Književne novine
СТАВОВИ
КУЛТУРА (МИСАО СОЦИ. ЈАЛНСТИЧКОГ ПРОГРЕСА
ЗА РАЗУМЕВАЊЕ основног положаја културе у са. моуправном друштву нај боље може да послужи визионарска порука Председника Тита изречена у Савезној народној скупштини 1952. године — приликом образлагања Закона о радничком управљању привредним предузећима, која садржи изричити захтев да радници „без културног уздизања не ће моћи да овладају по пуно управљањем". Оваква становишта налазе се и у Резо ауцији Деветог конгреса Савеза комуниста Југославије: „Култура постаје све важнији чини лац друштвендапромизвод ног процеса, хуманизације друштвених односа и свестране афирмације чо векове личности". М Платформи за Десети конгрес Савеза комуниста Југославије прецизно се. одређују перспективе културе: „Култура се мора развијати као класно-ослободилачка делатност самоџуправно удружених непосрелних произвођача и поста ти интегрални део њихо ве друштвене моћи",
Веома је изражен удео култу. ре у садашњој самоуправној социјалистичкој реалности, То се огледа у вишесмерним њеним присуствима у раду и животу на ше _ социјалистичке _ заједнице. Најпре, култура је, и то она. култура која сама себи није циљ, саставни и равноправни део самоуправне праксе. Вишестрано, посебно развијеном културом рада, култура утиче на рад, на продуктивност рада, један је од примарних услова самоуправљања и равноправног живота у социјаанстичком друштву. Стваралачко исходиште културе све више постаје човек, обогаћујући и свест и свет сваког члана наше социјалистичке заједнице и сваког учеаника самоуправног прогреса. Такође, култура оплемењује слободно време и утиче да све вредности живота постају својина свих људи,
Самоуправно друштво, Аруше тво радничке класе, претпоставља и омогућава — у остваривању своје класне садржине — да култура све више добија. својства рада. Тај принцип је изражен у нацртима устава, а наронито У ставу о удруженом раду и сло бодној размени рада: „Радни љу. ди своје личне и заједничке потребе у области образовања, науке и културе, здравства и других делатности, као деловима јединственог процеса друштвеног ра да, обезбеђују слободном разменом свога рада са радом радни ка удруженог рада у организацијама у тим областима". Оваква становишта стварају стварне ус лове за остваривања: једног Од основних права социјализма права на културу. То значи да баш у социјализму култура може и треба да се изједначи са човеком.
Наш самоуправни живот има све више, особито после Писма Председника Тита им Извршног бироа Председништва СКЈ, ин-
повезивања, културе са областима Друштвеног _ рада, посебно _ са привредом. Класна суштина кул.“ туре управо почива — истина за сада не свуда ђаднако и не свуда свестрано изражено — на оства ривању принципа, повезаности у равноправне комуникације и Ра змене културног рада са инду“ стријским и СВИМ, другим Ввидовима удруженог рада. Такво при“ суство културе У самоуправном друштву, особито данас, када се смишљено ради на примени 10 тавних амандмана, посебно обавезује за реализовање класног концепта и у култури. То подразумева да радник и радничкакласаи култури буду свестрани учесници: да буду свестрани учесници и као активни им незаобилазни творци. културне подитике; да буду све страни учесници н каоре довниа и утицајни корис ници свих вредних кул турних и уметничких ос тварења и да буду све страни учесници и као ствараоци у уметности ма, што аматеризму даје нове, можда свуда ненаслућене моћи, али и обавезе. |
. » +» Р
Овакво поимање културе у са моуправном друштву условљава и границе и одговорности култу Наставак на 2. страни
Милош Јевтић
БЕОГРАД, 16. СЕПТЕМБАР 1973. ГОДИНА ХХУ БРОЈ 447 ЦЕНА 1,50 ДИНАР
АЊИЋ,
_ ЛИСТ ЗА |_
СЕДМИ БИТЕФ
Седми БИТЕФ, за разлику од прошлотодишњег који је био посвећен одређеној теми — „Редитељу нове стварности“ — нема одређену тему него се одвија у знаку нових позоришних тенден“ ција. Овогодишњи БИТЕФ карактерише с велики број нових сценских простора, од којих је најимпресивнији хала. фабрике „Иво Лола Рибар“ у Железнику у којој је приказана Крлежина „Гол. тота“, уз присуство око хи-
љаду _ гледалаца, – већином радника-домаћина. Оваква _ разноликост — сценских
простора пружа велику могућност редитељима из 70" тово целог света да на нови начин изразе своје конценције и схватање модерног театра.
На овогодишњем БИТЕФ-у учествује петнаест најеминентнијих ансамбала из Европе, Африке и Северне Америке. У свом следећем броју „Књижевне новине" ће до нети приказ представа одр. жаних на овој смотри.
