Književne novine
0 удруживању | писаца у нашем друштву |
Наставак са 1. стране
нове може значити одрицања од Аруштвених функција, То се, додуше, не треба сасвим дословно схватити: књижевник не врши своју функцију кроз своје удружење као такво, него преко својих дјела, Свеједно самоуправном друштву нису, наравно, примје: рена рјешења по којима се друпштвене функције остварују институционално. Ту се негдје крију не: ки од најбитнијих елемената дијагнозе стања у умјетничким уд: ружењима.
Ваљало би потражити могућ ности да се посредством (књижевничког) удруживања створе такви увјети који би омогућили и поспјешили непосредно дјеловање писца као стваралачке инди видуе у друштву, Јер без становите друштвене акције што ће нам и писац и друштво писацаг У томе погледу преостаје да се много тога иницира и истражи: немамо вичијих искустава и никаквих мо: дела. које бисмо могли у некој ве1: мјери пренијети или усвоити. Ниједан истински стваралац у култури сигурно више не помишља на инструментализиране облике удружења у смислу трансмисија одозго на доле. Ствари су, у бити врло комплексне али и при: Аично једноставне: организациону структуру и друштвену (а и синдикалну) функцију треба напросто премјерит мјерилом рада, подврћи их критерију радноге' фекта, културног и друштвеног. Тада их можемо интегрирати у шире оквире удруженог рада самоуправљача, водећи рачуна о посебности посла о којем је ријеч. У томе погледу ос" нивање интересних зајеница културе нуди многе, сасвим нове могућности: питање је, међутим, како и колико ћемо у постојећим стањима, с уврије женим неповјерењима и скепсама — знати и моћи искористити шансу коју оне пружају.
8) Књижевничка друштва и Савез писаца немају право да својим члановима намећу неке обвезују ће и свеважеће естетске норме или изборе: ту позитивну тековину, коју су наши писци и наше друт:тво у пјелини изборили од 1948. Ао данас Конгрес би морао потвранти и повући из ње све одговарајуће конзеквенце. Не смијемо, међутим, изгубити из вида да У нас писци не спроводе у одтоварајућој мјери расправе о станови: тим појавама нашег друштвеног и културног живота, не само из ван него ни унутар организације у коју су учлањени: апстинирајући тако од јавног разматрања и опјењивања појединих ствари, ос" тавља се — хтијући или не хтијући — другим тијелима, форумима и СА. прилика да једнострано до" носе ошјене и санкције. С друге стране фрустрација јавне ријечи и акције у јавности даје подстрека чаршијском, кулоарском и каванском менталитету, ко ји у нас узима неслућене размјепе. Тлас м дјеловање књижевнич“ ких удружења не досиже тако до оних разина на којима се уобличују друштвене одлуке и опредјељења. Изолирани, међусобно у су“ кобима и трвењима различите нарави (естетским, идејним, националним и, најчешће, особним), пи сти остају по страни: то је штета за њих саме, јер без икаква утјецала у стварности и на стварност губе стваралачки однос према тој истој стварности, а није корист ни за друштво којем остају ус краћени они имагинативел и ино: вативни елементи културног стваралшитва коти моделићђају и битно потичу дрттитвени наптедак.
Предраг Матвејевић
Писац и књижевност
у самоуправном друштву
Наставак са 1. стране
књижевности, као и однос писаца према њима, и шта би евентуално требало учинити да се ти односи побољшају2 Какво: место треба да заузимају писци у самоуправним и интересним заједницама и како то место обезбедитиг гири 5, Да ли сматрате да има довољно облика културног и књи-
жевнот рада кроз које се афир-
маше писац, књига и жњижевност (издавачких кућа, радио пи телевизијских студија, културно“ „књижевних трибина, часописа, листова итд.)2 Да ли треба тражи» ти и наћи и нове облике презентирања књижевне речи и који су 702 Како успоставити најбољу мо• гућу сарадњу са свим оним установама и људима који се такође баве популарисањем књиге и књи-
жевности (библиотекари, професо“ ри књижевности, књижари, пред ставници културно-просветних за“ једница, руководиоци радничких „Универзитета итд. Како књигу
__ још више приближити радном чо-
веку2
6. Шта мислите о социјалном осигурању, систему награђивања, жиријима. и односу издавача и ре“ дакција телевизије, радија, листо“ ва и часописа према писцима и шта би у томе могло да се побољша2 Да ли има (и где) монопола и приватизације на местима где се валоризује књижевни рад и како то спречити» |
7. Које (бисте нам сугестије
могли пружити поред свега што је поменуто у претходним пита» њима, а односи се на побољшање положаја писаца и књижевности у самоуправном друштву као и усавршавању односа у овом дру-“ штву уопште захваљујући активности писаца.
