Književne novine

ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ

Слика пресека

УЛУС '74, Изложбени павиљон у Масариковој

ЗА РАЗЛИКУ од јесењих УЛУС-ових изложби које су формиране слободно, укусом самих излагача, пролетње су жириране и по правилу боље, нако се не би могло рећи да су оне свеобухватна слика стања и кретања у савременој српској ликовној уметности.

Приређена на истом месту на. којем се већ више од једне деценије приређују изложбе Октобарског салона, ова изложба открива исте карактеристике, исте добре и слабе стране које редовно открива и Октобарски салон. Наиме, изложба је слика пресека (и просека) наше ликовне уметности у овом тренутку јер се и генерацијски распони крећу од најмлађих до оних који су се појавили у нашој културно-уметничкој средини безмало у почетку самог нашег века, од, на пример, Александра Цветковића до Боривоја Стевановића, То је, дакако, условило и ширину стилских и концепцијских опредељења аутора који су зас тупљени по једним делом, па изложба открива распоне од својеврсних облика неоромантизма и неонадреализма до класичне фигурације. у

Време апстракције је на измаку и оно неколико слика урађених у том духу делују усамљено и прилично бледуњаво.

Када се посетилац разабере у шаренилу концепата и када апстрахује она чисто формална одређења слике, опазиће један све присутнији феномен у нашем сликар ству: повратак сликарској материји, откривању вредности самог поступка сликања, без озбира да ли је реч о класичном уљу, темпери, мешаној техници или акрилику, Једна општа тежња, исказана са више или мање снаге, више или мање успеха, открива се у резултату као изједначавање вредности значења облика као симбола и носиоца одређених садржајних категорија са самом структуром ликовног елемента који је по правилу све пунији и дорађенији, Због тога ова изложба и није занимљива по неким изузетним појединачним остварењима, по неким актуеадним тражењима новог израза у дексичком смислу, већ је занимљива по општој тежњи да се језику врате старе вредности које су биле помало заборављене.

Графика је и на овој изложби задржала своје већ потврђене квалитете (као и увек има неколико изванредних листова Тиквеше, Драгуља, Костова, Миљуша, Мицића, Пешића, Д. Стојановића, Хрвановића, Ф. Заимија), док је скулитура и даље у сенци сликарства и графике.

Избор радова за изложбу извршио је Уметнички савет Удружења преко својих секција те је због. тога. и разумљиво. да је; сем стварних вредносних, при доношењу одлука о избору у критеријуму морало бити и других разлога. То потврђује и позамашна цифра од 144 сликара, без обзира што их у Удружењу има далеко више. Но, Савет је у целини обавио посао савесно и успешно.

Чини нам се да је и жири за доделу награда у свим областима донео прихватљиве одлуке: Златна палета додељена је Љубодрагу Јанковићу Јалету, Ши Ш награду за слик рство добили су млади аутори Зоран Петрушијевић и Радмила Степановић, Златно длето додељено је Оту Логу, ПиШ награда за скулптуру додељене су Николи Вукосављевићу и Ани Виђен, Златна игла за графику Халилу Тиквеши, Пи Ш графичка награда Добрију Стојановићђу и Вукици Обрадовић-Драговић.

Подсевест и слутња

Виргилије Невјестић: Графике, Галерија Културног центра Београда

ГРАФИЧАР Виргилије Невјестић је релативно непознато име за београдску ликовну публику, али је зато једно од најприсутнијих имена у токовима савремене европске графичке уметности. Наиме, Невјестић, по рођењу и школовању Хрват, већ неколико тодина живи и ради у Паризу, своје графичке листове на свим значајнијим светским изложбама графике, добијајући значајна међународна признања. Он је и добитник овогодишње „Вјесникове“ награ де за сликарство „Јосип Рачић". . Представио се овог пута у Галерији Културног центра Београда са неколико десе тина графичких листова разврстаних у не колико целина (Скитница у рају, част Пабла Неруде, Неми путник, Зора). Невјестић је један од оних стваралаца који је синтетисао квалитете традиционалних вредности графичке уметности са менталитетом модерног човека, тако да су му графике технички виртуозно изведене и ис пуњене немиром као сликом човекове са вести пред застрашујућим продорима антихуманог, у једној помало надреалној, ко шмарској, визионарској оркестрацији обли ка. Невјестићеве виртуозне и минуциозне композиције одишу дубоким осећањем ч0о-, векове изгубљености, дате на необичан постски начин. Подсвест и слутња, знање и емоција, искуство и сновиђење, то су кате торије Невјестићеве садржајне оријентације. Између тих категорија креће се његова игла и - стварајући необичне комбинаци. је облика — уводи нас у психологију Јел ног стварања, дубоко људског, мало допадљивог али искреног и естетски потпуно оправданог. Срето Бошњак

