Književne novine
ОБАВЕЗА НАШИХ ИЗДАВАЧА |
НА ПОЧЕТКУ сваке издавачке се-
зоне настављају се разговори који су крајем претходне били прекинути. У тим разговорима постоји известан број ошштих места која се своде на то, бар последњих неколико година, да наши издавачки планови нису у стању да обухвате сва дела која би за служивала да буду објављена. На "редакторском столу понуда је неупоредиво већа од потражње; на књижарском тржишту потражња је неупоредиво слабија од понуде. Тако смо недавно имали ситуацију да једно угледно Феоград:ско издавачко предузеће „Из ма“ теријалних разлога" врати писци“ ма књиге које су прошле "хроз издавачку процедуру и биле, потенцијално, већ примљене и увршћене у издавачки план. Због тога ми се чини да за ово о чему хоћу да говорим, можда, и није прави тренутак. Јер, у овом коментару не желим да се толико залажем за живе, колико за мртве писце. .
· Реч је о не тако малом броју писаца из прошлости које би свакако требало поново издати. Неки од њих, можда, и 5 писци У ужем смислу те речи. За њих би пре могло. да се каже да су људи од пера који су се бавили различитим јавним активностима, одитраћи у историји српске културе «одређену улогу ин који ниуком случају не спадају међу заборав» љене људе. Њих не би требало извући из забошава јер по ономе што се о њима зна они нису ни заборављени. Опа спадају међу великане који се обично набрајају када се набрајају великани иако нам њихова дела нису увек доступна. Ако би тако могло да се каже они су ту, али нису ту њихове књиге,
Говорећи једном 0 судбини књига, Богдан Поповић је рекао да су људи некада читали Волтера, а да сада читају књиге о Волтеру. Али да би те књиге 0 Волтеру могле да буду написане потребао је ипак да и Волтера неко чита. А дела писаца о којима је реч, углавном, не читају се из простог разлога што одавно нису издавана, што их ни сами аутори. нису, ) | 55 : то имали могућности, пренели у књите него се налазе џ некомплетним „комплегима старих листова и часописа који још уз то нису концентрисани на јед: ном месту и од којих је само са: чуван покоји примерак. Додуше, један део тих у Ј своје место у едицији „Српска књижевност у сто хњига“, Неке од њих издала је у оквиру својих редовних кола, истина ранијих тодина, „Српска књижевна 38" друга". Други, вероватно, чекају да дођу на ред, али, судећи према издавачким · плановима, они тај свој ред неће тако скоро дочехати. Од смрти Владимира Јованови"Ћћа, на пример, прошло је нешто више од педесет година. Његови радови, иако је он свакако једна од најзанимљивијих наших лич ности ХЛХ века до сада нису нигде поново објављени. Од његтовог „Џолитичког речника објављена су само два тома, остатак чува Београдски архив и пи тање је да ли ће икад угледати свет. Његови политички чланчи, као и њетове учене рхсправе, мимонлазе пажњу наших издавача.
Нешто слично се ДОГОДИЛО И са Дратишом Станојевићем. Станојевић је данас, углавном, познат
по својим преводима Дантеа, Ари-_
оста и Таса, којима би савремена стручна критика, како се чини, могла да стави доста крупних примедби. Сигурно један Од најбољих наших новинара, врстан подлемичар и луцидан писац, Станојевић је због саме чињенице да се његове књиге не читају, неми“ новно осуђен на заборав; иако се, рецимо, његова жњига,
која нам је пала на ум, „Интере“ си Српства" објављена пре нешто мање од деведесет година, може сматрати најзанимљивијим подитичким описом своје деценије.
Није друкчије ни са ис торичарима. Радови Димитрија Руварца, Илариона Рувара, Јована Томића, краћи списи
оле · Радојчића, у нића, да поменемо неке тако рећи недоступни су читавом низу, савремених читалаца. Зна се да је Љубомир Ковачевић, на пример, доказао да је издаја Вука Бран: жовића проста легенда, али коли ки број људи данас има могућ. ности да прочита ту доиста сјај ну расправу, која може да послу. жи као пример како се чеке ствари доказују.
Наставак на 2. страни
Предраг Протић,
својевремено, када _
писаца добио је.
прва ·
Јована Радо
| БЕОГРАД, 16. СЕПТЕМБАР 1974. ГОДИНА ХХУТ ВРОЈ 471 ЦЕНА 3 ДИ:_....
