Književne novine

„о ера“

ПРОБЛЕМИ УМЕТНОСТИ

| ТРОДИМЕНЗИОНАЛНА

(ЛИКА (ВЕТА

ИСТОРИЈА СЕ НЕ ПОНАВЉА, као што се живот не враћа без обзира да ли линија друштвеног прогреса подсећа на меандар или праву. Када генерације уп ру поглед у прошлост то је увек због савремености, у тражењу по. тврда сопственим оријентација“ ма, Уметност у Француској пре 1789. инспирисала се класиком, али није оживела грчку умет.. ност, као што се ни грађанска демократија није могла конститун. сати на основама робовласничког града-државе. Апстракција. ХХ века није исто што и линеарни орнаменат ни нефигуративност „прелогичког' периода, мада су обе докази пластичне универзалности У двема епохама, на супе ротним крајевима човековог раз воја. Прва је постигнута на је динству _ примитивног оруђа н оружја, друга је резултат САНЧНОГ јединства, само на бази најразвијених средстава за производ: њу,

Када, с ким или с чим почиње ХХ век, столеће доказа да за свеукупност друштвеног развоја важе принципи физичког закона; маса убрзава кретање. Јер, у то ку неколике десетине година, де“ силе су се промене за које су у проштлости били потребни векови,

Да ли су Гогеново бекство из Европе пи тражење уточишта У дивљини Полинезије, тј. жива демонстрација уверења да је грчка уметност заблуда, а. подједнако с њом и пластичне — метаморфозе оличене у грађанској уметности од Бота до Сезана, били први симптом сумње у класичну гра ђевину, чије рушевине ланас мање узбуђују, него људе средњег века остаци античких храмоваг Гоген је био духовни отап фови“ стима и отворио пут Пикасу, а, са њима, започиње процес дезин“ теграпије рсалне визије, што ће врло брзо довести до нулте тач' ке, супрематистичкот „белог на белом".

Француски сликар није _ био сам, као што се процес дубоких измена није догађао искључиво хм сликарству. Скоро истовремено, на најширем плану уметнос ти, у науци, филозофији, у друше твено-економским односима, би ће. подвргнуте критичкој сумњи

„све вредности на којима је почи“

вала трађанска епоха, У филозо фији, теорија релативатета и те“ орија кванта _ указивало су на ограниченост рационалноемпиријског искуства, темељима гра» Ђанске филозофије. У литерату“ ри, Марсел Пруст је осетио психолошке вредности _ времена и претпоставио та класичном схва тању. Роман „У трагању за изгубљеним временом", изгледа, мо тао се појавити само у овом вре“ мену. Сличних аналогија има мното, Ни Стравинског нису 0пседале ликовне теорије, али његов однос према наслеђу прошлости У музици био је идентичан оном Тотена, Матиса и Пикаса у сли" карству. Све се то дешавало 7 предвечерје и паралелно са две ма револуцијама, које су укину ле капиталистичке продукционе односе п обележиле излазак па позорницу нове класе — проде таријата. — Паралелно са базом рушила се и надградња,

Када би се хтела повући пара» леда, да би се у прошлости нап“ ла аналогија _ свестраним__ прео“ бражајима ХХ века, то_би пру. жала једино ренесанса. Појава. 7 развој обе епохе стоје у знаку две нове класе и два различита друштвено-економска система. Као што је грађанска класа пос тепено освајала власт и успостављала капиталистичке односе, Ссли“ чан процес одвија се у ХХ веку. Без обзира где је и колико је из вршена сопијализација срелстава за производњу или се, џак, као у капиталистичкој интеграцији“ „квалитативне разлике супоотних интеџеса јављају као квантита тивне разлике унутар постојећег друштва", сопијализам лаје обе лежје ХХ веку. Епохални прона ласци, сваки велики у свом вре мену, револуционишу технику и технологију, а научно искуство постаје _ доминантно и уграђује се у уметничку свест, Квалита» тивне измене у свим сферама на: атрадње резултат су, и у ренесаси п у ХХ веку, наглор пораста производних снага. И иајспекта куларнији догађаји старе ере, 92" вајања нових континената имају своју _ аналотију у ланаттњипи, Колумбова „Света Марија" пол“ сећа на крхку капсулу космона: џта, Једни су хтели да истраже земљу, пошто су упознали Меди. теран п Европу, други хоће да упознају васељену, пошто су ис+ црпач сазнања о земљи.

