Književne novine

ГРАФИКА КЊИГЕ

ПРАВИ СМИСАО ГРАФИКЕ У СИНТЕЗИ СА АИТЕРАТУРОМ

Од овог броја „Књижевне но. вине“ уводе нову рубрику са насловом ТРАФИКА КЊИГЕ, . коју ће припремати Богдан Кршић. Ову материју он, под истим називом, предаје на Графичком од. секу Факултета примењених уме тности у Београду, али текстови, који Ре бити овде објављивани нећв садржати само ону објективну, „аргументовану“ наставну ма терију, него и нека лична гледања на савремено обликовање књиге, која произлазе из Кршићеве вишегодишње праксе и искустава у овој области. Рубрика је намењена свима који у свакодневном контакту са књигом желе да са· знају нешто више о њеним траг фичким _ садржајима и одреде своје ставове према књизи као ликовном делу.

УВОД

ПРЕ НЕКОЛИКО ГОДИНА, када сам позван у редакцију „Књижевних новина“ да помогнем у графичком обликовању листа, 7 раз товору са уредницима понуђено ми је да пишем о графици књите, што сам обећао, али тек сала печињем. Више је разлога који су довели до одлагања. Пре света, мислим да је тешко писати или говорити о стварима које го» воре самим својим ликом, које изражене језиком ликовног. есто сам се чудио или дивио свим оним речитим теоретичари ма и историчарима ликовних уметности који тако лако и опширно пишу о ономе што виде. Морам признати да их нисам увек разумевао, нарочито када су по кушавали да објасне. суштину Аиковног дела, па сада сумњам и

то радим. Истина, пред графичким делом у стању сам да водим дуте разговоре па закључујем да је то можда једини начин да се и речима понешто о њему каже. Зато ћу уз свако своје излагање приказати слику предмета о коме је реч. Осим тога, писаћу У првом лицу, не само због тога што желим да о интимној теми каква је књига говорим интимно, него и због тога да би се моје речи схватиле као нешто што није изричита тврдња и једина истина, већ субјективна размишљања и дилеме практичара, _ Је дан од разлога што сам се ипак ОДАУЧИО за ово писање је и · ољ шти недостатак писане речи о графици, нарочито о тзв, при: мењеној графици где спада и графика књиге. Ликовна критика задовољава се писањем о изложбеној графици а књижевна и не обраћа пажњу на изглед књиге, па док се потреба за овим не за довољи на неки бољи начин није на одмет сваки _ допринос, укључујући и ово моје писање.

ГТрафиком књиге називам све оно што обухватају задаци сликара-графичара, типографа и књитовесца на обликовању књиге, од пројектовања до рвализације, јер у свакој од фаза овог сложе, ног посла има места стваралачкој машти. Ове делатности Код нас се често називају „техничком опремом“, послом „техничких уредника“, што је у одређеном смисалу тачно, али предмет мога издатања неће се односити на саму технику, него на све што графику књиге одређује као део сав. ремене уметничке графике.

САВРЕМЕНА ГРАФИКА И КЊИГА

Које су битне разлике између графике старих мајстора и савремене графичке уметности Из међу дела Дирера, Холбајна, Рембранта, Гоје, Орфелина, Жефаровића и дела Вазарелија, Сула. жа, Фридленлера, _ Раушенберга, Дебењака, Миљуша2 Између црно-белог дрвореза, бакрореза или бакрописа и „комбинованих техника“ или вишебојне сериграфије2 Између малих минуциозно 06рађених графичких листова, илустрација или других КЊИЖНИХ прилога и галеријске, изложбене графике великог формата2

Мпоређујем две приложене репродукције. јелан стари дрворез и једну савремену сериграфију. На први поглед два света, два не упорелива дела настала у различитим историјским, друштвеним и културним условима. Ипак, по стоји једна суштинска ознака ко ја их доволи у везу и дозвољава ми упоређивање: ово су Ава графичка листа, значи — Аве уз по моћ матрице на папиру отиснуте п умножене слике, Нису то само формална обележја, то је најјел ноставнији доказ да је графичка уметност кроз историју, а наро

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 11

у властите способности да исто |) з; > УУ мат ||: | | 255 147 22

чито у ХХ. веку, променила свој основни смисао. Можете рећи да је тако и са сликарством, са ликовних уметностима | уопште и онда смо код одговора који захтева анализу. у 5

