Književne novine

ПЕСНИћЋ У 1050) СВЕТЛОСТИ

Станислав Винавер:

„ЕВРОПСКА НОБ И ДРУГЕ ПЕСМЕ“,

СКЗ, Београд, 1973.

КАД СЕ ПОЈАВИЛА Винаверова збирка „Варош злих волшебника" 1920. године, песников пријатељ Тодор Манојловић писао је у часопису „Мисао": „Прави мотив Винаверове поезије је његово метафизичко осећање живота, његов трансцендентни однос према Васиони. Песник осећа да се оно највише и последње не може више изразити речима и призива звукове, музику, као праве тумаче тајне; И његова песма постаје музикална, не само по ритму и каденцији... већ по својој целој концеп цији и идеолотији". Манојловићево дубоко тумачење остало је за дуги низ година усамљено и неприхваћено. Чак и они критичари који су озбиљно писали о Винаверу имали су на уму првенствено његове пародије и хуморне песме.

Требало је да се појави „Европска ноћ и друге песме", у избору и са предговором Миодрага Павловића, па да интелектуални, музикални и метафизички Винавер васкрене из заборава и наметне нам се као изванредан песник. Павловић је у односу на Тодора Манојловића био у бољој ситуацији јер је песник своје најзрелије стихове написао после „Вароши злих волшебника". Аутор је искористио ово преимућство у потпуности: анализирао је целокупно поетско дело Станислава Винавера откривајући у њему ону основну реФлексивну линију која је била задуго потиснута или рђаво схваћена. Павловић извлачи закључке увек после интерпретације и стога његов суд делује веома образложено. А тај његов суд је недвосмислен: аутор „Европске ноћи" је прворазредан песник, творац низа песама које иду у ред најспиритуалнијих остварења наше поезије: „Као метафизички песник Винавер се тешко отвара, тешко је приступачан и мало привлачан. Његови видици су максимално широки и узвишени, душа понекад дечија. Какав леп спрег особина... Неколике Винаверове песме су право благо наше поезије". Танано тумачење песама, њихових семантичких слојева и музичких структура, омогућава нам да заједно са критичарем уђемо у лавиринте песникоБог израза. Мако нам Павловићев суперлативом изражен суд о Винаверу као мисаоном песнику без премца изгледа мало претеран, остаје чињеница да је овакав Винавер, дат у Павловићевом избору и осветљен у његовој критичкој перспективи, много бољи песник но што се досад мислило. Читајући га у контексту критичаревих тумачења, откривамо многе значајне, раније недовољно испитане аспекте његовог дела. А то је сасвим довољно да оправда појаву једне овако конципиране књиге, Критичар успева, дакле, да одстрани све погрешне и застареле приступе Винаверу песнику и да га протумачи на нов начин.

У Винаверовом делу постоји мноштво различитих, али ипак сродних елемената: музикалност француског симболизма, мистика руских симболиста, Бергсопова вера у надмоћ интуиције над разумом, експресионистичка преданост космичком и (такође експресионистички) екстатичан однос према свету. Све те тежње међусобно су блиске по модерном духу који оваплоћују, све оне потичу са извора бодлеровских и постбодлеровских и значе раскид са традиционалним певањем. „Ми смо сви експресионисте, говорио је Винавер. Ми сви изимамо стварност за средство “вога ства рања. Ми смо ствараоци као што је и природа". Из ове побуне против реалистичке уметности, из побуне инспирисане Рембоом, зачела се Винаверова поетска мисао и одлетела у васионска пространства где је нашла свој дом. Годинама је говорио о метафизичком карактеру своје поезије, о космичким преокупацијама које су обузимале његов дух, али мало ко је хтео да га слуша. У ствари, Винавер је међу

