Književne novine

СУСРЕТИ

ПИШЕ СЕ КАКО СЕ ЖИВИ

/

Разговор са Донатом Шајнером, генералним секретаром Савеза чешких књижевника |

ГЛАВНУ ТЕМУ нашег разговора — шта се дешава у чешкој литератури после хиљаду деветстотлездесет осме — поставио је на почетку нанег разговора. сам Шај нер, који је за генералног секретара Савеза чешких књижевника изабран пре две године, а почетком ове године, поводом ње товог 60. годишњег рођендана, од Ликован орденом рада заслужног ·" уметника ЧССР. У протеклом дво тодишњем периоду извршена је селекција ми комплетна реоргани запија Савеза. Изузев књижевни ка који су емигрирали, · остало чланство је остало у Савезу. Је-

дино су преводиоци, по новим прописима, остали изван Савеза књижевника.

~— Ко може данас постати члан Савеза чешких књижевника: — Писац који објави три књи те и чије стваралаштво буде позитивно оцењено од Савеза књижевника. Главни правац акције примања у чланство усмерен је на младе писце. У ЧССР-у се рађају многи талденти који уносе мове импулсе и нову књижевну тематику. Сматрамо, међутим, да литература треба да остане у тесној вези са стварношћу. То не значи да треба ићи само паралелно. са животом, већ и дубље, испод свакидашњице... На протаогОдИиШњем конкурсу за најбо љи роман, Савез чешких књижев ника је примио 160 рукописа. На грађено је пет романа. Занимљиво је да се међу овом петорицом налазе и два млада књижевника — Мирослав Рафаи са романом „Тешкоће у равници" и Бохумил Нохејл са романом „Велика вода". Обојица живе ван Прага: и баве се савременом тематиком. Поред ове петорице, жири је наг радио још: 12 младих књижевника. Према томе, нема бојазни да ће чешка литература стагнирати. Наш: првенствени задатак је да пратимо рад младих писаца. С досадашњим резултатом смо више него задовољни.

'

— Шта се код вас преводи и да ли. се може говорити о томе да неке" земље имају предност2 |

— Преводимо бројна дела савремене литературе са обе хемисфере. Све што је прогресивно. У сваком случају не заборављамо ситуацију пре шездесетосме, када се, углавном, преводила..,западна литература м због тога до шао до велике диспропорције. Али, желео бих да подвучем ла не желимо да занемадџимо добру. запад: ну литературу. Мислим да се данас преводи око 60% романа из социјалистичких с земаља; а 40% са запада. А пре шездесетосме преводило се свега 18% књига из социјалистичких земаља! Али им ту водимо рачуна. Ако су дела Солженмцина, или било ког друтог писпа из осталих сопцијалистичких земаља који пишу против поретка своје земље, ми њихова дела не преводимо. ·

~— Да ли сваки домаћи рукопис, пре нето што оде у штампу, мора птво да добије зелено светло од Савеза књижевника2

— Не, наши излавачи објавуију рукописе и оних писаца који нису чланови Савеза. Издавачи имату своје лекторе који су над лежни да дату: оцену да АШ ОДређени рукопис. може: ући у штам пу или не. Уверарам Вас, они су врло критички. Поред тога, не ки писпти који нису чланови Са веза, уско сазађују у самој ре-

дактији _ појединих _ издавачких кућа. — Ла ли се данашњи чешки

писни баве мемоатском литерату ром, натђочито оном "3 периода другог светског рата2

= АЛанас се мемоађска литератупа третиоџа Апттачије него тгре тптезлесетосме. Постоји витте олтововности ин контичности. Од познатих четтких писапа коти се баве тисањем те литепатуре наточито су познати Кратохвил, Фукс и Фазонзек. Поред тога, зајелно са Министаоством културе, поиптемамо мемоатску литерату ру 0 четрлесетпетој. Ово се при према у оквиру 30-толишњице по стојања УМССР. На ту тему већ је стигло 180 рукописа. Исто тако, поволом 30. толдитпњапе словачког "истачка ове тодине ће се у Татрама олржати међународни семи нар.

