Književne novine
„ЛЕТОПИС: | “ ПРЕВОДИЛАЦ
И способност ТРАНСФОРМАЦИЈЕ
ОВИХ ДАНА у нашој земљи, као тост Савеза књижевника Југославије, а у оквиру културне размене између наше земље и СССР-а. боравила је Татјана Н. Вирта, кћерка познатог књижевника Николаја Вирте, одличан познавалац нашег језика и вредан преводилац наше књижевности на руски језик. Татјана Н. Вирта има знатних заслуга за упознавање наше књижевности у СССР-у и досад је превела велики број приповедака и романа, међу којима и дела Ива Андрића, Мирослава Крлеже, Михаила Лалића, Ериха Коша, Бранка ћБопића и низ других дела наших писаца. С тим у вези, редакција „Књижевних новина“ поставила јој је неколико питања, на која је Татјана Н. Вирта радо одговорила.
— Кота југословенског писца совјетска читалачка публика највише прихвата и ког писца сте ви први превели>
— Многа дела југословенске књижевности одавно су постала добри знанци руске читалачке публике м, равноправно с другим омиљеним ауторима, заузела своје посебно место, не само на полицама библиотека и приватних домова, већ и у срцима руских људи. До сада је у Совјетском Савезу објављено у милионским тиражима низ већих и мањих књига стихова, приповедака, романа југословенских писаца, тако да је тешко одлучити коме дати предност и кога првога поменути.
У већ далекој 1955. години први пут се у совјетској штампи, у часопису „Знамја“, појавило име Бранка ћКопића. Била је 06јављена његова повест „Не тугуј, бронзана стражо“. Касније сам се више пута враћала Копићевом стваралаштву, но овај драматични разговор мајке са погинулим сином увек ће за мене представљати посебан догађај као почетак моје преводилачке делатности,
— Који је, по вашем мишљењу, најтежи проблем у вези са превоЋењем2 — Увек ме је интересовало питање да ли преводилац прозе треба да има своју сопствену СТИАску индивидуалност и, у вези са тим, да тражи за превођење књите које су му најближе по духу, како се то често дешава у поезијм, или он треба да има дар прилагођавања. Што се мене тиче, држим се гледишта да је при неопходном очувању своје личности ипак најглавније у преводилаачком раду прилагођавање таленту аутора. Јер, како бисмо иначе с пуним залагањем могли да се бавимо тако различитим текстовима "какве представљају приповетке и романи Мирослава Крлеже, Ива Андрића, Михаила Лалића, Ериха Коша и других.
— Шта вам је најтеже у преводилачком раду и која су обимнија дела која сте досад превели
— Најтеже ми је у раду прећи са дела једног аутора на дело другог, које неизбежно захтева трансформисање. Кад сам преводила роман Михаила Лалића, са њему својственом сликовитошћу обликовања животног материјала, чинило ми се да нема текста тежег за превођење. Али, дошло је време да се прихватим посла око превођења романа Иве Андрића „На Дрини ћуприја“, Лаконска једноставност и унутрашња напетост сваке Андрићеве реченице поставили су преда ме нове задатке које такође није било лако решити. Немало подводних гребенова скривају у себи и реченички токови Мирослава Крлеже у његовом роману „На рубу памети“. Ова књига била је један од првих мојих превода који су изишли у нашој земљи. Последњи од мојих већих радова представља превод романа Ериха Коша „Мреже“, који, заједно с повеш ћу „Велики Мак“ и приповеткама, чини збирку изабраних дела овога аутора, која ће ове године бити објављена у излавачком прелузећу „Прогрес“ у серији „Мајстори савремене прозе“.
— Да ли бисте желели нешто да кажете о некој посебној врсти ли тературе, која, по вашем мишљењу има изузетну важност2
— Хтела бих рећи неколико рећи и о дечјој литератури ју. гословенских књижевника. Има: ла сам прилику и задовољство да преволим _ Владимира — Назора, Ивану Брлић-Мажуранић, Бранка Ћопића и Ахмета Хромаџића, али врхунием _ уметничкот _ мајстор. ства, које од преводиоца тражи
нарочити труд представљају на:
ТАТЈАНА Н. ВИРТА
родне приповетке из збирке Вука Караџића. Објављене од стране нашег издавачког предузећа за децу, а и од у већој мери академског _ издавачког – предузећа „Уметничка књижевност“, ове књиге распродате су врло брзо У великим тиражима и добро су познате у СССР-у и одраслим и ма лим читаоцима.
Немам намеру а ни могућности да дам потпуну слику ОНОГ што је у Совјетском Савезу ураЊено на превођењу југословенске литературе, али мислим да је на том пољу доста учињено, А завршавајући овај разговор изражавам жељу да ми, совјетски преводиоци, добијамо још много талентованих и оригиналних дела југословенских аутора.
