Književne novine
ДАТУМИ
ПРЕ ДВЕСТА година (1774) у свом путопису кроз Далмацију, Алберто Фортис објавио је на италијанском и на нашем језику „Жалосну пјесанцу племените Аса. нагинице“. Преписао је песму с неког доста старог рукописа.
У Европи је у то време владало вели. ко занимање за усмену књижевност пат. ријархалних народа и за древне песничке споменике европских нација. Ова прекрасна песма одмах је анонимно преведена на немачки (1775), а и млади је Гете (1749 — 1832) у исто време начинио свој још успелији превод.
Не знајући нашега језика, Гете је ве. ома интелигентно, да не кажем генијално, открио десетерац наше песме, а опазивши да се поједине речи и фразе понављају по обичају гуслара, аналогијом је погодио смисао готово свих речи и сти. хова, помажући се, наравно, и Фортисо. вим италијанским преводом. Тако је сво. јим одличним препевом не само свету обратио пажњу на нашу народну поезију нето пи у немачку књижевност увео употребу десетерца. Написао је више оригиналних песама у том стиху са десет сло. гова без слика, па је у немачке теорије књижевности и версификације ушао термин „српски трохеј“.
Затим је „Асанагиница“ објављивана готово на свим језицима у Европи, па и другде. Биће их око 150 превода, од чега само немачких једна _ трећина. Општи утисак елитних духова тога времена био је да се пред њима открива један трандиозни свет и једна велика књижевност с новим изразима мотивима, инспирацијама, која је у исти мах и нова и у вези са древном хеленском поезијом. „Српске песме, то је грчка поезија пре Хомера, рекао је Хјустон Стјуарт Чемберлен.
А ипак, Европа тада још није знала најбоље наше песме. Вукове збирке измеЂу година 1814. и 1862. тек ће показати свету да у нашем народу живе хиљаде песама, међу којима стотинак улази У ужи избор за примере светске литерату. ре. Гете, који је први створио појам светске књижевности, у свом есеју о нашим месмама истакао је велику њихову интернационалну вредност.
Асанатиница је ипак више него иједна антологијска песма задивила Европу. У њој је на префињен начин приказана тратедија племените госпође коју њен феудални супруг и господар, због једног не. споразума, гони из дома и од петоро деце, те она ол превеликог бола умире. Све је то у оквиру седамнаестога века, кад је песма постала, у једном етвотичном оквиру, појачаном не само нашим патријархалним стањем тога времена него и пси ог јом наших Муслимана. То је у ствари за нас још потпуни средњи век. боаујаа био је по свему судећи властеличић у пределу Биокова. бима са хришћанима, који су средином седамнаестота века у рату Млечана са Турцима, пристали уз Млетачку републику да би се ослободили турскога јарма, он се повукао у планину да се опоравља на чистом ваздуху где су му дошле мајка и сестра да га негују, а љуба му „од стида не могла“, због чега ју је отерао. То је било по свој прилици за трајања поменутога, обично званог Кандијског рата (1645 — 1669), кад су крајеви, у којима су имали своје поседе Асан-ага и његов штурак бег Пинторовић, били под ударима добровољачких побуњеничких чета околног хришћанског становништва.
Песма је вероватно тада и постала око Имотског после смрти Асанатинице као нека врста „друштвене хронике“, па је затим записана, свративши на себе пажњу каквог ученог љубитеља. Тако се мо. же рећи да је ево сад триста година откако је песма постала, а двеста откако ју је Фортис објавио са тога преписа.
Песма је живела у Имотској крајини и мало даље по Херцеговини и средњој Далмацији, али је бележи (у Војној граници2) и Ерлангенски зборник. Вук ју је узалуд тражио по народу. У бечком издању треће књиге „Српских народних песа. ма“ (1846) Вук каже: „Из путовања Фортисова ја сам је 1814. године преписао нашијем словима и онда... наштампао. У Фортисовој књизи она је наштампана са много штампарскијех, а по свој при. Лици, и писарскијех погрјеттака које сам ја... гледао да поправим. Послије је више зато нијесам тттампао што сам'све ви. ше очекивао. нећу ли је у народу глје од кога чути...“ Кал је није могао пронаћи, опет се морао држати Фортиса, али сад га је опрезније редитовао.
Са Вуковим дотеривањем можемо се“ већини случајева сложити. Ја лично не могу се помирити само с његовом исправком у почетку песме. У стиху „Ал су си' јези, ал су лабудови“, он не осећа коли-
ко је лешта. вите поетска Фоттисова множина .снијези“ него тегова 'еднина „снијег“. Илаче песма добија у Вуковој релакичји јер је сређена у класичком штокавском.
Варијаната „Асанатиттте“ биће десетак. Неке су забележене пре Вукових збирки, а неке после, па се може помислити да је понека претмла ол Вука м народ. Али и неке пре њега, почев од Фортисове, из. гледа да су преписивачи дотеривали.
Варијанте су двојаке: у већини су развијање мотива и казивање исти као у Фортиса: Асан-ата болује; љуба му не до. лази „од стида“; он је гони од куће; брат је поново удаје; она умире од бола растајући се од деце. Друге варијанте се удаљују од тога мотива. те бива да се агиница чак и свети мужу. :
Мако се песма, по свему судећи, изгубила код гуслара, уверени смо да ће се
Рањен у суко..
ТРИ СТОЛЕЋА. „АСАНАТИНИЦЕ
ћ
~
•
јавити још која, било у запису било на изуст.
Једну од таквих, досад непознатих верзија, ми ћемо овде саопштити због тога што се у њој много боље и лодичније објашњава љутина. Асанатина него у осталим песмама: ага гони жену јер мајка сакрива од њега да му жена не долази зато што му је занемогло „чедо у колев. ци“, а поврх тога распламти још и љубомору у њему. Публикујемо је из збир. ке која чека издавача.
Ево те варијанте коју ћемо у изворном правопису саопштити али због штедње простора у прозним редовима одваја. јући стихове пртицама:
Шта се бијели У гори зеленој — Јал-
сњегови јали лебедови> — Нит сњегови нити лебедови — Сњегови би веће ископњели — Лебедови већ би одлећели — Већ У оно бјели чадорови — Чадорови аге Асанаге.
Он болује вас у рана љути: — Њетује га мајка и сестрица — Само љубе око аге нема — Љуба му се јадом забавила Забавила у бијеле дворе — Занемоглим чедом у кољевци — Па не види сунца ни мјесеца.
Кад су аги ране одлакнуле — Пита мајку ага Асанага: — А ће ми је моја вјерна љуба — Да ми вида моје ране љу. те — Да ме бијелом руком зарањује Да ме поји студеном водицом. — Који су је јади забавили2 — Је ли јој се разбољела мајка — Или вида браца рањенога — Ил јој мрије чедо у кољевци>
Мајка мучи, ништа не говори, —" Сестру пита ага Асанага — Сестра мучи, ништа не товори. — Опет пита ага Аса.нага — Заклиње их Ботом истинијем Он заклиње мајку и, сестрицу — По истини да му све искажу.
Сеја шути, али збори мајка: — Љуба твоја, очи јој испале — Ваздан сједи кули жрај пенџера — Тер изгледа Имоског кадију — Куд кадија коња пројахује.
Кад је ата мајку разумио — Он поручи срдит љуби својој — Не чекај ме у
Е
5
двору бјелому — Ни у двору ни роду мојему. — Љуба му је поруку примила Баш када јој синак оздрављаше — Тер се радост у жалост претвори.
Још. се није од јада разбрала — Стаде тоиот коња око двора — Грдна бјежи Асаназиница — Да врат ломи кули низ ненџере. — За њом трче дв'је кћери Ђе. војке: — Врати нам се наша мила мајо, — Није ово бабо Асанага — Већ даиџа Пинторовић беже.
Поврати се Асанагиница — Тер се вјеша брату око врата: — Да големе, мој брацо, срамоте — Бе ме тони од петеро дјеце! — Беже мучи ништа не говори Већ се маша у скуте свилене — И вади јој књигу отпуштења — Да гтре с њоме мајци у натраге.
Кад кадуна књиљу проучила — Два је сина у чело љубила — И две ћери у би. јело лице — А с маленим у кољевци сином — Растати се не могла никако Већ ју брацо за руке узео — И једва је од сина одвео — Тер је диже себи на коњима — Са њом оде свом двору бјеломе. У роду је мало врјеме била — Добра када а од рода добра — Па кадуну траже са свих страна, — Понајвише имоски. кадија. — Кадуна се брацу свом мољаше Тако тебе не осељела, брацо! — Немој мене дават ни за кога — Да не пукне јад. но срце моје — Гледајући _ сиротиће своје.
Али беже за то не хајаше — Већ је даје имоском кадији. — Још кадуна брата свог мољаше — Да јој пште лист књих те бијеле — Да га шаље имоском кади“ ји: — Невјеста те лијепо поздравља Кад сакупиш гтосподу сватове — Дуг подувак мећи на невјесту — Кад будете аги мимо двора — Да не види сиротиће своје. Кад кадији бјела књига дове — Он са. купи господу сватове — Свате купи, иде по невјесту. — Добро свати дошли по невјесту — И добро се повратили с њоме — А кад били аги мимо дворе — Двије ћери -с двора је вићели, — А два сина пред њу ижљегоше — Тере својој мајци птрозборише — Врати нам се, мила мајо наша — Да ми теби слатке халве дамо.
КРАЈУ КОЈЕМ ЈЕ НАСТАЛА „АСАНАТИНИЦА":. СТЕЋЦИ
Кад то чула Асанагиница — Чаушу је сватском говорила: — Богом брате, сватовски чауше, — Устави ми коња поред двора — Да дарујем сиротиће своје. Застадоше свати поред двора — Тер је Вецу вако даривала: — Сваком сину бјечве прозлаћене — Свакој ћери чоу од земљице —. А маленом у колевци сину Њему шаље убошку аљину. "То гледаше срдит Асанага — Тер дозива до два сина своја — Ајте мени, си. ротићи моји, — Кад се неће на вас смиловати — Мајка. ваша срца орјатскога Кад то чула Асанагиница — Бјелим ли. цем о земљу удрила' — Са душом се сво. јом раставила. — Од жалости гледајућ сироте.
Као што се види, ова верзија не само да је најјаснија, најлогичнија и садржином најскладнија од свију досад позна. тих него јој је и језик интересантан. Мање је архаичан него у Фортиса, што можда значи да је касније уобличена, а неки изрази у њој као да помажу што бољем разумевању.
У најстаријој, Фортисовој верзији, на пример, Асанагиница даје најмлађем сину „нозве позлаћене“. Фортис каже да су то некакве чизме. Вук се домишља „да је нозве погријешено' мјесто назуве (назувице), али се назувице носе у опанцима ко. јијех турска господа не носе никако“. Сад се из наше верзије види да се место „нозве“ помињу „бјечве прозлаћене“. А шта значе бјечве2 Бјечве су, и то им је прво, најчешће значење, чарапе, али су бјечве и крута, од вуне ваљана обућа за зиму, особито за мраз, налик на руске „ваљен.ке“; могу бити раскошне, па и „прозлаћене“ златним гајтаном, утканим паралелно у редовима вертикалним, хоризонтал.ним или по некој украсној формули. Може се замислити да је Асанатиница у свом јаду израдила такве дарове синовима.
Лебед се у нас ређе чује него обизније лабуд. Овај ређи, али такође леп облик лебед изазива асоцијацију птице која по. лако лебди над водом. Чује се у Србији око Дунава између Мораве и Тимока. али и око језера између Аурмитора и Скадра, па се може по томе претпоставити да се песма из предела Имотског и Клиса, одакле су Асанага, Пинторовић бег и Кајунаци њени, ширила и
дија, мушки источно кроз некадању Херцеговину, те да је судећи по хартији и другим знаци-
ма, забележена седамдесетих година про-
И НЕ
У АОВРЕБУ ИСПОД БИОКОВА
шлог века. Обраћамо пажњу на извесну мелодичност симетрије облика сњегови лебедови — чадорови, што повећава лепоту ових стихова.
Мислим да је и „чоа до земљице“ разумљивија него Фортисова „чоха до пољане“, мада исто знази: толико чоје, колико је потребно за дуго рухо до пода.
„Убошке хаљине“ очевидно имају симболично значење: Асанагиница оставља мало дете у колевци које ће, кад прохода, без мајке бити као право сироче, па му зато пристају сиромашне хаљине да сви виде колики је грех што је лишено матере. Подувак је дуг м густ прекривач муслиманских жена испод горњег вела.
Записиваз пише ће, Ђевојка, а не осећа х. осим хм типичној тупско речи хла. фа, што можла указује да је из меканијег, суптилнијег ијекавског говора муслиманских певача око Имотског песма прешла православним гтусларима у пределе ол Билећа ка Дурмитору, где 1е говор грубљи и изговор јата нешто друкчији и упрошћенији.
Мада. се не може сматрати најлепшом и вохунском нашом народном песмом, јер је тешко надмашити Југовића мајку и још неке „историјске“ песме, у њој је нешто толико општељулско да је „Асанагиница“ једна од умотворевина нашега народа која нас достојно представља у светској књижевности. Она је, верујемо, разумљивија и приснија странцу него „Торски вијенац“ или „Смрт Смаил-аге Ченгића“. Права је свећа што су нас баш њоме прелстављал“ Европи Немли Тете и Талфи; Британац Валтез Скот; Французи ПТара Нолје, Плоспео Метиме, Жерар де Мервал, Клол Форијел; Финац Рунеберг, Пољак Мипкјевич, Рус Пушкин и на стотине друпих „витпих духова“. – Е
Уверен сам да ће „Асанатиница“ још обилазити свет кроз многе језике и на-
роде,
Божидар Ковачевић
Стефан Митровић |
РИЈЕЧ КАМЕНОГ СПОМЕНИКА
А
Исклесали су ме у мермерни камен, да будем вјечан под бескрајним небом, да будем вјечан овдје на бријегу, овдје над ријекама бујним,
што теку
без застанка.
Исклесали су тужни клесари моје чело ц у кости чела звјездана моја стремљења, Исклесали су тужни клесари моје очи
и у очима живота моју љубав земљи, љубав моју
без граница.
Ја нећу да постојим само као камен, као исклесани мермерни камен.
с челом ка далеким пучинама,
с очима ка небу без облака,
с руком ка вихору,
ка вихору свјетлокрилом.
Хтио бих да саћем са споменика, с каменог споменика на брду. Хтио бих још једном да корачам по тргу мог града, к Е
да кажем граду још једну ријеч, једну,
Ријеч ту нијесам у животу изрекао.
ЗАЛЕБЕНИ САН
Сву ноћ је маслина сањала,
да проклија бијелим цвијетом
на мом бријегу над пучином мора. Сањала је, али јој сан
мраз
заледи у коријену.
Молим сунце, да доће у мој маслињак, да размрзне сан маслине,
да јој. сан проивјета на брду
над недогледним
пучинама.
Сунце не чује моју молбу,
јер га је прекрио облачни вихор. Не може сунце да дође
топлом свјетлошћу
у моје вртове над морем.
Залећени сан плаче у коријему.
НЕ ПОРЕЦИ оу! Ако ти тама стоји пред очима твојим," ако вид твојих очију не може да сагледа. свијет један цио с ону страну таме,
не пореци ни тај свијет,
ни звук један у
што ти га живот шаље.
Мора се таласају кроз ноћ однекуд, морнари броде морима.
Тама је пред њима, пред каменим лукама. Не пореци мора и морнаре
с ону страну таме,
гдје очњи вид
не може да допре.
Звјездане висине стоје над тобом, Сјају. Траже твоје очи, да догледаш живот с ону страну сјаја. Сјај је пред тобом, пред твојим очима као непровидни зид. Не пореци живот у дубинама свемира, ако не можеш видом допријети 6 иза сјаја сунца и звијезда.
Стојећи на земљи као гранати бор истине не пореци никада ни звук један непознат, ни море тамно, што дно не открива,
ни трептај живота
У С Ннракољ бескрају.
ЗВУК ЦВЈЕТАЊА
Клица ме зове из коријена, да јој дадем звук моје пјесме, да звуком мога срца
расивјета
прољеће.
Који звук пјесме да дам клици У коријену на бријегу2 Да ли да јој дам звук распјеване
радости»
Који звук пјесме да дам
клици у коријену на обали мора - : Да ли да јој дам звук
расплакане
туге2
Размишљам: да ли да ми прољеће никне као расцвјетана радост, или да ми никне као туга,
што зове сузама, да роба
из окова раскује
сунце стихокрилог
Ја ћу клици у коријену дати звук сунца бесконачних зора,
да сунце разграна сваки коријен У прољеће без окова,
без окова.
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5