Književne novine
КУЛТУРА – СМИСАО СОЦИЈАЛИСТИЧКОГ ПРОГРЕСА
Наставак са 1. стране
рне политике, која означава свесно организовано, на друштвеним потребама засновано усмераравање културе и чији су циљеви дефинисани у Програму Савеза комуниста Југославије. Самоуправна и класна културна политика у нашем друштву обухвата, поред осталих, и ова приоритетна подручја:
— слобода стваралаштва,
— слободан развој национал них култура на основама равноправности и стваралачке сарадте међу њима,
— развијање _ друштвено-идеолошке _ димензије стваралаштва културе,. упоредо са њиховим естетским вредностима,
— самоуправно конституисање културе у систем друштвених о носа, —остваривање утицаја друштва у култури, посебно раднич-
ке класе, из чијег вишка рада култура и обезбеђује свој мате ријални положај,
— повезавање културе — У
укупном систему удруженог рада — са свим областима друштвеног рада и живота, посебно са привредом, — стварање услова да сваки члан социјалистичког самоуправног друштва, посебно радник, буде свестрани учесник културног
живота, — залагање за прогресивне, хуманистичке и револуционарне
садржине у свим културним делатностима и уметничком стваралаштву и
— стварање услова да се у свим друштвеним срединама може остваривати право на културу, и то у његовом најширем и најсмисленијем поимању.
Сасвим је разумљиво да ови и остали важни принципи битно утичу на конституисање основних садржинских простора културне _ политике — самоуправног друштва. Ти основни простори су, пре свега, развој стваралаштва, стварање општих услова за развитак културе, социјализација и демократизација културе, развијање класне суштине и самоуправности културе, стварање материјалне основе културнот развоја, неговање и усавршавање културних потреба и омогућавање свестраних развојних праваца култура свих народа и народно. сти.
ж "“ “
У самоуправном нашем друштву, у друштву је Аинствене радничке кла се, култура јесте и све ће више бити мисао исмисао социјалистичког прогре са — и друштва у целини и сваког његовог члана понаособ.
Милош Јевтић
ВРЕМЕ ПЕСНИЧКИХ СУСРЕТА
Наставак са 1. стране
товања). Читају се на митинзима, фестивалима, сусретима који, не с пропуштајући да постану „традиционални“, поживе годинусве, на онима који се вештачким инфузијама дуже одржавају и подржавају и на онима који већ имају своје место у оквирима трајне културне политике из весног региона.
Сваком, иоле разумном човеку (о онима којима је литература животно опредељење и позив да и не говоримо), близу је памети да су од таквих песничких састанака користи мноте и зна. чајне, од користи за литературу и културу, до користи од међурепубличке и међудржавне ко муникације. Ако бисмо желели само уметничким разлозима да
се служимо (и поред свести да,
моћ њиховог простирања .зна. тно прелази границе саме уметности) могли бисмо чак рећи да. је ако једна антологијска пе. сма из таквог сусрета произиће, он имао своју сврху! А нису за занемаривање ни животнији и свакодневнији разлози: ко је је.
КВИЖЕВНЕНОВИНЕ = 2
дном био на песничкој манифестацији на којој су учествовали аматери, већином _ радници-песници, морао је бити задовољан и, чак, импресиониран њиховом оданашћу уметности, морао је бити подстакнут да размишља о култури и уметности привидно нешто партерније али у суштини на правим релацијама, морао је размишљати 0 њиховом смислу и функцији, тим пре ако су у
таквим приликама вештачке гра-.
нице _ између _ радника-песника и тзв. — песника-професионалаца квалитетом радова врло 7ус пашно рушене... И ту, разуме се, није крај користима од сусрета песника.
Али, о тим манифестацијама мора да се расправља и конкрет: но, из непосредног искуства. До каквих би закључака могао споменути читалац — вратимо му се опет — да дође читајући у новинама извештаје о песничким манифестацијама. Морао би закључити да смо ми народ који луду-“ је за поезијом, да трчимо са теаног песничког митинга на дру ги, да скидамо шешир кад на уУици сретнемо песника и да стојимо у реду како бисмо купили нову књигу драгог нам песникг. Ствари, међутим, ни изблиза не стоје тако. Тиражи књига песника који у тим програмима углав ном учествују више су него скромни и тек покоји песник доживи да му први тираж ол хиаду или две примерака буде 00новљен или, још реге, повећан. А то је, ту сумње нема, прави аргуменат љубави према поезији. Разлози такве оитуације су, свакако, сложенији и интензитет блискости (или, одсуство интепзмтета) између поезије и публике може се тумачити високом ценом књиге колико и „некомуникативношћу" модерне поезије, општекултурном ситуацијом ко лико и одсуством васпитања укуса савремене публике. Тумачили ми ту појаву како нам драго чињеница је да број манифестација на којима се поезија говори и слуша и продати тиражи књига истих тих песника не подстичу истоветне закључке (најједностав нији и најапсурднији би био да наша публика поезију воли да слуша, али не и да је чита!).