ФЕРДО ЛОМИКАЛО
Дани и седмице које одмичу за смрћу Ферда Помикала потврђују претпоставке да ће ње тов одлазак умногоме осиромашити југословенски музички живот. Радијус његовог деловања чак је знатно надмашивао оквире музичког живота и деловао кроз многе друге друштвене 06ласти. Као композитор, организатор, диригент, борац и музички писац Помикало је врло брзо ушао у музички живот средине из које је поникао, најпре у родном граду, Бањалуци, у којој је роБен 23. новембра 1915. и где је са својим братом Јосипом, такоће композитором, примио прва сазнања о музици и учинио прве кораке у свет звукова. Без сертификата о магистратури музичких наука, Помикало је био принуБен да, више кочен него подр жаван, створи своју сопствену ауторску физиономију и лични музички језик.
Пред други светски рат долази у Загреб, суделујући у музичком животу као творац разних музичких · ансамбала, диригент или члан оркестра. Затим одлази “ народноослободилачку борбу и почиње да пише своје прве борбене и масовне песме, маршеве и корачнице, које и данас живе или у радио-програмима или сећањима субораца. Његова „Корачница народних хероја“ и данас, три деценије након свог раБања, носи аутентични печат времена у којем је настала и печат једног искреног и ангажованог борца — уметника. Касније ствара читав низ песама које су биле посвећене борби и изградњи, међу којима се истичу „Омладинска пруга", „Наша победа“ и др. Широко југословенски оријентисан, створио је низ композиција на основама међумурског, истарског и спедњедалматинског фолклора: „Пјесме и плесови с Хва-
ра", „Истарска свита", „Међумурска". Његова антологијска збирка _ „Десет _ југословенских
плесова“ и данас служи као Узор попмања фолклорних идиома целе Југославије.
Био је директор Радио-Загреба, организатор, директор и диригент Симфонијског оркестра Хрватске, диригент Оркестра РТ Загреб, диригент казалишта „Комедија", посвећујући се музици не као кабинетски радник већ као ангажовани радник — стваралац музичког живота у нашем друштву и истакнути функционер југословенске музичке организап је. Тако је оставио многе трагове и многе линије утицаја, због чега ће, насупрот смрти и времену, „остати личност и уметник који се дуго, веома дуго, памти. Владислав Димитријевић
„7
НЕПОЗНАТИ РЈЕЛИН
ЧЕСТО СЕ ЧИНИ да сео великим уметницима готово све зна. Али недавно су, готово случајно,
„откривена нека дела великог ру-
ског сликара ИМље Јефимовича Рјепина, која су досад остала непозната чак и најбољим познаваоцима његовог стваралаштва. Откриће је дошло захваљујући студенткињи Лењинградског Пе-
дагошког института „А. И. Херцен" ЛА. Михељ која је, радећи дипломски рад на тему „Дела
руских уметника у — Финској", пронашла четрдесет девет дела руских уметника скраја Х1Х и почетком ХХ века у разним финским, претежно приватним, колекцијама. Међу њима налазе се и нека значајна дела Ајвазовског, Васнецова, Шишкина, Сјерова, Рериха и Шагала. Највеће је, пак, откриће тринаест сликаим педесет једног цртежа великог мајстора палете Рјепина. Међу сликама налази се и изванредан Рјепинов портрет кћерке Наде из 1898. године, а вредно откриће чини и мапа, која садржи двадесет четири цртежа, из Палестине из исте године.
ПРОТЕЈСШ ПЕСНИК
Поводом смрти В. Х. Одна
ВЕСТ да је умро енглески песник Вистан Хју Одн, један од најзначајнијих _ модерних – песника нашег времена, више није новост дана. Како данас приказати „апсолутно целог Олна“ када само најновија библиографија његових дела има 420 страна, а њени творци (Блумфилд и Мелденсону примећују да „једина ствар у коју су сасвим сигурни јесте та да она није потпуна“. Можда је најбоље придржавати се поделе на четири јасно одвојена раздобља у Одновом животу, поделе коју је сам предложио 1965 (у „Сабраним краћим песмама“). Раздобље до 1932. обухвата његову последњу годину у Оксфорду, путовање у Немачку и го дине проведене у Шкотској. Од 1933. до 1938, углавном прелаје, ради на филму го позортшту, путоје у Белгију, Исланд, Шпанију и Кину, пише “ сарадњи са Ишерведом ин Мекнисом. Прел избијање Т светског рата одлази у Америку и прихвата америчко држављанство _ (њулоршко _ раздобље). Ол 1948. највише времена проводи на Искији и у Аустрији, радећи на оперским либретима, и пишући — пишући неуморно.
