Književne novine

ТЕЛЕВИЗИЈА

МАЛА АНАТОМИЈА ПАЕВИЗИЈСКИХ ВЕСТИ

НЕМА ТОГ ЧОВЕКА који, после само два минута „теоретског" размишљања о телевизији, неће Доћи до неопозиво тачног закључка како је такозвана „осма сила" извршила револуционарна – предом у подручју комуницирања, односно да након њене историјске појаве престају да важе тра: ДАиционалне формуле о изеормацијама и, још више, о уобичајеним начинима њиховог контроАмсања: способност телевизије да одређена збивања, од фудбалских утакмица до државелх удара, емитује на даљину и у исто време, учинила је сваког поседника „малог екрана" правим грађанином света.

. Невоља са овом констатацијом није у томе што она не одговара истини у теоретском смислу, већ у томе што је брзоплета са практичне тачке гледишта: јер, наоружан сазнањем да је гледање телевизије исто што и врхунац информисаноста, п то информисаности на нов — „дубински" — начин, наш поседник „малог екрана" помно прати телевизијске информативне емисије и, чудног ли преокрета, после извесног времена открива да та корисва навика све више раземја код њега страст према куповању новина. Констатујући да је ова нова потреба за гомилама штампане хартије природна и неотклоњива, нешто као узимање хране и воде, наш приврженик „осме силе“ отвара врата лако разумљиве истине: теорија о телевизији као моћном средству инфорумасања нема сувише додирних тачака са уобичајеном праксом телевизијских информативних емисија или, што је исто, наша заједничка свест о могућ ностима пуне информисаности уз телевизију почетна је позициЈа од које се, принципијелно али и свакодневно, полази у послу постепеног укидања протока информација кроз телевизијску ка-

· тодну цев.

Практично, то значи да гледање телевизијсках информативних емисија јесте чека врста друштвеног уговора", којим се једна страна — телевизијски гледаоци — унапред одриче информација у замену за уверење да је информисана. Гледајући телевизијске информативне емисаје ви, додуше, сазнајете да се тамо негде води рат или да је управо у току важна политичка акција, али је таква порука, под један, увек вербална им, под два, увек у супротности са истовременим визуелним садржајем информације која вам се уз вербалну поруку нуди и која је, по неком неписаном гвозденом закону, вредносно једнака свакој другој анформаци ја у свом низу — једино што стварно закључујете уз помоћ телевизијских информативних емисија Јесте, грубо речено, чињеница да Људи седе на састанцима л пију киселу воду.Из те и такве њихове активности, која се чини универзалном и неосетљивом на све баријере модерног света, вешт телевизијски водитељ је у стању да извуче збиља спектакуларне закључке, па је, изгледа, крајњи резултат читавог процеса гледања телевизијских информативних емисија у томе да се људа индоктринирају уз визуелни тест са киселом водом.

Иако ванредно ефикасан, овај систем нужно почива на стакле-

ним ногама. Довољна је минимална неопрезност да би се он срушио, па, зато, најистакнутиа-

ји међу волитељима телевазијских информативних емисија не само да од погледа камера склањају своје психичка неспремне или _ инлиспониране _ сараднике (познат је пример једног нашег телеемзијског новинара чије текстове обавезно чита водитељ, док он чита само агенцијске вести) него из својих програма, увек када је то могуће, избацују извештаје о спортским резултатима, јер се о њима не може рећи ништа друго до то што јесу, а по. датак да је падала киша претварају у закључак како је време стабилно у сммелу падавина. Веровати је да је овакво стање телевизмтског информисања само наша домаћа привилегија, то јест релак производ неспособности овлашњих телевизијских новинара, израз је или зле воље или крајње необавештеноста. Јер, из недарног написа у једном римском часопису сазнајгло да је, на пример. ситуација италијанске телевизије још много гоћа ни да неких сто пелесет тамошњих уредника инфоомативних емисија служи углавном зато како би спречило ла се на екрану у виду инфотмације појави било шта лото осим пресепања зрпим и руковања зваетчника, те да, тако, нема ничег чудног ни у по

датку како је прошлог лета, управо у време епидемије колере, један од најистакнутијих италијанских телевизијских коментатора био доведен до ивице нервног слома када је у току пар дана морао да пред камерама прочита седам подједнако безначајних телеграма (како сте, како жена а деца, примите изразе мог особитог поштовања) једне важне личности другим важним личностима. Ова нас трагикомична анегдота упозорава да је пробојност телевизије подједнака у разАичитим друштвеним системима и да су различите друштвене сое„лне подједнако свесне те про. бојности, то јест чињенице како је прекид затвореног круга информисања путем телевизије често сам довољан да изазове друштвени потрес великих размера.