Уметност се „рационализује" а од површине тежи трећој Ди: мензији, Људско тело, анатомија швиховог става и покрета постају предмет брижљиве анализе, а са математичком "прецизношћу · утвр-

- кошћу

љиљана аи

Њују се закони линеарне, а 32 тим, принцип ваздушне перспективе — све са циљем да АВОДИмензионална површина — платна. или зида дочара илузију реалности, У почетку, природа је прате“ ћи детаљ, али убрзо из митоло. шких ни пасторалних сцена раз вија се посебан сликарски род «пејзаж. Од Бота до Куроса и Се зана уметност је пролазила кроз више етапа, обележених спепифичном | ликовлом изражајношту, али ни једног тренутка није из неверила рационализам, — ТРОА мензионалну суштину и реалистичку визију света. То је стил по коме препознајемо ову епоху и аутентичан допринос грађанског друштва повести уметности. Јер ни пре ни после — изу: зев класичног грчког периода у историји се не среће сличан са" држај. 5

Са сумњом у грађанско друштво, јавиле су се тенденције које а у питање вредности У сфери духовне и уметничке над градње. За кратко време, од Готена до Малевича, срушен _ је мит о неприкосновгности грађанске естетике, а у следећим етапа» ма, скоро до јуче, уметност је по. ново прелазила пут трасиран Од сопствене авангарде. Апстракције као универзалне вредности но. ве цивилизације, _ успостављају мостове међу различитим култу“ рама, демонстрирајући први пут јединствен језик изражавања на обе земљине хемисфере,

Куда иде данас уметност Ако је нестало тродимензионалне у: метности грађанског друштва, да ди је ишчезао „тродимензионални“ стваралашг

Савремена уметност је прихватила једним делом дијалог са фотографијом и новим медију“ мом — телевизијом; другим, оп“ седнута је научним искуством,

Прва оријентација, чини _ ми се, пролазном, а настала је као непосредна реакција на затворе“ ност и неприступачност послед“ ње фазе апстрактног — енформела. Идентификовала се са сочи вом камере, нотирала брзе фотографске _ сензације и пружила примере _ неслућеног уметничког веризма. _ Пропраћена је новом технологијом, · осваја _ једноставкао визуелна комуника, шија, а носи печат потрошачког менталитета, Нови реализам, на ко мало дугује класичној уметности, сачувао је њену _ „троди' мензионалност“, а често пн шта фелајски карактер.

Друге оријентације чини ми се да су дугорочније и теже за, ивалитетним променама у сржи пластичног искуства. Ту најмање мислим на компјутерску _ уметност, премда се и она налази У сфери истог сензибилитета. Заблуда је веровати да би електрон“ ски мозак могао да еманира вре дности сличне креативним, јер у најсавршенијем облику он је инфериоран према ћелији чове ковог мозта и стоји у односу 1:10.000, |

Кониептуална уметност, за ре: злику од компјутерске, још Је неким нитима везана за умег ност, а „хуманистичка“ је једи“ но ако под тим појмом обухвати“ мо апсолутно све што додирне човек. Проистекла је из апстрак' ција и довела је редукцију _ АО апсурда, до специфичног „белог ма белом“. Има теоретичара. ко. ји озбиљно сматрају да ће се су траг преносити телефоном. _ Не знам како2 Ваљда речима. Но, ако се речима буде или бар сугерирала форма "и бо ја, то више неће бити ни конпеј“ туваност ни пластичност, Јер, реч је реч. Када би се речима могло исказати све што се осећа и зна, не би било потребе за сЛикарством ни другим уметности“

ма, Пошто концептуалисти _ наг. лашавају властити тоталитет 7 своју универзалност, какви би

знаци општења морали да се у поставе кад је у питању, на при“ - мер, музикаг

описивала. .

