спасе:
Пуцњава је била све страшнија и све ближа.
Мајор Јовић је угурао Цигане, који су нешто мољакали, љубили му руке и ноге, н циктали. Сада се појави пред командантом, салутира, па му рече: Ја идем у бој! Моја војска се храбро држи, и без мене, ја то знам! Као да је и он знао, да од команданта нема шта дз очекује, па изјури у ноћ, Командант одмахну руком, па је опет врати да чешља дугу, црну браду, а владика који се тога часа појави, долазећи из неке друге одаје, мало рашчупан, мало тетурајући се, викаше: Сви на своја места! Сви пред своје војнике! Шта чекате, људи! Поклаће нас ноћас ко мунисти!
Командант, као да шапуће, рече: Зауставите их! Био је погледао у Мирка Надовића и био је туп тај знак У његовим очима: ни молба, ни наредба, ни ужас, ништа, чи бол. Само тупост, само нека немоћ, која се раслојава, као да се растаче, као да тоне ни у шта.
Владика је био сада посве обучен, помагали су му неки попови, и Мирко виде, опет, Андреја Рупцова, из цркве Светога Илије у Дубову, пријатеља куће Надовића, и било му је тужно одједном: увек се сећао када су Милугина крштавали, горе, на Брду, У великој кући Надовића, и када се шенлучило и кликтало из свих грла. Када су уводан у живот унука Јакова Надовића и био се скупио свет из Шусте Реке, да богату кућу Надовића увеличају, а свештеник је, свети Андреј Рупцов, некад давно побегао,
1918, преко Румуније, као кијевски семинарист, најбоље
пријатеље пи готово свој дом био нашао баш код Јакова Надовића, који му је помагао, који га је био и оженио и закућио. Владика је тражио да сви пођу у цркву, ту — иза дворишта кућа Јововића, и да ће им тамо, бити лакше и безбедније. Командант је поново погледивао у Мирка, а он рече: Зауставићемо их, господине команданте! Идите ви у цркву! ;
Мирко је био у униформи мајора старе југословенске војске, малој излизаној, али коју је волео да носи, још док је био официр на граници.
Изађе а свуда је бљештало, па се испред куће видело све — као да је дан, изукрштан муњама. ЏШрква је била отворена, лево од њега, У десно, била је, учини му се, права кланица. ; ;
Њиска коња била је ужасна, и био је закаснио, схвати, да пронађе свога коња, јер су били сви коњи — војводин белац; и осталих из његове пратње, покидали се, неко их је био изагнао низ штала и јурцали су около,
У Вр емег р ожђа “
док се пуцало, и између њих се већ провлачили људи, као сабласти, пуцајући једни. у друге.
Тада Мирко позна коња, прво њега, па тек онда сина,. којисе привијашеузгривне Зеканове, Инстинктивно, 38: дрхтавши, опипа. свој пиштољ, па јекну, од некога бола, који га покоси, Био је видео — како Зекан посрће.
Трчао је тамо, и био је стигао када се развалила капи. ја и сви коњи и људи, као бујица, навалише да изађу у ноћ и ни у шта. Био је клекао, болом погођен, јер је сада видео, да томила коња и људи јури преко Зекана, ко. ји беше пао иза капије, узалуд покушавајући да се подит. не. Био је у крви и Мирко позна сина, како покушава да се извуче испод рањеног коња, Псовали су људи, јаукали, пуцали,
Многи су успевали да се баце на помахиитале коље, који су унезверепо само некуд хтели, што пре, дивље, да изађу у који било простор, у коју било могућност да трче, да јуре, да беже, ла махнитају. Бујица га повуче, а томила брадатих људи нађе се близу њега, нешто су му товорили, вукли га, МОЛИЛИ, пнатећи, патећи, и он схвати — како траже да пође са њима, како суму и јемпога коља наши, и терали га, готово силом да узјаше и да бежи некуд, са њима, у таму и ни у шта. То су били његови војници, по тек онда када је почео да пупа. около, по у њих, разбежаше се. Можда неко од њих, можда противник меки — са опе друте стране, комуниста, тек га зрно погоди у шаку, па навише, у мишицу, пи он први пут посрну. Пупало је свуда, жестоко, очајнички.
Лелекало се, па се изједначаваху мушки јауци, њиска коња и пуцњи, '
Вукао се Мирко Надовић уз зид, па када се приоближи виде да је Зекан мртав, и да се више не миче његова глава. Брисао је лице своје — и било је сада умазано крв љу, блатом и сузама. Пао је опет, било је клпзаво около. док се не дохвати за реп Зеканов. Био је Милутин са друте стране, али и он мртав, Није покушавао више, као када га је отац први пут угледао, да се извуче испод свога коња, и да подигне руку и да пуца у некога, у циљ можда или ни у шта. Бацајући се преко Зекана, Мирко паде уз сина, који је још увек држао револвер у рукама, онај стари маузер што му та је отац био донео, још пред рат, са грамице, када је Милутин у Прокупљу био завршио велику матуру и требало је да пођу у Београд, да спреме неки стан, јер ће у јесен унук Јакова Надовића поћи на студије. права.