НОВИ!
ШКОЛСКА ГОДИНА ЈЕ НЕДАВНО ПОЧЕЛА, А С ЊОМ И НАШЕ, МАЊЕ ИЛИ ВИШЕ ЈАВНО ИСПОЉАВАНЕ, НЕДОУМИЦЕ, МАЊЕ
ИЛИ ВИШЕ СТРУЧНО ВОБЕНЕ ПОЛЕМИКЕ ОКО ТОГА ШТА ЈЕ ЗА ТУ ШКОЛУ, И ЗА АРУШТВО ЧИЈЕ МЛАДЕ ЧЛАНОВЕ ОНА ВАСПИТАВА, СА ПЕДАГОШКОГ И МЕДИЦИНСКОГ СТАНОВИШТА ДОБРО И СВРСИСХОДНО А ШТА НИЈЕ И, С ТИМ У ВЕЗИ, НОВЕ, МАЊЕ ИЛИ ВЕЊЕ ПРОМЕНЕ У ПРОГРАМУ И НАЧИНУ ОБАВЉАЊА ШКОЛСКЕ НАСТАВЕ
ТРИБИНА
У књижевном животу – мир
ЈОШ СЕ нисмо честито одморили од Струшких, трннаестих по реду, вечери поезије а штампа нас већ постепено, да узбуђење не би било превелико, припрема за, ево већ деветнаести, дан вео са: јам књига у Београду. Писци У високотиражним листовима дају изјаве за опћинство о томе шта ће
-2с6 испод њиховог пера појавити
и
да увелича споменуту значајну ма нифестацију. Београдску културну јесен обогатиће, исто тако, и Октобарски сусрет писаца, једанаести ако се не варамо, сусрет па коме ће се расправити нека од фундаментално значајних тема данашње и литературе уопште и, онако узгред, ојачати старе и успоставити нове везе које ће порадити на пласману наших, разуме се добрих, књига на бело. светском издавачком тржишту и страних, разуме се.још бољих, на нашем. У међувремену ће се одр-
жати и понеки осимпозијум (сла- |
вистички, рецимо), а доделиће се и нека угледна (Октобарска, на пример) награда за књижевно после. ништво. Кад томе додамо да је је сен време издавачке жетвен да ће сена нашим столовима одједном створити десеци нових књига (а далеко смо још од ажурности у приказивању прошлогодишње про дукције) — готово да знамо све о чему ћемо у сезони која управо што је почела писати и своје читаоце обавештавати, о чему ћемо, благо се разликујући у тледиштима, у кулоарима расправљати, мал тене да је очевидно и то на чему ћемо читаве сезоне озбиљно радити, ; Рекло би се: сви услови за рад виталних органа пацијента који се зове књижевност сасвим извесно постоје. А опет, није мали број оних који. верују да би конзилијум стручњака код тог пацијента знакове летаргичног она дијагностицирао, да би уочио недостатак неких животних манифестација и нагласио _ неопходност инфузије свеже крви.
Да ли је такву констатацију по ·
требно доказивати2 Није ли она, ипак, резултат приватног утиска једног помало замореног читачам коментатора текуће књижевности коме је понестало снаге да у новим делима открива квалитете ко је је у раније публикованима откривао, који једноставно не држи
више корак са новим нараштаји-.