Одн је протејски песник и сатирични екопериментатор. Веома различите и противречне оцене критичара (за разлику од песника који су сви без изузетка поштовали ову његову страну) одраз су наглих и непрестаних _ Однових заокретања. Његов развој доказао је његову многоструку даровитост. Већ у тридесетој је у средишту пажње критичара као творац 4 збирке песама, 2 драме, две антологије и књиге приповедака. „Двоструки човек“ из 1941. био је слављен као феномен, као камен међаш, као враћање Реда. „За време садашње“ (божићни ораторијум) и „Сабране песме“ из 1945. дефинисале су читаво једно раздобље; значај Однов опште је признат и самим насловом једне збирке огледа из тог времена „Одн и после њега“. У четрдесетој години он је признат за најутицајнијег песника после Т. С. Елиота — иако би било погрешно сматрати га Блиотовим наследником. „Доба _ стрепње“ из 1947 (збирка која је свом аутору донела Пулицерову награду) може се сматрати обележјем свог тренутка и најбољим примером Однове техничке виртуозности: служећи се старом поетском формом Англосаксонаца, мисленим алитеративним _ СТИХОМ _ „Беовулфа“ и уличним _ сленгом из 40-тих, он своју „барокну еклогу“ поставља и“ један њујоршки бар где седморо људи представљају седам доба и седам позорница човековог живота.
Најбитнија одлика Однове поезије је спој разноврсности и из ворности: метафизичке апстрак ције и догађаји са новинских стубаца, лична осећања и крупна јавна збивања, злосутно прорицање и сатирично измотавање, иску. ство зла и потреба за љубављу, чар младалачких сећања и зрела позивања на Фројда, Маркса и Кјеркегора. Одн је увек испоља вао блиску сродност са нордијским писпима, а неповерење пре. ма латипским (са изузетком Сен Џон Перса и Бодлера). Одн неве
~
4“
6 = || с
тно неусиљено поступа са иде јама — он често установљ ава један вид истине као да је 70 сва истина и ако се схвате дословно, његове формулације као да своде сложена питања на јед: ноставне дихотомије. Као синтетичар цивилизације старе две хиљаде година Одн говори за све нас али то чини на веома СВОЈствен начин; он је одиста фројдовац, марксиста, мистичар — али, опет, на свој, несводљив начин. Он је најумнији песник Од Поупа наовамо, а на плану версификације ниједан савремени пе сник не влада поузданије својим језиком: од старинских балада и амитеративног стиха, од научног жаргона и уличног сленга он ствара реторику. Њему полази за руком да сједини супротности, да најновија достигнућа науке и технике веже са човековим најдревнијим сновима и маштањима.
„Один је дошао“ каже Монро Спирс, највећи познавалац песниковог дела, „ла нас изведе из Пусте земље“. Можда је имао на уму стихове („Септембар 1“, 1939) у којима Одн каже да песник, мада саздан као и остали од Ероса и прашине, може да „обузет истим (порицањем и очајем) по. каже један потврдан жар“.
Милица Минт
ВИСТАН ХЈУ ОДН
В. Х. ОДН У ТРАЈНИЈОЈ КОЖИ
(На вест о песниковој смрти, септембра 1973)
Као никад пре — наједном сам си себе искоса погледао као на ишчупано срце
кад се око соколово проспе још врело од ударца заривеног.
Да ли ти се на зидовима последње хотелске собе
живот развио из раскидане мапе коју вечност је без муцања твојим стиховима препокрила2
Језик ти беше као челична полута не више него перо морског галеба имаш ли скривеног под језиком још неког духа борбеног2 Хоће ли он отуд изненада искочити
да последњи пут престраши филцане лубање надзорника, бесане чуваре и злобнике расуте по престољима и јазбинама смрадног света без опоравка2
Или си се опраштајући правди једним благим осмехом опростио од славе која ће
сад тебе на лакшим леђима.
џ бескрај времена понети»
Мирко Магарашевић
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ
Уређивачки одбор: др Петар Волк, Васко Ивановић, Миодраг Илић, ар Драган м. Јеремић (главни и одговорни уредник), мр Љубиша Јеремић, Вук Крњевић, Чедо мир Мирковић, Богдав А. Поповић (опера. тивни уредник), Владимир 8. Предић (се. кретар редакције), _ Владимир — Стојшин, Бранимир Шћепановић, Техничко-уметничка опрема: Драгомир Димитријевић.
