Književne novine

"Ова књига од десет

из ДНЕВНИКА

АИСТАЈУЋИ КЊИГЕ,

И ОСТАЛО (1

ЗА БИОГРАФИЈУ УМЕТНИКА И ПРОТИВ ЊЕ

ВИШЕ СУ МИ се свиђали они уметници, који нису скривали своје животе и који су их казива: Ли, ако је то било потребно, она: ко како. су и трајали. Јер су ти животи и део стварања, удео ства: ралачкога чина, поистовећивање неко, па и када се покуша да се ИСПИШЕ идентификација дела — помишљам, како је удео био графскога масеријала, то јест у: део свакидашње свести творчеве, и готово неопходан да употпуни грађевину. Осим у оних стварала: ца, писаца, који много лажу у својим аутобиографијама, који мажу како им се свиђа, који молеришу и „скидају се до гола!" по потреби, онако, како се то у одређеном тренутку навијачима, или публици читалачкој, или приврженицима, свиђа. Таквих писа: ца има и у нас, а у последње неколике године по неко се од њих толико ИСПОВЕДА, а неубедљиво, да то постаје већ. особита баналност. Као што има и оних, који се скривају, а говорећи — како је њихов живот у њиховоме делу, у стиховима, у прози, што је, исто тако, иако на изглед другачије — МАЗАЊЕ. Волим што има и оних уметника који не'осећају потребу да било шта скривају из свога живота, који је, исто тако, и по унутрашњим неким перспективама, учествовао у гра: Ђењу њиховога дела.

Има у Бориса Пастернака то. га, то јест да је његов живот повезан са делом, као и у свакога правога писца, и да је готово нераскидивим везама то изукршта: но — дело пи живот, пламен тво раштва и задимљеност година. У поводу тога размишљања, а као изазов, и као увод у почетак разматрања те теме, јавља ми се ова књига: Александар Гладков: „Встречи с Пастернаком", а обја: вљена у Паризу, 15. маја 1973. године, где већ на почетку има фотос: Пастернак, Мејерхољд и Гла: дков. Јер је Гладков од 1934. до 1937. радио у позоришту Мејер. хољда, а после другога светскога рата, био је у логору неколико година. Познат као драмски писац, а имао је неку чудесну љубав за Бориса Леонидовича, кога је упознао у кући Мејерхољда 1936, а ближе био с њим од почетка но. вембра 1941, у Чистопољу, па све до смрти Пастернакове, ако се изузму године ·логора, наравно, табака има необичних тренутака, запамтљи вих, који казују многе мисли Па. стернакове, многе његове. дилеме, веровања, сумње, грешке и љуба: ви. Ја бих издвојио, онако узгред, неке варијанте као покушаје те ма и мотива од којих може да се зачне нека интересантна мисао, почетак дела, или бар почетак скице за дело. Оно што је дошло од Пастернака, а што би могло м да се памти, свеједно да ли се то воли или не, али је, помишљам, за уметност свакако занимљиво. Рат је увелико трајао и био посве обузео руску земљу, и совјетску, а писци су били, многи, далеко од фронта, где су радили, имали књижевне вечери, ослушкивали вести са фронтова, и били заједно и били свако са собом, били усам: љеници, као Пастернак. А били су ту, и поред других, Леонов, Фе Бин, Асејев, Исаковскиј, Добри. њин.

Ако: се сад мало позабавим с. слушкивањем неких реченица Бо. риса Леонидовича, и тенденциозно пробраних, препуштам нека његов

· тлас води игру, и кад ми се то до

краја не свиђа: Први знак даро. витости је — смелост. Али не на естради, нити у редактбрском ка бинету, већ пред белим листом хартије. Поезија је колективно ја: вљање, а потребно је да се више песника појави, представи, и тек да они, иако са свим својим ипдивидуалностима, готово припре. ме појаву изразите песничке ин. дивидуалности, _пистинскога ства. раоца то јест... За сазревање Пушкина били су нужни и Дељвит и Тумански, п Козлов и Богдано. вич... Потребно је тражити У свакој појави њен супротни под, својствен свакоме, као што у сва коме постоји некакав зачетак да ра поезије... Главна снага песни: ка његова је уобразиља. Богата, бурна, устремљена увек, оно чиме се одликују Мајаковски и Јесе њин и чиме се издвајају из мно. штва других... Нико мени не мо. же поклонити слободу, ако је ја не откријем сам у себи, у ономе што чиним. Ништа није лажније него спољашња слобода у односу на унутрашњу... увек, треба ризиковати,.. Не Достојевски, ни Љесков, већ Пушкин и „Капета: нова кћи" — то открива Леонова, јер је то његов супротни под,а ми увек к њему духовно стреми. мо. Прва љубав Леонова био је Достојевски, Пушкин је његова унутрашња зрелост, али он је на хартији далеко од ње... М мени зегте јеппејска крв, али ми ништа "ја тако туђе као јеврејски на:

" може све, а ми — ништа. Говорећи,

–

ционализам. Може бити, само ведикоруски шовинизам... Увек су тровали моје односе са Горким... Тај Фадејев, чија је душа подељена на много тајанствених одеља: ка, као подморница. Само алкохол у њему све помирује, све неравнине изједначава... Моја сабрана дела2 Молим вас, то не. Таман посла. Ја говорим искрено, ја не кокетирам, сачувај ме боже. Моји рани радови — то одбаците... У Мајаковскога је много сложеније књижевно родословље него што се то мисли. Ја њега прихватам као продужетак Достојевскога. Његове ране стихове могли би на: писати млади јунаци Достојевскога, млади бунтари типа Ипо: лита, Раскољникова, и јунака „Подростка" (у нас „Младића"). Све најбоље што они говоре — речено је заувек, праволинијски и непо. мирљиво, мним замахом то бачено у лице друштву, пространству... Говорећи о Марини Цветајевој, и често, која је рано доживела свој по. дражавалачки период а и већ та да била редак мајстор у поезији, помишља како је и он сам крив што је она, када се вратила у СССР, после емиграције, осетила да је сама, изгубљена, и пошла у самоубиство. Криви смо сви ми, каже. Ја и други, ја м' Фебин и Фадејев... Држава и ми. Она

о Стаљину, код кога је и покушао да интервенише за Мандељштама, каже како је: Стаљин гигант дохришћанске ере човечанства. Гла тков интервенише: Можда после.

хришћанскег Не, каже Пастер. нак, него дохришћанске. Каже, како се Мајаковски био заљубио у емигранткињу Татјану Јаковље ву у Паризу им како му у јесен 1929: нису дали визу да опет пође тамо и венча се са њом. Први пут Мајаковскоме нису дали визу и то је у њему изазвало бурну реак: цију. Није се с тиме мирио, а та ко је и почела унутрашња драма у њему, која је водила самоуби: ству. Историја литературе показу. је како неколико поколења чита. лаца примају од једнога писца је дан период његовога стварала: штва, а не прихватају други. Се тите се Пушкина, Толстоја и Гор. кога... Да би се говорила истина, треба бити јеретик. Тако је било и биће у свим временима. Ја сам одавно претпостављао Љермонтова Пушкину, а Достојевскоме и чак Толстоју Чехова. Стремљење ка чистоти жанра својствено је само епигонима.. Откривачи и ро доначелници варварски руше ра знородне стилистичке и компози. ционе елементе, схеме, показују се као победници, ме по закону укуса већ по инстинкту осећања. И безакоње њихове победе поно. во постаје образац за нове гомиле подржавалаца... Стаљин једно. ставно је изразио сумњу зашто да се у МХАТ-у поставља „Хамлет, као што је био против „Магбета, „Бориса Годунова"... Новембра 1946, у преломним неким тренуци“ ма по Пастернака, како се то већ пише, Борис Леонидович поми. шља на Мандељштама, како му он недостаје. Он ми недостаје. Са мо би он добро“могао да схвати те ствари, јер је он изгорео на том пламену: (Пастернак је то пи: сао у писму, о себи док ради а не зна како ће то бити, шта, и до. кле) Глатков подсећа у поводу смрти Пастернакове, па у поводу Нобелове награде и гомиле стра: них репортера, сниматеља, гужве, на речи Јесењинове, које је забе: лежио Асејев: како без славе не ма ништа, како лиричаре нико не и како ће век проживети као Пастернак, то јест у тишини, и у пустоши и без читалаца, џри: врженика, усамљенички. А сада је пео свет уз Пастернака, пише Гла“ дков, и како би се Јесењин, да је