ма и коме је, најзад, време да штафету тзв. дневне критике преда неком млађем> Остављајући отвореном могућност да је и та ко, човек при свему осећа потребу да говори и на тај начин, са становишта сопственог искуства и приватног сазнања, искуства које му се чини довољно занимљивим па и богатим да га не би мењао за оно које чека полетарца који сад ступа у живот литературе (није ди већ и то поуздан индикатор
растанка са младошћуг!), искуства, укратко, које га подстиче на
оваква размишљања и упоређивања. ј 4 „Жаћле је "наиме, нараштај коме
припада и писац ових редова отпочињао да се са књижевношћу суочава на непосреднији начин но што је у школској клупи био
уобичајен, кад је,“на смени шесте,
и седме деценије, почињао да пије воду књижевности са управо рођених врела, као да се у тој, по многочему још младој, „послератној", књижевности нешто одис та важно догађало. Или је бар тако изгледало Као да смо сти'тли да још присуствујемо последњим, већ замирућим, откуцајима. била „модернизма" који је бис поразио „реализам“. Имали смо прилику да верујемо како смо ето и ми, мада су се главне ствари већ догодиле, присуствовали једном великом преокрету у нашој књижевности, једном великом кретању, имали-смо чак прилику да, пошто је време углавном емоционалног опредељивања _ већ било прошло, појавама и проблемима приступамо помирујуће, тра жећи литературу ане изме. Шта
'" више, причињавало нам се да је
тај модернизам — који је значио пуцање шавова догматске естетике, ослобођење духа и ширење > спектра књижевних интересовања и поступака — омогућио многим мистификаторима да сеу коло модерне литературе ухвате и, користећи се „модернистичком", углавном по "спољашњим знаковима одређиваном,. конјунктуром постану писци, па и писци од угледа. Ето и шансе за нашу сопствену улогу: свесрдно подржавати нове облике књижевне сугестивности и продоре у нове сфере духа, али беспоштедно разоткривати тзв, пратеће мистификаторе. И, нисмо се још добро снашли ни у својој првој улози, а друго зна_ чајно послератно кретање, а с њим и друга наша могућна улога били су на видику, Током читавог јед. ног десетлећа представници малте не свих присутних нараштаја српске поезије почели су да се ко ристе блатом из ризнице национал не традиције, почели су да истражују сопствени духовни простор, "да успостављају прекинуте континуштете и, знатно више, да се користе већ артикулисаном уметничком визијом, да се — преносећи
' у вербални _ медијум, у медијум.
стиха, већ обрађене историјске са држаје, ликовна значења или само традицијску лексику — баве интерпретацијом а не креацијом. Требало је, дакле, утврдити — и то је са нашег становишта једино могло и морало бити важно
— колико традиција подржава мо.
дерну литературу, колико ослањање на њу значи усвајање система вредности, духовних синтеза, сопствене митологије (која се понеш-
:
то често спомињала) итд, који ће њој, модерној литератури, помоћи да се, укључујући у себе све што у једној зрелој књижевности треба да се подразумева. (сложеност, вишезначност, духовно 60гатство, временски континуитет и сопствени печат), отисне у нове светове, у нове духовне просторе
"Да не говоримо да смо и вре
ме „антиуметности" „преко главе превалили, да смо с различитим „новим таласима" имали да се сучељавамо, да смо имали о чему да мислимо, у 'односу на шта да се постављамо, шта да усвајамо и шта да одбацујемо.
Шта, у том смислу, чека оне ко ји данас треба да закораче у реку књижевности и с младалачким полетом у њој да чисте. Сва је прилика да се чистећи неће осо бито упрљати, па ни нарочито уз будити. Река је готово стерилно чиста, рекли бисмо од живота очишћена. Нема већих, па макар и краткотрајних, заноса, нема по-
дигнуте температуре (последње уз.
буђење је било око тзв. црног реализма у прози), нема озбиљнијих теоријских конфронтација, нема динамичне борбе мишљења. Све је некако умивено, све се креће као
С
уходана машина коју само повре-.
мено треба подмазивати, све има вид неке испрактициране административне активности, Читамо десетине нових књига песама, на пример, и утврђујемо да. су готово све у литерарном смислу речи веома писмене (а то смо не тако давно толико желели), сви песници баратају мање или више релевантним идејама (мислили смо да управо то треба подржавати), готово све је ослобођено злоупотребе осећајности (за шта смо се залатали), све је врло далеко од то. та да буде лоше... али је још даље од тога да буде особено, изразито, добро. Остављају нас те књиге крајње хладнима и присиљавају да се подсећамо почетка седме деценије кад је Бранислав Петровић водио „нови", у српској поезији отад последњи, „талас“ код чијих смо представника успевали да откријемо неке заједнич ке одредбе, који нам је доносио