КРИЖЕВНЕ НОВИНЕ 8

КРИТИКА

СТАНИСЛАВ ВУК ВИНАВЕР МИЛАТОВИЋ

првима код нас на теоријском плану сазнао и на поетском плану изразио модерне тежње европске поезије после Бодлера. За њега језик није средство саопштавања логичких истина, већ највиши песнички циљ. Језик је он учинио централном катеторијом своје естетике и поетике. Тај музикално схваћени, ритмички оживљени, усталасани језик даје многим његовим песмама изузетну вредност. Тајна је Винаверова у томе што је спојио космичку мисаоност са музикалношћу стиха. За разлику од епског стила и сваког традиционалног лиризма где је важна појединачна реч, Винавер је градио бујице стихова повезаних чврстом мелодиозном и асоцијативном везом. Али ова вербална музика сквпава нешто што је тако дуго било занемарено: песникову дубоку мисао која је хтела да се оваплоти изван свих калупа дучићевске реторике. Винавер често расправља у својим есејима о проблему духовног, чак и мистичног у лирици. Под овим изразима вафља разумети не неке строго филозофске појмове, изражену усмереност ка области чисте мисли и визије.

Павловићев избор из свих Винаверових збирки објављених после првог светског рата („Вароши злих волшебника", „Чувара. света", „Европске ноћи“ и „Ратних другова") управо потврђује повезаност Винаверових теоријских захтева и песничких остварења. Он је Винавера, аутора „најменталнијих и најсублимнијих стихова", како је давно рекао Црњански, детаљно испитао осветливши при том његов изузетни смисао за поетску апстракцију. Винавер је сада поново међу нама, ближи савременом читаоцу; ближи и већи него што је то раније изгледало.

Павле Зорић

ДОКАЗ УСАВРШАВАЊА МЕТОДА

Босиљка Пушић: „ПРИВИД ИГРЕ“, „Свјетлост“, Сарајево, 1973.

У АРУГОЈ књизи Босиљке Пушић читалац ће наћи песама са исфорсираним, тачније речено измишљеним значењем, песама насталих из апстрактног мишљења којем је ова песникиња очито невична (циклус „Говорења без речи"); наћи ће песама у којима нас песникиња извештава о извесним својим стањима повишене емоционалне температуре, о питањима која је муче а одговори на њих имали би само за њу значаја (у циклусу „Златни круг"); и наћи ће, најзад, читалац у овој књизи још доста песама са вербалним ткањем без добрих разлога (у споменута два последња циклуса збирке, па и ван њих). Има, међутим, у овој збирци и један леп напор да се јасно и разложно конципира оно што се хоће рећи, да се то спроведе из циклуса у циклус; има довољно доказа да пе сникиња свој поступак усавршава; више је него јасан њен, углавном успешан, покушај да своју књигу чврсто и депо компонује. Ова је, дакле, књига пре свега сведочанство | песникињиног напора да свој постојећи песнички дар што поузданије култивише.

То је култивисање код ње, мање-више, резултат усавршавања метода, усавршавања које се, готово по степенима развоја, готово у континуитету, да сагледати у пр. вом, другом, трећем и петом циклусу ње не збирке. Реч је о вербалној кондензацији, о процесу сазревања Од метафоре, која је понекад фигуративним песничким језиком саопштена мисао а најчешће пука квалификација појава и стања у песникињи и око ње, до песме схваћене и изведене као продужена метафора, до песме

која анализирајући и привидно раслоја- |

вајући једну појаву доноси идеју о пуноћи и о сложености и сведочи о зрелости у виђењу целог низа појава у човекошом животу. И, што је најзанимљивије, тај се методолошки развој у споменутим циклусима збива на значењском терену за ту сврху веома неподесном: песникиња, намме, говори о поезији, системом песничких или, ако хоћемо, поетских квалификација миљеа оживљава раван на којој се песма рађа, упућује на низ животних ситуација

већ поетски.

с којима се мучно песничко опредељење може поистоветити, саопштава једну сво-

ју, доста прецизно изражену, поетику и обелодањује њене практичне _ резултате. Њен је успех самим тим већи: на једном доста ексклузивном терену, у оквирима теме саме по себи превасходно литерарне и, скоро бисмо смесли рећи, папирнате, песникиња је створила чисту и животну поезију.

