Književne novine

ДЕТОПИС | 5

Војнелаву Илићу награда | »Мокрањац«

Познати композитор, диритент и педагог Војислав Илић добио ије ових дана награду „Мокрањац“ коју оваке године додељује Удружење композитора и музичких пи саца. Србије. Награду је добио за своје хорско дело „Закукуљено", рађено према народним загонетка ма. То ниј тор Илић потражи у народним умотворинама инспирацију за даљу надтрадњу „у свом хорском делу, нити је први пут да је за такво де Ло стекао награду; још 1957. дооио је награду Културно-просветне заједнице Југославије за дело »Народне загонетке“, а овогодишњим награђивањем лентом Мо: крањца он је само потврдио своЈу дубоку оданост народној, изворној уметности и делу највећег композитора нашег поднебља чи: Ју награду сада, заслужено, и носи,

· Рођен пре шездесет и две годи: не, композитор и диригент Војислав Имић веома живо присуствује у нашеј музичкој култури и умет ности већ четрдесет година, од својих студија код Милојевића, Фуртвенглера, Грабнера и Томаса, преко рада у хору Београдског радија и Народног позоришта у Београду, филхармонији и опериу Новом Саду, хору београдског радија, до послеништва у својој уметничкој радионици у београдској Музичкој академији, Факултету музичких уметности.

Овим неуморним и преданим, четири деценије дугим уметнич: ким радом, Војислав Илић је снажно уткао своју личност у развој наше музичке уметности улажући “ њу свој таленат, пословичну 03 биљност у извршавању свих обавеза, велику ерудицију и широку хуманост. Кроз његове хорове про шшло је хиљаде певача, десетине његових дела стално живе на концертима и радио-програмима, широм земље раде у музичким школама многи његови студенти. Личност која је одавно стекла углед, живи и данас као активни креатор наше музичке политике, учествује у свим музичким манифестацијама, нарочито оним које се везују за хорску музику.

Поред разних других ансамбала чијим је конституисањем Војислав Илић задужио „нашу, музику малази се и Мешовити хор „Колелијум музикум“, претеча данашњег Женског истоименог хора ко ји делује под управом Даринке Матић-Маровић и којем хору и сада Војислав Илић даје своје сва кодневне савете, суделује у припремању _ програма, води га на турнеје широм наше. земље. и далеко ван ње.

Награда „Мокрањац“ дошла је ове године у праве и достојне руке — Војислав Илић је читавим својим стваралаштвом и дугого. дишњом активношћу доказао сво. је пуно право да понесе награду свог великог претходника и учитеља. Иначе, награђено дело „Закукуљено" биће изведено на Деве тим Мокрањчевим данима који у Неготину почињу деветнаестог 0вог месеца. (Ва. Д.)

Четрдесет година од Првог конгреса совјетеких писаца

Под насловима као што су „Заједно са Партијом, заједно са народом“, „Верност традицијама Гор ког“, „Убеђени борци за ствар ко мунизма“ итд. совјетска штампа, очигледно наглашавајући више струки значај догађаја о коме је реч, извештава своје читаоце о току пленума Управе Савеза писаца СССР-а који је посвећен четрдесетогодишњици Првог свесавезног конгреса совјетских писаца.

Поздравну и уводну реч великом скупу (који, поред осталих, чине чланови Управе Савеза писаца, чланови Централне ревизионе комисије, делегати Првог свеса везног конгреса, тридесетак иностраних делегација писаца, пред. ставници многонационалне совјетске књижевне сфере, п др.) упутио је први секретар Управе Савеза писаца СССР-а Георгиј Марков. Подвлачећи _ велики – историјски значај првог конгреса писаца за развој домаће литературе, враћајући се појединим ставовима онда председавајућег Максима Горког, а идући преко закључака потоњих конгреса, до одлуке Централног комитета КП СССР познате под насловом „О књижевно-уметничкој критици“ п до стања у савременој књижевности како га он ви-

ди, Марков је, између осталог, из ·

разио уверење да су совјетски пис ци убеђени борци за ствар Партије, да су доказали како за њих нема ничег вишег од интереса отаџбине, Џартије, народа, и да ће совјетска литература све. више

није први пут да компози-

ГЕОРГИЈ МАРКОВ

утицати и на развој светског књижевног процеса.

_ Оптимистички тонови прозвучали су.и у излагању Николаја Тихонова, који је, приказујући кроз историјски развој друштвеног ста њаразвој књижевности од Октоб рапа надаље, подробно оживљава јући атмосферу Првог конгреса, по нављајући речи великих писаца„учесника, нарочито покретача Гор ког, нагласио своје уверење да је совјетско социјалистичко друштво створило совјетском писцу велике могућности дубоког задирања у специфичности рада" ' разних _ области, а тиме “у „теме радног човека, теме савремености, да су се „све литературе Совјетског Савеза, почев Од: литературе на руском језику, ојачале и здружиле се у велику братску породицу".