-- Колико чешки писци посве ћују питању ттансфотмације села у послератном периоду2

ДОНАТ ЈМАЈНЕР

~— Наше село је заиста богато материјалом за сваког доброг писца. Главни проблем се ипак састоји у томе како приказати поједина „социјална струјања. Има и:доста негативних појава. Издва јање појединаца. Осамостаљивање. О тим. појавама: пише доста наших писаца; И ја се у својим делима стално враћам селу. То је и разумљиво. Детињство сам провео код своје баке на селу, У највећем сиромаштву. Ту сам научио не само народне песме и по словице, већ и чињеницу да је свет подељен на богате мн сирома шне. То је била моја прва школа у којој сам се класно опредено. — Какав став имате као писац према свом родном крају2

— Сматрам да писац не може реално да пише о овој теми уколико'не потиче са села и уколико се одрекао свог родног краја. Таквих је било и код нас. Писати се мора из свог личног искуства и осетити садашњи пулс села.

— Написали сте романе „Про шло време", „Грана · доброте", збирку поезије „један дан код извора“, „Камо су прошли дани", „Сећање", –„Сагледавање“ и низ других дела. Осећате ли се више прозним писцем или: песником2

— На ово питање не могу директно да одговорим. Има слично сти између прозе и поезије. Оне су тако блиске, да готово не видим разлику. О томе је говорио и наш песник Станислав-Костка Нојман. Када у свом роману желим да комуницирам са сво јим главним јунаком, и нехотице се сетим речи филозофа који је рекао: Реч је некада значила све, а шутња је чекала песника. У том моменту сматрам да је могуће са четири стиха рећи оно што би могло да послужи као мотив за роман.

— Да ли у чешкој литератури постоји сукоб између старих и младих писаца» у

= Одговорићу Вам индиректно. Наш Савез издаје свој месеч ни часопис. То је јелини чешки књижевни часопис. И за старе и за младе. Енергично смо одбили сугестију да. покренемо посебан часопис за младе књижевнике. Не желимо да стварамо проблем младе генерације. Важно је дати добар рукопис, без об зира да дим је то писао старији нам млаћи писац.

— На крају дозволите да Вам поставим још једно питање: шта сада спремате и како гледате на ангажованост»

— Припремам опет један роман. из сеоске средине. Из свог

родног краја, јужне Чешке. То

ће ми бити 24. дело од 1935: годи не, када сам излао своју прву збирку песама. То је мој опус за четири депеније, Али без обзи ра што сам био у Шпанији, што сам 40 година у Партији, никада,

· као писац, нисам рекао да сам 'антажован. Не волим ту реч. Пи-

ше се како се живи, а живи како

се пише...

Разговор волио Никола Керн

ЛЕТОПИС | Клара Малро у сенци свога мужа

Недавно је изашао ЈУ том „Мемоара" Кларе Малро, у којем описује последње лепе године проведене са великим писцем. Сећања почињу од 1925. године кад се с њим вратила са Далеког истока, помало разочарана. и веома исцрпљена, а завршавају са 1936. годином са Шпанским ратом и почетком нацистичких прогопа. Те године, у којима су настала главна м највећа Малроова дела, биле су најплоднија декада у њиховом браку.

И у овој књизи, као и у претходним, очигледна је нелатодност с којом списатељица описује свој живот са славним мужем. Настоји да остане скромна и говори заобилазно; штавише, опа је још увек заробљена његовом ауром, мада су се раставили пре много тодина, 1945, а никад нису били нарочито блиски чак ни кад су живели заједно, Она је опчињена. његовим генијем, али у књизи не успева да га прикаже импресивним; истину говорећи, дешава се управо обрнуто. Њена аутобиографија је, у највећој мери, скромни састав на тему: „Ја у светлости свог легендарног мужа". Истовремено, то је и борба једне жене за сопствени идентитет, у браку са човеком супериорних способности м ставова прилично антифеминистичких. Они су, судећи по тексту са» ме Кларе Малро, били два издвојена света. Малро се приказује неприступачан, обузет собом, надмен, занесен митовима. Клара је трезвена, са обичном женском упорношћу. „Она њега поштује, али не би се рекло ни он њу. Ипак та она стално прати и бори се за њега, Њена једина побела било је дете које је успела да добије с ЊИМ. = У

Иначе, књига није солико о њиховим међусобним односима, колико о финансијским проблемима, контактима са другим људима, а нарочито о путовањима. (А. 5.)