Природно да је у таквој ситуацији, када промена начина информисања без обзира на смер може бита разорни детонатор са несагледивим друштвеним последицама, за сваку телевлзију, поред контроле информација, вечно императивна и контрола информатора: све телевизије на свету личе једна на другу, а свака на организацију која ће заувек остати. идеал тајним службама, министарствима рата и цркви.

Но, време је да поставимо пе тање које се очекује: нису ли сви ови закључци ипак претерани2г Сумња која се у поводу њих може јавити сасвим је разумна: извесно је, наиме, да не само захваљујући телевизији и упркос разелтм песимистичким закерањима, живимо у времену ако не тоталне, а оно бар ванредно „густе" информисаности. Развијеност средстава модерног саобраћа-

стално подстичу. Самим се тим штампа, оолм природне упућености на теосну сарадњу са људима из специјализованих информативвих служби (случај „Пентагонсках папира",случај „Вотерген"), претвара у посебну, можда и најразвијенију асоцијацију за прикупљање тајних података, а отвореност светског тржишта штампе чини резултате таквог њеног деловања доступне свима и од-

"мах: некадашњи шапилографиса-

ни билтени „само за интерну употребу", чији је циљ био да се одређекл број „посвећених" упути у тајне које „нису за јавност", изгледају данас помало смешни и сасвим превазиђени, јер се у њима налазе само такве „тајне"

које су сувише будаласте да би

их неки лист објавио.

Ако све ово имамо у виду, постаје нам још загонетније узбуђивање око телевизијских пропуста У информисању: уколико је незадовољан телевизијским вестима човек само треба да сачека јутро и да из новина исцрпно сазна све о ратовима, оставкама, хапшпенњма, убиствима, премијерама и, што је нарочито важно, спортским резултатима. Штавише, он вије осуђен на само један извор информисања и може, уколико је по природи неповерљив, упоређивати обраду вести у два листа или елше листова, а, исто тако, увек му стоје на располагању листови из иностранства и емисије вести малог милизна радио-станица. Коначно, може отпутовати на лице места. Избор је широк,

У таквој ситуацији све иде у прилог дефиницији како је сиромаштво телевизијског информпсања ствар која треба најпре да забрине саму телевизију. Видимо, међутим, да се она помно брине управо о супротном. Та привидна нелогичност нас директно уводи у суштину разлике између информације презентиране путем штампе и чнформације пласиране телевизијом, односно, да сас вим уопштимо, између традиционалних начина информисања и информисања телевизијском сликом. Рекосмо да човек, уколико нема поверења у расположива

ГЛЕДАОЦИ ОНО што СЕ ЗБИВА НА ЕКРАНУ ПРАТЕ М ТУМАЧЕ СХОДНО СВОЈОЈ РАЗЛИЧИТОЈ ДРУШТВЕНОЈ И ЉУДСКОЈ СИТУАЦИЈИ

ја и отвореност већине светских граница чине сваку тачку на земљи подједнако доступном, па је, у околностима модерне туристичке сеобе народа, сасвим мало ствари о којама је информисање тешко и сасвим мало чињеница које не круже меридијанима. Чак је и та минамална тешкоћа у превазилажењу _ некалашњих интернацлоналних баријера сас вим релативна: у условима тренутне светске политичке ситуације (која је још увек блоковски одређена) и, можда још више, у условима све беспоштедније бор бе на светском тржишту енертије и добара (где сваки непредвиђени поремећај изазива кризу планетарних размера), разне специјалистачке информативне службе стално добијају на значају. Њихова способност да добаве податке о новој јапанској легури, модној колекцији коју припрема Карден, експериментима који се врше у фабрици аутомобила Волво или, најзад, о тајним разговорима политичара на највишем нивоу, готово је запањујућа по тачноста и ефикасности и изазива код бројних аматера жељу за имитирањем: недавно су два британска „хипика" ишла унаоколо по овлашњим аеродромима и бележили бројеве авмона под. мотивацијом да им је то хоби.

У читав тај систем јавног и тајног, природног и вештачки азазваног кружења информација укључује се, најзад, и штампа: оштра конкурентска борба са телевизијом, између осталот и нај моћнијом модерном индустријом забаве, пристлила. је традиционалне медије комуницирања не само да евилентну глад за информацијама задовољавају, већ и да је

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ. 10

средства информисања, укључујући и телевазију, релативно лако може доспети на место „где се ради радња", али, запитајмо се, зашто би он то учинио уколико га се ствар интимно не тиче (породични разлози) или уколико није „мало онако": информација која се стекне на тај начин корасна је и могућа искључиво у личној употреби. '