Мчесници Првог конгреса евоцирали су успомене, говорили о сусретима. са Горким, о његовој улози у организацији конгреса, о његовим сарадницима, великим именима совјетске књижевности, А представници појединих иностраних литература _ изразили су поштовање и захвалност. совјет ским писцима чија су их дела двадесетих и тридесетих – година увела у револуционарну епоху про зом и, уопште, књижевним ствара лашштвом, насталим у новој и јединственој друштвеној ситуацији.

Наши песници у лондонеком чаеопнеу

У Лондону, под уредништвом Да. нијела Вајсборта, излази часопис „Модерна поезија у преводу“. Аво број, 19/20 за пролеће 1974. године посвећен је преводилачкој активности која се практикује на Уни: верзитету Ајове, у градићу. Ајова, на америчком средњем западу. Тај је градић својеврстан куриозн тет јер се у њему, установљен још тридесетих година, остварује тзв. Програм стваралачког писања. (Тће Стеануе Мпшпе Ргоггат) чији је директор од 1942. године познати песник Пол Енга. У раду тог програма узимају учешће. предавачи и слушаоци из разних земаља, у њему учествују познати песници и критичари који стварају на разанчитим језицима да би, једном годишње, у градићу Ајова реализо вали концепт „Интернационалног књижевног друштва“, или, како сам Енга реализацију своје зами-

сли зове, „друштво књижевне и: магинације“. , Преводилаштво је, разуме се,

кључна активност на споменутом универзитету, и то преводилаштво поезије. Заступа се уверење, суп. ротно ономе по коме је поезија оно што се у преводу губи, да је поезија оно што успева да над живи превођење. Реч је, свакако, о преводилаштву поезије које није преношење из једног језика еквивалентним речима у други, већ о кренрању једне имагинативне верзије већ постојећег поетског дела. О томе, о природи преводилаштва које се у Ајова ситију, у Књижевној школи Универзитета,

| (пендер о енгле-

· негује говори на дном месту часописа сам Пол , а говори такође и о садашњим и будућим плановима за превођење поезије. Он, у ствари, заступа идеју да сва ка земља треба да има две књиже вности: једну у књигама на сопственом језику, а другу коју би чинили сви преводи на тај језик. _ Споменути двоброј часописа „Мо дерна поезија у преводу“ и за нас је вишеструко интересантан, Пр. во, у одељку „Антолотије", лепо је уместо дато нашим писцима и нашој књижевности: говори се о антолотији „Савремена јутословен ска поезија“, коју су приредили Васа Д. Михајловић и Чарлс Ст мић и из које се преносе песме Весне Парун, Блажа Конеског, Ци рила Злобеца, Славка Михалића, Дубравка Шкурле, Антуна Шо љана, Бранка Миљковића, љубоми ра Симовића, Дубравка ХорватиЋа, Бранислава Петровића и Мати је Бећковића; поред тога, говори се о антологији „Руска поезија у социјализму“, коју за Јуниверзити оф Ајова Прес припрема наш критичар Александар Петров и ко ја треба да се појави 1975. године; и, објављују се Две песме Васка Попг (који се назива „једним од водећих европских песника“) из његове књиге „Усправна земља“, из књиге која се 1973. године поја вила у оквиру Програма стваралачког писања а у заједништву са Ејнвил пресом. Осим тога, у одељку којим се представљају учесници Интернационалног програма писања објављено је и по неколико песама наших представника, Томажа Шаламуна, Богомила Бу зела пи Александра Петрова,

еко-америчким

| односима

Недавно се код лондонског изда: вача Хемиша-Хамилтона појавила књига познатог песника и крити: чара Стивна Спеплера која би, у нешто слободнијем преводу, но. сила наслов „Односи између љуба ви и мржње“ (Гоуе-ћаје Кејанол5) и која се бави односом између Енглеске и Америке, заправо најважнијим аспектом књижевне историје обеју ових земаља. У питању је један изванредно деликатан „посао јер се, углавном, зна каква осећања народи ових земаља један према другоме гаје (за Енглезе је Америка земља културе жвакаће гуме, а за Американце Енглеска сенилни родитељ, пловећи музеј, итд.), посао који — по речима ко. ментатора _ Тајмсовог литерарног додатка — тешко да би ико боље од Спендера урадио јер он добро познаје Америку, често је путовао по њој, зна Американце и преда: вао је у Америци. Он пише о си туацији писца као писац, он пише књижевну историју али не на на чин књижевног историчара јер саосећајно уме да продре у стваралачку агонију песника Џона Беримена, његов дух је отворен пре. ма реалностима друштвене исто. рије, географије, политике. Он је, укратко, исувише добар критичар да-би мислио да књижевну исто. рију чини само књижевност. „Прича — вели Тајмсов рецензент — почиње у Америци деветнаестог столећа“ и односом Аме. рике према Ентлеској, Говори се, с једне стране, о земљи без историје и традиције која је делом својих људи, Емерсона, Витмена и других, настојала тај недостатак да надокнади и, с друге, о енглеским писцима, о Метју Ар. нолду рецимо, који су сматрали Америку земљом без литературе, а Американце барбарима у које не треба имати поверења. Следећи ступањ у односима може да реп резентује случај Хенрија Џејмса, „пример цивилизованог америч. ког покушаја. да се превазиђе та одвојеност“. Пред крај Џејмсовог живота центар снаге прелази из Енглеске у Америку и Спендер то назива „Спектром американиза: ције": амерички писци, Гертруда Стејн, Т. С. Елиот, Езра Паунд и други су у Европи и, највећма, у Енглеској и, „први пут енглеска поезија постаје предмет 'америч. ког утицаја“. Како разматрање у. лази све више у доба Спендеровог живота, књига постаје све лич. нија. Књига има неколико поглавља у којима се разматра природа од: носа који су и њена главна тема, али критика сматра да је она значајна и зато што се у њој испоља

ва Спендеров нов однос према из

весним периодима енглеске књижевности виђене у односу на мањи или већи притисак америчке, Осим тога, књига обилује изван: редним пасажима о појединим, ка ко енглеским тако и америчким писпима. Она, међутим, — мада је део једне књижевне историје ко: ју је писао зналац, мада испољава веру у литературу као комуникацију — носи један страх због „смрти не само друштва, већ и ин дивидуе“ (ДА. Х. Лоренс) и закључује се надом да ће Енглези „ус

пети да очувају. дистанцу и ра

'зум“. „Много -наде нема — то је „једна врста тестамента; вера у књижевност је ипак ту, само мо жда нешто дештператвија, али је још ту“ — закључује рецензент ове књиге, з

у /

Рад Корчуланске

љетне школе _

Овогодмишње, ХГ међународно засједање Корчуланске љетне школе филозофа и естетичара (Од 25. до 29, УП 1974) било је посвећено теми „Умјетност и сувремени свијет“. с Уводну ријеч засједања одржао је Данко Грлић. Најављени први предавач Херберт Маркузе није могао доћи, па је мјесто њега прво предавање о опћим проблемима и функцији умјетности у данашњим друштвеним системима — одржао Адолфо Санчез Васкез, професор фи лозофије и књижевности на Универзитету у Мексику.

Ове године реферате су држалим Валтер Бимел, професор из Ахена, о „новом реализму“ у ликовним умјетностима, Ернесто Гра си из Минхена (уредник мале РО-РО-РО | Енциклопедије — о начину ангажирања у умјетности, посебно у драми, са паралелом „примјера Вагнер-Ленц-Станиславски, затим ' Маркс Вартовски, са универзитета у Бостону, о односима између економије и авангардне умјетности у САД, па Стефан Моравски, бивши цш Универзитета у Варшави, о анатомији и основама нове авантарде, Филис „ Голд Глук, професорица на АкаДдемији умјетности у Њујорку, о , Односу умјетности и технологије у Сједињеним Државама Америке, Бузепе Престипино,“ уредник талијанске ревије „Марксистичка критика" из Рима о Грамшијевој теорији и функцијама умјетности, Жан Мишел Палмије, марксистички књижевни теоретичар из Париза, о револуционарним кон-

КОСТА ГАВРАС

цепцијама _ умјетности, и многи други, који су судјеловали у дис кусијама.

Од домаћих теоретичара реферате су одржали Вања Сутлић (За треб) „Крај умјетности", Виктор Жмегач (Загреб) „Је ли књижевност надградња2",. Љуба Тадић (Београд) „Умјетност и манипулација", Душан Пирјевец (Љубљана) „Смрт умјетности“, Предраг Матвејевић (Загреб) „За и против ангажмана", па затим – Михаило Бурић (Београд) о хисторијској функцији умјетности, Надежда Чачиновић-Пуховски _ (Загреб) о односу филозофије и умјетности, Владо Мађаревић (Загреб) о смислу и функцији књижевности, Инослав Бешкер (Загреб) о културној револуцији и умјетности у сувременој Кини, и други, већином у живој дискусији.

Поподне је, уз три округла стола: 1: Умјетност и сувремена техника (предсједавао Михаило Бурић), 2. Проблем смисла и функније умјетности (предсједавао Га-

· јо Петровић); 3. Умјетност и сваки дашњи живот (предсједавао Жарко Пуховски) — радио и посебан семинар за проблеме еманципаци је и пуног ослобођења жена, под

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ

Уређивачки одбор: др Петар Волк, Васко Ивановић, Миодраг Илић, др Арагав М. Јеремић (главни ни одговорни уредник), мр Љубиша Јеремић, Вук Крњевић, Чедомир Мирковић, Богдав А. Поповић (оперативни уредник), Владимир В. Предић (секретар редакције), Владимир Стојшин,о др Иван Шоп, Бранимир Шћепановић. Техничко-уметничка опрема:, Драгомир – Димитријевић. -

Књижевни савет: др Димитрије Вуче, нов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, др Милош Шлић, Душав Матић, др Војив Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређеп, Јара Рибникар, Аушанв Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пал Шафер. Мдејно решење графичке опреме Богдав Кршић.

Аист излази сваке друге суботе. Цена 3 дин. Годишња претплата 60, полугодишња 30 динара, а за иностранство двоструко. Лист издаје Новинско-издавачко " предузеће „Књижевне новине" Београд, Француска 7. Телефони: 627-286 (редакци.. ја) р 626-020 (комерцијално одељење а ад. 'министрација). Гекућп рачун: 60801-601.2089 Руколиси се не враћају. Штампа; „Глас“, Београд, Влајковићева 8.

предсједањем Кароле Гулд из Њука Комисија тог семинара. предложила је да идућа Корчуланска љетна школа третира блематику положаја и

ња жене у данашњем Аруштву. На крају засједања предложено је и закључено да идућа Корчуланска љетна школа има за тему "тиру проблематику слободе, у ко ју би се укључила и тематика о пуном ослобађању жена.

Као и ширина и темељитост бројних предавања, тако су и дис кусије овог савјетовања, а посеоно на крају, у генералној дебати, биле врло занимљиве, контроверзне'и оштре. Неки од дискутаната, особито млади студенти из Савезне Републике Њемачке и понеки дискутант из Београда, приговарали су засједањима Корчулан ске љетне школе уопће, а конкретно неким предавачима овогодишњег засједања, због наводно крутог академизма и апстрактних онтолошких разматрања, без до. вољне и дубље повезаности са револуционарним токовима у сувременој умјетности и животу.

Међутим, како је и један дискутант из Београда, констатирао, на овогодишњем засједању, посвећеном умјетности, дошла су ипак јасније до изражаја три диференциранија става — па их у проширеној интерпретацији овде истиче мо, као опћи закључак и резиме: прво, схваћање умјетности као ванвременског и надвременског феномена; друго, истицање сталне иманентне ангажираности умјетности у времену и друштву; треће, средња концепција, која настоји да помири или повеже ове двије теоретске крајности и конкретну праксу — у временски одређеној, дијалектички структури раној естетској и етичкој ·функционалној синтези. (В. М,)

лутања 1

Музички фестивал у Тршњу

Древни Трпањ, смештен на се верном делу Пељешца, градић пун историјских и културних споменика, постојбина рибара, морнара, песника и ратника заслужан и за процват Дубровачке републике, био је током протекла два месеца добар и срдачан домаћин великој групи музичких уметника и глумаца, учесника „Трпањских глазбених вечери 1974". На уличицама Трпња, на балконима, са којих као да и сада одјекују трубаду рске песме, у расцвалим парковима и вртовима, чула се музика чије изузетне вредности треба посебно истаћи. Била је то "смотра најбољих наших музичких · солиста. и – ансамбла, међу којима су доминирали: првакиња _ Београдске опере Бурбевка Чакаревић, њени суграбани,/ харфисткиња Милица Барић, хорнист Стјепан Рабузин и флаутист Миодраг Азањац, загребачки — инструменталисти, виолинист Рок Клогчић, клавирист Ранко Фиљак, вио лончелист Марјан Јербић, кларинетист Пиетро Кавалере, један од покретача Трпањског фестивала, обоист Младен Главиновић, Градски оркестар Дубровника и Ка мерни оркестар из Љубљане, којим је дириговао Антун Нану, за гребачки Ансамбл центра за нове тенденције, са групом солиста: кла вирист Дубравко –Детони, органист Фред Дошек, флаутист _Бовани Кавалин и виолист ДЛаниел Трухе. Том фестивалу дали су леп допринос и Гудачки квартет „Про арте“ (Загреб) и Вокални октет „Галус" (Љубљана). Трпањска пу. блика слушала је у њиховој интерпретацији дела Крешимира Ба рановића, који је на фестивалу и-

мао почасну, јубиларну улогу, Мо царта, Палестрине, Мокрањца, Готовца, Симонитија, Детонија, Хајдна. Бокеринија, Баха, Вивалдија, Равела п других, Посебна пажња била је посвећена вечери ренесан-

· сне хрватске музике и поезије ко-

јом приликом су извођена дела Мотовуњанина, Босанца, Романа и' Патриција, проткана стиховима Држића, Пуцића, ПШријевића и Ауцића. (Ва, ДА)