Književne novine
3
ПОДСЕБАЊА
ПАЈА РАДОСАВЉЕВИЋ — |
оснивач експерименталне пеихологије код нас
ИМА МНОГ О културних људи код нас који за Пају Радосављевића знају само по чувењу. А готово у читавој првој поАовини овог века он се налазио при самом врху међу ауторитетима психолошких и педагошких наука у Европи и Америци. Његова сјајна обавештеност и неуморно перо учинили су да првих деценија овог века његов утицај на људе који су се бавили овим областима — и то не само у нашим крајевима — буде драго-
тцен, мада је коначним одласком у Аме-
рику приметно слабио. Од тог утицаја
данас су остале само слабе контуре, али.
се то никако не би десило да је он делао овде. Пола века писао је он и објавЉивао на нашем, енглеском, немачком, француском и руском језику своје бројне књиге, расправе, чланке, критике, научне вести, осврте и ангажована писма. Ни до данас, међутим, није ником успело да проучи све то, па чи да утврди потпуну његову библиографију. Његова судбина слич на је судбини два великана нашег народа, Михаила Пупина и Николе Тесле, који су у Америку отишли пре њега, а које је он надживео. И његово је место међу тим великанима,
Јануара 1879. од оца Ранка — „Чикаре“, вредног ратара и ковача, и мајке Босиљке Гајић, у Обрежу у Срему рођен је мушкарчић, касније признати научник м неуморни професор који је априла 1958. умро у Флориди, далеко од његове домовине. Његов животни пут и потрага за научном мишљу нису признавали ни природне ни државне границе. Још као ђак испољио је снажну индивидуалност, мењајући због тога и места својег школовања. После учитељске школе (Сомбор, Пакрац, Осијек), одлази на бечки „Педатогијум" жељан усавршавања, али убрзо схвата да је он „просто швиндлерај, обична вечерња препарандија са нешто мање широм основицом". Похитао је стога, на прелому два века, у Јену, тада чувено жариште Хербартове педагогије, коју је ваљано изучио, а мало затим одбацио, претворивши се у великог противника ове школе, која је дуго доминирала и у наставној пракси у нашим крајевима. Није се устручавао да „васпитну наставу", „формалне ступњеве", „концентрацију наставе" и сл. назове „хербартовским, у правом смислу речи керефекама". Такав став прибавио му је много угледних противника у нас и добрим делом условио да он “ нашој средини не нађе места за себе. Мада је и сам неколико година објављивао радове у духу ове школе, не може се порећи . његова. заслуга за- успостављање критичког односа према њој и хлађења према њеној неприкосновености међу нашим пелатошким радницима његовим савременицима. Радећи две године у Мостару, као учитељ, читао је и писао, прибављајући средства за наставак својих студија у Цириху код бриљантног експериментатора, Вунтовог ђака и сарадника, Ернста Мојмана. У Мостару се и жени Љубицом Круљ, која ће му бити веран сапутник и потпора у раду све до 1937. године, чак и онда када их је стицајем прилика годинама делио океан. “
Боравак у Цириху преломна је тачка у развоју Паје Радосављевића као научника педагога и психолога. Тамо је он за само две године, слушајући експерименталну психологију и педагогију и радећи у психолошком и антрополошком лабора-
торијуму, а суделујући и у педагошком ·
и филозофском семинару, успео да,припреми им сјајно одбрани своју „надалеко познату „Циришку дисертацију септембра 1904. За то му је и сам Мојман у уводу дисертације написао похвалу уз речи: „Овим изричем топлу захвалност на његовој неуморној издржљивости". Његов учитељ, одушевљен, шаље овај научни рад одмах “ Лађттиг да се штампа У часопису. »Атсћу (Иг Фе гезапе Рзусћојосје« на чијем су челу били Вунт, Липс и Килпе. Дисертацију »Раз Еогесћгенел де5 Мегоезсепа пић дег Хен« — („Напредовање заборављања са временом") штампао је Университет о свом трошку, али уз Мојманов предговор и завршно поглавље, с преглелом најважнијих резултата којима је требало да се још више истакне значај овог рада. Непомирљива и необуздана природа Пајина није, међутим, отрпела ове интервенпије, те су на његов захтев, поводом промоције, морале бити слепљене неке стране после оштрог сукоба са Мо!маном, кога је он иначе сматрао „опем модерне пелагогије и о којем је писао да му се „морамо дивити и за углед та узети", признајући: „што се тиче мене личио, могу рећи, да оно што јесам, треба да захвалим само личноји књижевној пишппрацији проф. Мојмана .