(На слици: сцена из представе ансамбла „Медсен шоу театра" из Њујорка)
КЊИЖЕВНЕ ТЕМЕ
Ч У, А У 2 о -—"
У“
КОМЕ СМЕТА ЕЊИЖЕВПА КРИТИКА
ДА БИ СЕ ОПИСАЛИ, или ма кар набројали, неки данас акту. елни облици неспоразума око књижевне критике, и да би се боље разумела олака квалифи“ ковања овог књижевног жанра, изгледа да је потребно делимично апстраховати онај класични,
бисмо вечити вид неспоразума између писца И критичара, на једној страни, а на АРругОЈ, макар сумарно, показати колико је сама критика крива за угрозжавање сопственог угледа. Поједини писци белетристичких текстова у свим временима и У свим литературама налазили су погодних _ повода и АОВОЉНО
„оштрих речи да искажу своје не
задовољство и књижевном критиком у целини и неким књи жеввим критичарима појединачно, Те квалификације су ишле од оних најпознатијих и најбаналнијих — да је критичар па равит који живи поред писца, који своју афирмацију стиче . не одговорним _ експериментима на живом организму књижевног текста; па до многих других: да је критичар (неостварени _ литерата и да због своје неостварености показује мрзовољу према свему што је вредно, даровито и успе до; да критичар нема дубљих креативних вокација и праве стваралачке _ мотивације већ да га на писање подстичу термини, нове књиге и обавеза према публикацијама; да не разликује оно што су прави стваралачки напори од онога што је само вешто
блефирање и стваралачка осред: њост, ита.
Кад је, пак, реч о кривици саме књижевне критике и о повоје је она, у нашој лите Ратури, дала да буле нападана, онда се 9 томе може доста опширно говорити. Због специфичних услова У којима се наша новија литература стварала, а и из друтих разлога, поједини критичари су постепено дошли У подожај људи који превише бојажљиво и стидљиво говоре сво] који траже алиби чак и за оно у шта су дубоко уверени, који понекади не казују своје мишљење него оно за шта претпостављају да би требало да
буде неко опште мишљење, или оно за шта мисле да је став раз них књижевних и других аутори“ тета. Многи критичари су се, друтим институцијама и појединцима који утичу на живот књите, на њено објављивање и њен пут до читаоца и на одређивање места новим књигама у савре меној литератури.
Поред већ поменутих, постоје и многи други разлози што је критика код нас сама. умањила свој углед. Несигуран у себе, без чврстих мерила и без праве по. дршке, критичар је настојао да опстане у књижевној. арени и на тај начин што ће своју недослед“ ност и благонаклоност према ономе што није вредно — дакле угађање много чему — потирати оштрим _ судовима о појединим појавама за чије квалификовање нико није посебно заинтересован. Постоји један сој књижевних коментатора који и о најевидентнијим литерарним осредњостима, или чак ми о потпуним неписменостима, дају благонаклоне судове, а онда ту своју благост компензирају повременим нападима на савремену литературу у целини. Није редак случај да такви критичари, с времена на време, прекидају препричавање и преко. мерно хваљење нових књига, да би исказали мишљење како се у домаћој литератури ништа нарочито не догађа, како је она огрез ла у осредњост, и традиционали“ зам, у конформизам.
За сигурније сналажење око проблема који нас интересују не опходно је да се подсетимо и специфичности · положаја _ кЊИ жевне критике код нас кроз но вију културну – историју." Раније је, кроз деветнаести и добрим делом двадесетог века, критичар био неприкосновени судија, књижевни зналац који се слуша, који је отварао нове видике, који је упозоравао на нове тенденције у другим литературама, и на могућности којима би ли. тература требало да се користи. Чак и онда кад је показивао вил: љиву · нетрпељивост, или кад је чинио очигледне неправде појединим _ писпима или олребеним књижевним _ тенленцијама, _кри-
' бруталније,
тичар је био судија чији се ауто. ритет тешко могао оповрћи и оспорити. Чини се, међутим, да дакле, добровољно или мимо сво. је воље, постепено повлачили са истинског књижевног бојишта, уступајући своју улогу разним је у новије време ситуација скоро дијаметрално супротна, или макар постоје јаке тенденције да буде супротна. Слично као и у друтим срединама, али чини се много израженије, ригорозније и постоје, не сасвим неуслели, покушаји да се крити> чар одгурне у страну, да се за. мени његова компетенција, да се његов углед доведе до те мере у питање да ниједном ствараоцу, или било ком другом: ко је за литературу заинтересован, није тешко да пренебрегне: или занемари било какав, оштар или благонаклон, суд појединог књижевног критичара или критике у целини,
