Književne novine
КУЛТУРА И ДРУШТВО
ПРЕТПОСТАВКЕ
.
БЕОГРАД, 1. АПРИЛ 1974. ТОДИНА ХХУТ _БРОЈ_460 ЦЕНА 3 ДИНАРА
|У ОВОМ БРОЈУ ———=
из САВРЕМЕНЕ ХРВАТ-. СКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
— 7 = по АНИ и
ДР" ; ; 25 пути рае кл пр сатни _ Јуре _ Франичевић Плочар:; | САОБОДЕ ђ ИТ ћ 14 | % ид ј опо Шо: ПОСАУШАЈТЕ СТВАРАЛАШТВА ЛИСТ, ЗА. КЊИ ЕН мети ст те ДЕ Весна Шарун: ОБНОВУ ки
!
Разговор о једном значајом документу о култури и науци
СВЕ СМО БЛИЖЕ једном изузетно важном догађају за наш општи друштвени живот, Десетом конгресу СКЈ, који треба да да одговор на многа питања. Одговори ће, по већ устаљеној традицији, бити норме понашања за један дужи период нашег живота и рада.
У припреми Платформе за Десети конгрес, Одбор за припрему Десетог конгреса је, у листу „Комунист" од 18. фебруара 1974. године објавио документ „Политика и задаци Савеза комуниста у 06ласти културе и науке", Сматрајући га веома значајним за културни живот и културну политику У самоуправном друштву, Културнопросветна заједница Србије је организовала. разговор о овом документу, који је одржан 27. марта ове године у просторијама Град ске скупштине Београда, са наме: ром да у разговору учествује шира културна јавност и тиме допринесе припремама конгресних ставова, а и да би се пружила прилика да се културни радници информишу о најактуелнијим ставовима Савеза комуниста о културном развоју. За разговор су била предвиђена четири тематска подручја и то овим редом: „Основне претпоставке слободе стваралаштва", „Радничка класа, културни. ствараоци и Савез комуниста“, „Концепт културе и културне политике у самоуправљању“ и „Суштина и методи идејне борбе у култури". Обавештавајући присутне. да.
неће бити уводног излагања, пред седник. Културно-просветне зајелвице Србије Стеван Мајсторовић образложио је основну интенцију ових разговора потребом да се неки ставови у документу појасне.
Гледано из аспекта трансформације класне суштине једног тако значајног духовног подручја као што је наука и култура, поготово у тренутку непосредне бли'зине једног партијског конгреса, све ове предложене теме имају велнки значај. Но, нешто ограничени "простором, а нешто инспи> рисани атмосфером која је влада“ ла током "ових разговора, у овом тренутку бисмо се више задржали на првој тачки која је побудила. највише интересовања и поводом које се пријавило највише дискутаната. Реч је о „Основним претпоставкама слободе стваралаштва". Говорећи о првој тачки дневног еда, позоришни редитељ Браслав орозан се одмах на почетку запи-
тао: да ли уопште неко може да да слободу стваралаштва или да је одузме2 Његов категоричан одтовор на ово питање није оставио никакве дилеме. Одговор је: не! Стваралачка слобода је на неки начин повезана са (или њоме објашњена) индивидуалном _спо вошћу ствараоца, али — Борозан није остао сасвим категоричан неке тешкоће могу да настану на · плану објављивања дела, копирања, дистрибуције итд. Он је такође против тврдње да неки државни органи не допуштају слоболу стваралаштва, Наиме, појашњавање ствари, у односу на претходан став, требало би да буде на. релацији грађанског понашања једног ствараоца и његовог стваралачког чина. Борозан је иуустровао своја размишљања примером Кнута Хамсуна и додао да је код нас дошло до неких неспоразума јер су се неки ствараоци огрешили о друштвене норме, и то националистичким ексцесима. Књижевник Иван Ивањи је из нео сумњу да, док говоримо о приликама у култури, можда нисмо довољно разговарали са онпма који културу финансирају и који је троше, Ивањи подсећа да је увек непријатељски расположена западна штампа неке кампање Савеза к иста назвала хајком на слободу стваралаштва. Истовремено је подсетио на подударност таквих злонамерних тумаче ња са неким нашим кафанским стратегијама. 4