Обавештавање путем штампе је информисање на такозвани, употребимо „маклуановски" израз, „топли“ начин; вест у новинама, независно од тога да ли је пласирана текстом или сликом, у потпуности је испуњена одређеним значењем и њу читалац, без обзира какво лепо мишљење имао о себи, шрама у облику који му се нуди: када, узмимо тај пример из домаће штампе, откријете да у вестима о недавним ратним сукобима у једном делу света одређена зараћена страна губи иако пише да добија, онда је то, ипак, садржај који примамо по жељи новинара и уредника листа. Нема, исто тако, никакве дилеме у погледу чињенице да ће слика и опис стравичне саобраћајне несреће изазвати У свима нама осећај мучнине или сажаљења, исто као што ће. податак о некаквим магнетофонским тракама са којих се може чути много тога у веза са лажирањем једне изборне кампање побудита разумљиво интересовање сваког иоле знатижељнот читаоца новина, али, у томе је суштина, већина тих информација изазива, уколико уопште изазива, само парцијалне, одвојене и спепцајализоване (па, самим ТИМ, и предвидљиве) реакције: вести о спортским „резултатима потпуно су ирелевантне за танкоћуте љубитеље флауте, а вести о усевима немају великог зчачаја за смотом и несташицом бензина изморене

учеснике _ градског – саобраћаја. Но, те исте информације презентиране путем телевизије азазивају сасвим другачије и, што је од посебне важности, опште, а не предвидљиве реакције: идеја 3а овај текст родила се у тренутку када је вест, емитована у нашем „Аневнику", о тешкоћама пољо-

· привредних произвођача у про

даји прошлогодишњег рода јабука (уз стални раст цена тог воћа. у малопродаји им бесмислен увоз) узбудила до максимума једну случајно сакупљену трупу уд у којој, касније се испостаБило, нико није био љубитељ ја-

бука.

Тајна се полако открива: информисање путем телевизије 54 гачије је од осталих начина, ли5 муницирања по томе што дејст к телевизијске слике, које теоре; тичари дефикшшу као „тактилно_ и „дубинско", изазива Код Ко мената · телевизијског програз добро познату потреоу за а ним учествовањем: гледање тел б визијских преноса важних ФУ балских утакмица опасно је за срчане болеснике, чак и ако су потпуно индиферентвм У односу на овај спорт. У том учешћу, којим се телевизијска О ИЕ

жује" нашу личност, – лан, КА се као природна по следица оно тако често истицано јединство гледалаца испред пет хуцавог екрана, јединство упрко. њиховој међусобној просторној, социјалној, националној или културној удаљености, али — то једанство никада вије и једноликост у једном схватању садржаја. телевизијске слике, већ само здруженост у акцији.

Гледајући, на телевизији, рецимо, сурове ратне призоре, ви видите да је и ваш најнепосред; нији сусед пред екраном подјед-

нако 'узбуђен, али истовремено са блатам ужасом откривате да осећа-

оно што код вас изазива. ње дубоке потиштености њега ис= пуњава чудном живошћу, чак а сељем, можда и егзалтацијом. = таквој констелацији телевизијске слике нема информације за коју можете бити сигурни да ће је телевизијска гледаоци | „правмлно" схватити: јер, ако је теловизија њихов „продужетак, али не „продужетак" овог или оног чуда у линеарном смислу него вишеструки „продужетак“ читаво: сензорног апарата, сасвим је при-

» родно да се они према одређеној

информацији односе аклавно са становишта своје друштвене и хуманистичке ситуације — човек на телевизији често види и више

и дубље, а нарочито и другачије

од онога што му се приказује.

На телевигаји је чак и георетски немогуће оно што је тако

нормално у случају штампе: без обзира, наиме, колико била брижљива обрада информације

нико не може уреднику телевизијских свести гарантовати оно што уредник новинске градске хроншке захтева од свог извештача са пајаце — да конзументи приме информацију онако како та ми желимо. Умирујућа анализа једног телевизијског хроничара о ситуацији на тржишту нафте и довољним резервама овог енергетског горива изазвала је недавно још веће узбуђење пред бензаским пумпама.

Стављена у тако комплакован положај, где је свака информација и даље двосекли мач, где У најобичнијој вести најпросечнији гледалац може открити манипулативни „ђаскетопипа", телевизија се понаша најбоље како уме и може: из својих информативних емисаја систематски елиминише сваки сувишак слободног протока информација, те дуготрајније посматрање ових програма изазива утисак као да се заправо ништа и не догађа, или, нешто другачије, као да се све већ дотодило — пасионирани конзумент телевизијсках вести подједнако је запањен и чињеницом да возови још саобраћају исто као и чињеницом да возови још касне. Из тих разлога је најбоља телевизијска информативна емисија сна која, у одређеним интервалима, обавештава гледаоце о будућем програму „малих екрана": у случају ове емлсије, која говори о стварима које ће се тек. догодити, немогуће је информацију заменити коментаром о њој из простог разлога јер тада нико не би гледао телевизијски програм будућа да априорни став о некој ствари аутоматски блокира жељу да се у њој учествује. Зато је, с друге стране, телевизија тако шокантна када, сходно својој правој природи, укључа гледаоце у стварни процес информисања: оно што нас присиљава да постанемо део збивања у које нас телевизија „укључује“ није само примамљивост тог збивања, јер чега има примамљивог у посматрању драме отетот авиона или “ _ десетодневном . непрекидном предочавању сукоба полиције са екстремастима 'забарикадираним у једној вили, — већ механизам дејства телевизијске слике која није никад до краја испуњена значењем и коју никад не можете сагледати „до дна".