_ Прва репродукција приказује један од најранијих дрвореза у Европи (ХТУ век) анонимног аутора величине око 20 см. По цртежу, композицији, техници и начину изражавања ли ковне и религиозне идеје носи све карактеристике свога времена и може се сматрати типичним, Било да је истргнут из неке књите или одштампан као „света сли чица“ и продаван пред прквом, основна функција му је садржа: на у размножавању и широј приступачности, популарисању њего вих идејних, литераоних па и ликовних садржаја. Овој намени подређена је и техника цртежа: једнобојност и чистоћа у дрвету резане линије са циљем да се ла> ко отискује и са могућностима што већег тиража. Тако су створени и основни принципи графичког израза, Од оваквог дрвореза, преко Гутенберговог проналаска до најсавршеније офсет штампе и фоторепродукпије, променили су се услови и могућности графичког умножавања. Било би логично закључити да се и графички израз паралелно мењао, али оно што је штампа и њен пазвој је једно, а оно што се обично мисли да је графичка уметност нешто је сасвим доуто. То нам илуструје други пример.

Графички лист Виктора Вазаредија, једног од најзначајнијих савремених сликара и графичара, познатог истраживача у области тзв. ошљарта, визуелних изража: вања везаних за физиологију ока и оптичке феномене, дело је које би се, у мору различитих ликове их тенденција ХХ века, могао ома

сбп ледоао. 5. ећаб Сион 6: пио 8000

#7 Јован Павловски

Пролази лагано између људи,

између изморених птица које су допутовале или се

датираних.

трати карактеристичним за наше доба. Да ли оно подразумева графички смисао претходног примера2 Разлози новинске репродукције условили су мој избор овог Вазарелијевог листа који представља само једну графичку форму која у комбинацијама са друтим даје сложену вишебојну се риграфију. Метарски формат, ма ди тираж, и цена одређују ову графику као уникатни галеријски примерак. Немам довољно новца да се лако одаучим и купим га у некој париској галерији. Ако дођем до њега могу га препродати за веће паре или обесити на зид у дневној соби. Шта је са ње товим старим графичким | смислом2 Шта је са, оним блиским контактом који остварујем _ са штампаном књигом или илустрацијом, са старим графичким листом. Истина, могу га видети у неком каталогу или књизи о савременој уметности, али његова пр вобитна намена то није била, он се најпотпуније доживљава као џуникат, он није смишљен као трафика, он је у својој суштини сли: карско дело.

Зато се усубујем да тврдим: књига је била и остаје верни чувар чистог графичког израза. Она је ликовно дело у руци н непосредној близини човековој, а ту се крије права функција и стваралачки смисао трафичког изражава ња. Није ли погуреност гравера. над плочом, имам словослагачева над регалом, врдо слична читаочевој над књигом. Исто као што

сликаров штафелај одговара тле.

даочевом галеријском или собном Зиду.

Када говорим о графичкој уме тности мислим пре свега на она дела која су настала као резултат графичког мишљења, као штампарским могућностима 'условљени ликовни пројект, на дела која подразумевају потребу за умножавањем, за дејством у кореспонденцији са што ширим крутом конзумената на начин и са претпоставком да ће бити човеков најближи лични пријатељ. Није ди то пиљ сваке књите2 Није ли графика у синтези са литературом најодижа свом основном и првобитном смислу2

Богдан Кршић

Фе

4

Ооо %%%%%% КОДА

СТАРИ АРВОРЕЗ

ИЗ ХТУ ВЕКА

И ГРАФИКА

ВИКТОРА ВАЗАРЕЛИЈА

Аеродром

спремају за далеки пут.

Једноставно, интересујв га то стање шимекивања,

и доследности у намерама.

Многи од ових људи увече биће далеко, далеко одавде: у Казабланки, у Мелбурну, у Кливленду, У Лењинграду. То је веома узбудљив податак, скоро филмски потврђен, Узнемирава га помисао да никада није путовао далеко,

да није доживео ниједан преображај света,

ниједан ·рат

ниједно слетање на Месец, да мије љубио црнкињу, узбућивао гејшу,

да није онанисао заједно са неком француском лезбејком, једноставно, није радио ништа занимљиво. 1 Досадашња кратка путовања исцрпљивала су га само, откривала му лоше стране бекства, ' |

изнуривала га, подстицала осећај изморености.