Пајпна „Циришка дисертација" мије непозната нашој јавности,: мада ни до лана данашњег пије код нас преведена, Њом је он већ у својој двадесетпетој тодини стекао светска признања и. ушао у најпознатије европске научне Рад је настао из подстицаја да се научно испитају п провере неке Ебинтхаусове поставке из дела »Џђег да Седасћиз« О памћењу"), али је по својем значају дадеко посвазишао овај повод и зато нема озбиљнијег уџбеника ни књиге из ове 06ласти који не паводи закључке дра Радо-
сављевића. Забележено је да га у својим
КВИНОВНЕНОИНЕ 7
кругове,
делима помиње готово стотинак научника у свету, али су једино равнодушне биле наше тадашње просветне власти и остали чиниоци од утицаја на школске и научне прилике, који нису желели да их један овакав ум и перо узнемирују изблиза,
Током последње две деценије прошлог
века појавили су се први експериментални радови о заборављању, а Херман Ебингхаус је око 1880. године објавио и своју студију о заборављању са временом и формулисао чувену логаритамску криву заборављања, по којој „заборављање не напредује пропорционално са временом него са логаритмом времена". Он је, међутим, све опите извео сам, истовремено у улози субјекта и експериментатора. Док је он као мерило заборављања узео време учења ни поновног учења, Радосављевић је контролисао број понављања грађе, број грешака, ритам и темпо учења, брзину излатања материје која се учи, смисао гтрадива, итд., проверавајући своје налазе у знатно већем броју експеримената, на већем броју људи — деце и одраслих, и то и код граднва са смислом поред учења тзв. бесмислених слогова. Дошао је и до важних закључака о утицају вежбања на пово учење, заборављање и поновно учење што је све далеко темтлекснити и за педагошку праксу кориснији захват.
Приметне су разлике у резултатима Ебингхахсових пи истраживања Паје Ралосављевића на које указују многи аутори — нпр. Вудвоот скреће пажњу ла се материја код Ебингхауса учила без пауза, па је могло доћи до испољавања деловања ретроактивне инхибиције, Детство умора у овим послелњим експериментима било је мање (!ер су коприттћени другачији низовн слотова и строфа), а поовеђено је и дејство појелиних впременских интеповала на забдестављање на почетку, у срелини и на ктају јелног дугог петиола увежблавања. У свом „Узоду у експеђименталну психологиту" 1909. Ралосављевић оспотпава Ебингхаоса: „Рбинтхаус је ту своју формулу стестио под утитатем свота доба, наиме. 67-70-тх толина ттетилог столећа, када је бтала велика мантла ла се све дуттевне појаве математтики Тикситатуи, Ту је мавтију имао особито Рбинтхатсов илеал Т. Г., Фехнетђ, коме је о“ посветио своте велико психолоттко лело Пћер Ааз Селасћ. #1715. Натти миотовто тела експтетилметта како на мама самтма трга то ва тотт 27 осоСа, извоттени у духу егзактне. метоле Т, Ћ, Мтлета никоко нису мотли доказати математичку формулу заборавности".
"Радосављевић је у дисертацији указао
"на велике индивидуалне разлике при уче-
њу, које се не јављају у истом смеру код првог као код поновног учења. Један од закључака је био да онај ко брзо учи брзо и заборавља, а најопштији суд је гласио „заборављање временом напредује а пажћење назадује". Рад је захватио и проблеме типова учења и типова памћења, утицај ритма учења на памћење, инливидуалне поделе гретака, утитаје вежбања и послелипе невежбања, пажњу и неке друге пробдеме психологије учења. Многи од закључака из ове тезе били су подстицај за даља истраживања а њихова актуелност и данас је сачувана.