Шекепирови комади на филму

Можда ниједан други писац није доживео толико екранизација као Шекспир, тако да се може рећи да је без њега незамислива чак пи филмска уметност. Екранизовано је више од половине њего. вих комада, односно тачно дваде сет четири трагедије и комедије, м то почев од немог, преко зву: чног, до филма у боји и на широком платну. Истина, сви ови филмови нису снимљени на основу верног и озбиљног приказивања његовог текста, већ и непотпуно, с прерадама, па чак и као пародАија. (Недавно, на ФЕСТ-у 74, ви: дели смо једну пародију на „Ха: млета“ у филму „Један Хамлет мање" _ италијанског – филмског ствараоца Кармела Бенеа. Поне кад су Шекспирове јунаке и зби. вања стављали у савременост и манипулисали с њима како је од товарало одређеној средини или тренутку, али је већина филмских стваралаца, углавном, – настојала да филмским језиком верно при каже дела великог енглеског ше сца. Највише филмова је сним: љено по „Хамлету" (око 50), „Отеау" (око 30), „Макбету“ (24), „Ју. лију Цезару" (15), „Млетачком трговцу" (15) и „Антонију и Клео. потри"“ (12) итд. Од комедија нај. више филмова, почев од немог филма са Дугласом Фербанксом и Мери Пикфорд до филма у боји са Ричардом Бартоном и Елизабет Тејлор, снимљено је по „Укроће ној горопади"“, док је „Сан летње ноћи" доживео. десет екранизација. Због тога: се, природно, екрани: зација Шекспира показује као ва. жна тема како за историчара та: ко и за теоретичара филма. Ту те. му је врло студиозно обрадио у својој недавно објављеној књизи „Шекспир и филм“ совјетски ре. жисер и теоретичар филма Сергеј Јуткевич. (Његову студиозност хвали чак и познати шекспиролог А. Аникст) Јуткевича, који је за свога „Отела“ добио награду за режију на Канском фестивалу 1956. године, пре свега, занимало је питање како је све Шекспир екранизован и како је то најбоље чињено. Он је том проблему, у ствари, пришао на тај начин што је написао низ есеја о филмовима Лоренса Оливијеа, Орсона Велса, Григорија Козинцева, Франка Зе: фирелија, Акире Куросаве и Ару гих редитеља чији су филмови на шекспировске теме већ ушли у историју филма. Сваки од тих есе ја има и једну посебну тему, али централна тема је, наравно, какс филмским језиком верно изрази. ти дела великог мајстора уметно. сти речиг Јуткевич, међутим, не даје децидирани одговор. Разма: трајући екранизације Шекспиро вих дела у остварењима највећих мајстора филмске уметности, ов испитује њихове индивидуалности им указује на: то да је сваки Од њих на свој начин дао успешну

ти ННВ ––==—=—=_—_—_ИИ ои

екранизацију комада великог по зоришног писца.

То не значи да Јуткевич Одо брава све начине филмског прика“ зивања Шекспира. Мако допушта извесна одступања од текста и

фабуле, он је против одступања од Шекспировог хуманизма. Пола: зећи с тих позиција, он не при:

хвата супротстављање шекспиров, ском духу у третирању „Хамлета, у филму „А остало је ћутање (1959) западнонемачког режисера Хелмута Кајтнера или у филму „Офелија" (1961) познатог фран цуског режисера Клода Исто тако, њему се, упркос вер. ности _ Шекспировом _ тексту, МС свиђа филм „Ромео и Булијета Рената Кастеланија, због недраматског, „академског“ приказива: ња текста и недовољног осећања времена, а, насупрот овом филму, Јуткевич истиче већу вредност филма „Ромео и Булијета Фран. ка Зефирелија, који је дао дина мичан филм о љубави двоје „ре несансних тинејџера". Уз то, Јут. кевич истиче знатну вредност филмова „Хамлет" и „Краљ Лир совјетског режисера Григорија Козинцева, посебно због хумани. зма који зраче из њетових филмо. ва. У сваком случају, Јуткевич је написао књигу која има велику

' вредност за људе разних занима

ња и профила: за театродоге (по. себно шекспирологе), теоретичаре и историчаре филма и естетичаре и она ће вероватно изазвати вели“ ку пажњу и ван Совјетског Са: веза.

Пета књига зборника „ђока“

У Херце~Новом, у Боки Котор.“ ској, већ пет година успешно из" лази „Бока“, зборник радова из књижевноста, уметности, науке и културе Боке Которске. Зборник издаје Завичајни музеј у Херцег Новом, а уређује Илија Пушић, директор музеја, са редакционим одбором, уз сарадњу великога броја књижевних и научних рах ника, који се баве изучавањем прошлости Боке Которске, богате културно-истормајским и. уметнич“ ким споменицима. | МЕ

Најновија, пета, књига „Бока доноси низ студија, расправа, чланака и прилога из прошлости свога краја: Војислава Бурића (Манастир Савина); Славка Мијушковића. (Освавање и реоргани“ зовање једне средњовековне 60кељске _ здравствено-превентивне институције); Јована Ковачевића (Средњовековни латински натписи ~“ Боки Которској); Максима Злоковића (ХерцегНови од Бечког конгреса до 1830); Косте Милутино

· вића (Одјеци бокељског устанка

у Војводини); Борба Миаловића (Неки подаци о контроли мјера млетачких власти у Херцег-Новом средином ХУШ вијека); Василија Лукића (Спор наставника ГраЂанске школе у Котору „Арага Миловића са директором исте зиколе Шћепаном Милаћем); Велимира Радовића (Херцегновски крај у историографији радничког покрета и НОБ-е).

Посебну пажњу заслужује библиографија радова Лазара Тома: новића, једног заслужног п неправедно заборављеног књижевника, исторачара и публицисте из Боке. Састављач ове библиографије Новак Миљанић истиче да она није потпуна, с обзиром да су Томановићеви радови разбацани по разним, данас тешко приступачним, југословенским и страним листовима и часописима У раздобљу од 64 тодине (1868 1932) његовог списатељског рада. Зато биће потребно допунити ову библиографију Томановићевим ра довима, објављенам у „Народном листу", „Српском листу“, „Срлг' ском гласу“, „Панчевцу"“, „Народу", „Вуку“, „Темпу“. У сваком случају, састављачу треба одати признање за велики труд уложен у овај тежак посао. (К. М.)

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ

Уређивачки одбор: др Петар Водк, Васко Ивановић, Миодраг Илић, др Драган М, Јеремић (главни нв одговорни уредник), мр Љубиша Јеремић, Вук Крњевић, Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић (оперативни уредник), Владимир В. Предић (секретар редакције), Владимир Стојшин, ар Иван Шоп, Бранимир Шћепановић. Техничко-уметничка опрема: Драгомир Ди. митријевић, :

Књижевни савет: др Димитрије Вученов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, ар Милош Илић, Душан Матић, др Војин Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређеп, Јара Рибникар, Душан Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пал Шафер. Идејно решење графичке опреме богдав Кршић.

Лист излази сваке друте суботе, Цена з дин, Годишња претплата 60, полугодишња 30 динара, а за иностранство авоструко. Лист издаје Новинско-издавачко предузеће „Књижевне новине", Београд, Француска 7. Телефони: 627-.286 (редакција) п 626-020 (комерцијално одељење и ад-

· министрација). Текући рачун: 60801-601-2089.,

Рукописи се не враћају. Штампа: „лаве, Београд, Влајковићева 8.