А сад је ту

и посматра како се људи спремају да одлете далеко, окренути истоку неком магнетном снагом,

узбуђени од ишчекивања, преплашени, такове, Они,

до вечери, купаће се на Канарским Острвима, са знатижељом откриваће Париз, доживљаваће нападе оргазма приликом

надлетања екватора,

а ом ће бити задовољан што је дошао у неки већи град,

што је путовао авионом ДЦ-9 на 8.000 метара

· само 500 километара даље од Тетова,

и то ће бити озбиљан разлог да пошаље разгледницу % К

4

и да се потпише.

из Београда

Тек касније вероватно разумеће,

ако буде уопште разумео, Е ;

да је свако путовање нови повратак, фактички, правим стањима,

познатим стварима

што ће се заувек гледати ма где било.

(Са мажедонског превео Ристо Василевски)

М

ЛЕТОПИС

Драматизација Козарчевог „ђуке ћетовића“

Гостовање Осјечког казалишта у Сплиту

Осјечко Хрватско народно ка залиште извело је у последњих неколико година више дјела слаконских писаца. Нема о Славонци нису дали највиша ватској и југославенској књижев ности на пољу драме. Славонија. је у првом реду завичај истакну“ тих лирика (Цесарића и Тадијановића), а Славогца Ј. Е. Томи ћа, који се сматра најистакнути“ јим хрватским комедлографом У деветнаестом стољећу, осјечки ум јетвици нису давно играли. Тешко је казати Ку Је тЕ кло сувременог хрватск' чина Мирослава Мађера да драматизира роман 'Ивана, Козар ца „Бука Беговић". То дјело има. много недраматскот, натопљено је лириком и лиризмом и примјер је поетског романа. Одтурно би се нашло у славонској ЖЊИ+ жевности и значајнијих књижевноах дјела (нпр. Козарчев роман „Међу свјетлом и тмином") и при кладнијих за драматизацију него што је „Бука Беговић". Вријед. ност тог романа је у пишчевој реченици, али та вриједност аде међу оне вриједности које за позорницу можда нису најважније и доста се тешко тамо очитују. У својој докторској радњи („Рад" ЈАЗУ-а, 361) загребачки ау тор Александар Шљиварић је темељито изучио књижевно стваралаштво рано умрлог хрватског књижевника, који је много обећавао, и сложио се с већином критика да се ради о писцу што иде „у ред мањих". Заслужује сва. ку подршку и похвалу замисао главног славонског казалишта да суставно гаји репертоар у којем заузимају мјесто и славонски писци. Такво усмјерење тражи и захтјева да се отму забораву У

" првом реду они писци који су се

потврдила као драмски стваратељи или да се драматизирају (радије: прераде!) значајнија дјела књижевника те покрајине. Мирослав Мађер вјерно се држао Козарчева поетског романа. То би му у овом случају. могао Сити чак и с — јер што има тражити драматизатор у постском роману2 Почетак драме призор у судница — којег у роману нема, обећавао је много. Ту

· је драматизатор дао прихватљива

и мање прихватљива тумачења (како за кога) о томе зашто Бука пропада и труне: јер имати здравих снага у себи није мала и неважна ствар. |

Редатељ Иван Мартон није об-

раћао већу пажњу фолклорним мотивима у Козарчеву дјелу, а за то дуг дугује и драматизатор. И један и друга највише су се окренули Буки Беговаћу и његову тражењу и неналажењу себе.

Просторни оквир, који су да-

ли драматизатор и редатељ, био је мало славонски, одвећ уопћен, радња се могла скоро одвијати у шкртој Далмацији или негаје дру гдје. А ипак је Бука Беговић Шо кап, Славонац, син богатог оца и још богатијах предјела, 7 којима су оскудица и неммаштво ријетки гости. Козарац у роману на много мјеста наглашава срашћеност главног лица са земљом. Драматизатор је вјешто избјегавао честа позивања на ПОдријетло, земљу, али оквир — сла вонско село — као да није ни дао.

Редатељ је сву своју пажњу средоточио на текст, ријеч. озарчево недраматско дјело та-

кав приступ као да није ни тражало. Представу је „носио“ гост Фабијан Шоваговић који је с лакоћом, својственом само правим глумцима, дао лик у бити трагично осамљеног сељака.