Један од најлакше уочљивих и објашњивих видова напада на књижевну критику долази Од мање даровитих или још неостварених писаца, од оних којима се чини да је критичар човек што држи кључеве од врата славе и
„вечности, а само из обичне злобе,
необавештености, лењости и не знања неће та врата сваком под; једнако да отвори. Треба имати у виду да је област литературе, као врло сложеног феномена ду ховног живота, врло (привлачна за огроман број људи, мното већи него што се то понекад и мисли. Један знатан број њих У стању су да оцене своје праве домете и своју релацију у одНОсу према познатим и талентова-
"ним писцима, па своје писање
проглашавају и посматрају као приватан хоби, или настоје да боље овладају тајнама заната списатељског. Постоје, међутим, и они који немају ту моћ просуђивања, било да су већ стекли делимичну репутацију или да су потпуно непознати, они којима се чини да треба захвалити само једном потпуном нереду и анар-
Наставак на 10,. страни -
Чедомир Мирковић
у ово БРОЈУ:
СЕДАМДЕСЕТ ПЕТ ГОДИНА ДУШАНА МАТИБА
Арашко Ређеп: С ТИМ СВЕ“ ТОМ ШТА ДА РАДИШ2
Мирослав Радоњић: СВАКО ИМА СВОГ МАТИЋА >»
ИНДИЈСКА КЊИЖЕВНОСТ НА ЕНГЛЕСКОМ ЈЕЗИКУ (Уводни текст написао и ссеј, причу и стихове изабрао и превео Твртко Ку-
леновић)
ж
Чедомир Мирковић: КОМЕ
СМЕТА КЊИЖЕВНА КРИ ТИКА2
Слободан Новаковић: КРЛЕЖА И ФИЛМ
Интервју са познатим пољским писцем Јержијем Путраментом ПОЕЗИЈА Добривоја Јевтића, Гордане Р. Тодоровић и Зорана Милића
ПРОЗА Симона Дракула
ПРОБЛЕМИ
ВРЕМЕ ПСВ ЧЕ ИХ СУСРЕТА
ЧИТАЛАЦ | културних _ рубрика наших дневних листова могао је ТОКОМ протеклих петнаестак дана
| да чита извештаје — мање или
више опсежне, чисто информативне или с незнатном проблемском 'интонацијом — о неколиким песничким сусретима, о тек завршенима, о онима који се уљ раво одржавају, па и о онима који се припремају за скоро одржавање. Недавно су, читамо та: ко, завршене дванаесте по реду „Струшке вечери погзије", првих дана септембра одржан је у Бијелом Пољу „трећи по реду траАиционални" сусрет југословенских песника познат под називом „Ратковићеве вечери поезије", затим је у Београду обновљен део „Струшких вечери" на којему су своје стихове читали млади песници (тзв. Млада Струга), за 15. и 16. септембар припрема се, та. кође „традиционални“, песнички сусрет „Лазар Вучковић" који ће се одржати у Брезовици, а врло скоро моћи ћемо читати да су У току припреме за четврти по реду, дакако традиционални, фестивал југословенске поезије који се, под именом „Смедеревска песничка јесен", у октобру одржава у Смедереву... М то су, сва је прилика, само неке, значајни је песничке манифестације у ова: ко кратком времену,
Не претендујући на прециз ност у навођењу имена тих манифестација и хронолошког реда њиховог одржавања, споменимо тек неке, онако како нам на ум падају: од једне до друге Струге (коју узимамо као маркациону тачку јер је, уз још неке врло ретке, заиста афирмисан песнички сусрет са озбиљном концепцијом им, рекло би се, међународ: ном репутацијом) нижу се „Полимске вечери поезије" у Прибо-
| ју, Митинг поезије у Косовској
ици, „Гораново прољеће", сарајевски митинг поезије, су. срети „Абрашевић“ у _ Ваљеву, „Шантићеви сусрети" у Мостару, „Дисово пролеће", „Пивске вечери поезије", Фестивал поезије у Врбасу, итд. итд. Стихови се читају на сусргтима који су само песнички, а читају се и у оквиру других манифестација сличне врсте какве су, рецимо, Фестивал културе младих Србије у Књажевцу, Сусрети другарства и др:
|| читају се на митинзима који има
ју југословенски карактер или, пак, на онима који окупљају пе-
|снике једног народа или народ-
ности; читају се на сусретима професионалаца и на онима на којима учествују аматери, обично радници; читају се на приред: бама посвећеним успомени на не ког истакнутог песника (а они по некад имају и радни карактер) и на рецитаторским такмичењима какво је, на пример, „Песниче народа мог" у Великој Плани (не треба подсећати да већ дуже времена имамо званичне и незва: ничне шампионе у дужини реши.
Наставак на 2. страни
Богдан А. Поповић