Književne novine

ПИСМО УРЕДНИШТВУ ПИСМО УРЕДНИШТВУ

ЗА ВЕЋУ ВЕРОДОСТОЈНОСТ

Поштовани друже Клајн,

Мако на први поглед личне природе, Ваш чланак је од општијег значаја. Верујем да би се многи јавни и културни радници могли пожалити на такав или сличан поступак као што је овај који сте нам описали. Међутим, о томе они ћуте, сматрајући, ваљда, да је дош однос извесне штампе према њима као временска непогтода: нешто што се не може избећи. Али, зар се заиста такве неугодности не могу избећи уз мало више људске или бар професионалне савесности Понекад се чини да понеки новинари, желећи сензације, настоје да их сами направе, а понекад изгледа да они, просто, непажљиво примају оно што им кажете и неодговорно преносе на ступце својих новина, А у то, на жалост, читаоци обично верују, јер у човеку, чини се, постоји природно поверење у штампану реч. Ако неко и поставља питање о веродостојности онога што је у неким новинама или листовима написано, он то питање поставља у облику: „Зашто би новинар нешто измишљао2" им, природно, на такво питање се тешко може одговорити. Ништа нормалније него да човек који припада тако важном и одговорном позиву као што је новинарство мора бити разборит и честит. Па ипак, сусрећемо се с појавом да се у новинама понешто изврће и погрешно интерпретира. За погрешне политичке интерпретације новинари се позивају на политичку одговорност, али не знам да ли је досад било ко био позван на одговорност што је нетачно пренео речи или описао поступке културног и јавног радника који је, као Ви, не мало задужио нашу културу, и то вишеструко. М своје време, већ на крају свог животног пута, Вељко Петровић ми је једном, не без извесне горчине, рекао: „Ми, јавни људи смо као јавне женске: свако се на нас може бацити блатом! А кад се на вас баце блатом, не вреди вам да се од тога перете. Ви сте окаљани и сваки покушај да се оперете уваљује вас у ново блато". У то време, признајем, још нисам сасвим добро схватао речи великог писца, али сам у међувремену, поучен неким сопственим искуствима, на жалост, схватио чему је желео да мг поучи.

А кад смо већ код личног искуства, допустите ми, драги Докторе, да изнесем и једну своју догодовштину. Не верујем да ће Вам због ње лакше пасти оно што сте доживели, али није наодмет да знате да се м такве ствари могу догодити.

Прошлог лета, као и претходних једанаест година, одржане су Струшке песничке вечери. Ако се не варам, на њима је било песника и критичара из 23 стране земље и из свих југословенских република и покрајина. Величанствен скуп писаца, о коме су писале п наше и стране новине. Али у једном листу, У средишту ове велике међународне културне манифестације нашао сам се ја. То је, узгред буди речено, један лист који је, кад је уведен тзв. Закон о шунду, дошао под удар овог закона. (Касније је успео да се ослободи пореза по овом закону). У том листу изашао је, дакле, чланак о згодама и незгодама са ХПО струшких вечери поезије. У поднаслову је стајало: „Традиционални песнички фестивал, на коме је учествовало око 250 поста из наше земље и иностранства, протекао „У изузетно ведром расположењу“, али главна наслов је био: „Филозоф на поду, а четвртина стране била је испуњена фотографијом Охрида и моје маленкости. Од четири пе ти које се малтене једино ПН у чланку поводом наступања Г писаца из готово целог света, јед на сам био ја, и то тлавна.