КЊИЖЕВНЕ НОВИЦЕ 8

излажући ·

ВИРГИЛИЈЕ НЕВЈЕСТИН: „ЗОРА" — ДЕТАЉ (СА ИЗЛОЖБЕ У. КУЛТУРНОМ ЦЕНТРУ ГРАДА БЕОГРАДА)

· ПОЗОРИШТЕ

44

НОВЕ РЕЧИ

· Овогодишње Стеријино позорје и текстови домаћих савремених аутора

·" НАШ ОДНОС према традицији, границе

могућности националног израза и нова дела су управо оно због чега Стеријино позорје подржавају позоришни људи целе земље више него икад раније. Једноставно, постали смо међусобно нешто толерантнији, ефемерним стварима и неспоразумима не придаје се већа пажња, тако да овај јединствени центар окупљања подстиче на акцију, откривање нових вредности и афирмацију властитог театарског деловања.

Наговештаји из ранијих сезона сада су све постојанија реалност; домаћа драмска литература изашла је из фазе стагнације и велики број зрелих дела различитих жанрова и стилова _ постају изнова утицајни на нашем репертоару. У тренуцима малаксалости, дезоријентаци-

је и лутања тражили смо спасење у тек-.

стовима страних аутора. Данас је много више оних који чврсто верују да се само креацијом ослоњеном на нове речи наших аутора може постићи оно жељено шито ће театар учинити специфичним, аутентичним и националним у исти мах, Отуд н настојање да ове представе буду креативно обликоване, глумачка итра доведена до правог доживљаја а речи откривене у свом изворном значењу. Театар не ограничава писце — нити_ писци умањују значај театра! Нестаје стихијности и подозривости па је све видније да једни другима управо омогућавају ла развију кроз ту међусобну сарадњу и про. жимање своје индивидуалне тежње и вредности. Представе које су рађене на текстовима савремених аутора, заједно са класичним делима, дали су не само појединим ансамблима него и самом Позорју жељени смисао. «

Све је ово веома значајно — али још недовољно за нашу позоришну ситуацију. Јер, да нема Позорја остали бисмо и даље разједињени а многе представе У регионалним или сасвим локалним оквири. ма. То потврђује и извођење дела „ЗИД, вода“ Живка Чингасаансамблом Македонског народног позоришта из Скопља. Чинго јеод раније већ стекао репутацију занимљивог приповедача, а овом приликом се представио и као веома смео, отворен, ангажован и убедљив драмски аутор. Ње-

гово сећање на поратне године и васпита- ·

ње младих у једном дому, напори васпитача да створе нове људе од дечака и довојчица у којима својим методама гуше све оно људско и лепо претвара се у ме тафору о слободи која у опором амбијенту и редитељској поставци Бранка Ставрева делује заиста драстично. М овој представи има више спорних детаља, али јој се не може порећи страсно трагање за истином и лепотом, па и смелост која се ретко виђа и у далеко амбициознијим и авангарднијим театрима. Чинго је ново име македонске драмске литературе које би вредело да упознају гледаоци и других наших сцена. Е Било је нечег дирљивог у напору нмејаког ансамбла зеничког позоришта да што веродостојније представе ново дело Велимира Лукића — фарсу „Завера или дуго праскозорје". Користећи се чињеницама, подацима и личностима из Тацитових „Анала" аутор је, како сам каже, желео

у оживљавању једног трагичног догађаја,

у Старом Риму да покаже шта све угрожава слободу, храброст и мисао. За раљ дику од неких ранијих фарси. ова је мање необавезна а више конкретна, драматуршки сасвим прецизна, готово реалистичка, тако да и њена метафоричност проистиче управо из тако сагледане суштине. Како свако ствара и бира своје форме и свој израз нужно је наћи разумевање и за Лукићев свет фарси. Његов језик постаје језгровитији, ликови одреБенији, а израз зрелији, У том домену је прави мајстор и велика је штета што овакве визије нису комуникативније и својим асоцијацијама ближе ширем кругу гледалаца.

