Književne novine

рт мљаљпафе п аттттае-а Ва таи па њом

икс а њена а ава аниме рта вата едиторе

_ бораца

ЕСЕЈ

Пропаст патријархалне

идеологије

Читајући „Ратну срећу“ Михаила Лалића

РАСПАДАЊЕ патријархалности је једна од најважнијих тема наше новије књижевности. Станислав Винавер је анализирао ову појаву на примерима Доситеја, Стерије, Лазе Лазаревића, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића и Бранислава Нушића, тврдећи, с правом, да је за разумевање ових писаца важно да схватимо какав је био њихов однас према умирућој патријархалној култури, Док су је неки исмевали (Доситеј), а други жалили за њом (Станковић, Лазаревић), дотле се Стеван Среман, на пример, гнушао филистарства модерног доба са ње товим материјализмом и демократијом и супротстављао му поглед на свет аристократске елите прошлости. Највеће поделе и полемике развијале су се у вези са овим опредељивањем према патријархалној култури и мотућностима да она преживи судар са модернијим грабанским идејама. У ствари, мало ко је ол наших писаца, чак и оних највише заљубљених у традицију, у идеализовану задружну заједницу и ста» ринске моралне вредности, веровао да се пропаст може избећи. Чињеница да 1е смрт неизбежна још их није могла уверити да су победоносне нове идеје, идеје грађанског индивидуализма у првом реду, надмоћније над осећањем — припадности племену, над приврженошћу обичајима, култом старешина и наслеђених правила мишљења. За њих је надирање новог представљало победу неке више, неразумљиве и одвратне силе која разара љубав, обацује топлину породичног огњишта и ки а споне међу људима, бацајући их у у самљеквост безличних заједница. На супротној страни од ових елеги.

· чних песника „распада патријархалности"

налазе се писци, критичари и идеолози који, почевши са Доситејем, житошу па тријархални менталитет као највећу пре: преку европеизацији наше културе. Они објављују слом старинских принципа и, са Скерлићем на челу, величају модерни рационализам. И сам Станислав Винавер је мислио да је патријархална култура, Аостигавши почетком ХЕХ века један од својих врхунаца, почела да се распада п да је управо ово њено ишчезавање, историјски неминовно, омогућило про пват модерне српске књижевности и уме тности. Епска народна поезија, Њетош ни Марко Миљанов обележавају врхове књижевности патријархалног времена. Све оно што се вековима кристалисало као колективни став ту је нашло свој савр. шени епски израз. Чојство и јунаштво, страх од срамоте, поштова прошлости, сакривање најинтимнијих мисли и побуда; уверење да су преци одредили путеве којима треба ићи: то су покретачке те жње патријархалног друштва и његове литературе из доба процвата. Винавер је указао и на декаденцију оваквог живо тног опредељења и типа стваралаштва. Племенска заједница, дуго затворена у своје уске границе, све више је губила животне сокове; будући неспособна да ОдТОВОри на изазов новог времена, она је постајала учмала. Некадашње врлине претвориле су се у недостатке и старински патос извргнуо се у комедију.

Без обзира на то да ли нестајање патријархалне културе оцењују као оп-

"шту пропаст, или мисле да се она може

преобразити и тако донекле сачувати у једној врсти компромисног решења, или је пак жигошу као застарели облик живљења и мишљења, сви ствараоци увиђа

ју да је друштвени и духовни развитак у.

нас повезан са судбином патријархалног друштва. Винаверу припада заслуга што је међу првима осветлио овај проблем (проблем који га је мучио од најраније младости па све до смрти).

Винавера смо се сетили ових дана чи тајући једно изванредно лело: роман Ми: хамл Лалића „Ратна срећа", ту, хроноло. шки гледано, последњу евокаџију распа дања патријархалног колектива, али по дубини и замаху једну ОД највећих за које знамо. Лалићев роман показује да стара, магистрална тематска линија наше прозе, наше критичке и теоријске мисли — још није довршена. Он пружа обиље и нових мотива и нових тумачења једног од централних проблема наше социјалне и интелектуалне историје у прошлом и овом веку.

