Književne novine

ИНОСТРАНЕ ТЕМЕ

Анонимни Артур

АРТУР КРУК је, вероватно, најпо знатији енглески анонимац. Мноти 5 за ТЕЗ (Тће Титез Је.

ррјететш«јади мало ко зна за Артура Крука, Крајем марта, после четрдесет четири године верности, _ шездесетдвогодишњи уредник „Тајмсовог књижевног ДАодатка повукао се из свога листа — да би наставио да му служи, Своју лојалност Т15-у посведочио је порицањем завета анонимности којим се упорно, и по многима претерано тврдоглаво, руководио. Опроштајна белешка, потписана први пут пуним именом, наговештава да ће дане коПре ик њим сада већ бивши

е к посветити писању исто-

рије листа који је учинио бољим не учинивши га друкчијим. . Они који га познају тврде да је Крукова аверзија према лизном публицитету била за њега исто оно што је за лист који је уређивао било начело анонимности. И да је иначе друштвени, пријатни, жовијални и екстровертни Артур Крук сушта супротност ученом п каткад суво академском 11.5-у. Својих последњих петнаест уредничких година анонимни Артур је провео у одлучној одбрани своје и туђе анонимности, смело и тврдоглаво: одолевајући све снажнијим притисцима енглеских књижевних и академских кругова да једном за сваг да открије идентитет својих сарадника. Познато је, наиме, не само зналцима пето и онима који су о стварима књижевности слабије обавештени, да је 115 од самог оснивања, 17. јануара 1902, био „нешто друго“ по томе што су у њему текстови, претежно о новим књигама, објављивани без потписа аутора. Култ личности је, подсећа данас Крук, и у књижевности подједнако опасан као у свему другом, а озбиљност публикације не гарантују имена сарадника, пего садржај. Ова једноставна формула, коју је Артур Крук усвојио када је 1959. постав љен за уредника (пре тога је осам година провео на дужности помоћника уредника), дело је Бруса Ричмонда, креатора и другог уредника ТЕ5-а, који је пуних тридесет пет година обављао тај посао.

Када је 17. јануара 1902. годиве, тихо и без претходне најаве, штампан први број „Тајмсовог књижевног додатка“, уредник: је био Џ. Р. Терсфилд; али он је већ после неколико недеља уредничку столицу уступио Ричмонду, човеку који је странице Т135-а отворио Вирџинији Вулф, Т. С. Елиоту, Хенрију Пејмсу, Едмонду Госу, Роберту Бриџису, Волтеру де ла Меру и многим другим. Још у та давна и рана времена, Ричмонд је морао да одолева упорним жељама лорда Норфодлка, тадашњег власника „Тајмса“, да књижевни додатак матичног листа учини приступачнијим, популарнијим и „хуманијим“. У свом опроштајном чланку Крук евоцира Ричмондов пример, желећи несумњиво да подсети на притиске којима је и сам био изложен протеклих тодина од стране „маклуановских хорди, подмуклих заступника поп културе или сивих акалемских племена“.

Но у дугој историји Т15-а било је и друкчијих илеја и попустљивијих уредника. За време прошлог рата, на пример, Т15 је прошао кроз чистилиште популаризације. Један од знамења новог, „хуманијет“ усмерења биле су и наградне укрштене речи. Но било је потребно само да једног уредника замени други, па да се 118 врати на стари, опробани курс. Стенли Морисон, како се звао тај уредник, био је толико радикалан у својој привржености старим традицијама да је чак одбио да штампа ретења наградне крижаљке коју је објавио његов претходник. .

По. мишљењу оних који су с њим радили, Крук је успео да лист учини бољим него што је био раније у првом реду зато што је био изузетно способан да „за праву трку пронађе праве коње, да за праве књиге пронађе праве критичаре. Изванредно обавештен о томе ко шта зна и кога шта интересује, увек спреман да пружи прилику новим критичарима које су му препоручивали, сарадници и колеге из редакције, Крук је испевао да обезбеђује „тачне, оба вештене, аналитичне судове о зна чајним делима“ за људе који и мисле и читају.

Највише је, кажу, радио суботом и недељом, када у редакцији нема никога. Тада је преглагдао томиле књига послатих на при каз и одређивао коме ће која бити упућена. Када би, каткад и после годину дана, стизали прикази, прва дужност је била: прилато-

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 11

АРТУР КРУК

дити их стилу „Тајмсове“ куће. Дотерати, проверити податке, ослободити баласта конвенционалног критичког жаргона и „првог лица“. Ричард Бостон, један од Крукових (бивших редакцијских колега, сећа се да су некад текстови бивали немилосрдно скраћивани, без обзира на углед аутора. Према легенди, један критички приказ намењен првој стра ни, дуг првобитно преко 5.000 речи, завршио је у рубрици „Примљене књиге“, сведен на свега 75 речи.