А чиме сам то скренуо пажњу члавкописца2 Тиме што сам на једном _ неофицијелном п песника, у шали за песника рану Петровића узвикнуо: „Чист ЕН је", а томе је аланкописац дода следећи коментар: „Вероватно је кршни филозоф, иначе Па ник Удружења књижевника Јр је инсистирао на ономе „чист то што је пелог тог поподнева Бо део и летткарио на ПОАУ у пр

: тела „Паласа“. Свако коворју пеш на морао би, ме логика није стра + Како читајући и ка У неко. а тавО је уопште 7“ а Ла једно пре подне, ин То МАУ прелворту телног 7 па

ама да не пилем,

год ме познате под сума никад нисам био ни МА а њом да сам дуд та о Наравно, ОРаЈ воли били ата измислио то је новинс х начуо је, вероватније, нешто Џ

из треће руке, па то, не провера

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 11

вајући, пренео, да би изазвао сензацију. А могао се бар питати: где су били и шта су радили портири и други службеници хотела „Палас“ да такву једну ексхибицију спрече или онемогуће пред очима великог броја гостијуг Али чланкописац и уредник који је тај напис са сензационалистичким — насловом „пустио“ у лист нису се сетили да се то питају.

А шта је уистину билор Једне вечери вративши се однекуд (мислим да је то било са излета у манастир св. Наум), неколико писаца у излетничким оделима село је у холу хотела „Палас“ на тепих крај једног стуба и ту, ћаскајући, преседело десетак минута, јер је напољу падала киша, а у холу је постојао само један сто са четири седишта која су била заузета. Док смо тако седели, пришао нам је познати туниски писац Камел Зебди, и „подавијајући ноге, сео као и ми, попричао са мном и дао ми своју књигу „Лествице за будућност' с посветом. Овом лауреату Француске академије није сметаАло што смо седели на тепиху; штавише, придружио нам се,

Кад сам, упозорен, прочитао извештај о мом лешкарењу на поду, био сам изненађен до које мере може нешто да се искриви и извитопери, и то у нашој народној, хуманистичкој, социјалистичкој штампи. Помислио сам у први мах да треба да тражим доношење исправке онога што се у чланку односило на мене, позивајући се им на сведоке, али сам, на крају донео одлуку да то не чиним. Нисам желео да се моје име још једном помиње у том листу, нити да се упуштам у разговор започет на тако ниском нивоу.

И данас, међутим, помишљам како се може десити да једнога дана, истраживачи културног и јавног живота нашега доба ако буду лаковерни и ослоне се на извесну врсту наше штампе — извуку сасвим погрешне закЉучке о многим стварима у вези са неким личностима и појавама. Верујем да они неће наседати, али се ипак поставља питање, и због данашњих читалаца, шта се може учинити да се дезинформације спрече» Један наш велики писац — Ви сигурно знате његово име — вероватно због тога никада и никоме не жели да даје интервју. Али, ево, и кад не дајете интервјуе, као: што га ја нисам дао, можете се лоше провести, јер тако пожели неки новинар, јер га у томе не спречи његов уредник, јер је, најзад, штампа седма сила, а тамо где има силе, на жалост, врло често има и силеџијства. Треба се, наравно, борити против си-

леџмијства у свим областима жи-о

вота, али то не могу чинити само жртве. Њихово је да дигну глас против њега, а на другима је да се потруде да веродостојност новинарске речи, коју читају и којој верују хиљаде људи, постане већа него што је сада.

Не желећи Вам више никада доживљај ни сличан овоме који сте описали у свом писму-чланку, срдачно Вас поздравља

Драган М. Јеремић

ЛЕТОПИС

Препнска Шарла Бодлера

У издању париског издавача Гадимар, објављена је, у два тома, „Преписка" Шарла Бодлера. Клод Пишоа је скупио Бодлерова писма у два тома, од којих она од 1832. до 1860. године имају 1208, а она од 1860. до 1866. године 1160 страна. Од писама тако завимљиве личности и тако мизврсног песника и писца могло се много очекивати. Испоставило се, међутим, да је Сартр У својој студији о Бодлеру имао права кад је писао: „Његова преписка приказује нам га као мрава који се узјогунио да се попне на јодан зид и који сваки пут азнова почиње и сваки пут поново пада. Сва Бодлерова писма су иста по тону, без вербалног богатства и лишена привлачности коју имају писма многих других писаца. М њима нема ни анегдота, ни судо. ва о савременицима, ни слика епохе и читалац се с чубењем пита како је таква писма могао да пише један од песника који је револуционисао модерну погзију. Та чињеница долази отуда што Бодлер није имао пријатеље којима би се поверавао или их оба рештавао 0 својим мишљењима и осећањима, већ је пасао гото во искључиво двема особама, сво јој мајци и свом тутору, непре кидно их позивајући да имају милосрђа према њему и да му дају новаца. Стога његова преписка, у ствари, представља триде. сетчетворотодишње мољавање за новац, како би одржао голу ст

· зистенцију.