Шимун Јуришић

Златни јубилеј Љубомира ћошњаковића

Доајен _ српских — композитора, Љубомир Бошњаковић, почасни члан Удружења композитора СР(бије, слави педесет година свог

Града посвећеног музици, и то на

три плана: он ствара оригинал на хорска и инструментална дела, изучава историјски развој му зичке уметности и дугогодишњи је педагог. Рођен пре 83 године, 25. новембра 1891, у Мостару, Бошњаковић је, следећи корахе свог земљака песника Шантића, почео да се живо интересује за Ф0л клор свог. завичаја ин, још као гимназист, да гаше своје прве обраде народних мелодија. Дахом "фолклора је аспуњен читав његов рад. Музичке студије у Београду, Бечу, Берлину и Напуљу помогле су му да офор-

:

ЉУБОМИР БОШЊАКОВИЋ

ми свој музички језик пун националних идиома и несромантичарског заноса којим је народну музику оботаћлвао и дубље 0осмишљавао. Написао је стотине уметничких обрада народних песа ма и итара, а мноте од њих су маштовите попут Мокрањчевих руковети. Свите, извођене на Београдском радију први пут Још пре неколико деценија, задржале су све до данас своју вредност, док свита за сола, хор и оркестар „Миљено, цвеће шарено", „Ој, Мо

раво", „Дрино _водо, врело ти пресахло"“ уживају не симпатије многобројних љубитеља

народне музике.

Службујући као наставник му зике или оркестарски диригент у разним градовима земље, Бошњаковић је вредно трагао за неоткривеним музичким благом и те нове, тек записане мелодије „облачио“ у уметничко рухо и дајући им шире вредности. Тако су рођени разни сплетови, попут „Личког сплета", „Песама из Ма кедоније“, „Песама из Војводи. не" итд. Сценску музику оботатио је делима „Робиња“, „Буњевка" и „Иванка“. Увертира „Иванке" се и данас често огласа на радио-таласима. Поред великог бро ја издања својих музичких дела, ЂБошњаковић је много задужио историју музике писањем и објав љивањем првог нашег уџбеника из историје музике, којл је објавио пре педесет година панчевач ки „Напредак“. Неуморан, вечно покретан а радознао за нове 0о6лике музичког изражавања, Бошњаковаћ и данас, упркос одмаклим годинама, пише нова дела која побуђују пажњу стручњака и слушалаца. |

Владислав Димитријевић

Српека народна мелодија у ђетовеновој еонати

Под насловом „Српска народна мелодија у сонати Бетовена“ наш истакнути композитор Светомир Настасијевић објавио је у Зборнику Народног музеја у Чачку једно своје врло занимљиво 0Откриће: да је Бетовен у једној својој сонати, без измене или с малим варијацијама, више пута користио једну српску народну мелодију. Реч је о Бетовеновој Сонати за клавир соло бр. 18, ориз 31, Мо 3, односно о скерцу из њеног другог става, У том скер цу, блиском капричу, главна тема, која се у разним тоналитетима појављује шест пута (измећу врло духовитих међунгри, остваре них техником стаката), истоветна је с једном српском народном мелодијом, коју су Светомир Настаси јевић и његов брат песник Момчило својевремено слушали у раз ним местима крај Чачка: у Прељини, Брђанима, Љубићу и Трбушанима. Мелодију из наше народне песме „Сву ноћ идох“ у Азаигу велики композитор је цитирао два пута на почетку ста ва, затим у нешто скраћеном 06лику У Едигу, четврти пут такође краћу с малом разрадом у С-диг'у, пети пут поново у целини и, најзад, опет целу мелодију, али с малим варијацијама пр вог, другог, петог и шестог такта. Настасијевић сматра да, услед структуре скерца, „ова српска мелодија, својом музичком суштином, прилхачно се издваја из целине овог става".

_ Као што је познато, Бетовен је уопште Спо склон да користи мелодије других народа у својим композицијама, па је то учинио и у овој својој сонати, коју је компоновао у најбољим годинама, док је, као млад човек, могао Лако да схвати жалост мадића с Бадкана што није успео да укра-

де своју девојку. На крају свог

врло занимљивог рада, Настаси-

јевић нас упознаје и с тим да је

ту исту мелодију он сам корис-

тао као главни мотив за своју

комичну оперу „Зачарана водени

ца , у којој, међутим, младић ус-

пева. да украде љубљену девојку.