Лалић је решио овог пута да прибетне једној формалној конвенцији која ће му омогућити да прикаже историјску сцену и пропадање херојске етике патријархалне ере без опасности да став изнет у роману буде проглашен за његово властито становиште. Како стоји у напоме ми, роман сачињава мемоарски спис и» весног Пеја Грујовића, једног ОД „осни« вача и организатора Шоногорске универБеограду и њеног

зитетске,. омладине У некад чувеног Клуба из година 1905—1910". Пејо · Грујовић, _ изданак _ прногорског

брдског племена Брзака, сећа се проттлости и записује своје успомене у време када почиње априлски рат. Пропаст ДР“ жаве за чије се стварање борило Грујовићево поколење изазива у његовој свести слике оног доба када се као ·ту. дент, после потупања по Црној Гори, Аубровнику и Загребу, најзал скрасио У Београду, где је притпао групи младих фанатиша, непријатеља књаза Николе и за ујелињење. Овај политички оквир радње треба да нас уведе У про“. блеме и ттире и дубље: у дилеме племенске заједнице која се, нашавши се почеЈи «

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ :

тком века на раскрсници, почела распадати. Пејо Грујовић је и сам њен издамак, али упркос љубави коју осећа за средину из које је поникао, он не може да сакрије своје разочарање и неслагање. Приврженост свету у коме је одрастао повремено избија свом силином и њего ва јетка опажања и резигниране исповести чини узнемиреним, болним и драматичним, у

Пејо Грујовић оживљава раздобље када је не само његово племе Брзаци, захваћено процесом преображавања патријархалног у модерно, почело да губи обележја старински организоване заједнице задојене духом — родовско-аристократске етике витештва. У питању је је дан мното шири процес у коме су се нали народи на Балкану и кроз који су прошли, уосталом, сви народи на свом путу од слабо повезаних племена до савремених државних организација. ДотаБаји којих се сећа наратор у роману и лица која описује припадају последњем чину „ирноторске комедије“ када ћото ћегојсиз, не могавши више да се изрази, чак постаје сувишан. На Балкану ничу у првој деценији многобројне организације завереника, националистичких фанатика, док књаз Никола учвршћује своју деспотију на Цетињу, з радикали и црнорукци у Београду кују планове за уједињење у духу својих централистичких и милитаристичких концепција. Држава је све присутнија и у приватном животу појединаца. Човек, одгајен у духу традиционалног-морала и доскора привржен братству или племену, доживљава модерни етатизам и модерне форме политичког живота, јавне и тајне, као мору. Беспомоћан и пометен, он дозвољава да га догађаји носе, понекад уображава да је њихов покретач, али увек чезне за старим вредностима, за некадашњим односима међу људима када је све изгледало племенитије и једноставније.

Пејо Грујовић, међутим, не идеализује патријархално — епско доба. И поред свих симпатија за оне врлине које су племену обезбеђивале опстанак у суровим вековима, он признаје да су многе крупне слабости и раније биле присутне. Исповест овог човека, разочараног борца који више не верује ни у какве политичке програме, има за нас дубљи значај. Она се претвара у једну визију наше историје, у продорни, демистификаторски поглед на прошлост балканских нарола, на „илирску раздробљеност' као једино "вечно присутно начело у историјском тоуку од памтивека до. нашег времена, Ла

.дићев јунак прикупља податке из одблаусти палеофилологије, географије и етно: "трафије са научничком ·страшћу, Опседнут мишљу о кобној подељености народа, о неслогама и мржњама које су кроз историју делиле људе и терале их у ме Њусобно уништавање, он трага за документима којима жели да поткрепи ову своју слутњу. Са страница Лалићевог романа израња један необичан свет имена, личних и географских, митолошких пред става, легенди и историјских – догађаја, "свет препун назива, мистичних имена и ознака које све заједно упућују на усит њавање, на преокупираност ·сићушним, на тежњу ка с издвајању и затварању У локалне оквире, Нетрпељивост је цветала и у патријархалном друштву, где племе на и братства живе у бризи да у свакој прилици докажу своју супериорност.