8. Да ли бисте узели учешћа у припремама и раду Конгреса и о којој бисте теми говорили на
· њему. (Подразумева се да би Вам
Удружење прибавило све потреб“ не материјале за иступање.)
„Анкета је — судећи по одговорима на питања, редоследом којим су та питања постављена показала следеће.
— Већи део анкетираних сматра да треба мењати досадашњи начин удруживања, пре свега због ефикасности рада књижевничке организације; међутим, још је тешко сагледати шему која би ово постигла.
Постоје занимљиви предлози да се писци у оквиру Удружења непосредније повежу са произвоБачима књиге (издавачима) као и са пунктовима са којих се књига пласира (са књижарима, библиотекарима, представницима читалаца). Анкетирани посебно наглашавају потребу за већом међурепубличком сарадњом која је последњих година, изузимајући мањи број манифестација, посустала.
У мањем броју одговора писци се изјашњавају и за удруживање по естетским афинитетима, знатно
већи број је против оваквог удру-
живања јер сматра да би то неминовно довело до групашења. — Анкетирани су сагласни У томе да пре свега писац, а затим и удружење писаца, мора да има ширу друштвену функцију. Постојеће несугласице писаца сматрају, пре свега, приватним проблемом и залажу се за заједничко друштвено иступање, Писци треба да се боре за свој бољи и реалнији друштвени статус, али и
друштво има право да поставља
захтеве писцима. Отворена књига на столу на много начина обавезује. — Анкетирани сматрају да су се писци увек окупљали око прогресивних идеја, односно око идеја које су им заједничке. Писци би морали да се укључе у процес удруженог рада, јер је интерес друштва и књижевника идентичан. = У повезивању са читаоцима треба ићи што више на директне контакте читалаца и писаца, а посебно треба обратити пажњу на просвету. Проблем књиге је пре света просветни проблем, а када се решава у простору културе готово би се могло рећи да се решава на маргинама.
— Највећи део анкетираних је незадовољан обимом издавачких планова и бројем радио и ТВ емисија које су посвећене литератури. Такође сматрају да треба проналазити нове форме популарисања књиге и књижевности. Најзад, наглашавају да би ваљало учинити велики напор да библиотеке делују активније. Пошто су библиотеке у незавидном материјалном положају и не прате. до-. вољно текућу литературу, ваљало би учинити напор да сарадња издавача и библиотекара буде конструктивнија. Рубрике у новинама треба отворити више бележењу културних догађаја, а мање бележењу културних скандала.
— У одговорима на анкету књижевници доста простора посвећују проблему вредновања свог рада, исказујући мишљење да цена књижевног рада није пронаБена. Сматрају да има монополизма и приватизације и да би ту ваљало нешто учинити у оквиру друштвене акције. | “= Анкетирани сматрају да би се требало више позабавити фондовима заједница културе, друштвеним договорима, питањем омогућавања запошљавања писаца и бржег решавања стамбеног проблема. ј — Анкетирани се изјашњавају да би радо узели учешћа на,конгресу у оквиру тема које су побројане. њ–Ј ЈЕ ___Анкете спроведене у другим републичким и покрајинским УАружењима писаца показују врло сличне ставове.
Владимир Стојшин_
КЊИНЕВНЕНОВИНЕ = 2
ЛЕТОПИС ој
ДАЧА МАРАННИ
„ТЕРЕЗА ЛОПОВКА“ ЛАЧЕ МАРАВНИ
На популарном програму овогодишњег Феста, одржаном у био. скопу „Вук Караџаћ", приказан је, између осталих, и филм „Те реза лоповка" Карла ди Палме, сниман на основу романа познате италијанске књижевнице Даче Мараини, супруге још чувенијег писца Алберта Моравије. (Да је овај филм приказан на једном од главних програма, у Дому сан диката или „Козара“, можда би толико очекивани пар и дошао у Београд). Приказивање филма У Београду подударило се са објављивањем романа на ски језик.