тама а и «<_— о

Чак у примарном облику, као идеја идеје о пластичном – садржају, концептуална уметност није реалност, Реч „дрво“, исписано на белом платну, не може изазвати ни имагинарни оптички до-

"живљај, још мање емоцију, баш

као што звекет новца и мирис вруће хране не може заменити новац и утолити глад. На крају, овде се бришу границе између генија и шарлатана — мада још увек мислим да је концептуална уметност закључак једног пута. “ психологији и свести стваралаштва, а не у уметности,

Тежња да се превазиђу сви облици пластичног садржаја де финисани у протеклим спохама, изаће из природе штафелајског доживљаја, класичне скулптуре и архитектонског израза, поститне синтеза, укључи покрет, свет. лост, звук и читава академија визуелних искустава, а облици по ставе у нов однос према поостору и према посматрачу, понекал, избришту границе између дела = објект, и човека = субјект — све то даје новим тражењима квахатативно нов " озбиљан ВИА. М најаваптаранијим лмбицијама, млади не запостављају ни атмосферу, Требало би изазвати ефекте поларне светлости и ДУМАНИХ боја, као колективну колористичку сензацију над подручјем читавих континената. Можда пи це ле планете; Зашто нег

Дијапазон ових тенденција је јако шипок и сложен, али је свуда заједничка намера, да се превазиђе „тродимензионална“ слика света и продре у нов поостор. Да, у просто, јер од Ал темире до данас поостор је прелстављао ВИА пластичног изражавања, а, по начину како је Оно дефинисан, разликовале су се похе,

Да ли је реч о „бекству“ А живота, од горућих проблема ко“ ји, упркос великом научном п социјалном прогресу, притискују свет> Слични прекор упућује се спектакуларним и епохалним.а вантурама које данас обележавају први кораци у космос, Над савременим уметником и науч ником надноси се сазнање, или истина, да је земља исцрпљена, а из подређеног положаја — према природи, у којој се налазно 0, искони, човек се појављује као тријумфални укротитељ, Да — ли је то заиста постао2 Ко би то могао данас потврдити: Можла си загаћђеност природе, опасност за основне) услове егзистенције и тежња да се природа „сачува“, неки докази ове победе,

Пред пространством, тде ситурно владају и други физички закони, стоји човек двадесетог ве ка, као њетов претходник на по четку претходне ере. Не треба сумњати да ће прве кораке заменити новим и одаучнијим, као што ништа неће спречити ства раоце да се упуте тајанством нових простора, Ренесанси је требало скоро два века да од Бота, преко Мазача до Леонарда и Ми келанђела савлада тродимензионадну пластичну мисао. Она се никада не би могла јавити У уметности, да се упоредо није човекова свест „рапионализовала“, продубљавала на основама емпиријског искуства, А, у бази су стојале одређене материјалне и производне снате које су омоту: ћавали овакав њен развој.

Свест „тродимензионалнот“ чо века изграђена је на _ кубичким облицима, тј, на дужини + ши рини + дубини, ограничених У простору, каква, је и природа ње“ тове уметности. Да би — појмио „бесконачно“, оно изван троди мензионалне _ материјалности "1 тродимензионалне свести, њего ва свест морала би да прође кроз нову антроподошку трансмутацију, А, са њом им уметничка свест.