Књижевни савет: др Димитрије Вученов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, др Милош Илић, Аушав Матић, др Војив Матић, Момчило Миланков, ар Арашко Ређеп, Јара Рибникар, Душав Сковран, Алекса Челећоновић, Зуко Џумхур, Пал Шафер Илејно решење графичке опреме Богдав Кршић,
Лист излази сваке ларуге суботе. Шена 1.50 дин. Годишња претплата 30, полугодишња 15 динара, а за иностранство 480: струко., Лист издаје Новинско-издавачко предузеће „Књижевне аопине“ _ Београд. Француска 7, Телефани: 627-286 (релакпи. (а) и 626-020 (комерпијално одељење п ал мивистраппја). Текући рачун: 60801-601-2089 „Рукопнсп се не враћају, Штампа „Глас“, Београд, Влајковићева 6,
РОМАН
(0 МОДЕРНОЈ
ШВЕДСКОЈ
Пер Вастберг, ч шни кавез Па издању Сувениррез» случајни је пример аутора | Ц . пише као да се ХХ век ПИ ) десио и заузврат упада У, Не РА ће замке. Када тврди да Је ње свет „деценијама испред Апдајко вог“ онда сн вероватно има на уму то да је у питању свет тат и синтетичан, кошмарно оде љење потрошних добара. Свега има исувише, а у том изобиљу крећу се Вастбергови јунаци, К пер-потрошачи. Чак и По коју чини број два, мора МЕ ка обузетости _ АуДОМ механичко:
8 Том буде увећана репродукцијом, да на број три. чине брат, ожењен својом полусестром, и девојка коју обоје веома топло воле. Овај чудни аранжман није
ћ династија
гнездо љубоморе, ве новог морала која пушта солидне корене – обезбеђене будућности, засноване на заједничком власни:
тву и угодностима. та еведека, земља интернационала. ног инвестирања, стаклених И чврстих здања, супермаркета, пол: вожњака и надвожњака, налази у овим суперпотрошачима своје патриоте и јунаке; када нису У покрету, џамбо-џет покрету, разуме се, када не купују, када не у обиље луксуза, када не прождиру своју околину да би имали _ разлога да купе нову, онда се ови срећници користе највећом технолошком предношћу ХХ века — телефоном. Она расипају речи нехатно као што расипају новац. Наговештаји неж ности расплињују <е дУЖ теле фонских линија. Они чак воде љу бав преко телефона, спојени електронски (аутоматска међуград; ска, најчешће) док осетљиве ма. ле дијафрагме телефона подрхта: вају на својим магнетима у ла
ком уздаху екстазе.
Али и љубав даје разлога да се множе листе инвентара — ода. је, огледала, одећа, груди, усне, таложе се на гомилу — испод које остаје приповедач, потпуно инертан у осећању, једино његов језик остаје веран овом безум. ном процесу механичке репродук: ције. И најједноставнија речени: ца рађа свој парадоксалан не татив — и тако до у бескрај. За Вастберга инвентар је симбол ње гове исцрпљености пред бесмисле ном расплинутошћу, готово чамом, Шведске коју настоји да опите; његове очи блуде док сетно му друје над сувишним и излишним порастом добара усред овог по. ау-настањеног предела. У поза: дини непрекидно лебле ОДАОМЦИ писама пријатеља из Африке; њи хова лепота је можла наговештај да би се Пер Вастберг боље осе ћао у Бечуани, земљи сиромашр ној удобностима. Можла би, тамо написан, његов роман успео да ухвати Апдајковог зепа који му је овот пута умакао, ужаснут ваљда што се у Шведској о при. роди брине „Служба за система. тизовање еколошког инвентара“,
САХРАНА ПАБЛА НЕРУДЕ
На дан 25. септембра у Сантјагу де Чиле сахрањен је велики песник, нобеловац Пабло Неруда. Уместо у велику народну жалост, сахрана се, стицајем околности, претворила у демонстрапију против војне хунте, која је насилио и противуставно завладала земљом. Војна хунта је на погреб послала, као свог представника, једног недавно постављеног подсекретара у Министарству спољних _ послсва, као и одред војника, који су с машинским пушкама опколили гробље на којем је Неруда сахрањен. Лидери комунистичке по со цијалистичке странке су, наравно изостали, јер су допали затвора или се налазе у илегалности. У поворци су, међутим, примгћени истакнути политичар југословен ског порекла Радомир Томић, пред ставник левог крила демохритћа: на, и посланици Франпуске. Мек сика, Румуније и Шведске. Када је поворка, након два километра, КОЛИКО има ол Нерудине куће до централнот гробља у Савтјагу, стигла на гробље, из масе су се чули повици: „Друг Пабло Неру. да, присутан, сада и увек“, „Друг алвадор Аљенде, – присутан", „Аруг Виктор ЖХара, присутан" (Хара је био познати певач поли тичких песама, кога је хунта стре Љала) и певана је Интернацио нала. ~ Сазнаје се да је Неруда, од почетка 1973. године, када се из Париза вратио у Чиле, написао осам књига. Већина се већ налаЗИ КОА издавача, али, како саоп штавају његови њујорттки излава. чи Фарар, Штраус пи Жиру, при. ликом претреса, пљачкања и де молитања песииковот стана кратко време након смрти, нестали су његови мемоари, '