Из београдског круга драмских писаца издвојила су се два неоспорно даровита аутора: Душан Ковачевић са комедијом апсурда „Маратонци трче почасни круг“ и Жарко Команин са драмом „Пелиново“. Ковачевићево дело је У ансамблу Атељеа 212 п редитељском виђењу Љубомира Драшкића добило свог аутентичног

"и две шармантне представе:

и вероватно најбољег могућег тумача. Ова комедија није савршена, али је неодољиво смешна и сасвим довољно ефектна да никог не остави у дилеми о пишчевом таленту, поготово што „Маратонци" одударају од наше комедиографске традиције и познате менталитете пројицирају кроз специфичан и веома атрактиван израз, Команин је сасвим другог _темперамента и у извођењу ансамбала ·Народног позоришта и поставци редитеља Градимира Мирковића његов комад плени својом рустичном силином, драматиком и изворним емоцијама. То је драма према којој се не може остати равнодушан и која осваја више унутарњом суштином него самом драматизацијом.

Од текстова наших песника Ршумовића, Радовића, Антића, Витезовића и других начињена су два различита колажа „Онда _ лоле измисле пароле“ у сомборском позоришту (режија Николе Џетровића)и „Плави зец“ у позоришту „Бошко Буха". У првој доминира елеганција и. духовитост кабареа, а у другој поезија и чистота игре коју су заједнички пронашли редитељ Дејан Мијач и цео ансамбл.

Од словеначких аутора у програму Стеријиног позорја био је присутан Андреј Хинг са својом романтичном комедијом „Лажна Ивана" У интерпретацији мариборског ансамбла (режија Душан Млакар). Аутор је овде настојао да легенду о Јованки Орлеанки осветли из јелног специфичног угла са доста вештине и мало поезије.

У овако шароликом репертоару нашла се и Крлежина сценска фантазија „Пут у рај" са Хрватским народним казалиштем и редитељем Дином Радојевићем. Ово дело, ма колико било необично непрекид-

но нас је подсећало на ауторов моћним супериорни драмски циклус, Оно ипак буди одређену радозналост и задовољ-

ство што Крлежине страсти према театру нису пресахле. У драматизацији Крлежи-

не новеле „Цврчак под водопадом". заиста има фрагмената изузетне убедљивости. Некако у сенци званичног програма

остало је још низ нових дела на која су позоришни критичари скренули пажњу Стеријиног позорја. То су – „Бешескија“ Јана Берана, „Загрљај“ Ранка Маринковића и Божидара Виолића, „Зелени _ вук" Павела Лужана, „Како срећан дан“ Петра Божића, „Ти си то" Слободана Стојановића, „Браните љубав" Борба Радишића и „Жута" Гордана Михића. О сваком од њих може се рећи доста — поготово што је реч о делима која су нашла пут до публике.

Афирмација нових дела представља фундаменталну снагу Стеријиног позорја. На њему је стога да им продужи живот на нашим позорницама и после фестивалских представа, Ако и у томе успе — знаћемо да и наше предрасуде, затвореност, регионалност и тренутна располо. жења могу бити превазиђени.

Петар Волк

У славу

живота

Премијера драме „Господа Глембајеви“ У загребачком Хрватском народном казалишту |

ОД СВИХ загребачких казалишта, Хрватско народно казалиште, изгледа да је дало _ најзначајнији _ прилог гоослави обљетнице живота Мирослава Крлеже: извело је трилогију о Глембајевима, Премијера драме „Господа. Глембајеви“ одржана је у мјесецу травњу 082. године, док су драме „У агонији (у двије режије и у двије глумачке подјеле) и „Леда имале премијеру прошлих година и до дана-данашњег су осталена репертоару.

Редатељ нове — пете по реду — _ 38гребачке представе „Господе _ Глембајевих" пошао је од увјерења да је, како је то Хуго Клајн сажето казао, глембајевштина фаза у борби између анималног и хуманог у човјеку, борба која траје „и данас и овде, с несмањеном жестином . Можда би се другим ријечима могло казати да је Владимир Герић хтио (и успио је) Глембајеве приказати не из перспективе Леона Глембаја; већ са становишта слабо заинтересимраног проматрача. Јер су вађда и Глембајеви имали неке свјетлије стране.