Пре Птоломеја и Коперника, у властитом дечаштву, човек је представу земље и космоса сво дио па пливајући оток. То су е похе уметности када је гтродимензионална природа транслонована на „дводимензионалну“ представу, Таква је рано-архајска грчка. уметност, такво је поимање У древним медитеранским | култу“ рама, Човек ренесансе је, међу: тим, схватио тродимензионалну суштину нашег света. Шта га спречава да схвати природу ва сељене2

Зоран Маркуш

· маргинама

СА ОВОГОДИШЊЕГ ФЕСТ-а: „ЊУШКАЛО" ЏОЗЕФА МАНКИЈЕВИЧА

ФЕСТ 74

НА РЕДУ ЈЕ

ЛОРЕНС ОЛИВИЈЕ (ДЕСНО)

и МАЈКА КЕЈН У ФИЛМУ

ОЖИВЉАВАЊЕ ИСТОРИЈЕ

Наставак са 1. стране

Вилијем Тверчо са „Плавим ан" ћелима" (својим првим филмом, створеним на основу опкладе), совјетски режисер Иља Авербах са „Монологом" (својим АРругимМ филмом), ита. Не треба, дакле, бити забринут за судбину филма; ако су се стари филмски ствараоци заморили им мису кад ри Да се обнављају, филм се ста“ лано обнавља новим стваралачким снагама.

Ако се, према овотодишњем ФРЕСТ-у и основном утиску с њета, тражи која је битна оријен“ тација у садашњем тренутку свет ског филма, могло би се одговорити: историјска реконструкција. Чехословаци су У „Аавмма, минхенске преваре" Отокара Ва“ Бре приказали како је из часа у час Хитлер вршио притисак на Чехословачку да капитулира пред његовим претњама им како је лошло до минхенског споразума, Италијани су у филму „Убиство Матеотија" Флорестана Ванчинија екранизовали убиство најод“ лучвијег Мусолинијевот против ника социјалистичког посланика Бакома _ Матеотија, Енглези и Французи "су "снимили један 04, многих покушаја убиства тенерала де Гола у филму „Операција. Шакал" Фреда Цинемана, Фран“ цузи су у „Атентату" Ива ВБодсеа, у ствари, приказали убиство Бен Барке итд. Па чак и они фиАмови који су названи „политич“ ким", као што је, на пример, „Стање редовно" Ива Боасеа или „Нема дима без ватре" Андреа Кајата, представљају реконструк ције онога што се догодило м актуедно је само по оној народној „Поменуло се, не повратило се!" Највише _ актуелности – свакако има „Опсадно стање" Косте Гавраса, које нас, међутим, својом документарношћу и публиџистич ком бојом, подсећа на чланке до" брих новинских извештача из Ју жне Америке,

Зпами. ли те да наступа криза политичког филма2 Нема сумње да, је наступило једно мало затишје у овој, филмској врсти, нако се о њој још увек говори врло много, али више на основу одје" ка некадашњих него на основу тенденције савремених фФИАМСКИХ сетварења, Чини се чак и да су социјалне теме отишле у други (или неки још даљи) план, а морална питања, питања расподеле остатства, проблем страдања због

уве ре ња, педагошки _ проблеми, проолеми омладине ч студент“ ског покрета су готово потпуно

занемарени, Не може се, на приМер, тврдити да филм о Бордану Бруну Ђулијана Монталдија у из ванредном ренесансном декору и с лепим костимима епохе, оштро поставља питање слободе савесл, Амерички синеасти, који су нас некада очаравали поставља њем баш ових плтања (нако не без многих ограничења) и који су овога пута дали само неколико углавном добрих филмова о насиљу („Ослобађање" Џона Бор мена, „Пси од сламе" Сема Пекинпоа, „Затворениџци" Виље ма Бушнела млаћет пи Двобој" Стивена Спилберга), сада су же вратили темама о дима. Ба