Сада, када се Крук опрашта од анонимних свирача свог реномираног оркестра, не пропуштајући да помене читаоце увек' спремне да „џмоче грешку која је нама осталима промакла“, поставља се у посебно заоштреном облику питање судбине његовог легата. Да ли ће Т15 наставити по старом2 Да ли је Крук имао право да у својој одбрани традиције анонимности иде тако далеко да чак пи не одговара на приговоре који су му јавно упућивани2 Један од најжешћих противника култа „анонимних литерата“ је уважени критичар и универзитетски професор Френк Кермод. Најпре у мају, а потом и у октобру прошле године, он је на страницама „Дејли телеграфа“ упутио Круку питање може ли се и даље толерисати пракса која не само да 0охрабрује критичарску неодговорност, него је одговорна за ударце који се не могу узвратити. 115 је лист високог реномеа и високог квалитета, писао је Кермод, но он свој углед не дугује култу ано нимности, него га одржава упркос. њему. Многи људи „добре воље“ пристају, истина је, да пишу за узданицу енглеског књижевног журнализма, али под условом да њихови прикази нипошто не буду неповољни, у чему је Кермод видео „још једно опасно изопачавање функције књижевног приказа“. У часу кад је било објављено да се Крук повлачи, овај писац, чија су лична искуства с ТЕ 5.ом била увек више него пријатна још једном је подсетио на „апсурдћости које дугују своје по стојање заштити уредника који није вољан чак ни да размотри могућност да можда није у праву“, апсурдности од којих свакако није најмања она да је анонимност сарадника крајње непоуздана и да се, у крајњој линији, готово увек зна ко се крије иза којег текста.

За сада још нико не може да каже какав ће бити исход Кермодовог крсташког похода против 'Т1,5-овог култа анонимности. Да ли ће Круков наследник Џон Грос продужити стазом „бранитеља вере“ или ће прихватити улогу јеретика питање је на које ће, по свој прилици, одговор дати већ следећи, 3.761. број _„Тајмсовог књижевног додатка“. Но без 06зира па то како ће нови уредник решити стару дилему, нико не сумња да ће, као и досад, 115 доследно пружати тостопримство представницима _ најразличитијих критичких школа, веран начелу упорно негованог еклектицизма, и противан свему што је „тирански једнострано“.

Душан Пувачић |

ХУМОР И САТИРА —

Воја Ивановић

Сведочанство

У ствари сам прво видео како иду. Неколико их је било, и више.

И шта сам ја ту могао2 Углавном, мени непознати људи А пошто се не мешам у туђе

у ; ствари Гледао сам своја посла.

Па опет погледам и видим Иду они други, а оних првих нема. Онда сам се питао:

Где ли су они први2

После сам нешто размишљао, и то ми није јасно:

Где ли су нестали они први

Када су наишли други2

Или први нису ни одлазили

Нето су други У ствари били они први

А ови су отишли,

Не знам.

У ствари, негде је свирао радио Баш у то време.

МЕБУЖИВОТИЊСКИ ОДНОСИ

У зоо врту забуна траје

Дивље идеје звериње трују

Бубе кроз зубе васпитно трубе Сове однекуд суморно исте Колибри снео нојево јаје

Са слоном бува се братски рукује На палу птицу упиру глисте Срећни У мрви певају црви.

Певају рибе и свиње лете Играју карте мољци и мрави Паун са -змијом добио дете Једна се фока вечито дави. Биволу седи медвед на рогу Док мачке сложне лају у крају Вук са овцама чини слогу,

ПОЗАЈМЉЕНА ПЕСМА

Кад корачам, кад корачам На челу колоне Позајмљене, позајмљене Носим панталоне.

Позајмљују, позајмљују Моје гласне жице

Песму што их, песму што их Троши нештедице.

'Па'се држим, па се држим Копља од барјака

С позајмљеним, позајмљеним Срцем од јунака.

БАЛАДА О РИБЉЕМ ЗЕЈТИНУ

Од рибљег. зејтина Нико на свету Осим риба

Није имао квар.

Рекла ми ујна Апотекар.

РИТМИЧКА ПЕСМА

Бумбарата рата рата Кад је било једног рата Имао сам једног брата Ишли више ми од сата Свуда оком море блата Нека земља непозната. А ми храбро из ината Бумбарата рата та.

Колко, рата колко блата ·„Колко јоште има сата Борбе храбре из ината Против тога окупата Мени лично непозната Бумбарата рата та.

Кад смо прешли сасвим блата Рекоше нам за крај рата Нема бијем непријата

За орден се рука хвата

Прво себе одликата

Затим орденујем брата Бумбарата рата рата Бумбарата рата та.

Нови талас

ПОЗНАТО ЈЕ. ВЕЋ да је управник градског циркуса човек веома немирна духа. Не задовољава се постојећим стањем, већ увек тежи променама, Тако је и пре извесног времена дошао до изузетне идеје п одмах сазвао све чланове колектива — да им је саопшти.

— Наш циркус мора да буде најциркускији циркус на свету, — рекао је управник. — То значи, крајње необичан и оригиналан. Да ово постигнемо, и укротитељ лавова и кловн и мађионичар и сваки други члан наше трупе изводиће своју тачку наглавачке. Ово ће нам омогућити да за веома кратко време стекнемо безбројне гледаоце у земљи п иностранству.

Предност ће имати дубитељи, дакле, они чланови нашег колектива који умеју да дубе на глави.