По речима проф. дра Вука ПавиНевића, код нас се често заборављају неки марксистички принципи о специфичностима разних облика културног стваралаштва. Професор Павићевић се заложио за слободу стваралаштва у којој стваралац не би био ни под извесним психолошким притиском у пропесу стварања. Ово је поткрепљено интересантном опаском да је читав конфликт око телевизијске серије „Филип на коњу" заслужио далеко озбиљнији третман, да је то била велика шанса у борби за разјашњавање неких битних елеНаставак на 2. страни ,
Душан Јагликин
У БЕОГРАДУ ЈЕ ОТВОРЕНА ИЗЛОЖБА САВРЕМЕНОГ САМКАРСТ ВА НАРОДНЕ РЕПУБАИКЕ МОНГОЛИЈЕ ЛИ САВЕЗНИ ЗАВОД ЗА НАУЧНУ, ПРОСВЕТНО-КУЛХТУРНУ И ЗАСЛУЖНОГ
ФОТОГРАФИЈИ: _,„КИНООПЕРАТЕР"
САВРЕМЕНЕ ТЕМЕ
ТЕХНИЧКУ САРАДЊУ УМЕТНИКА
ОРГАНИЗОВА И ГААБРИЈА ДОМА ЈНА БЕОТРАД. НА МР МОНГОДИЈЕ ЛУВСАНГИЈНА ГАВЕ
КОЈУ СУ
_ КОЈА И КАКВА МАРКСИСТИЧКА. КРИТИКА
СВАКИ ПУТ када се (у нас обично кампањски) суочавамо с актуалношћу одређења, обнове или усмјерења марксистичке кр»тике, постају поново актуелна одговарајућа упозорења и напо-
мене што јест или" би могла бити
(марксистичка критика а што она није и бити не може. Овдје жели мо. упозорити још једном на неке појаве о којима смо прије говорили:и писали. Има. ствари које тре ба чешће напомињати ...
Премда би се могло рећи да нису без икакве основе разлози оних који тврде да је теоријски апсурд говорити о различитим марксизмима (јер је, ето, само један Маркс — „стари“ или „млади" свеједно — а његово учење у бити је јединствено), још апсурАније је негирати чињеницу да у свијету постоје међу филозофским мишљењима која се позивљу на Маркса и сматрају марксистичким разне, мање или више дивергентне, а у понечем чак и контрадикторне оријентације. О томе која од постојећих опредјељења прихваћамо и сматрамо најпримјеренијим сувременом ствара лачком развитку и унапређењу
· Марксове мисли овиси како и за какву ћемо се марксистичку књи-
, жевну (умјетничку) критику опредијелити. Будући да се марксистичка естетика или критика нису јавиле заједно с настанком марксизма, њихово израстање из основних поставки марксистичке теорије изгледало је на неки начин само питање времена, тј. напросто појаве таквог или таквих критичара који ће показати на
„дјелу стварност марксистичке (у-
мјетничке или књижевне) критп-.
ке. Предоџба (или предрасуда) о дедукцији марксистичке критике из марксизма била је, а чини "се и остаје, једном од најосновнијих заблуда у том погледу. Де дуцирати књижевно-критичку (или естетску, свеједно) методологију из одговарајућег (теоријскот) мишљења у ширем смислу носи у себи низ ризика, које недовољно упућени обично занемарују: свака „изведена“ књижевна иди умјетничка критика налази сеу подређену положају спрам оног из чега се изводи. Што значи за
критику чињеница да свој језик.
— поредак којим је сабрана и по којем је структурирана — подре“ ди неком другом и другачијем поретку и језику, није потребно посебно истицати. Међутим, ова погрешка има још једну судбоносну конзеквенцу: сматрати да се из марксизма треба дедупирати уз све остало и дисциплине као естетика или књижевна критика, значи у исто вријеме схваћати марксизам сасвим аналогним тра"диционалним _ филозофским системима (какав је хегелијански или неки други). Ту се јављају остаци једног непревладаног, у ствари категоријалног
„марксистичке.
начина мишљења који по рутини филозофијске традиције постулнра да се критика и естетика стрпају у марксизам схваћен као систем; „при. томе се заборавља да је управо марксизам својом радикалном критичком
„акцијом придонио разбијању тра:
диционалних система и да он не-
ма систематских претензија у тра-
диционалном смислу него је сам прије света критика, односно критичка методологија!