ХУМОР И САТИРА

РЕЈ] |

ГР ризи

КАРИКАТУРА ДРАГОЉУБА СТАЈКОВИБА-ГУНЕТА

Клизачи и гледачи

НА КЛИЗАВИЦИ, како би дру:чије и било, људи се крећу несигурно, спотичу се и тетурају, праве безброј непредвидивих и смешних покрета, и сударају се једни с другимх, да се најзад једни (сасвим занемарљив постотак, уосталом) на једвите јаде одрже на ногама, а други тресну о лед и отклизе у неповрат.

Са стране, око — клиз«вице, увек се окупе многобројни некаизачи и са-огромним-интересовањем посматрају оне што искушавају своју вештину, смелост и сналажљивост на стакластој површини. Многи клизачи (ја чак мислим — сви) клизају се без своје воље, само зато што их је неко турнуо на лед, па им сад не преостаје ништа друго нето да упру све силе да би се некако одржали на ногама.

Само, то је толико изнад њихових моћи да се на прсте једне руке броје они којима тако не што полази за руком.

Али како нада постоји све док се нешто покушава, сви се упињу из петних жила не би ли надвладали ту подмукау глатку површину и избегли све њене замке пи лукавства. Добро знају да, кад једном изгубе равнотежу и падну, повратка више нема. Никоме још није успело да се поново подигне. И зато се управо и боре тако упорно и тако очајнички — да остану на ногама. Али кад се оно најгоре ипак до годи, онда се невероватно брзо и лако помире са судбином и ишчезну, сасвим уверени да се више ништа не може учинити.

За све то време посматрачи-неклизачи навијају 'за људе на леду или против њих. Они и не слуте да ће се сутра, а мождаи данас или већ за који тренутак, без сопствене жеље и намере,и сами наћи на клизавици. Гурнуће их на њу далеки и непознати управљач, онај који се у древна времена називао судбина или бог, а коме данас, у доба оволиког напретка технике, та имена никако не приличе.

Неклизачи ће онда, кад сем сами нађу у улогама клизача на несавладивој _ површини, бити исто толико смешни, јадни, очајни и безнадежно осуђени — као и ови људи чије узалудне напоре управо посматрају са живим интересовањем, задовољством или подсмехом.

Војислав Станојчић

РЕПИГРАМИ

СВЕТЛЕ ВАРКЕ

Нису хо ореоли, друже, већ речи што изнад глава круже.

"НА БРВНУ

Када се сретну две глупости, онда се мања већој склања.

МУБКЕ

По ком реценту поступити: пре употребе. промућкати или пре мућкања употребити2

"НОВ КВАЛИТЕТ |

Е, то нисам знао још; да и квалитет може бити лош!

ИСПОД ОКА

Не, није ово парола:

тешко је гледати истини У очи кад је 20ола.

С ОНЕ СТРАНЕ

Чим дођу под сочиво лупе, многе се ствари скупе,

МЕЛИОРАЦИЈА

Организација мора да успе: једни копају канале, док други правг пропусте.

(НЕ)ПОГРЕШИВ

Кажу да није крив, обратите пажњу на њега, он је непогрешив.

ОКРИВЉЕНИ

Шта вам пада на памет2 Нисам назадан, само узимам залет.

ЛУПАЊЕ

Ковачи своје среће, не лупајте којешта; боље зграбите чекић пи клешта.

СЛАБА УТЕХА

Ако вас имало теши: кога раде,

тај и греши. ИСКУСТВО

Леђа не верују у приче да батина из раја потиче.

ПРЕСЕДАН

Изневерили су очекивања, испунили су обећања,

ПОКРИЋЕ

Наше су грешке мање, јер за њих имамо оправдање.