Била је Милутину сломљена десна нога, али та је био неко покосио рафалом, преко труди, и по грлу, беше свуда крв, лепљива, још топла, коју је отац сада размазивао, тражећи ране на сину, као да хоће да их заштити или да их сакрије или да их залечи.
· Бљесак се сада примицаше, још јаче, некако сулудо и опасно, као да пожар долази. Мирко Надовић кидаше униформу и баци своје официрске еполете, па синовљеву капу, с петокраком звездом, стави на своју главу. Сада више не беше његових четника у близини, била је готово свуда победничка војска, комунистичка, која се окупљаше око цркве, где се беше чуо неки хор, неко необично појање, усред ноћи, усред покоља, вриске, пуцњаве и лелека.
Била је ту страшна гомила мртвих, п неких који су још били живи, који су јечали. Гомила мртвих људи и коља,„ мртвих. телеса, сада ничијих, сада тупих-за наду, радост. н бол. Са десне стране; отуда где је био пут ка Обилићу," примицаше се неки војник, на омањем коњу, у касу, као да тражи некога. Мирко се подиже на колена, прикри се, и када војник назађе, опали у њега, и ухвати дизгине коњу. Војник се, млад неки момак, окићен реденицима као и сви четници, скљока у блато и на лешеве поред пута. Мирко се Надовић прекрсти, одгурну мртвога младића, па повуче коња напред. Коњ се предњим ногама подизаше увис, па њишташе, некако заплашено, подрхтавајући. Мирко га је смиривао, па га веза уз.поломљену капију, док Милутина не донесе, и некако та пребаци преко коња. Лице Милутиново беше умазано крвљу и блатом, и тарежи неком, на га отац брисаше надлактицом своје исцепане официрске пелерине, па неком марамицом, која је већ била крвава. Беше онда чисто лице Милутиново, и сада је Мирко повео коња, путем ка северозападу, па у десно, ка селу Каре. У обневиделости, још када је остављао место несреће, тамо испред кућа Јововића, где је била кланица људска — били су дојурнли неки момци, ни командир испред њих и викали су: Јесте ли видели Милутина Надовића! Где сте та први пут видели2 Где сте га последњи пут видели; Где сте оставили начелника штаба бритаде! Како сте та самог ноћас оставили2 Тада је био поново почео да плаче, и више није ни покушавао да брише сузе, ништа му више није сметало. Био је само застао, када казаше, када пови. каше у глас: Ево коња Милутиновога! Ту је негде и Милутин Надовић! Нема га међу мртвима. Нема га овде! Можда је са онима у цркви! Можда је другога коња нашао и по јурио напред, да тони непријатеља!
Поново је Мирко пошао напред, и више није чуо шта
· о његовоме сину казују, него изгледаше као суманут, када
та партизанска војска уз пут устављаше, па га питаху: еј др“ же! стани кога то носиш на коњу! Застајкивали су, пропушта» ли га напред, јер се није освртао, није их гледао, ништа није говорио. Био је прекрио Милутина неком пелерином, која беше умазана и крвљу, па нако се помаљаше хладна зора 16. децембра 1943. године, њему није било хладно, нако је био само у џемперу и кошуљи, а официрску је сво ју доламу био бацио још код Зекана, тамо на онога младо. та војника, којега је морао да убије, да му отме коња и да сина узме у своје руке и у своје срце, сада м заувек. Да му више нико не отима сина.
Када је био стигао на Главицу, међу винограде Надовића, скинуо је сина са коња, унео та као мало дете кад је био, унутра, у високу кулу усред винограда, тде су толико пута, некада давно, пред рат а у време лета, и у време грожђа, заједно спавали, заједно сањали велики живот У који је Милутин Надовић тек био почео да улази.
Коњ је копао ногом поред куле, шмрктао и рзао, па та Мирко најури до Моравскога пута; више му није био потребан. Нико му више није био потребан. Успут, све до Главице, гомила је унезверених коња, умазаних крвљу и знојем и суснежицом, рањених и здравих и болесних, заплашених битком у Косанчићу, свуда некуд безглаво. јурцала, само ни у шта, само никуд, само беспомоћно.
и ти коњи, као учесници битке, исто као п људи, биан су се изгубили као да више нису имали кул. Али су ко“ њи, и они са победничке стране пи они који су оитку из губили, сада бежали заједно. Нико више није могао да им покаже пут. ___. ћ
.