Ако бисмо највиши артистички домет ове збирке тражили био би то циклус (у ствари песма из четири дела) „Метаморфозе". Он је последња и, у естетском смислу, највиша фаза процеса усавршавања који смо споменули. Рекли бисмо да су песникињине шансе управо ту, у тој врсти кондензације. С тим, што не треба погрешно схватити: естетски резултат не произлази из пуке вербалне аскезе, али може произаћи ако се сложено значење на вер: бално аскетски начин саопштава. Није случајно речено ла је поезија најкондензованији облик вербалне експресије.

Богдан А. Поповић

УСПЕШАН ЗАВЕСЛА Ј У АНТЕРАТУРУ _

| Вук Милатовић: ~ ВЕЧЕРАМО СПРАМ ЗВЕЗДА“,

Просвета“, Београд, 1973. -

»

АКО СЕ ОДАУЧИМО за један од поузда. нијих начина процењивања првих збирки младих песника — да проналазимо оно што у њима није почетничко — запазићемо да у књизи Вука Милатовића „Вечерамо спрам звезда" поједини основни елементи, или предуслови, модерног песничког говора показују да је реч и о даровитом и о већ солидно припремљеном ствараоцу. Нема, наиме, код овог младог писца оног комплекса потребе, иначе тако честе кад се закорачује у литературу, да се каже све, да се исконструише и искаске читава животна и песничка филозофија, да се пева само о најопштијим стварима и преокупацијама, да се разрешавају искључиво најкрупније дилеме.

Пре би се код аутора ове збирке могле пронаћи неке позитивне одлике младалачког, па у томе смислу и почетничкот, песвичког подухвата, а оне су најчешће у виду потребе да се што боље и тачније од: реде мисаони оквири песама, и да се кроз напор стваралачког самоиспитивања докуче исходиште, смисао, функције и могућности песничког чина. Милатовић је — У првом делу књиге, нарочито — заокупљен недоумицом око судбине песничких несаница и интелектуалних трагања; до скептичних закључака долази кад размишља да ли ће оставити било каквог трага мукотрпна ствараочева понирања до суштина људског трајања. Једно је од његових опсесивних питања: хоће ли песникова суптилна, некад и упозоравајућа, сазнања о човековој самоћи и угрожености имати какву употребну вредност, макар у најширем смислу, или бар накнадно, или ће, како аутор каже, уместо песника неко други проговорити. Писац сепритом и са дозом полемичности одређује према неким, у нашој новијој поезији добро познатим, ставовима и песничким исказима о овако постављеним релацијама и питањима.

Подстицајне и плодотворне недоумице и полемичности осећају се и у другим елементима Милатовићеве збирке, пре свега у начину мисаоног обликовања и заокруживања, основних тема, или, још тачније, значењског усмерења, оне везивне нити која успешно обједињује и међусобно мотивише текстове ове књиге. Узимајући за један број песама мотиве који су у'нашој новијој поезији врло чести, мотиве путовања, пловидбе, бробења, изгнанства, луталаштва, повратка (и сами су наслови целина књиге у том смислу занимљиви: „На осведоченом путу", „Изнајмљени простор", „На крају пута"), као окосницу потодну да прими симболична значења о животу, и о уметничком стварању као ознаци и потврди живота, писац се већ у најопштијим релацијама дистанцирао од појединих категорија песника сличног тематског опредељења.

Брођење и путовање као врло широке и обухватне метафоре — са свим оним

Драгиша Крунић Крпењача п шенис

Опростите што вам не иитирам Канта. Мајаковског, Фројда, Шоа, Вили Бранта, Што не знам ни реч из Сартр-арсенала,

и што су ми знања из поезије мала.

Опростите за изразе „снобови" и „кола", | “

„мућкање“, „барабе“, „флинте оба пола“, што у песме ћушкам чекић и шрафове ; 4.