Тде је, најзад; пуна истина о овром, смислу и резултатима толиког броја песничких манифе стација2
Рекли бисмо да је, пре свега, треба потражити код оних који такве манифестације организују, код оних који конципирају куд турну политику средине у којој се одржавју, код оних који воде рачуна о делу општинског буџета намењеног култури ... код · свих нас заједно који се култу. ром бавимо или је стварамо. Тре ба' је тражити у одсуству дуго рочне културне политике и систе матичног координираног _ рада свих оних (а ту се мисли на књижевне и културне публикације колико и на удружења књи жевника, на културно-просветне заједнице и сличне организације колико и на саме организаторе песничких сусрета) који на физиономију сусрета и на њихов број могу да утичу, код оних од којих се очекују трајни ре зултати у култури. Песнички сусрет је спектакуларан, о њему се у штампи пише, и поред свих организационих мука и проблема он траје два-три дана и кад се песници разиђу кућама (и успут сврате на још неки фестивал), у књигу успеха у култури неко
у свој конто уписује такву једну“
велику манифестацију. Спомени-
У ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ СВЕТОЗАРА САМУРОВИЋА
мо том уверењу у прилог само један податак: коментаришући недавно _ одржане – бјелопољске „Ратковићеве вечери поезије", сарадник „Политике" вели да „посебан значај бјелопољским песничким сусретима даје једна врста такмичарског карактера за младе ствараоце. На књижевни конкурс 130 младих песника из свих крајева наше земље претходно је послало своје ралове. Жири (...) одабрао је 19. најбољих који ће се борити за једну од седам предвиђених награда". А управо такав, „посебан значај", имају и фестивали у Смедереву и у Врбасу... Зар је могућно да је песнички сусрет једини начин да се утроши новац предвиђен за
културу и зар се поезији у сла-
ву не може смислити (ако већ мора да их је толики број) да сваки има заиста специфичан карактер2 Против сусрета песника сва како нисмо. Имамо у виду ко ристи од њих, оне које смо навели и оне које нисмо. Али, имамо у живој свести и неке сусрете (оне на којима учесници нису песници чија имена се могу у штампи прочитати међу „позванима“, а тако је готово увек, оне на којима публику замењују довучена школска деца која очекују да ће чути певаче народних песама па кад их не чују див но се забављају док песници читају стихове, оне на којима се сами песници лепо забављају па зе губи сврха сусрета, итд.) који нису служила ничему а најма ње поезији. Стога и сматрамо да фестивали нису једини допринос поезији, уметности и култури. По готово не кад их је толико и кад се тако мало међусобно разли кују.
Не занемарујући сврху и ре зултате понеких песничких ма нифестација мислимо да би знат. но више требало мислити о томе како да се однегује и васпита читалац поезије (и читалац уолљште.) То је сигурно дуготрајни ји и мучнији посао, нема спектакла, узбуђења, кратких расположења и пролазних успеха, али су резултати неупоредиво трајнији и као ланчаном реакцијом дејствују на ширење културе у сложенијем смислу тог појма.
Богдан А. Поповић
ЛЕТОПИС
Устанак у уметничким делима
У Музеју Револуције народа Југославије, на Тргу Маркса и Ен: гелса, отворена је изложба „Устанак у Србији 1941. у делима уметника“ коју је организовао Исто: ријски мупгј Србије, а њени аутори су Едиб Хасанагић, Љиљана Константиновић, Марија Лукић, Саво Андрић и Павле Стојковић, са сарадником Момчилом Митро вићем, док је њен пројектант арх. Гојко Варда.
Многоструко олгласје устаничких дана у Србији верно је и пластично приказано на овој изложби, својеврсној смотри уметничких _ остварења _ доживљених и рга; лизованих скулптуром, сли ком, романима, путописима, хорским композицијама, кантатама и ораторијумима, песмама у стиху и проза, оперском музиком и драмским делима. Велики број наших најпознатијих уметника, међу којима и оних који су и сами били учесници устанка, по. светио је тим херојским и историјским данима најлепше и најпуније странице свога рада. Многа од приказаних дела већ су била виђена на разним сличним изложбама али тек на овој стиче се јединствени утисак о присуству уметничког доживљаја и ства ралачког поступка који је био инспирисан данима устанка, онима пре устанка и многих каснијих, после њега.