Бројне генерације очекивале су с нестрпљењем да се марксистичка естетика и критика утјелове и у теорији и у пракси. Спознаја о повезаности умјетничке и друштвене револуције или барем о вези између револта у умјетности и оног у друштву, навела је мноте на закључак да теорија револуције треба бити једно с теоријом умјетности. Слиједећи корак тежио је да саму, тактику и праксу револуције поистовјети с умјетничким стварањем и дјеловањем. Тако се поступно, на црти привидне досљедности, која је, у ствари, врло често занемаривала специфичност умјетности утирао пут различитим неспоразумима ко. ји су скупа коштали и умјетност и критику а да при том нису мното користили револуцији, Дуготрајно очекивање настанка „ис тинске“ марксистичке критике, праћено повременим али никад потпуним извршењем обећања а још чешће очитим подбачајима — погодовало је стварању одговарајућег · мита марксисти чке. критике. Показало се,
међутим, да -се умјетничку крити- .
ку — као специфичну естетску
"акцију и као стваралачки чин —
ни у ком случају не може искључиво варајућих идеолошких и теоријских претпоставки, па биле оне и Управо у том је битна разлика између умјетничке
или књижевне критике и оне друштвене нпр. · УМпитајмо се, напокон, да ли
друштво које своју изградњу темељи на марксистичким поставкама и полазиштима, мора и критичке процјене у умјетности засновати на истим темељима; Другим ријечима: да ли облик критике који је томе друштву најпримјернији мора бити искључиво марксистичка критикаг. Гледамо ли ствари тако поједностављено чини се да не би смјело бити никакве дилеме, да нам досљеАност намеће само једно једино рјешење у корист марксистичке критике. Приђемо ди, меЂутим, умјетничкој књижевној критици као. специфичној акцији — пазећи као такву не побркамо с критичком процјеном или мишљу“ у најширем смислу ријечи, нпр. с оним што често називамо „друштвена критика" — ствари изгледају много комплексније.
Лако ћемо одмах уочити у самој.
дедуцирати из одто-_
при том да је.
пракси низ контрадикција: с је дне стране прокламирамо жељу за ,„плурадитетом стило ва" у стварању, а тај пауралитет подређујемо монополу једне једине идеолошке или (антијфилозоф-
· ске доктрине, "Нарадокс је ту о
чит, И није једини! Овдје прокламирамо „стваралачки" ка рактер критичке акције, а ондје "опет том стваралачком чину дакле битно слободном по као га» квом у извјесној мјери аутономном — омеђујемо распон унапријед датим теоријским | постулацијама или методологијом...
Након свега реченог легитимно је упитати се да ли марксистичка критика има право служити се низом нових дисциплина које по својој генези нису ни Марксове ни марксистичке: рецимо, у већини социјалистичких земаља још увијек непожељном психоанализом, па феноменологијом, структурализмом или елементима егзистенцијалне филозофије...2 Ако се послужи неком Од тих дисциплина, има ли онда право звати се искључиво марксистичкома Или пак то право имају само онн обесхрабрујући узорци самозване „марксистичке" критике које знамо, филовани цитатима класика марксизма2 Нема или не би смјело бити никакве сумње да нам метастазе такве критике нису потребне и нитко паметан их неће заговарати. Од „Подравских мотива" или „Љубљанског реферата" до данас наша је стваралачка пракса спонтано одбацивала такве непримјерене „узоре" и ту, на срећу, повратка натраг нема.
Можемо ли међутим, одбаци ти у одговарајућим критичким истраживањима и операцијама битне марксистичке ставове и поставке2 Ту ваља одговорит одлучно не! Чак ни она најдеснија и најреакционарнија критика не мо же више олако приступити умјетничким феноменима као да марксизам не постоји, као да га није било, Критички приступи се могу гранати и специјализирати, критичар се може усредоточити на стил на „опсесивне“ теме, на психолошке детерминанте, „струк“ туре" и сл. али у цјеловитим кри тичким осмишљењима, поготово у земљи с друштвеним уређењем какво је наше, мимоићи одгова-
_ рајуће аквизиције марксизма значи остати без битних референција, тј. заостати за нашом сувремено-
рилично је наивно тврдити да критика као стваралачки акт не може носити никакав атрибут исто као што не може, рецимо, ни поезија, да, према томе, не може бити марксистичке критике као што нпр. нема ни „марксистичке поезије".