аброла. '

Чингиз | Мтматов у Шпанији

Чингиз Ајтматов је први совјетски писац који је посетио иј па званичан позив једног шпан“ ског издавачког предузећа и ош је о том свом путовању обаве стио читаоце „Литературне газе» те“ у интервјуу који је дао Н. Мару. Из тог разговора види се да је посета Ајтматова "изазвала велику пажњу либералнијих крутова и штампе у Шпанији, који, су са симпатијама поздравили боравак совјетског писца као мо тућност увећавања културних од» носа између СССР-а и Шпаније. Ајтматова је позвало издавачко предузеће „Планета из Барцело“ не, на челу са господином Ларом, на премијеру његове нове књиге „Бели пароброд“. ~“ Барцелони

совјетски писац се сусрео с ни-

зом истакнутих писаца: Ауџгусти“: ном Видалом, Хосеом Аугустином Гојтисолом, Хуаном Рамоном Ма: соливером ита. |

Још 1957. године Видал је пре“ вео Ајтматовљеву књигу _ „Мате. ринска њива“, која је објављена, после дугог одбијања од стране шшанске пензуре. Упркос извесним отпорима интересовање за совјетску књижевност у Шпанији све више расте. Предузеће „Планета“ објављује посебну едицију совјетских романа. _ тој едицији досад је изашао једанаест томова, од којих сваки има више од две хиљаде страна, а у њима су штампани романи Максима Горког, Алексеја Тол, стоја, Александра Фадјејева, Ми“ ханла Шолохова, Фтодора Глаткова, Константина Феђина, Леонида Леонова итд. а припремају се за штампу „дела Паустовског, Бабеља, _ Булгакова, · Симонова, Шкловског. То, по мишљењу Ајтматова, показује како шпанска интелигенција добро схвата коли ко је неопходно проширење кул турних контаката са социјалистич“ ким земљама. У то су га уверили. п лични контакти са писцима, као и са преводиоцима, од којих су "мноти детињство и маадост провели у Совјетском _ Савезу, а у Шпанију се вратили 1957. године. Шпански писци су Ајтматова џверили да је неопходно давати отпор непријатељима књиге и културе, да књижевност игра важну улогу у савременом свету ц да не постоје изоловане. књи: жевне појаве него јединствени. ток напредних књижевних стрем. љења. Ајтматов је указао и на појаве отпора фашистичким сна тама, посебно код студентске омладине, што се видело и на недавним демонстрацијама про тив представника чилеанске хунте који су посетили Мадридски универзитет. Студенти су пре морали емисаре садашње чилеанске владе да напусте универзитет. Програм Ајтматова У Шпанији је био врло добро испуњен: понекад је једног истог дана давао по два интервјуа за новине, два пута говорио за ра. дио и једном наступао на телевизији. Посетио је и многе кул> турне споменике п институције)“ међу којима посебно истиче касов музеј у Барцелони, Прадо у Мадриду п дом-музеј Ел Грека у“ Толеду.

Роеелинијев филм

о Декарту

Последњих година познати филм“ ски режисер, један од прота» гониста италијанског „неореализма", Роберто Роселини снима. се рију филмова за телевизију о ис такнутим појавама и личностима политичке и културне историје. Раније је већ снимио филмове „Гвоздени век", „Сократ“, „Па: скал" и „Луј ХГУ", а најновији његов филм је посвећен великом француском филозофу и математичару Ренеу Декарту, а насловну улогу игра Уго Кардеа. Чини се да Роселини ове популарно-про. светитељске филмове не снима само из материјалних разлога, него 8 из убеђења да је њихова улога значајна. То се запажа из његове изјаве, коју је недавно дао недел~-

ном листу „Темпо“. Истичући да.

је његова основна тежња само да прикаже ствари какве оне ствар: но јесу, а не да их на свој начин тумачи, он је том приликом рекао: „Неопходно је боље знати нашу прошлост, историју човека, његова остварења, његове мислим, јер је наша култура производ свих ранијих култура, Ето зашто су ти моји филмови скроман прилог борби против незнања".