и што људе делим на „дрипце“ и „лафове“.

Опростите што не трошим „шивепс" и вотку,

што одгајам децу бунтовну — не кротку, што не схватам чудне битке за тираже и што сам умазани мајстор. — из гараже:

ПЛЕХАНА НОСТАЛГИЈА

Знам, биће вам смешно када једног дана због мириса траве и смрада октана свој сав алат прљав од тара и уља прогласим за део савременог муља.

Тада ћу све споне са машинском халом да срушим за бивак — себи огвожћалом. Биће то: самотњак, приземљуша кућа

У пољу, ко хумка од блата и прућа.

Ту ћу се лечити од техничке море! Без напада кашља у будилник-зоре, раднота налога, челичних капила. увоштених људи, јагме и тапија.

А место бицикла, кад се сутон хвата, појахаћу чило подивљалог хата,

и јездићу са њим, уморан — од смеха. Са плућима као два ковачка меха!

Знам, биће вам смешно кад се једног дана, због навике тела на снагу октана,

ја, чедо машина и злокобног уља,

вратим у сужањство сопственога муља!

СНОВИБЕЊА

У сулудој жељи да савладам слова И осветлим душу у прикрајку тамном, Разапет од неба до фабричког крова, Видим: јазбина се назире подамном У сулудој жељи да савладам слова!

Немуштим језиком тада ивилим: Песмо! Да ми својим блеском дан од 'ноћи ствара, А она се јави свита у повесмо,

К'о у маглу зрачак зарђалог фара, Немуштим језиком тада. цвилим: Песма!

Ти махнити сужњи — мисли испод коре.

У ноћи ме несном прену као ђака.

Над штурим разумом победу изборе, Гурну у амбисе, дигну до облака,

Ти махнити сужњи — мисли испод коре.

А зором, ја, ор'о с крилима тетреба, Загракћем на звезде што су ван дохвита И, као метеор одбачен од неба.

Паднем у буњиште справа и алата.

Зором, ја орао с крилима тетреба!

многобројним ситуацијама које овакви мотиви подразумевају — обично пружају могућности да се — у оном слоју који се приближава дискурзивности — закључи да исход одисеје, дакле и појединачног и свеколиког напора, даје смисао непредвид љивом и ризичном току, или, пак, да се сугерира друкчији став: како је сам чин брођБења важнији од циља. Вук Милатовић, међутим, друкчије се опредељујући, на једном. месту и директно каже да је одговор дат пре пловид бе. Но таквим поимањем односа између трајања и исхода он не затвара проблем, не заокружује сплет узрока и последица, не мири се са делимично прихваћеним фатализмом на начин који би спутавао или обесмишљавао песму, већ полази од овог фаталистичког осећања У хватању обичних, једва приметних али разноврсних, деликатних и драматичних, пи ДРВИЈА човекове спутаности и тескобе. И односом према језику овај песник уверава у способност да убудуће — а то је можда и најважније уочити у првој књизи стихова — још комплексније захвата сложене песничке теме. Ситунрајући и тематику песама и своје инспирације између реалних, појавних животних манифестација, на једној страни, и митских ре лација и реминисценција, на другој, песник се определио за један адекватан, богат, полифоничан песнички говор, који не пристаје ни на једну од данас присутних крајности; ни на огољену симболику која карактерише једну струју наше савремене поезије, ма колико овај облик симболике био на први поглед заводљив, нити на значењима осиромашену мелодиозност традиционалног певања. Мада би строга анализа, која би губила из вида условности и релативности критеријума за оцењивање песничких квалитета, и занемарила окол-

· ност да је збирка „Вечерамо спрам зве-

зда" младалачка књига, запазила да код писца још увек има недовршених и непрецизних структурирања метафорских низова и местимично превише затворене, произвољне и скоро приватне, симболике — не би требало оклевати са поверењем у таленат и потенцијале овог песника.

Чедомир Мирковић