Književne novine

Ка историји књижевности

Живан Милисавац: „писци и ИДЕЈЕ“, „Слово љубве“, Београд, 1974.

ПОСЛЕ ЈОВАНА СКЕЛИЋА књижевно-историјска мисао у српској књижевности је неочекивано и нагло замрла. Било је, ту и тамо, покушаја да се ревидира Скерлић или пак да се оде даље од њега, али се у суштини није битно отишло даље. Партикуларно су поједини Скерлићеви судови ревидирани, али још није створена интегрална процена српске књижевности, како старије, тако ни новије. Према томе, за многе делове српске књижевности још су једино мериторни Скерлићеви судови, још је његова „Историја новије српске књижевности“ водећи школски уџбеник. Те шко је наћи праве разлоге за то а још је теже дати прецизан одговор на питање зашто је то тако.

Књига есеја и студија „Писци и идеје“, познатог нашег књижевног историчара Жи вана Милисавца, у том смислу је известан изузетак. Милисавац је у нашој књижевности присутан више од три деценије и његова је књижевна мисао историјски оп редељена, одговара на нека суштинска питања наше литературе јуче и данас. Све што је овај књижевни историчар написао, а он је објавио десетак студиозних монотрафија, носи у себи креативна књижевно. историјска обележја. Он је у суштини научно опредељен и јак аналитички дух. Сва ка његова монографија, студија или есеј, била она о Змају, Бранку, Стерији, Игњатовићу или Васиљеву, носи у себи дијалектичке ревалоризације судова о самим писцима, њиховим делима, и о ономе што је о њима писано у њихово време као и до данашњих дана. Поред тога што се Мили“ савац бавио чисто уметничким питањима наше књижевности ХТХ и ХХ века, ње гову су пажњу врло озбиљно заокупљали бројни суштински културни, социјални, друштвени и политички токови и сами по себи и као саставни и интегрални делови живота и рада појединих писаца који су били предмет његових испитивања и ана“ лиза. Према томе и ова његова књига као

и претходне у својој суштини је књижевно-историјска анализа и визија наше нови је литературе.

) У дан „Писци и идеје“ Живан Миаисавац врло помно и педантно анализира. Шафариково учешће у Летопису Матице српске, говори аналитички и студиозно 0 друштвеним коренима балканских тема у књижевном делу Јована Стерије Попови: ћа. а посебно о његовим усамљеничким ви зијама; надахнуто и увек присно сведочи о радозналостима и интересовањима Бранка Радичевића, врло луцидно ревидира етичке и политичке ставове према Јаши Игњатовићу. Иако је Милисавац 1954. године објавио занимљиву монографију 9 Змају он и у овој књизи доста исцрпно говори о њему као о првом правом модерном српском песнику, а посебно као о 4 темељивачу политичке поезије код Срба и страственом учеснику У политичком жи воту Србије оног времена. М својој књизи Милисавац објављује нова размишљања и сазнања о песнику Душану Васиљеву, 0 Тихомиру Остојићу као реформатору а тице српске, о Дази Нанчићу и Васи Стајићу, а са посебном пажњом и пијететом товори о Вељку, Петровићу и његовој ве ликој културној и књижевној мисији У Војводини и у нашој књижевности уоп-

ште.

Битна карактеристика свих текстова Живана Милисавца у 980) књизи је та што су, независно ОА свог обима, писани студиозно, надахнуто и са великом књи жевно-историјском спремом. Ништа у овим текстовима није случајно, све је проми: шљено, простудирано, иза сваког става сто је документа. Посебна особина и вредн ове књиге је у томе што је посвећена људима и делима која су много значила | куатурну, политичку и књижевну имово нашега народа. Милисавац је умео да пр нађе за сваку тему, књижевну, културну и политичку идеју, нови угао и да на њих баци нова светла, да их освежи м актуали. зира, да У размишљањима. писаца којима се бави пронађе клице нашега времена, А

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 4

"ализовао, комплексан

КРИТИКА

ЖАРКО КОМАНИН

ЖИВАН МИЛИСАВАЦ

укаже на њихову визионарност, да оживи њихов пророчки дух, да још једном по. тврди друштвену и историјску снагу књижевности. Милисавчева књига, ма колико била фрагментарна, има свој неопход. ни континуитет; у неким ставовима може мо сеса њом и не сложити, али је морамо уважавати, јер поред осталих вредности она указује и на чињеницу да су услови за стварање нове историје књижевности сазрели; његова књига неким својим де“ ловима управо представља књижевно-ис торијску мисао.

Миливоје Марковић

Античка драма на нашем кршу

Жарко Команин: „Људско МЕСО — ПЕЛИНОВО“, независно издање бр. 15,

Београд, 1974.

ДРАМА ЖАРКА КОМАНИНА, „Пелиново", која је већ доживела. значајни успех на сцени и која се сада јавља као књига, има у себи многе елементе античке драме. У

њој срећемо народ који кроз песму и пре“.

ко тужбалица изражава жолективно осећа-

ње; што подсећа на хор У античкој драми; |

историјски ситуиране и теографски лоциране догађаје у вези са оснивањем и расформирањем сељачких радних задруга, око којих јунаци драме доживљавају своје ус поне и падове, личну, породичну и друштвену трагедију, што се може довести У везу са ратом за. освајање Тебе у драмском опусу Софокла; сукоб међу браћом око задруте (Гојко и Горчин Бездановић), што подсећа на сукоб код Софокла међу браниоцима Тебе; трагедију Горчина Бездановића кога прогоне ЕБриније пошто је убио брата, као што Ериније прогоне Ореста код Есхила пошто је убио мајку; осветника Мгљешу, најмлађег од браће, који, попут Оре ста, узима на себе судбински задатак да ос" вети мртвог брата. Зато је драма „Пелиново", пре свега, драма човекове судбине, Њени јунаци су трагични јунаци јер носе на својим плећима бреме историје и криви

су не својом вољом него одлуком више силе, Њихово понашање је последица а не узрок догађаја који су везани за оснивање и расформирање сељачких радних задруга. Антика је, као полазна тачка и инспирација, често присутна у нашој драми. Команин је, по нашем осећању ствари, изабрао бољи и исправнији пут од других писаца да иде од појединачног ка општем, да у конкретним догађајима тражи универзално значење.

Овде се нећемо бавити драматургијом Команинове драме, која, сасвим сигурно, није доведена до перфекције и има неке недостатке. Имамо утисак да је у књизи исувише мало простора, за драму коју посе Команинови јунаци и да збот тогау њиховим међусобним односима има недорече ности. Ово се, пре свега, односи на младог скојевца Угљешу чије понашање писац није до краја мотивисао. Више ће нас интересовати судбина Команинових јунака, јер је, по нашем мишљењу, у њој највећа вредност ове, по много чему, изузетне драме.

У „Хроници", која је дата на крају књиге, педантно су забележене све перипетије око овог текста и различита мишљења о њему. Најчешће питање које је досад постављано је да ли је главни јунак драме, Горчин Бездановић, стаљинист или не; да ли је догматичар или није. Међутим, Горчин Бездановић је, како га је Команин рекњижевни јунак и он се не може свести на идеолошке категорије. Писац је пошао од људског у њему и из њега извукао политичко. Горчин је човек који слепо верује у оправданост онога што ради и који не може да поднесе да му се неко супротстави на том путу, макар му био рођени брат. Друге личности, које тоне Горчина, Лука Рађеновић и Гојо Бориловић, ма колико их Команин хуманизирао, много су више производ идеологије него Горчин; они се служе принципом утилитарности, равнају се према општој клими и проналазе своје место у политичком тлобалу. Горчин је човек који истерује своју истину и који не уме да се врати са пута на који је пошао. Они су, без сумње, у праву, али Горчин је већи од њих у својој

заблуди. Такви људи као што је он увек долазе у сукоб са другима, без обзира коју идеју да заступају. Његова. трагедија је У његовом карактеру који је праволинијски и који једино зна за акцију. Горчин почиње да размишља тек онда кад је за њега касно, кад је починио братоубиство, кад му више нема повратка назад. Он је човек револуције, јунак који не хаје за свој живот; његова трагедија је што не схвата да се и револуција трансформише и пролази кроз различите фазе. Тек на том плану се преплићу у Команиновој драми опште и по себно, карактер и политика, али то је већ један комплекс који се не може поједноставити и свести на једно значење и једну релацију. У изванредној сцени Горчинове смрти, кога убија љигави и подмукли Пиљо Мали у нади да ће његово дело да слави народ, Горчин се потпуно потврђује као човек, иако је таква смрт више комедија него трагедија. У „Хроници" писац драме каже на једном месту да би он Пиља Малог најрадије избацио из драме алм не може из живота; међутим, Горчину Бездановићу доликује таква смрт, као што Ростановом Сирану де Бержераку доликује смрт од цепанице. На тај начин је Команин постигао да његовог јунака, који је, гледано са дистанце, негативан јунак, не мрзимо него да чак саосећамо са њим. Тиме је Команин у потпуности потврдио снагу свог талента, који је један од највећих у нашој драмској литератури.

Други Команинови јунаци, пре свега отац Василије, скицирани су мањим бројем потеза, али доста успешно. Исто тако, са неколико црта, Команин је веома успешно дао и народ, боље речено, масу, који на поичетку драме песмом--слави задругу а-на крају се опредељује против ње. | 5

_ Драма „Пелиново" Жарка Команина ни је савршено дело — она је значајнија по ономе што је наговестила него што је дала — али је писана веома талентовано и читаоца покреће на размишљање и не оставља та равнодушним. Она је једна од оних драма које човек може да воли или не, али према којима мора да се одреди. У том смислу, „Пелиново" је изузетно дело.

Иван Ивановић

_ Једна поетика модернизма

Растко Петровић: „ЕСЕЈИ И ЧЛАНЦИ“, „Нолит“, Београд, 1974.

ЕСЕЈИ и чланци Растка Петровића, први пут сабрани у књигу, захваљујући залагању Јована Христића као приређивача, уве дико доказују ту потребу авангарде да 06јасни дух који је ствара. Настали највећим делом у периоду од 1921. до 1931. године, кад се српска уметност полетно ослобабала неделотворног традиционализма и окошталог академизма, критички и есејистички текстови Растка Петровића, читани данас, готово ништа нису изгубили од првобитне свежине с којом се њихов аутор, понесен својим стваралачким визијама и визијама својих авангардних савременика, целим својим бићем залагао за но ве продоре у област уметничке магије и за другачија расветљавања тајне којом је уметност обавијена, без чега не бисмо могли објаснити континуптет у развоју српске уметности од краја првог светског рата до наших дана. Уз то, Расткова. есејпстичка и критичка расуђивања о нашем и европском ликовном и књижевном изразу као и размишљања о суштаству лепог у ју тословенском народном стваралаштву, најчешће експлицирају и његову сопствену поетику, која нам помаже да схватимо песников однос према свету и његов индивидуални поетски и прозни израз. по ЕВОјој уметничкој вокацији Растко : тровић је у почетку припадао оној грути послератних писаца које је Марко Ристић (у чланку „Кроз новију српску књижевност", 1929) тачно означио као експре. До Међутим, иако се тај период — 1924) углавном поклапа са дефинитивним обликовањем Расткове песничке физиономије, теме ових есеја и чланака ни. како нису само одбрана експресионистичке естетичке концепције. Потпуније од би10 ког свог савременика, он је уметничку креацију доживљавао као апсолутну трансформативну снагу света, спремну да зах-

Ненад Радановић Одлалање

Убрати зрео плод тишине

и рећи: за смрт још је рано многи су прошли овим путем

али до вечери безбројне су варке

у питомини У модром лозју

тешка се мисао утопити може ријека ова што тромо протиче добар је заклон од будних гонича

гласа од себе не мораш дати товориће мир одмијениће те птице за оним бријегом трољетним твоме сну отворен је храм

вече кад дође џи затворе се врата међ нијеме преселићеш се звијезде

ДРХТАЈ

Час је кад мрије лептир у пољу свијећа у окну плод на столу

језеро својој шуми бјежи камени се коњик што добре носи тласе

час је кад одољети треба привидима

оштрица сјакти зјене боле

рука замку стеже

СКИТАЧИ

Сњежило кишило суше дуге биле ломило се пољем 2%оропадним морем тражила се стаза још неугажена извјесно је

склоништа су давно разграћђена

септембарских ружа вене крв ватре љета зтаспуо је сјај

у дну рушевина кратко боравима сладним зидом мину сјене птица, за сунчевом снагом

зов у нама поново се буди

ц глас таман из дубине бића нико вас

и нигдје

не чека

а кренути

кренути се мора

вати у нова сазнања и из њих понесе „це. докупну авантуру уметникову, веровао, да је најдубљи порив уметности тежта ка космичком, напор појединачног да се са гласи са безмерјем општег, бранећи тако нове сликарске и литерарне амбиције правог почетка наше модерности, нашег морања да „научимо европски говорити", нашу истинску европеизацију коју је са лакоћом чудесног аналитичара откривао на платнима Милуновића, Добровића, Бије. дића, Шумановића, у скулпторском потезу Палавичинија и Стојановића, у поетским ритмовима. Манојловића, Винавера, Ујевића, Црњанског, Дединца, у опором Крлежином сведочанству о рату, У спиритуализованој динији Исидорине мисли. Мчећи на из. ворима европског авангардизма Растко је, неоптерећен баштином академизиране поезије, али ни сапет личним искуствима Аполинера, Бретона и Супоа, уводио у на. шту културну климу отвореност за све „оно што је „апсолут у вредностима односа између естетичког објекта и потенције његових естетичких еманација.

Заснивајући принципе своје поетике на одређеном односу осећајног и духовног доживљаја, Растко Петровић је у „Есејима и чланцима" експлицирао и властити уметнички напор за превазилажењем физичког живота помоћу духовног обликовања. Тражећи уместо лепоте екстазу, а уместо облика тајну, он је јасно осећао да уметничка креација врши „стално ме њање свих вредности овог свакодневног живота при њиховом преласку у уметничка дела". А као добар познавалац Бергсоновог интуиционизма и Фројдове психоаналитичке методе, он је импулсивну, ирационалну осећајност претпостављао инте лектуалној мисли, чиме се у суштини при“ ближио мишљењу Боже Кнежевића о уметности као философији чула.

Приповедачки и песнички узбуђен пред словенством као мотивом који се прелива у космичке просторе, односно у стварност надстварног, у којој је коначно могућ „чо век-много", Растко Петровић је и у неко. дпко изванредно проницљивих есеја трагао за словенским генијем уметности, оду. шевљен што у народном стваралаштву налази свечовечанску црту живота, до које му је било највише стало. За њега наролна уметност није била етнографска дес. крипција, већ „геолошки фолклор", од кога се почиње и у којем се ослобађа пол. свесни живот народа. Тако је између надреалистичке поезије подсвести и језичких низова народних бројаница слутио латентну везу, чврсто убеђен да се у уметности, као у неком сензоријуму времена, видови на. изглед врло различите естетичке опредме. ћености додирују: народни вез и митологија, средњовековни живопис и сликарство двадесетог века, древни језички ромон и модерна поетска реч. Тумачећи онтономију модерног уметничког духа, Растко Пет. ровић је истовремено упорно указивао на неизбежни континуитет уметничке имагинације у исказу живота и смрти, који чиНИ да уметност припада целокупном ч0веманству, тако да на плану општељудског постаје јединствена.

Милутин Срећковић

' 8 |