Претварање ћото ћекојсифа У „човјечуљка писарског доба" је тема овог великог Лалићевот романа, можда његовог најбољег лела. „Требало је доста да, прође док је распетљао шифру свог времена и схватио да се траже сасвим супротне особине, — нискост, покорност и лукавство, претварање, лаж и склоност за насиље над нејаким“, каже наратор о ћото ћегојсиз-џ, присећајући се околности под којима је он пристао да се „уфукари" и „укурви“, то јест да се прилагоди примитивним облицима грађанског друштва. Будући и сам формиран у патријархал ној средини, чију болест савршено тачно уочава, Грујовић не види излаз из хаоса изазваног тфопашћу патријархалног поретка; стога је његова мисао пе симистички оријентисана. Овај сликар наличја патријархалног погледа на свет, епске комедије. испуњене славољубљем, никога не штеди и ни за кога се не опредељује. Он се подсмева и пониженом хе. ројском миту, али не ретко и самом том миту у прошлости, и свим политичким концепцијама које искоришћавају исконску страст за издвајањем, „надгорњавањем" и узајамним сатирањем. Свака нада се показује као бесмислена за овог разочаргног старог човека који, стојећи на развалинама патријархалног света, јадикује над балканским завадама и ис товремено се подсмева властитим илузијама из младости,

· _ Пејо Грујовић је савршени пример интелектуалца формираног у клими патријархалне етике који разокрива старински дух, али ипак нема снаге да с њим пре кине све везе. Неспособност патријархал> ног човека да се преобрази у грађанина Грујовић схвата фаталистички. Он не ви. ди начин на који би се могла засновати једна нова оптимистичка концепција историје; „Нигдје ништа, као никад — као да су све наше руке лијеве руке и криве руке, и везане; као да је невјернипа Ви. досава сваком натем Јабучилу спалила крила ч све кате сабље са очима крвљу = валила да се извале из корита!" У фата. Аистичком узлаху Лалићевог јунака „све нам 1е залуду“ "откривамо Филегофеју ргзочапане пагријлохалне свесги. То па-

зочарање је двоструко 4 потпуно;-пре

МИХАНАО ЛАЛИЋ

)

ображај старог друштва у грађанско завршава се распадањем некадашњих врлина, али се и те врлине (или бар добар део њихов) у накнадној провери такође показују у друкчијој светлости — као лепе илузије и фразе које сви изговарају али их се мало ко придржава.

Ово моћно дело о пропасти и наличју патријархалне идеологије садржи и једну мисаону димензију изразито модерну. Наратор, наиме, покушава да оживи сво.

ју младост не у виду објективне рекон-.

струкције, већ крајње субјективно, актом воље и напрегнуте свести која предосећа смрт и коју успомене кошмарно салећу. Грујовићев подухват усмерен је на то да се у магли прошлости назру нека упоришта и да се потом та упоришта повежу хронолошки испричаним догађајима. Усталасана _ прошлост се, међутим, не да ухватити у мреже логичке повезаности и зато му на крају преостаје само тумара: ње по пространствима историје и про шлости, оживљавање појединих призора и лица изван оквира целине. Лалићев јунак наслућује да он, крећући у потрагу за изгубљеном | младошћу, „празника пропадања“ у освит века полази, у ствари, у сусрет нечему што му непрекидно измиче. У тој магловитој маси успомена само Ластин лик постоји као светла, за сва времена фиксирана тачка. У Лалићевом роману, у коме су сви стари и нови митови приказани као илузије, у том делу посвећеном — пропадању свих нада, успомена на једну чисту љубав живи од властите, бесмртне истинитости и ни у једном тренутку не бива доведена у питање.

Производ ·пагтријархалнот друштва и

'· његов" критичар, Мејо Грујовић се. кров "ово сећање на млаадалачку љубав највише

удаљава од филозофије и етике старинског кова: он признаје у позним годинама живота да је једини смисао његовом постојању дала Ластина љубав, док се све остало — године гтрозничавог политичког рада — распршило не оставивши ништа осим горчине. Ластино лице које се не мења ни на јави ни у сновима, тајанствени називи брда, племена и људи који наговештавају дубине времена и размишљања, у духу богумилскот дуализма, о бесмртној души образују у Грујовићевом причању магичан свет неких његових субјективних ослонаца и ве ровања. Пејо Грујовић се теши, гледају“ Ћи наличје етике чојства и јунаштва, посматрајући балканске деспотије, поетским визијама и сновима, предањем и летендама, спиритуалистичким учењима о антиматерији и души која не подлеже законима пропадања.