Под утјецајем разних критика и неријетко властите некритичности, У баруници Кастели нисмо налазили ни трунка, човјечности, С таквом концепцијом Герић је прекинуо, мада изгледа да он није „први“ редатељ који се једностраном гледању на „сексуално интелигентну" баруницу одупро. Његову замисао ствара: лачки је слиједила Нева Рошић. Тражила је и нашла у баруници нешто што ЈУ је издвајало из круга Глембајевих, Ма колико били несклони тој жени не мо жемо остати равнодушни према њезиној, жељи за животом, 3а животом „тјелесним", анималним, глембајевским, али за животом. Као што је Б. Шоу „Занату госпо ђе Ворен" приказао проститутку Као жртву друштва и друштиених _ односа, тако је и Нева Рошић оцртала баруницу као особу која је, не због своје воље, отишла кривим путем. Једино ми је једна ствар код Рошићке сметала. Не ради се можда, ни о ситници. Ријеч је наиме о одјећи. Онако како је Н., Рошић била одјевена, не пристаје жени директора банке.

Како би било једноставно кад (бисмо у животу женину „слабост“ према мупг карцима препознавали по одјећи. Ето тако је Рошићка била одјевена (требало. је само избројити колико је боја имала на себи) да је њезин „органски недостатак" био свакому видљив. Ма колико била занимљива опажања неких психодога да боје неријетко одају особе склоне промискунтету, ипак и те тврдње треба интелигентно схватити. Крлежа изријеком каже за баруницу да је њезина коса „тотово потпуно сиједа", Можда је било у доба Глембајевих у моди тако бојити косу. Баруница Кастели године 1974. има црвенкасту косу. Док би та боја косе могла бити показатељ за оне који се. боје разумију", мноштво боја на Шарлотиној одјећи у првом чину одвећ је упад љиво и наметљиво. ~

Нева Рошић је своју улогу остварила у првом реду гласом јер су јој покрети били ријетки. Кастели у „Глембајевима“ има два основна тона: онај отмјени који се пред сам крај драме мијења у очајнички, ружни тон. Тај посљедњи тон није лако дати и ту је Нева Рошић била сла: бија. Изврсно је дала призор поновног освајања Леона Глембаја у трећем чину. С колико је топлине и податности изговарала самогласнике у ријечи Лео. А како је тек Вања Драх као Леоне примао и прихваћао тај изазов. Тај призор, по новно освајање болесног Леона, постао. је кључно мјесто у Герићевој режији за разумијевање карактера. Према _ Герићу и Драху: и не само према њима, Леоне је велико и болесно дијете што се тиче зрелости и мужевности,

Редатељ је суставно градио атмосферу у драми, Досљедно се клонио великих теста и патетике, у што су не тако ријетко западали неки редатељи. Давао је предност не Глембајевима већ глембајевштини, појави која с Глембајевима није ни започела ни завршила. Врсна сурадника нашао је у сценографу Бериславу Дежелићу.

Конац драме у Герићевој режији доживио је измјену. Према Крлежи, Леоне убија баруницу, али не на , позорници јер му је она умакла. Да је убијена до. знајемо из слугиних ријечи: „Госпон док: Тор заклали су баруницу". На петој загребачкој премијери „Глембајевих" Леопе такођер не убија баруницу пред нашим очима, али се она већ скоро мртва враћа на позорницу и ту умире, Зато су сувишне слугине ријечи које је Владимир Терић задржао. Тешко је казати што је редатеља потакло да мртваца доведе на позорницу. Као један од могућих одговора мепи се наметнула мисао да се тим призором. који понавља пад _ Игњата Глембаја на крају другог чина, хтјела псвући сличност између барунице и Игња. та Глембаја, а која постоји и не постоји.

Владимир Герић дао је представу која руши приче о „позитивним“ и „негатив. ним“ лицима у драми „Господа Глембајеви" или чини да та граница није тако чврста, како су неки у својим главама хтјели, Вјерне помоћнике нашао је ну бројном глумачком ансамблу. '

Шимун Јуришић