живота, усамљени: »„слободнам _ ловцима", ЖМПЕЊА пролетерима (,„Сурова Оклахома" Стенлија Кремера, „Град изоби ља" Џома Хјустона, „Страшило" Џерија Шацберга, „Плави апђе> АН С УКА Вилијема Гверча) ; чког филма уолош а ија. Подити ког МЕ Ховљена је и чиње За ла критаку естаблишмента д а да финансирају Људи кој чине њетове темеље, Нема сате

КЊИЋЕВНЕНОВИНЕ 19

" ФЕСТ

да је изненађујућа чињеница да су Гаврасов филм „Опсадно стање", у коме се показује како кон ци политичке тортуре у неким тужноамеричким земљама – Водо до полицијске пентрале у Ваизинттону, финансирала амерички магнати са 50 одсто улагања! Ако финансијери процене за ће подитички фИАамМ „ићи“, они улажу новац и у такав филм, сматрају“ ћи да је корист већа Од штете. Стога би прави политички филм мотао да буде зли резултат једне сасвим напредге кинематотрафи“ је или „андерграунд продукција џ земљама тде нема потпуне слободе филмског изражавања. |) Највише и најсвестраније ан тажовава је италијанска кинема тотрафија. Присутна на овогоди“ шњем ФЕСТ-у с импресивним

именима (Алберто Латуада, Лу.

ђи Цампа, Марио Моничели, Елио Петри, Лина Вертмилер ИТА.), она нам је показала најшири ди јапазон тема и проблема савременог грађанског друштва, од ко јих није увек сасвим амуно ни социјалистичко друштво. Латуада је у „Убици столећа" отворпо процес околностима да и убице моту постати хероји нашег реј мена, Марио Моничели је. указау на мотућност да се пуковници до метну власти и у Италаји и у неким другим земљама, Лина Вертмилер је указала на то како се политика ствара и по борделима, Елио Петри је илустровао стару тезу да се мали лопови осуђују да би се велики сакрили, а Цам“ па је осудио читав систем медицинске помоћи у Италији, указујући на то како се један хумани позив претвара у бескрупулозну трговину љулским животима, На жалост, ниједан од ових филмова није пружио убедљиву и снажиу _ уметничку _ транспогицију ове ботате друштвене (мл подитичке) проблематике. С тугом се можемо сећати неких ранијих филмова истих режисера, у ко јима је позитивна социјална аптажованост била успешно спојема са високим уметничким до

метом. _ Поред програма у Дому сиили ката и „Козари“ најзначајнији

од низа других програма овогоАишњег ФЕСТ-а свакако је био програм „Видици“ у Дому омла: дине, који је требало да има рад ни карактер. Као и раније, овај претпоноћна и поноћни програм за стручњаке (филмске раднике, филозофе, психолоте, социологе, сстетачаре) претворио се у отроман скуп људи претежно жељних Арастичних и неукусних сцена на фиаму. У тој гужви озбиљни гле даоци, пису могли нормално да гледају пројекцију филмова, па је тако пропала идеја да се, поводом ових филмова, свестрано протовори о актуелним друштве“ Ким, подитичким и естетичким те мама. Подељени на три тематска циклуса, ови филмови (нарочито политички) нису могли пружити АХовољно основа за продубљену Анекусију, изузев о насиљу, јер су Филмови о овом феномену биМа најкомпактнији, а њима су се; као илустрација, могли прихружити и неки филмови из глав нот, програма („Сурова ОклахоМа „Двобој“, „Плави анђели", „ана међу вуковима", „Нема дима без ватре"), и 5

У сваком случају овогодишњи је пружио много могућно“ сти за одличну Ре анИју 9 стању у савременом светском идму, а убудуће остаје да се наду боље форме да ова изванКА ПЕЧОТаа постане и основа Ма“ ве о важним питањиПор пега – времена. Четврти ФЕСТ је , завршен; живео пети 5 » који ће, надамо се, бити Ољо од претходном

Араган М. Јеремић

нв а РАНО ПИ. 0 | 5 ош | МЕ азвеи— низ МЗ И аи пала а ин и о ____________________________ = о _______________