Несмањеном _енеогјом Радосављевић је наставио да учи и. ради најпре у Српској православној учитељској школи У Сомбору, коју је као Бак напустио пре десетак година, а тде је сада добио тек место помоћног професора, а. затим у О6режу, Мостару и Цириху, где се уписао
" на студије права. Већ 1905, после промо-
хита, „међутим, у Америку. Без на своју докторску титулу, ОН
ције, обзира
се уписује за редовног студента Педатошког факултета Њујоршког универзитета. Притиснут немаштином („видим да се нематттина и наука зло погледају"), лаћа се новинарског
пера и мисионарске улоге,
|
ПАЈА РАДОСАВЉЕВИЋ
али, у сукобу са црквеним властима (супротстављајући се руској митрополији над Србима у Америци), мора да напусти и ову активност. Тада пише: „Живот је борба, и ако се часно и поштено води, највеће је духовно уживање. Тешко оном ко не врши своју дужност и постане слуга стицаја прилика". Захваљујући стипендији Њујоршког универзитета, студира даље, брани магистарски рад, а већ 1908, ин докторску тезу из педатогије под насловом: „Тће ТаНцепсе ор ће Сотпбепе оР Могав оп Ргитагу Метоту. Ап Ехрегитепта1 1пуезНваНоп оп ЗећоојсћПатеп апа Ади, мић а Стиса! Еемем ор Сетфат Ехтегјтепфај Моткз оп Ргтату Метогу“ (Утипај садржине речи на примарно — директно — памћење. Експериментално истраживање на школској депи и одраслима са критичким прегледом извесних експерименталних радотл о примарном памћењу").
Овај рад на око 600 страна није објављен,
нити преведен.
Радосављевић је одмах постао асистент, а затим доцент за педагогију (мада је у међувремену започео студије мелипине на Станфорд универзитету), од 1913. је ванредни а 1915, у својој тридесетшестој тодини, изабран 1е за редовног професора (ал ргоћез5ог) Пелагоптког факултета Њујоршког универзитета. На њему је развио невероватну живу пелатошку делатност, као председник тала у свету јелине катед-
оре за експерименталну педагогију, на ко-
јој је прелавао веома модерне експерименталне дисциплине у препуним аулиторијумима или на јавним скуповима, Под њетовим руководством одбрањено је око шезлесет докторских дисеотатпија. За популарног и изванредно цењеног „дра Радоа" речено је нпр, 1944. у једном часотису, који је њему посвећен, да „као и 1913 •.. тако и данас још носи заставу међунаролнога споразума мећу васпитачима". Целокупна делатност Паје Ралосављевића у Америци била је стално у својеврсној сенци његове просто невероватне жеље да помогне. својем народу и да се врати у свој крај. Говорио је: „Најпосле моја личност је маленкост и што сам учинио све је било за добро нашега мученог рода. Оно: што је прошло нека се не повраћа, а оно што је, данас у току, мораће се поправити у блиској и даљој будућности“. Годинама је писао само на нашем језику и из Америке слао своје књите и расправе, чланке и вести да се објаве у Ђеограду или Загребу, Новом Саду и другим местима, и у то време бројним педагошким часописима. Чувена су његова предавања 1908. на састанцима Српског друштва за дечју психологију. На жалост, баш у то време београдски универзитет укида педагогију, а Пајина настојања да се врати постепено губе било какву прилику да се реализују, те он запада у трагикомичну ситуацију када га 1922. у „Службеним новинама“ постављају у Учитељској школи у Дервенти, а затим указом премештају у исту школу Вршцу. У време ових Пајиних настојања шеф филозофске и педагошке катедре био је проф. др Брана Петронијевић за којег је Радосављевић рекао да је „наш Кант“, али чије је „Основе емпиријске психологтије“ критиковао у „Бзанковом колу“. Занимљиво је да се за Пају није заузео ни други великан на талашњем Београдском универзитету Јован Швијић, који је с њим био у преписци и кога је он веома ценио али истовремено и критиковао због интроспективног приступа, Последњи пут Радосављевић је био у
' Југославији од јуна до септембра 1925. го-
дине (то је уједно и једини његов, распуст који је искористио), али се враћа разочаргч у Америку и пише: „Ја настојим да се посве, као и пре рата, предам својој струдин баталим све политичке трикове, части и обећања“. Од тада је наша стручна јавност полако губила из вида плодну делат-
ност · Паје _ Ралосављевића, мала је последњих с година запажена _ активност која обнавља значај овог научника у
нашој средини (Матица српска у Новом Саду, Друпттво психолога Србије, и неки аутори, међу којима се. истиче сада већ покојни др Јован Искруљев, писац веома вредне монографије о Паји Радосављевићу), Ако бисмо желели да се одужимо за његов допринос нашој научној мисли онда бисмо могли искористити бар стогодишњицу његовог рођења да објавимо нека тњетова дела. птевелемо неке најзначајније радове објављене на другим језицима,
Х
а.