чује,

као што је и са безу-

жив, томе зачудио... Тако, опра. · штајући се од Бориса Леонидови: "ча, казујући како му је роман „Доктор о" слаб, Гладков као да се опрашта од благородно· сти и непосредности, па је и бес: помоћан, и сам. ; _ _ Све сам ово записивао, како | бих казао, опет, да су ми писци . ближи, када о њима што више знам, и са сваке стране још, па је то пуније и може до краја, пове рујем, да ме уз уметника веже, или одбије, зближи и удаљи. Чи: тао сам чини ми се, све од Пастернака, и о њему, а сада ми је још ближи, знам, Лик ми је његов чистији, иако, у неком тренутку ЛАитерарном, осећам, како ми је Пастернак сад сведенији, сажети. ји, оформљенији али и униформи: санији, па га и мање ценим. Бли: жи ми је, дакле, али га можда мање поштујем, ако је то важно. Јер није осетио, верујем, на пример линију Достојевскога у свом правом значењу, као и још неке друге, а блиске су му — по тво"рачкоме усмерењу и ватри. Све оно што Пастернак казује о пе сништву, 0 уметништву — толико депо, и паметно, као да није посве ушло у крв и токове његових дела, која није, бар повремено, обузимао неки унутрашњи пљу сак, неки неочекивани талас, које он познаје у теорији али не до живљава их у себи. Мако су ти таласи баш она права уметникова слобода. |

КАКО ОЛОВКА ПИШЕ БИЗНИС

Сетих се ових дана—а било је томе већ више од две годинице, када 'ми је један од аутора књиге „Оловка пише срцем“ био пону: дио тај рукопис за „Слово љубве" а ја био збуњен, јер поми: шљах: боже мој, па то је лепо, али како: чије је то, како то објавити, како објаснити, Па, ето, иза: Бе књига која одушеви, која се прештампава, која као успела по: зоришна представа (сто извођења

,

БОРИС ПАСТЕРНАК У ПАРИЗУ 1938. ГОДИНЕ

славила ових дана) обиђе и мноте градове, па изађе недавно и књига популарнога М. Антића „Оловка не пише срцем", као про. . тивречје и као бизнис, па се о то. ме почело писати, већ су и неке заваде посреди, већ се пуно зара Ђује на томе, а један од аутора популарне „Оловке" објавио је и наставак, и зарађује и даље, изда: вачу је првоме тражио још већи хонорар, па ето — траје то, непре кидно, лова се згрће, пуно лови: јанића, што рекао М. Капор, и чи: ни се, да ће то потрајати. Ја помишљах на ту децу, која пишу и говоре а други то користе и зара. Бују, па сетих се и књиге „По здрави неког“, која је исто тако лепа и несрећна, а коју исписаше деца без родитеља, а у домовима што су, и они умешни, који то бе лежише — искористише своју жи. вотну шансу, објавише СВОЈЕ књиге, прославише се. Ловијани ћи се размножише на све стране, то јест ти умешни, који користе шансу своју, а који то могу, јер су ВАСПИТАЧИ те деце, Боже мој, тако је то у животу, а КАД ЈТЕ-ВЕЋ ТАКО... Кажу, и како један млађи песник скупља писме. не задатке дечурлије разне, мало их дорађује, па објављује књите, и већ је, на простору домаћем, по. стао значајан песник, стваралац. Кад је већ тако, можда треба ра-

децу2 Може: почети, кад је већ та: ко кренуло, и на другачији начин; могу се досетити досетљиви да де чицу нашу намамљују, да их му. че разним чоколадним тренуцима

ИСАЛА

— како би им деца

КЊИГЕ. Е

Ко пре деци, дакле, лова је ње. гога.

Ако би се, можда, ишло и не ким путевима психологије, деце, песништва И згртања лове — сва: како би на том путу био симпто. матичан и наслов књиге, која је конкуренција али и изазов, а ко ју је исказивала, како он тврам, ћерка песника Антића, четворого. дишња — „Оловка не пише ср цем".

Неко је, ипак погодио — не пе ше се то срцем.

Раде Војводић

,

змишљати и о томе, како заштитити .