Дача Мараини је свестрани писац и друштвени радник: паше књижевна дела разлачитих форми, бави се журнализмом н ис такнути је представник феминизма. Своје прво детињство провела је у Јапану, где јој је од 1943. до 1945. године породица била интернирана у један концентрапиони логор, јер је њен отац, по знати оријенталиста, био антифашиста. Са девет годана дошла је на Сицилију, где се сусрела са средњовековним односом мушка рца према жени. Почела је врло рано да пише, а већ дванаест го. дина супруга је Алберта Моравије
-и-заједно. с њим учествује у раду
левичарског Хроужења италијанских писаца. (У мају прошле године учествовала је на Конгресу ле вичарских италијанских писаца У Болоњи). О односу према свом мужу Дача Мараини истаче како су они врло много везани и врло слободни. Пре објављивања, читају једно другом своја дела, али без критике, јер мисле да свако треба да сачува свој лични изгаз. Моравија је, пак, више пеоимиста од своје супруге, која више верује у могућност измене Атудског друштва, Дача Маранини је основала и једно феминистичко позориште и, у копродукцији, написала п комад — на основу исповести жена радника = који се у њему изводи. Што се тиче романа „Тереза лоповка", по коме је снимљен филм са Моником Вити, он је
· написан на основу стварно посто
јећег прототипа. Личност коју је Дача Мараина описала није хтела да гледа филм, који је у ИтаАији постигао велики успех, да не би оживела ружне успомене. Дача Мараини је јунакињи свог романа, која не престаје да кра де делом из нужде а делом из навике, дала половину хонорара
жоји је добила за роман, али њој
је, та доста велика сума трајала само петнаестак дана, а онда је опет почела да краде.
Дача Мараини је као писац дбсад пет пута одговарала пред, судом, углавном због слободног ТИНА сексуалних проблема.
од њеним фрагилним изгледом, скрива се неуморни писац и лру штвени радник, који се изража ва на најразличитије могуће начине и готово увек изазива велику пажњу у јавности.
ЈУБМАЕЈ ЖЕЉКЕ РАЈНЕР
У Беотрадском позоришту на Теразијској сцени све музичке пред ставе изведене током минулих месец дана Сале су у знаку обе“ лежавања 30 година уметничког рада примадоне Жељке Рајнер.
Ова прослава, по своме карактеру и значењу, превазилази раз мере једног личног јубилеја и представља догађај културном животу Београда. Јер, ељка Рајнер није само првакиња Му“ зичке сцене овог театра већ и уметница чије су креације везане за афирмацију класичне оперете музичке комедије и мјузакла у нашој средини.
Предратни покушаји са оперетом нису дали резултате који би представљали традицију м основу на којој је могао почивати послератни развој ове популарне сценске форме у Београду. ОТУА је напор Теразијске сцене од самог почетка имао шире амбиције. Срећна околност је појава Жељке Рајнер, младе уметнице, прајатног гласа, изузетне музикалности, сценског шарма и посебног дара управо за ове врсте сценског израза. Захваљујући њеним незаборавним креашијама У „Веселој удовици", „Омави", „рро фици Марици", „Малој Флорами", „Хало, Доли", „Пољуби ме, Кети", „Виолинисти на крову" и „Розмари" музичка комедија, оперета и мјузикал подигнути су са нивоа разоноде у домен праве сценске уметности, Све то допринело је да Жељка Рајнер постане симбол Теразијске сцене.
Београдско позориште је про славу тридесетогодишњице уметничког рада и двадесет година деловања Жељке Рајнер на Тера. зијској сцени схватило као свој празник и обележило та веома достојанствено, али и топло, У знаку жеље целог ансамбла да се Жељка Рајнер, та дивна уметиаца не повуче и да настави своју богату и плодну уметничку каријеру. (П. Волк)
(ТО ПЕДЕСЕТ ГОДИНА. од РОЂЕЊА
|. В. СТАСОВА
Навршило се сто педесет го. дина од рођења Владимира Васиљевића Стасова (1824 — 1906), истакнутог руског културног радника ликовног и музичког критичара. Ова свестрана и енцикло педијски образована личност која се бавила и археологајом, фол клором и примењеном уметношћу, годинама је, под утицајем револуционарно-демократских _ крик тичких идеја Бјељинског, Чернишевског н Доброљубова, заузимала напредне ставове у борби за оно што је у уметности демократско и народно насупрот владајућем, официјелном академизму. Као присталаца реалистичке групе сликара „передвижници" борио се за победу њихових схва тања и написао студије о стваралаштву Рјепина, Верешчагина, Пе рова, Крамског. Исто тако, по жавао је реформистичке идеје "најзначајнијих представника руске музике Глинке, групе „Петорица“ и низа млабах композито· ра (А. Глазунова, А. Љадова, Н. Скрјабина), а написао је и биографије Глинке, Мусоргског, Бородина, Римског-Корсакова и Кју ија (једино се неправедно односио према неким делима Чајковског). Поводом сто педесете гтодитњице рођења овог великог просветитеља и демократе, у Москви, у Бољшом .театру, одржана је 30. јануара свечана академија, којој су присуствовали истакнути представници Марти је пи државе, на челу са чланом Политбироа ЦК кисС пП. Н. Дама То БИН реч о Стасову дала је министар за културу СССР-а Јекатерина
~“ ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ АЛЕКСАНДРА КААСА, КОЈИ ЈЕ НЕДАВНО ИМАО ИЗЛОЖБУ ПЛАКАТА И НАСЛОВНИХ СТРАНА У МУЗЕЈУ ПРИМЕЊЕНИХ УМЕТНОСТИ У БЕОГРАДУ
а 'је, између осталог, еј великог критича.