Илија Марковић

ДВЕ САТИРЕТЕ

АХ, ПРОЛЕЋЕ!

Весело је звиждукао спремајући се за посао. Одједном, кроз осунчани прозор, угледа птичицу која је такође нешто звиждукала.

— Женице, погледај пролеће!

— Знам, мрзовољно се јави жена. Баш сада рачунам како да се уклопимо у пролећне цене на пијаци, " Нерасположен, изађе на улицу, али, видевши расцветало дрвеће, поново се осмехну.

— Како реума, комшија2 — упита весело суседа пензионера.

— Никако! Нису ми дали да одем у бању па ћу се ускоро лечити у рајској бањи код светог Петра — одбруси љутито пензионер.

Облачак туге му поново прелети преко лица, али он се није дао. Чим је ушао у аутобус опет је био добро расположен.

— Како посао, обрати се кондуктерки2 Баш дивно што сте се закитили тим стручком каранфила, цео аутобус је некако светлији и лепши!

— Остави ти мене на миру, манијаче! Знам ја вас већ годинама — дрекну кондуктерка, а шофер, за сваки случај, погледа у курблу поред себе,

Излетео је из аутобуса заплашен и тужан. Али није дуго издржао: чим је угледао старог портира Стојана добро расположење му се изнова повратило.

— Добро јутро, чика Стојане! Како посао, како живот»2

— А зашто ме то питаш кад добро знаш да имам најмању плату у предузећу И ти си ми неки члан радничког савета који не мисли на своје другове!

Готово је утрчао у своју радионицу! Био је некако уморан и тужан изнад свега. Такав је остао готово до краја радног времена, али онда ипак не издржа те се обрати колеги Борђу.

— Како напредује кућица-слободица, Боко јуначино стара2

— Стоји у месту. А и зашто би напредовала кад ће ми ударити порез ако је завршимг2 А ти, немој да збијаш шале са људима који су поштено, на кредит, изградили дом свој!

Ово га је потпуно дотукло. Идући кући са посла стално је гледао џ земљу. Сунце, пролеће, осмеси ништа га више није ингересовало. А тако је хтео да му овај пролећни дан остане у сећању као нешто лепо, нешто нежно као љубав.

И опет није издржао! Близу куће поново је био онај стари, весели Миланче. И не само то: у сусрет му је ишао још један весељак,. |!

— Коначно, помисли, ево једног Југословена с којим ћу моћи да разменим један љубазан осмех и, можда, поздрав. Хеј, буразеру, хоћемо ли на једну чашицу у онај бифе2 Расположен сам па хоћу да частим. М/аз 156 даз2 — рече непознати и седе у мерцедес стране регистрације. „МОБРОВОЉАЦ“

У једну кланицу уђе стари РиБан и стаде пред пословођу.

— Дозволите ми, друже, да вам се обратим, рече Риђан уз тихо рзање.

— Изволи, коњићу, шта си хтео, одговори пословођа.

— Па, ето, хтео бих да вам се добровољно ставим на располагање. — Какво располагање2

— Знате ви то и сами. Стално се жалите на кризу меса па сам зато одаучио да приложим себе за решење те кризе. Дуго сам живео али никад нисам учинио неко ведико дело па зато и дођох до вас, јер видим да вам је тешко без основних сировина.

— Ех, јадниче мој, шта ћеш нам ти2! Знаш и сам да наш свет не воли коњетину, поготово од таквог старца!

— Тако је некад било, а сад ће се, можда, чак п обрадовати ако ме виде на трпези у виду шницле.

— Тхе, кад је већ тако, онда уђи. И хвала ти што си нам помогао.

— Ништа, ништа, него ја би да уведем још неке добровољце, који чекају пред вратима.

— Коњиз2

— Не, ови су од других сорти, али такође племенита бића, јер и они су одлучили да помогну човечанству. — Ко то2

— Три жабе, туце пужева, јато врана, гомила врабаца... а дошли и неки скакавци, који су чули да су, у последње време, постали прави турмански специјалитег на мнотим трпезама света.

Бора Ољачић

СТРИП МИОДРАГА СТОЈАНОВИВА |,