· Наставак на 2. страни |. Предраг Матвејевић
Н 4
|
|
Чедо Прица: КАЗАЛИШТЕ · М ПОВИЈЕСТ
· Др Предраг Матвејевић: КОЈА И КАКВА МАРКСИСТИЧКА КРИТИКА
· Далибор _ Цвитан: _ КЊИЖЕВНОСТ ЗА ДЈЕЦУ У ЈУГОСЛАВИЈИ | — Из МЕБУ МИТОСА ИМ ЛЕКСИСА Пошкази нових књига хрватских писаца Ивана Сламнига, Итора Мандића н Чеда ћуковића — пишу
Ређеп и Шимун Јуришић Миливоје Марковић: ПЕСНик КАО ЛЕГЕНДА Тридесет година од смрти словеначког песника Карела Дестовника-Кајуха.
ДИСКУСИЈА 0. ВРЛИНАМА И | НЕДОСТАЦИМА САВРЕМЕНЕ СОВЈЕТСКЕ КЊИЖЕВНЕ КРИТИКЕ
МНТЕРВЈУ са генералним секретаром Савеза чешких писаца Донатом Шајпером
"КЊИЖЕВНОСТ И ВАСПИТАЊЕ
ОБОТАЋЕЊЕ _ ЛЕЧЈЕ ДУШЕ
Реч-две о књижевности у листовима и часописима
за децу
МЕЂУ многобројним средствима. која не само окружују просторе дететовог живљења већ и знатно утичу да се та стабљика повија или усправља, формира или оста“ не закржљала, значајно место имају листови и часописи за децу. Тих издања у Србији није мало. И добро је што их имамо толико. А исто тако је добро што се ти листови п часописи толико међусобно разликују. Јер ни мали читалац није (а не бисмо смеди ни допустити да буде) такав да. прима само одређене видове саопштавања. Иако тек у формирању, деца се мнсго разликују међу собом и свако од њих, зависно од својих афинитета и, јасно, узраста, опредељује се за онај лист или часопис који му највише одговара. Дакле, није реч о бројности листова пи часописа за децу, већ о бројности блатготворних утицаја.
Нисам сасвим склон да дечју душу упоређујем са неисписаном таблом по којој сви који су на неки начин одређени да брину о дететовом развоју исписују прве црте, прва слова. Радије бих дечју душу поредио са тек напупелим во ћњаком који ће, зависно од сунца и развигора, уродити разним плодовима. Што тих утицаја буде ви ше и што они буду разноврснији, биће и више врста плодова,
„У обиљу листова и часописа за децу, на срећу, није један који својим садржајима и обликом доноси такве вредности које обећавају да ће у додиру с њима мали човек постати бољи, зрелији, људ> скији. Сасвим је сигурно да једна песма, прича или цртеж не могу и неће променити свет. Али је исто тако сигурно да ниска песама, при ча, цртежа итекако може да промени душу тог малог човека, који ће сутра, промењен, лакше мењати свет око себе. Ако имамо у виду ту суштинску улогу уметности, тада ће и наша размишљања о томе шта нудимо детету имати више смисла.
У свом географском поимању света дете управо помоћу информација које свакодневно прима почиње да ствара своју карту света; да уграђује не само сазнањима већ и осећањима своје меридијане и паралеле. Међутим, истини за го љу, неки наши часописи 4 листови
намењени деци не поштују чиње- ,
ницу постојања четири стране света. Они се, неретко једносмерно опредељују п на својим страницама доносе написе (а посебно акционе приче и стрипове) са једне само стране света и тако утувљују детету у главу сазнање о својеврсном начину живота; који са нама и нашом традицијом немају никакве везе. До таквог неумереног пласирања текстова и стрипова са западне стране света долази, највероватније, због тога што се тамо налазе магнати и индустрије забавне робе за најмлађе. |
Сасвим је сигурно да не би било ни мудро ни добро ако бисмо нашу децу окружили својеврсним литерарним забраном пи причали
Наставак на 2. страни
Борђе Радишић
ар Иван Шоп, др Драшко ||
| 158, (о)