писмо УРЕДНИШТВУ ПИСМО УРЕДНИШТВУ

АФЕРА ТЈЕТРЕТОВ __

НЕ, НИЈЕ ПОСРЕДИ грешка у куцању. А ако мислите да је 1Је гретов презиме, по оцу или поро“ дично, неког знаменитог Руса, 0пет се варате. Објашњење нећете наћи ни у некој енциклопедији или речнику страних речи. Тим називом хоћу напросто да означим своју муку,. досад безимену. У ствари је то Вотергејт, само на-

трашке читан. Иако никад, ни У“

најлуђем сну, нисам помислио да бих могао, или желео, да постанем председник САД,, ипак моја невоља има неку сличност са оном у којој се налази Ричард Ник сон. Он је, после дутог одбијања, напослетку предао, делимично оштећене, траке на којима су снимљени неки његови разговори. Ја једну траку, на којој је снимљен разговор са мном, никако не успевам да добијем. Никсона оптужуји да покушава прикрити оно што је рекао а што је трака забележила. Ја помоћу траке хоћу да откријем шта сам рекао.

Ево у чему је ствар. Једног поднева, као што је било договорено, у мом стану се појавио мени дотле непознат друг, новинар, ко-

ји је одмах освајао својом срда-.

чном комуникативношћу и интедитентном разговорљивошћу. Ускоро затим придружио нам се, не мање симпатичан, сниматељ са фотографским апаратом и магнетофоном. Вишекратним проверавањем утврђено је да је та справа исправна и да функционише нормално. Нешто слично могу да из јавим и за нас тројицу: за време двочасовног разговора, који је текао живо и глатко, попили смо само по шољицу кафе и, мада алко-тест није извршен, уверен сам да би се у крви све тројице једва нашао који грам алкохола. Растали смо се као пријатељи, задовољни добро обављеним послом.

Међутим, кад сам, после неколико дана, отворио један наш недељни лист, згрануо сам се читајући о невероватним својим подвизима и прикљученијима. Простор ми не допушта ни да их изреЂам; навешћу само два нарочито карактеристична и управо гротескна по њиховој немогућности. Најпре то да је, тобоже, са мном био „на ти“ — шеф бечке неуропсихијатријске клинике и каснији нобеловац ЈиПпиз Магпег, Ешег уоп Јаџгеве, „Бак и следбеник Сигмунда Фројда“, с којим је он (Магпег-Јаџгер) „такође био интиман“, и да је он Фројду препоручио мене „као изузетног познаваоца _људ ске душе“. А у ствари сам се ја, и кад сам, касније, као лекар хоспитирао на Вагнеровој клиници, сматрао почашћеним кад би ме славни шеф и приметио; док онда кад сам, као сасвим млад студент, први пут дошао у Фројдов стан, нисам имао ничију препоруку (нити је она била потребна, јер сам само дошао по писмено одобрење да посећујем његова пре давања), а најмање од Вагнера, који никад није био Фројдов „Бак и следбеник“, него се с његовом психоанализом није ни слагао, чак јој се, у својим предавањима, подсмевао. Тачно је само то да су њих двојица, као вршњаци (Вагнер-Јаурег се и родио и умро годину дана после Фројда), били интимни, „на ти“. ·

Ни други пример није мање чудан. У одељку чији је поднаслов „Сигмунд и Хуго“. ([) стоји да је Фројд, болујући од „рака на уснама“, као психоаналитичар оповргао „правило које је сам поставио: уместо пацијента, сам је ле. жао на каучу, а болесника је по. сађивао на своју столицу, себи иза леђа“. Стварно Фројдов рак није био на уснама, него на непцу у горњој вилици десно. Опо. равивши се после радикалне операције, услед које му је слух с те стране био оштећен, Фројд је сво. ју столицу морао при анализи преместити на леву страну. Да је

при том сам лежао на каучу с пацијентом иза својих леђа, дакле у поло.

жају у којем га не би боље. чуо, а видео та не би никако, то је могао измислити само неко чије су везе са психоанализом и психоаналитичарима сасвим далеке им лабаве. Ун

Такви лапсуси би се још могли донекле разумети кад аутор слободно препричава нешто што је чуо; али у дотичном чланку они су под наводницима, као дословни цитати, уз наглашавање да управо тако „каже, сећа се, вели, тврди, прича, , оправдава се:.. доктор Хуго“.

Како је дошло до толиких и тако невероватних неспоразума2 Два су објашњења могућна. Прво: да се ппак нешто десило било с матистофоном било с прекуцавањем са траке, нешто због чега се снимљени текст није могао употребити, па се писац чланка ослањао на своје памћење (док је за време разговора сматрао дага инемора памтити јер та бележи магнетофон). То објашњење није много вероватно: за време разговора је магнетофон у неколико махова контролисан; а накнадно утврђен квар, ни маден ни безначајан, —

,

зар аутор чланка то.не би сам навео као бар делимично оправдање за велико одступање онога. што је он објавио од онога што је у разговору речено Он то није учинио. Напротив, кад сам му, чим сам чланак прочитао, затражио траку због објављених грешака, он ми је с највећом готовошћу обећао да ће је одмах На донети. Прекдсутра се богзна како извињавао што то, због хитног путовања, још није учинио, „али сутра... МИ то се тако поновило бар пет пута, али то „сутра до данас није сунце сагледало.

У другу могућност бих још мање желео да верујем. По тој алтернативи су моји одговори прекрајани и ретуширани зато што су се мом „интервјуисачу чинили штури, незанимљиви. Искључити такву могућности било би знак недовољне самокритичности; но зар човек који, пошто је објавио бројне, радо читане, портрете и интервјуе с познатим личностима, свакако зна како те саставе треба писати — зар он није претерано самоуверен ако за своју, и те како слободну, верзију разговора не проверава податке, не консултује ни белешке ни интервјуисаног2 Немам разлога да сумњам у добронамерност мог интервјуера; можда је био у временском шкрипцу, штампарија је чекала рукопис, број се већ слагао... Можда му је и оне, више него излишне, суперлативе (да сам, већ као бру. цош, био „изузетан познавалац људске душе“, да сам „стекао славу као психијатар“, постао „редитељ светског гласа“) диктирала његова узнемирена савест, као суперкомпензацију за олако и не одтоворно преправљање мојих из јава. ! .

Или је то преправљање, то замењивање обичног и свакодневног „изузетним“ и суперлативним, пронзишло из сталне новинарске глади за новим, нечувеним и не забележеним2 из тежње да се по. што-пото побуди и задовољи ин. тересовање читалаца2 Па кад сеу самом сижеу састава не нађе ништа нарочито значајно и занимљиво, онда је тешко одолети искушењу да се оскудност садржаја надокнади раскошном амбалажом, да се истинитост под реди атрактивности (ко јој се, иначе, нико паметан не мо: же противити), права с културна вредност тржишној. |

М 52 || Да ди сам ја све то схватио сувише озбиљног Није ли требало, као што су ми неки пријатељи саветовали, напросто прећи прека тога2 Покушавао сам, узалуд. Не само зато што сам лично пого: Њен: што ће моји бивши суседи питати шта ми би да измишљам како је, тобоже, бомба пала на зграду у којој сам до рата становао, кад су њу окупатори пред своје повлачење запалили; или што ће моје колеге по струци,. кад прочитају (а неки су ми већ рекли да су прочитали) оно о бо. десном Фројду, или оно о Вагнеру н мени, констатовати да сам зрео за лудницу и само се двоу“ мити да ли код мене претеже се нилна деменција или рзеџаојога рћапгазиса. .

„Не, не стоји ми због тога ова тјегретовска афера као кост у гр. лу. Него због оног: немог, али та> ко јасног, гласа који ми стално рецитује правило Бонифација. МШ: Ош! тасег, сопзепшге мдећиг — ко не даје гласа од себе, за тога се може рећи да је сагласан; гласа који ме опомиње да сам одгово. ран и кад не одговарам; да, не бранећи просту истину о ономе о чему су ме питали, постајем сау“ чесник у ширењу допадљиве лажи.

Стога још једном позивам свог интервјуера и славопевца да испу“ ни обећање и најзад донесе ону траку не би ли. се коначно утврдило шта сам ја рекао и разјас нило зашто је он онако поступио. Без тога горња разматрања оста: Ју претпоставке; не празне и без икаквог основа, али ипак претио“ ставке, Па ако се на тој траци иједна реченица, изговорена мојим гласом а не скрпљена од речи по вађених из другог контекста, по.

/

" дудара са оним што је у дотич-

ном напису цитирано као моја из јава, а што сам ја овде демантовао — е, онда творца те траке, то свечано с изјављујем, шаљем 0 свом трошку у Вашингтон како би онде патентирао и пласирао свој начин монтирања' никад не изговорених говора: уверен сам да ће у извесним вашингтонским круговима његов изум имати фантастичан успех.

Хуго Клајн Коментар уредника на 11. страни

КВИЖЕВНЕНОВИНЕ 10