Предност, уосталом није права реч, него: неопходан услов. Да неко буде циркузан код нас —

неопходно је да буде у стању да безброј часова проведе ослоњен теменом о тле. Жонглери, акробати, дресери, укротитељи и кловнови који то не могу биће преквалификовани у — помоћно особље. Без обзира на евентуалну вештину, славу или заслуге за циркуску уметност — ако не умеју да дубе на глави — они ће разапињати шатру, износити реквизите, хранити животиње и помагати при утовару...

— Идеја је грандиозна! — узвикнуо је помоћник управника. — Још кад би се и животиње,

„КАРИКАТУРА ДРАГОЉУБА СТАЈКОВИЋА ГУНЕТА

мислим, пре свега, на слоновеи лавове, повеле за нама, па и оне дале свој допринос новом таласу — где би нам бно крај!

— Нека то буде наш следећи корак, — није се збунио управник. — Ми ћемо им својим примером указати прави пут. Морамо, наравно, узети у обзир да, кад је реч о животињама, све што се тиче њиховог преображаја — тече знатно спорије. Разлог је свакако и у томе што су недовољно образоване и нису упознате са најнапреднијом литературом. За ово је, међутим, морамо признати, делимично крив и наш још недовољно разрађени приступ животињама, о чему ћемо касније још расправљати, на равно.

Затим су управник и његов помоћник распоредили циркузане на пова радна места, па су почеле припреме за нову сезону.

За само два месеца упорног настојања артисти су се тако навикли да дубе на глави да им је заузимање тог положаја пред стављало право задовољство ну активностима ван циркуса, а по себно у часовима одмора.

Увиђајући да ће их време неумитно прегазити ако нешто

|у градском циркусу

не предузму, и они циркузани који су били преквалификовани У помоћно особље, почели су по жртвовано да припремају теме за нову улогу у животу н циркусу.

Они који су испољили крајњу неспособност да се прилагоде напредним струјањима дубитељске вештине остали су, природно, тамо где су били,

Немогуће је описати све тачке у које су циркуски уметници унели освежење, створили _посебан стил, а још је теже рећи колико су литара зноја пролили да би свој наступ довели до савршенства. На жалост, падали сум животи, јер су се животиње (лавови и слонови, пре осталих) занста веома збуњивале док су дубатељи од њих тражили да из" веду тачку. Узнемирени лавови скакали су тада на укротитеље и прождирали их, пре него што би они успели да се, дубећи на глави, спасу бекством, док су их слонови једноставно (мада и не намерно) — газили.

Управник, његов помоћник и циркузани дубитељи нису се поколебали. Знали су добро да нови талас најциркускијег циркуса на свету, као и све изузетно, све што покреће точак напретка, захтева жртве. Управник и ње гов помоћник нештедимице су их приносили преко својих пред ставника, јер сами у арену нису никад силазили нити су се прибдижавали кавезу са лавовима.

Били су, међутим, чврсто уверени у то да ни један напор није узалудан и сувишан ради остварења чудесног циркуског правца који се више нигде не негује.

Ускоро се показало да су чланови колектива градског циркуса били у праву када су поверовали у будућност дубитељства.

Чим је отворена нова сезона, гледаоци су похрлили у циркус. Било је, у правом смислу речи, немогуће добити улазницу. Километарски редови пред благајном месецима се нису смањивали. Свака представа играна је пред препуним гледалиштем, док су испред шатре — мако је и теле. визија преносила све тачке хиљаде људи избезумљено и без надежно тражиле карту више.

Слава градског циркуса брзо се разнела и по иностранству. Авионима, возовима, аутомобилима, бициклима, бродовима, под: морницама, на ролшуама, санкама и пешке — почели су да долазе људи из разних земаља како би видели девето чудо света. За њих су приређиване — посебне представе, а на позив западних и источних амбасада и менаџера, циркус је често одлазио на го стовања по свим континентима. Свугде је побуђивао огромно интересовање и успешно га претакао у знатне девизне приходе.

Дубитељи су радосно трљали шаке.

Живот им је свакога дана изгледао лепши и лакши. Све више су осећали своју изузетност, веома се поносили необичном вештином усавршеном готово до 6бе-

смисла и својим надахнутим управником који им је предложио да покрену нови талас У

историји циркуса.

Како човек, ипак, никад није потпуно задовољан, дубитеље би, с времена на време, штрецнула помисао на закржљалу свест животиња. Оне никако нису пристајале да се понашају дубитељски, већ су, напротив, користиле сваку прилику да нападну артисте и да их поједу или једноставно спљескају — уместо да п саме допринесу развоју најциркускијег циркуског правца на Земљи.

Но, и поред очитих недаћа ове врсте, у градском циркусу се ни

за тренутак није осетила криза кадрова. Чим би један дубитељ часно положио живот за идеју,

на његово место долазили су нови кандидати, спремни да сво ју вештину и уметност изразе дубећи на глави — као припадници циркуса каквог више нигде нема и неће га ни бити,

Војислав Станојчић

СТРИП МИОДРАГА СТОЈАНОВИЋА 7 з | танана а фл а ђит-ттн———————-