Највећа вредност ове излож бе је у томе што је пратећи свг најзначајније догађаје везане за устанак 1941. и развој народно-ослободилачке борбе, пратила и верно пренела, активно м агилно суделовање уметника у револуцији. Двеста педесет експоната ове изложбе, то је двеста педесет људских, интимчих, искрених доживљаја. Они су ту приказани на најпоетскији начин, онако ка ко прави уметници једино могу да са изразе. Све је ту, на овој изложби, УСТАНАК, и филм и песмарица и забелешка у дневвику и стих рођен на Космају
Ова изложба је створена пре свега да покрене, подсети и по. чи, па је тако треба и прихватити. (Ва. Д.)
„Мокрањчеви дани“ оеми пут
У Неготину ће од 20. до 29. септембра бити одржана музичкоетнографска манифестација, „Мо крањчеви дани", по осми пут. бележавајући стално присуство у југословенској музици једног од њених најзначајнијих „стваралаца, „Мокрањчеви дани" ће и о ве године бити велика смотра музичких, етнографских, ликовних и драмских остварења. Музички о свечаности испуниће: Хор КУД-а „Бранко Крсманови! који ће под управом Богдана Бабића извести дела Ли. де Фрајт, Владимира Бердовића и Војислава Илића која су награђена Мокрањчевом наградом Удружења композитора Србије, затим, прослављени Женски хор „СоПетит тизсит“ који је недавно троструко тријумфовао са својим диригентом Даринком Ма-
У АЛЕЈИ ВЕЛИКАНА
тић Маровић па Међународном
фестивалу У Ленголену, Репрезе» тативни оркестар Дома ЈНА који оћством Фран
зицирати под в а МЕ ланара, познати Мушки хор из Цеља којим _ руководи Егон Кунеј, Гудачки квартет „Славенски", Камерни трио, пијанист Жика Јовановић и група младих уметника награђиваних на републичком и а ено такмичењу. На свечаности Јо пет ну узеће учешће и Хор КУД Иво Лола Рибар са диритентом Ивом Дражинићем. Драмски део дана" испуниће ГАУМЦИ Савременог позорашта извођењем драме „На леђима јежа" (Ст. Јаковље вића — С. Никачевића) док ће (боградски сликар Радослав Тр
„Мокрањчевих
куља отворити изложбу својих радова. 3 Осми „Мокрањчеви дани оку пиће, као и ранијих година, хиљаде љубитеља народнем У
љубитеље фолумотворина, метничке музике,
клора и народних ; а посебно место на овој ма нифестацији имаће и опмпозијум
етнографс ких струч-
МУЗИЧКИХ и ће _расправљати 0
њака ко ји
СТЕВАН МОКРАЊАЦ,
многим питањима из ових двеју области.
На крају „Мокрањчевих дана" биће одржано велико саветовање о међуопштинској сарадњи док ће бити говора и. о физиономији и карактеру саме ове манифестације. Владислав Димитријевић
| Енценебергер о. Марксу н Енгелсу
У свему што ради, у песмама, критичким апализама новина и часописа, политичким чланцима и књижевним полемикама, немачки тисац Ханс Магнус Енценсбер: гер (1929) показује велики смисао за актуелно. У свему томе он, углавном, иде против разних струја и често изазива контраверзне коментаре. На такав ко. ментар сада наилази и његова књига „Разговори са Марксом и Енгелсом", коју је објавило изда. вачко предузеће „Инзел“ у Франкфурту на Мајни у два тома од преко 1500 страна џепног формата. Из многобројних писама, ме моара, аутобиографија, репортажа, полицијских и других доку. мената и изјава савременика а класицима марксизма. Енценсбергер је направио једну „читанку" о њиховом животу и раду. Једне поред других, он је поставио како афирмативна тако и негативна мишљења многих савременика 0 Марксу и Енгелсу, из којих се могу наћи потврде и за лаудативне ставове о оснивачима научног социјализма и за критичке ставове о њима као личностима и ми. слиоцима. Тако међу мишљењи. ма о Марксу налазимо дијапазон од тврђења Мозеса Хеса о дваде сетчетворогодишњем Марксу, као „највећем, можда сада једино живом правом филозофу", у којем се »у једној личности сједињују Ру со „Волтер, Холбах, Лесинт, Хајне и Хегел", до мишљења Карла Хајнцена, који је, не негирајући Марксу талент, у полемичком бе. су ипак тврдио да је он у тео. рији дијалектичар и софист, а у пракси лажов и интригант. Су протна су чак и мишљења о ломаћем животу у Марксовој ку ћи, о Енгелсовом карактеру, о односима између Маркса и Енгелса итд.
Иза свега што је Енценсбергер изнео као документ у својој књизи открива се, међутим, широка панорама једног времена, испуњеног борбом за стварање марксистичког погледа на свет и друштво и за његово усвајање у широким редовима пролетаријата. Дело је Аног занимљивог писца, оно је јединствено у својој концепцији и може да послужи као добра лектира како за марксисте тако и за оне који то нису, али желе да се обавесте како су Маркс и Ен телс, кроз многе полемике и су. кобе, створили пропилеје за нову историјску епоху: