Književne novine

| о ћ “

Драган Колунција

Чобек_

трен

у одласку Шта човек кажв г“ Када одлази |

Што не каже Волео бих да га чујем

Пролеће се развије Песмом девојака У плаветнило

Пљусак се разлијв Навалом гомиле У кућу

Сан се раскује Руменим српом — У клас

Дрво се такове чује Јер заврши У брују Човек нас све изненади

Шта каже Што се не јави

Био сам у одласку

Оборен

У ружи од камена

У. старом парку

У непроходној шуми

Говорио сам истину '•Казао сам човека

ПОСЛЕ ДАНА И НОЋИ

На земљи човек се не радује

Има Хомера под својим кровом Има девојку и месечину

Стабла у Макишу

Жив је

Али се не радује

Његово свако поподне у кући:

Са слике на другу слику по младост Са неба на друге реке по озвездалост Са пабуда на други прозор по драгу

Развесели та само она кад долази У вече неко у рвање меко

Сви смо млади Сви смо стари.

На земљи човек се не радује

Има срце у њеном граду

Има балкон трад на рекама и песника. У таман улази љубавнички загрљај Изтуби све што је имао

Али се не радује У

Његово свако поподне у тражењу:

Са чувара на нови цвет по живот Са жамена на нови облак по птицу Са храста па ново острво по муњу

Развеселе га само тпробувени извори, И пас безбрижне будућности у трку

ЗА ВОЛЕНИМ СТОЛОМ

За воденим столом Пишем нашу песму

Снопље смо садевали На обали

Иза закључаних радова У напуштеним школама

Пшеница се преливала Преко гимназијских рамена Преко високих ограда Преко ваза на гробовима

Капало је зрње Из очиту из приче Са језика

Улазили смо у пољупце Као у најлепше влати

Спопље смо садевали У крстине У једно наше тело

Преливали смо се прво Преко њепих родитеља Који су између нас

· На обали пежали

Заједно смо улазили у реку У сунце ј

Преливали смо св Преко једне рибе Па дну

Девојка је из пшенице Из Розентала

Преливали смо се Преко њене Лолинпе ружа И наших усапа

Била је велика вода Што је преко мене и моста одлазила

ПИСМЕНИ ЗАДАТАК

Ерих Коп.

_ ВРАТИВШИ СЕ КУБИ, мали Миша Панић, ученик шестог разреда основне школе, каза мајци да за сутра треба да спреми само домаћи задатак из српског. Нешто о другарству. Лако ће то урадити, пошто се мало одмори, изиће са друговима да игра лопте или оде у биоскоп. Али, будући да су му оба родитеља били просветни радници, а отац! још и тачан човек, који се строго придржавао педагошког правила: прво школа и задаци, па тек затим забава и игра, он га одмах лако укори. И, да би сину развио радне навике, а сузбио мајчину тежњу да га штити и попушта му, посла та у собу да задатак прво изради, па тек затим затражи одобрење за излазак и новац за биоскоп. Надурен, али не смејући да се буни, малиша послуша и оде погнуте главе.

Били су тотово и заборавили на њега. Отац је задремао после ручка у фотељи, мајка опрала судове, па и она села да се одмори. Било је све мирно у кући и ни станари са горњег спрата нису се чули.

Отац је два три пута јаче хркнуо и сам себе пробудио тим звуком. Протегао се.

„Шта је са Мишом. Је ли завршио задатак", питао је. „Колико је сати2" ћ - ;

„Па, да видиш, већ је четири и по. Није се јављао; ради ваљда У својој соби." је ,

„Још ради2г да се није заиграо или задремао за столом. Ниси ишла да та видиш»

Мајка није одговорила. Било је време да се кува по-

подневна кафа и пошла је у кухињу, али је узгред свра-

се играо. Седео је за столом, са хемијском оловком у руци. Око њега сва сила изгужваних хартија и поцепаних листова из свеске.

„Па2" питао је отад испијајући кафу, која га је расањивала и враћала свести.

„Ради још", казала је мајка. Проверила сам и видела да седи за столом. Измазао се мастилом, а свуд су око њега изгужвани листови хартије, исцепани из свеске. Запео је изгледа. Могао би му помоћи, бар колико да крене."

„Могао бих, али не би требало. Није добро да се сталпо на друге ослања; нека научи да се сам сналази", рекао је отац, али, тек што је изложио своје педагошке погле"де, на вратима трпезарије појавио се син. Измазан мастилом, као Индијанац ратничким бојама, м са отвореном свеском, као белом заставом предаје у руци, натерујући оца да и у пракси потврди исправност својих начела. Гледао је сина упитно, како је, предајући у школи, посматрао ћаке док су се примипали катедри за којом је седео.

„Не умем!" рекао је син баш као што су говорили и прелставници ранијих ученичких генерација. „Покуттавао сам све време и ништа нисам могао да смислим. Никако да ми нешто падне на ум."

„ЕХ, мој момче!", дочекао га је отац, још једнако у својој професорској пози. „Ништа ти не пада на памет. Видиш, памет није поњава на коју мисли палају као крушке с дрвета, већ оруђе којим се копа и истражује, па ако још и није присутна, већ негде у скитњи, на пољанчету или пред биоскопским платном, ништа и не мо. же пасти на њу. Уосталом“, рекао је нешто помирљивије, приметивти сузе у дечаковим очима и црвене печате на његовим образима, »да видимо шта је тема тот толико теттког писменог залатка, који никако да рештиш."

У то је и мајка упла у собу и стала са стране, али ближе сину, што је, отприлике, обележавало и њен положа у разговору. Осврнувти се, као да од ње тражи помоћ н заштиту, дете је ттколски, као пред наставником, 'олђепитовало „одговор. пуном. реченицом, понављајући и део питања. |

„Тема писменог залатка тласи: „Другарство". Тачније: „Дрттавство: тпта је тог"

„Само тој2", зачудио се отац. „Али ја сам мислио нешто много теже, што тражи више знања и веће животно искуство. Другарство је бар нешто што је свакоме јасно и са чиме се човек среће већ са првим корацима свог дтутттвеног живота. Не би зато требало да ти обтатињавање тог појма представља тешкоћу. Је ли тако2: питао је, али је дечак, уплашен, па и затупео дутим и безуспешнвим покмлтпајима, само бленуо у оца, професора, не схватајући и не одговарајући.

„Тако је!" поновио је најзад, али је било јасно да је то рекао само зато што је то од њега тражено, а да, већ сасвим унезверен, ништа више није разумевао. „Да видим шта си урадио", позвао га је отац да седне и узео му отанчалу свеску из руке.

„Домаћи задатак", писало је при врху странице, још утлатим и неисписаним дечијим рукописом, а испод тога назив задатка, полвучен неравном, дрхтавом линијом: „Друтарство, та је то2". Затим, у следећем реду, оно што је дечачић у својој соби успео да папише од три часа отприлике; па до шест колико је сада било,

„ДАрутарство је, граматички узето, мислена именица срелњег рода."

„И то је све

Дечак је слегао раменима. Уосталом, уместо њега, товорила је свеска.

„Имат ди ти другова у школи2", пито га је отац, савлађулући бес. -

„Имам!", признао је дечак, али неодлучно и бојажљиво, не знајући на шта ће то изићи. и

а Разуме се да их имаш. А ко су ти твоји друтари: „Боле, Душко, Мики и Пера, Каомпа', хоћу да кажем, Јовић. Оно прво му је надимак којим та зовемо у школи."

„Добро. Довољни су и ти које си набоојао. А сад ти је лако схватити шта је то другарство. Ништа друто него, напросто, однос који постоји између вас другара. Дакле, оно нешто што вас везује. Оно нешто што вас спала, односно, психолотки основ и друштвени однос међусобне

17

солилатности, који чини да се ви сматрате друтарима. ,

Је лим ти сад јасно> Јесте! Е па лепо, иди онда У своју собу па то напиши!"

Дечак је послуттао, изитлао, вукући за собом свеску

као реп који му смета и ничем не служи. И затворио се опет у своју собу, а живот је у кући наставио да тече уобичајеним, пополневним током. Протло је ваљда више од једног сата и већ је први мрак почео да се спушта кад је дечак сам изитпао из собе и појавио се опет у трпезарији, носећи сад свеску пред собом, као неку врсту послужавника, на коме износи скромну понуду, или, као да пружене лланове унапред нуди да би му по њима ударали „патке. Оба ролитеља одтурнула су у страну томиле тиколских свески, на чијим су исправкама радили, прихватиди синовљеву и налнели се над њом. На левој странити, расклаиматаним, немјелначеним словима, било је исписано свега пеколико редова. Отац је гласно узео да чита: „Доотавство је, граматички узето, мислена именица свелњет рода Као што је познато свако има другове, а меји су“ Поле, Мики, Дупко, Марко и Пера „Јовић, звани Жломпа'. Зато се с правом може рећи да је другарство оно нешто што та чини другарством. Или оно нето што све нас: Ђолета, Микија. Дутпка, Марка и Перу. Кломпу рта одтогтевима. То ле бар јасно." :

То је било све. Ничег другог није мотао да се сети, бекао је дечачић ми сам осећајући неловољност оног што је ставио на хартију, а читајући већ и пресуду у очима рехатеаља, Очевим пос свега. ;

Овај 12 сама слетиуб раменима и поглелао мајку, али је опа, бранећи сина, прешла у напад. „Па, ето, шта хо-

тила и у дечију собу да обиђе сина. Није дремао, нити

ћеш» То је оно нешто што си му ти рекао. Могао си бити ј + узе жешт мм

и одрећенији кад си већ узео да му пома ЗЕН Пеко сложио се отаџ, сам себе примирујући. У реду. Да пређемо онда на нешто одређеније. Рекли смо, дакле, да имаш другова м да је другарство Фно нешто чини вас друговима. А шта

међу вама што вас спаја, шт је о оно нешто међу вама што вас таквим чини2 То је

свакако онај нарочити, специфични, идеални или бар позитивни однос међуљудске солидарности појединих индивидуа или друштвених групација, заснован на зајелничким _ друштвеним, КОСТ „идеолошким интересима

тЧНи ма, а који... ~ А инила та ЈЕ жена, показујући главом на дете. „Ниси на састанку социолошког друштва, нили на

:елнице пије 7 ледније ако седни школске заједнице. Јасније и очиг. а _ 5 2 Је ли, Мишо, умем

можеш. Можда неким примером ли да се о неког примера другарства из твог разреда мли школе па да га опишеш у свом писменом задатку. Не би ти то било тешко; Умеш ли да наведеш неки пример2" Е .

Мали Миша Панић се мало разведрио, па онда. као да му је синула нека мисао п угледао најзад РУШДИНКу попут далеког, светлог отвора из дугог н мрачног тунела, прага је ка њему похитао.

„Могу“, рекао је обрадован. па | гр Кломпа' бежи из школе, а дежурни редари: Боле, Аушко и ја не пријављујемо га, мада би нас казпили ако би нас ухватили да то не чинимо. То је, мислим, другаоство.

„Па, сад“, рекла је мајка оклевајући, „нисам баш сигурна колико је то другарство, пошто тиме свом лруггру, који губи часове, вероватно чините лошу услугу. Али сам убеђена ла то није лобар пример, а још мање поголан за школски залатак. Издао би друга, а по сам би пп се навукао казну, Не можеш нечег бољег да се сетиш2

„Милету, „Хрчку, дотурамо хартијице са решеним задацима на писменим вежбама из математике, а Буци, понављачу, чувамо стражу кад пуши за време великог школског одмода. Само, чини ми се да ни то не би могло да се напише." .

„Не би!" сложно се и отац! „А пример да ретто заше поделите са неким 1 и који нема2"

„Иса, Кеш, нам понекад тражи неку пађу за биоскоп, али му ми не дајемо. Гребатор је, а пите пи из наше банде. Друтох поимера не могу ла се сетим."

„Ни ја, кад ти не умеш!" олсекао је отап. „ТИта ја знам како ви сад живите и попашлате се као Ђапи. Ми смо ваљла били бољи другари од вас п то не стмо У злу."

„Па пеците ми ви онда неки пример. Не мопа батт бити мој", осмелчо се малиттан, пошто је разговор већ коен“о, а он заборавио на свој задатак и свеску пред њиме.

„Има дете птдаво", сложила се мајка, „Могао би ти, Јово, да му наведеш неки пример, а он ће га после пол“сити поема својим потребама и на свој начин описати."

„Добро, да вилимо", поистао је отап, размишљајући. „Аоугађство је, на пример, кад, за време рата, војник и по цену живота покуша да спасе свог рањеног дАрУГА.

„Ето ти сад, куд ти чак оде! Треба депу већ ослободити те ратне мопе, Уосталом, хтео си пример другарства у добом, а не у злу."

„Лепо", рекао је отац. „Реши ти онла неки приме!"

„Неки примера Савпеменији2 Репимо, двотипа астронаџта у истом васионском броду. који кружи око земље."

„Уха! Кид па ти сад оде, чак у васионске просторе!“

„Па тита онла!"

„Рецимо, случа! двојице рулара, дубоко под земљом У руларском окну. Јелан је у невољи, пригњечила та је стена; други га спасава, излажући се м сам опасчости, а после му још даје и крв да би рањеног другара одржали у животу."

„То не мора ла је лоугарство!"

„Нето2 Шта је онла2"

„Пожртвовање2 Човекољубље, солилађност, ако хоће."

пример: кад Пера

ли зар се не лептава, па со је У нужди

„Свејелно", птекинуо је син њихову 'расппаву. „Не ло::

лази у обзир. Прочитала нам је то наставница, као пример за углед. И, из новина, вест о милипионеру који је скочио у реку да извуче из матице свог друга у невољи.

„Па шта ћемо онда2" питао је сад отац.

„Не знам“, казала је мајка. „Осам ће за који минут. Треба да припремим вечеру, а и теби је време ла погледаш вести на телевизији. Вилећемо после; можла ће нам дотле нешто пасти на ум. А ти, „обратила се дечачићу, турајући га пут његове собе, „спреми топбу и остале стеске за сутра, а покутај и да размислипт јотп мало. Вилећемо после вечере и размотрити све јоти једном, гле спавања."

Али ничег више нису могли да се сете. Ни они, а ни мали Мита, њихов син, умоптан већ и клонуо од напора. Прошло је десет часова и било кпоајње време да летне, како би сутра могао да устане на време. „Покушаћемо тата и ја нешто да саставимо", утешила га је мајка и отпоатила га у кревет,

У соби су отац и мајка погледали једно друго.

„Неспособан је. Тупав!" рекао је отац, помало разочарано. „Не знам на кога се уметнуо2"

„На мене, вероватно, на кога би другог“, казала је мајка. „Ако си то мислио, онда то заиста није пример друтарства." Умало се нису завадили, обоје већ на крају нерава, и онда, пошто су се мало примирили, а мали Миша заспао, уместо да преглелају своја акта и свеске, свако је са своје стране стола. на листу хартије, као ла пи сами пишу школски задатак, покушавао да нешто састави па задату тему о другарству. ј

Само, ни њима сад више ништа, сем општих изанђаХих фраза. није падало на ум. „Другарство је јелно од најплеменитијих човекових осећања пи може се поредити само са човекољубљем, родољубљем пи људском солидарношћу", писала је мајка на својој хартији, препотала неколико следећих реченица, па најзад и ту, прву, којом је свој задатак отпочела. „Аругарство је оно нешто што се међу друговима не изграђује одјеланпут, већ постепено, у току разних животних ситуапија, а учвотићуле. се на тешким испитима и већим искутпењима", писао 1е отап, помало се надносећи над хартију на лругој страни стола. Па је и он застао, не знајући шта би даље. Чинило му се да је и то што је написао сувише опште, а сасвим декламатапски изречено.

„Добро, Милена, питао је жену, „пада лп теби на ум неки пример другарства. Нешто што није узето из новина или читанки, као скакање у реку за дављеником, лавање крви рањеницима или извлачење рудара из јаме. Мислим нешто из сваколневног живота и наше околине. Обично и мање патетично.

„Не знам. Не могу ни ја да се сетим. Или бар ничег убедљивог. Можда би могло да се напите нешто о расподели вишкова плата, даривању оних који одлазе у пензију, обиласку друтова у болницама м, најзад, о куповању венаца онима који умру. Не чине ми се баш особити примери за углед, а ни погодни за дечији писмени задатак. | пао ЈЕ ОВО пута и отац да ни он ништа боље ни

] може да наведе. Уживели су се у свој посао као да сами питу школски задатак и заборавили ПРЕ АЕ Пе Било је доцкан, прошло једанаест ЕРЕНА они ко спавало. Једва су још држали нанео аљутНО се отац. „Што нам дају такве

пи | АНЕ стене смене задатке. Доста је за вечерас. ај присетила се мајка2 Шта ћемо са његовим

ом а чиме ће сутра отићи у школу2 нео ка Пе изјутра. Са тиме што је сам написао! Или ба + нат код куће, а јавити да је болестан. Било , слим, лрутарски., мада не и добар пример за

. школски писмени задатак."