Богдан Тирнанић

МУЗИКА

ЗБОРТИК ЖРИСКА

МУЗИ·. Кроз ВЕКОВЕ

У ГАЛЕРИЈИ Српске академије наука и уметности управо је затворена изложба посвећена српској музици. Уз ову изложбу објављена је едиција „Српска музика кроз векове, зборник радова сарадника. Музиколошког института Српске академије наука и уметности. Како је наша музичка издавачка делатност више него оскудна, овај зборник, већи

самом својом појавом, представља културни догађБај. Опо што представља _ основни | квалитет зборника у целини јесте, пак,

добра мера између строго науч ног односа према материји и по требе да зборник, намењен пре свега посматрачу изложбе, најчешће заиптересованом | лаику, пружи на копцизан и једноставан начин релевантне податке. М чланку дра Драгутина Гостушког дефинише се појам и предмет музикологије и анализира музичка наука као модел интердисциплинарног метода истраживања. Залажући се за превазилажење поделе музикологије на историјску и систематску, Ар Тостушки посебно истиче синтетички карактер музиколошких ис траживања, посматрајући музику како у односу на природне тако и на друштвене науке. Посебно је интересантан прилаз односу музике и психологије, у којем се психологија посматра као граничан случај између природних и друштвених наука, као област која има највише изгледа да превазиће некад тако чврсте поделе у области научног мишљења. Аутор указује на велике услуге које у том погледу може пружити музикологија као мултидисципливарна наука. Ширина погледа и велика ерудиција омогућавају Гостушком да у неколико једноставно формулисаних реченица изнесе срж проблема односа му. зичке науке и најновијих струјања у научном мишљењу, пре све та у области семиологије. Члавак „Извори за проучавање старе црквене музике", са посебним одељком о старом нотном писму „О неумама", дра Димитрија Стефановића _ представља нам личност сву окренуту фундаменталним историјским истраживањима. Захваљујући пионирским напорима овог стручњака пронаБен је, дешифрован и научно 06рађен читав низ старих српских музичких рукописа „ који пемЕЛОд непроцењивог значаја за упозна-

вање _ музичког — стваралаштва доба нашег великог фреско слали карства.

Док је чланак дра Стефановића по својој историјској усмерености везан за духовну музику, временски оквири за које је ве-

зана тематика прилога Стане Бу- |

рић Клајн („Трагом музике У ХУШ веку"), односно дра Надежде Мосусове („Дело Корнелија Станковића ин романтизам"), омогућили су ауторима да већу пажњу посвете и световној музици. Кроз мноштво интеђесантних података аутори указују на дубоку повезаност почетака уметничког стваралаштва у нас са народним стваралаштвом, уводећи нас на тај начин у област етномузикологије и етнокореологије којој су посвећени прилози Ралмиле Пе тровић _„Етномузиколошка пооучавања" и Милице Илијин „Развој етнокореологије". Ови прилози имају посебан — друштвени значај јер: на научан и ангажован начин осветљавају област У којој влада извесна пометња. Наиме, често се пода народним стваралаштвом некритички под: разумевају новокомпоноване песме сумњиве вредности док се, с друге стране, понекад заузима а приори негативан став према фолклору који тобоже не може имати никакве везе са „озбиљним" стваралаштвом.

Прилози два млада сарадника Музиколошког института, Данице Петровић („Српско народно црк> вено појање и његови записивачи") и Ане Матовић („Рукописне збирке народних мелолија у Му зиколошком институту") допуњен освртом и на грађу која се чува у архивама Радио-Београда и Музичке академије, имају пре свега знатан фактогоафски и библиографски значај као систематизација извора и грађе за релевантна пооучавања,

Предговор који уводи читаопа у тематику зборника написао 1е акалемик Михаило Вукдраговић.

Назад, као посебну вредност едиције истакли бисмо да су сви чланци у пелини превелени на франпуски језик. На тај начин овај билингвални зборник постаје приступачан и типој мећународној културној јавности. Мора Кордић, Иванка Боглановић и Дафина Борђевић су превели текстове, коти су, због стручне терминолотије, постављали пред њих ве мале залатке.

Властимир Трајковић