илузију узбуђења, кад смо се осе'
ћали у окриљу једног драматич- |
нијег збивања, једног
снажнијег заноса. ,
Разуман човек свакако- не сме
да покључи ни могућност. да би га, помало засићеног и замореног,
и књиге које. су га неким) видом
"своје новине пре десетак година
узбуђивале данас оставиле хлад
"ним. Штавише, тражећи баланс свом, можда тренутном, меланхо-
мичном _ расположењу – (произашлом, може бити, и из осећања да сопствену улогу није добро одитрао), он ће морати да призна изНаставак на 2. страни у ј
" Богдан А. Поповић
МАШКОУ. а )
ПОРТРЕТ ПЕСНИКА ДУ. ШАНА КОСТИЋА — пи. ше Миливоје Марковић
Радојица Таутавић: ПОЕХСКА РЕЧ И ЖИВОТНИ чин
Ар Милош Бандић: МАЛТА, ИЗМЕБУ ДВЕ ВОЖЊЕ 'АВЛОНОМ :
НОВИ ТЕКСТОВИ — Владимир В. Предић: НОЋ
ПРОЗА Предрага Степанова
ПОЕЗИЈА Добрице Ерића, Мише Станисављевића, Њу·" ре Дамјановића и Милана Узелна
ХУМОР И.САТИРА — Лав Захаров, пародира текстове Ериха Коша, Густава Крклеца, Боже Ковачевића, Ристе Тошовићза, Ивапа 8. Лалића и Мирјане Стефановић ;
писмо ПРЕДСЕЛНИК
СКУПШТИНЕ ГРАЛА БЕ, ОГРАДА ЖИВОРАДУ КО ВАЧЕВИЋУ — пише Слободгна Турлаков
| Шимун Јуриш: О ДРАМА-
| ТИЗАПИЈАМА У ХРВАТ5 ској КЊИЖЕВНОСТИ
О НОВИМ КЊИГАМА Милана Мучибабића, дра. Властимира Ерчића и Алека Марјана пишу Ристо Трифгковић, Душан Михаило вић пи др Мван Шоп
О МУЗИЦИ НА, АУБРОВАЧКим ЛЕТЊИМ ИХТРАМА — пише др Рашко Јовановић |
0 нОовОт СЕЗОНИ У БЕО. ГРАДСКИМ ПОЗОРИТИТИ. МА — пише др Петар Волк
СТАВОВИ
У НЕМИЛОСТИ _
ових, САМ ДАНА у неколико емисија на радију слушао ре-
вију мишљења неколицине наших књижевних критичара о профилу _ савремене књижевне
критике и о критичарима. Та мишљења — изречена иначе на једном скупу где се, ако сам добро запамтио, говорило о издавачкој делатности и о популарисању књиге у средствима информиса-
ња — приказала су критику У · доста неповољном светлу, Можда и зато што су презентирана
у одломцима, и то вероватно
кроз оне најекоплидитније и нај «'атрактивније делове; ова су ми излагања на тренутак зазвучала као глобална мегација скоро свега онога што критичари текуће литературе раде.
Признајем да сам себе ухватио како са дозом љутитости и жеље за спорењем размишљам о околности да су управо ови критичари — будући да располажу сталним рубрикама у високотира жним гласилима, или да су, пак,
уредници у њима — имали потребне предуслове да сопственом критичарском ангажованош-
ћу битно. утичу да просек савремене критике буде бољи. Но пошто ме је прошла та прва жеља за „враћањем лопте", почео сам да жалим што у поменутим излагањима емитованим преко радија нисам више слушао о томе како дејство књижевне критике, новинске критике посебно, не зависи искључиво од квалитета са мог критичарског текста, него ве"диким делом од контекста у ко. ме се критика и критичар појављују, хоћу рећи од снаге једног гласила и од постојаности његове културне политике,
Наставио сам потом да у себи проверавам шта ме је у овом случају _ онерасположило. Тим пре што сам у неколико наврата, у „Књижевним новинама", правио забелешке о невољама, недоумицама и недостацима књижевне критике; налазећи недостатке и у критици самој али м џ околностима у којима се критика публикује; набрајајући, такође, подстакнут аутентичним поводима, различите категорије · нетрпељивости према критици и критичарима. Иако су излагања која помињем остала на нивоу начелних књижевнотеоријских, културолошких и етичких декларисања, те би било тешко с њима полемисати а да то не личи на надгласавање, учинило ми се да су неоправдано стила смисао и функцију књижевне критике. Мада никако нисам склон романтичарском фетишизирању стваралачког, па сходно томе ни критичарског чина, учинило. ми се како се критика у целини своди на неку механичку радњу, или можда на механич ку направу која се, ето, расклимала, па јој, аналогно са машином за прање, неки програми не функционишу,
_ осебно сам се замислио над једном замерком савременој критици, каква се све чешће чује. То је замерка „да нам критика није довољно објективна. Запи-
Наставак на 2. страни!
" Чедомир Мирковић