читаве многонацио налне совјетске сопајалистичке ултуре. Стасов се налазио у сре мишту уметничког живота Русије и тесним везама био повезан са свим најбољим у 0) • Реферат о теми „В. В. Стасов и музика" прочитао је доктор музикологије Ј. В. Келдиш, а предавање В. В. Стасов и ликовне уметнос — потпредседник Академи“ СР-а В. С. Кеме-
Футрцева, Кој рекла: „Ј ра је пр
А
сти" је уметности СС . ме Свечаној академији присус
ОВ. свОваљи су и делегати Немачке академије наука (из Немачке Де-
мократске Републике) на челу с председником академије _ Конра-
дом Волфом.
ТРИ ТОШЋЕ у „Анди“ И „РИГОЛЕТУ“
Гостовања Љиљане Молнар-Талајић увек бивају прворазредем до тађаји, који испуне београдску Оперу до последњег места, па је тако било и 20. јануара, кала је давана „Лида", омиљена и велика улога славне сарајевске примадо не, Већ смо имали прилике да видамо и слушамо њену Аиду и на нашој сцени, и да се дивимо њеном моћном гласу и Лажоћи којом суверено ваја, и У најви, шим положајима, „бесконачне фразе, које као чисти кристал блистају изнад ансамбла. Њен глас. је постао топлији и заобљенији и он сада женственије звучи, мада још ту м тамо — У прелазним тоновима најпре има грлени и, рекли бисмо, дечачки призвук. Њена Аида је сада, чини се, смиренија, мање дивља, 'с већим и потпунијим прегледом збшвања, али и с приметно већим
„о: р . ЕШ. ЈАММ СЕПСН-ЕТРЕ 5у0 ЕРЕРЕ:.
слободама, којима би се могао замерити, и у сценском погледу
(депласирана јавна манифестација бола на крају ТУ слике, када Амнерис „одводи" Радамеса, или зачуђујућа и готово мераклијска поза седења у току арије на Ниау), а и у музичком (нагле, и ус ред фразе, промене динамике, на рочито у армијама, које су иначе отпеване са чудесном сигурношНу, са задивљујућом лакоћом, са читавом скалом најтананијих пре дива и сенчења). Додајмо још само да смо овога пута приме тили извесна интонативна коле бања, која су, вероватно, последица премора, јер је уметница дав пре тога у Загребу певала Мими у „Боемима".
Друга гошћа била је Бисерка Цвејаћ као Амнерис, која је ОА4 прве своје појаве до последњег такта партитуре импоновала до: стојанственим ставом, коме је било све подређено и из којег је све произлазило: и њена наглашена женственост, и њена љубомора, и њена борба, и њена џатња. Владајући својим гласом про рачунато и, у иста мах, просипајући га спонтано, Бисерка Цвејић је још једном дала доказа о ве ликој вредностл њене Амнерис.
Трећи гост исте вечери, атиАно Планиншек, који је ко зна по који пут певао Радамеса, али као да је овога пута био свежији и расположенија.
Уместо најављене совјетске тошће (Евгеније Мирошченко) из ненадно се као Билда у „Риголету" 23. јануара појавила Бугарка Цветана Аршинкова, коју смо упознала у истој улози на два гостовања групе солиста Софијске опере током прошле године. Ова, певачица спада у тзв. „чи сте колоратуре, којих је све ма ње и које смо, тако рећи, почели да заборављамо. Кад их, пак, су: сретнемо, па још ако имају мио глас који је у срећној вези са симпатичном фигуром, онда оне с правом изазивају наше одушев љење.
Забележимо, на крају, да смо у овој представи видели читав низ дебитаната у малим улогама (Гали горића као Монтеронеа, Станковића као Чепрана, Којадиновићеву као Бовану, Сиришчевићеву као Пажа, Вукићевићеву као Грофицу Чепрано) који су, свако према свом гласу и својој спретности, изнели своје задатке корисно за целину представе,
Слободан Турлаков