Направили бисмо велику грешку ако бисмо поистоветили пишчево гледиште са гледиштем наратора, али исто тако нема сумње да је знатан део Грујовићевих размишљања близак ауторовим погледи. ма. Михаило Лалић је дао у „Ратној срећи" дубоку анализу патријархалног менталитета, патетичну и ироничну у исто време. Топло разумевање архаичних форми живота ипак није могло да угуши у њему жељу да каже истину о многим не» гативним аспектима традиционалне свести и система вредности. Овај велики

епски сликар патријархалног друштва на.

смрт оболелог успео је да преброди кризу у коју је запао последњих неколико година и да напише једно! дивно, саркаслично, узбоудљиво дело.

Павле Зорић

Јоже Удович

за почецима.

и]

у траду на бодп_

На крову девојка од месечине свира мандолину, гондола хита међу облаке, звоњава лети са звоника на звоник, у прозорима горе лампџони, луна међу готским кућама купује камене чипке. , У тамној соби цветају стаклене руже, на старој слици буди се змај, у окованој ширињи је закључана витица увеле косе, зелени вук тризе бакрене врчеве.

Чунови су допловили

пио мртвом мору мрака, ирне слуге под мостовима перу златне чаше,

по води.плови ковчег,

у тамницама уздаси

уче историју.

СОНАТА ЗА АРИЈАДНУ

Већ сам безброј пута слушао аупљи одјек овог зида, безброј се пута вратио

истим путем, у

оним завојитим ходницима.

Корачам кроз влажну промају, за собом вучем

сиву нит.

Капи броје дане.

Спотичем се о своје стопе, Капи броје године.

За собом вучем танку нит

и силићем је

у загонетку. Ниједан је паук не одтонета. Корачам од ноћи до ноћи, о мене претећи

бије празнина —

а ипак слутим лађу, сањам једро,

сањам

чисти вал.

СЛИКЕ

3 Тамно огледало дубине, откуд све те слике

у грудима, у сриу. у очима, верне слике у мени... Откуд то знају за ствари коте никад нисам видео

Без њих ме не би било.

дохитале су са свих страна

кроз даљине времена, ктоз време даљина, тражиле једна другу и статиле се, —

тако те настало моје биће,

Стигле су из дубине прозирних вода,

где се још жтиле зеленило живота,

из потока што теку као згуснута светлост, из пламења још кинпућег сунца,

биле су капи модпо7 ваздуха

на прадавним крилима.

Оне памте како су чекале птице

да им врело јутро света

саспе у груди ватпено семе 7ласова. У њима те сачувано дијамантно , сећање кристала у настајању,

у њима одтекује девојачки смех звезданих јата.

Памте како те моје детиње срце хиљадама година бежало од живота

са звезданих острва на звездана острва и тонуло у море таме,

Светло тпенераве слике,

живи сведоци како је моја душа настала од кротких далеких севања за планинама времена.

Хиљаде лета, хиљаде јесени

у њих се слегло.

отуда и памтим каква је светлост у очима смрти,

и знам како полако

копни свако бреме.

И сам ћу једном мећу њима

бити само сенка, лека и прозирна, носиће ме звезде.

(Са словеначког превео Гојко Јањушевић) талената и ЛЕВА МАРА АДЕ ес пазе али те па а ове с етавмвааинианииптталивирлља + ОБАВЕШТЕЊЕ

ОД ОВОГ БРОЈА ЈЕДАН ПРИМЕРАК „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“ СТАЈЕ 3 ДИНАРА, ТРЕТПЛАТА ЗА ГОДИНУ ДАНА ИЗНОСИ 60 ДИНАРА, ЗА ПОЛА ГТОЛАИНЕ 30 ЛИНАРА, А ЗА ИНОСТРАНСТВО АВОСТРУКО. ПЕНА НАЈТЕГ ЛИСТА РитР ПОЗЕБАВАША ТТУ. БИХ ПЕТ ГОЛАМА, ОА 1, ТАНУАРА 1969, А У МЕБУВРЕМЕНУ ЈЕ ПЕНА УТТАМПАРСКИХ УСАУТА МО нови СКЕ ХАРТИТЕ ПОПЋРБАРАНА РТПТЕ ПА Ае ЧЕГА СУ Сп лЛТАСТОВИ

ПАЛА МОМРМО НАШЕ. ЧИТА“ ОЦЕ ДА ОВО УВАЖЕ.

пи пари

| Фантази ја | |

унеињ ен виа

дева ита паљење њу препарата а те шни тета

, | | ,