тљетитрн тле гр гтти ест паа тоа мн та теме тетоетњоу
Иваћ В. Лалић | МАРИНА Ш
Па шта да кажем гласнику | Јави. ли се, ненадан, ни птица ни муња, Измећу овде и тамо И растури овај распоред тишине Цврчцима оперважен, и зебњом У недалеким гласовима хупачаг Гле, букти слана стрњика на њиви Јутрос преораној, светлост се дими Међу борјем, где се шишарка откида као тешка, капља,
у прави час —
Рећи ћу; признајем ову баштину, Ове стварне слике, и дужност Да се послужим наученим речима —
А колико мора стане у око, Толико истине стане у тренутак.
МАРИНА 1У
Наједном тако тврда, заћутала та уста На спокојном лицу дубине; ваздух Мисли о себи, зачиње облак, Ево трне сјај на первазу пене, Брод што одлази, малочас крупан у зеници, Сведен је на трун, сунце та дугим прстом вади Из плаве браде земљотресца —
У повезаности свега што се збило Од малочас до овога слова, У невидљивом кречу Делић је наде која пристаје Да буде видљива: ова реченица. Постаје читка тек у огледалу мора.
МАРИНА М
У ацетиленском блеску муње (хроми. гром Заостаје, не сустиже слику) Сувозид, смоква, бело крзно, авет пучине У обасјаном луку олуја заобилази Тренутак, тескобно запамћен За незнану неку употребу; онда уздах У тами после слике, одоздо од мора, (Само једна огромна суза. Богу на каменој трепавици) А ни звезда да сине; на штшчилелом рту Црвена тачка пали се и гаси Као опушак бачен у воду, и опет Распирује, у размаку правилном И довољном за неко рођење или смрт У међувремену исте зебње: Без светлости, море је разоружано, Море нема будућност.
" дашњост"
оснујемо одговарајућу институцију с. њетовим именом, а можда и пренесемо.њетове посмртне остатке у земљу, као што смо учинили и код других великана. Захваљујући Паји Радосављевићу ми смо на нашем језику имали веома рано, и пре многих других народа, неке модерне књиге из педагошке и психолошке науке,
. које нису остале без утицаја ни у овој сре-
дини. Можемо чак рећи да су његовим делима ударени темељи експерименталне психологије код Југословена. Поменимо само четири најзначајнија и најобимнија лела која су објављена у Загребу — 1908. прва а 1909. друга књига „Увода у експерименталну психологију“, 1910. и 1912. прва и друга књига „Увода у експерименталну педагогију. Пре његове, постојале су у свету само четири књиге из експерименталне психологије (Бинеова, Санфордова Стратонова и Тиченерова). Ту су затим обимнија дела. „Нацрт опће психологије за учитеље“ (Нови Сад, 1908, или 1910), „Прошлост и саексперименталне _ психологије“ (брошура, Нови Сад, 1912), „Психологита за учитеље свију школа“ (капитално дело на око 2000 страна, које није штампано иако је од 1908. до 1910. стајало у Учитељском удружењу), итд.
Погрегнили бисмо, међутим, ако не бисмо: били и критични према његовом деду, као што је ми он покадшто био према себи и веома често према другима. Његова опора и тешка реч нанела је много непријатности и њему и онима са којима је долазио у додир, његова плаховитлост и брзина духа доносили су му увек нова искушења, а извесна недиспиплинованост мисли и занесењаштво одводили га у поду хвате са крајње неизвесним исходом. Све је код њега било помало пренаглашено и огромна количина рада и готово невероватна енергија коју је нештедимице расипао — на понешто и непотребно, као и претпирок захват проблема којима се бавио п о којима је писао, број радова непрегледан, број страна непрочитљив али ипак невелик број снажних синтеза или комплексних учења и теорија.
У неким његовим радовима примећује се извесна несистематичност, па и недовољно дограђен став што _ код читаоца ствара недоумицу. Његова експериментална психологија укључује велик број подручја али подразумева да су „предмет психологије појаве свести у вези с телесним процесима“, У време када су Фројдова дела већ угледала светлост дана он, постављајући питање да ли постоји „бесвесна психичност“, каже да „психологија никако не може признати бесвесност с два разлога: (а) „психичко“ или „свесно“ значи једно те исто (Циен); (6) у психолошком врелу сазнања, тј. у унутрашњем и спољашњем опажању нигде се не може лобити знање о бесвесном душевном животу, о бесвесној психичностп“, Тако је на известан начин поновио своје речи: „Веома често када гледамо чињеницама у лице, ми заболемо свој кљун у песак“, У
Првослав С. Плавшић
ју
“-
и ·