Književne novine

ПОРТРЕТ

ПЕСНИЧКИ СВЕТ

ТАНАСИЈА МЛАДЕНОВИЋА —_

ПЕСНИЧКА АВАНТУРА Танасија Ма новића, са свим овим лепим шт а сничка ав ОИ ЈАЈЕ антура у себи садржи, траје нешто преко четрдесет година. Када се Младеновићева поезија посматра онда није нимал г МАУ | о тешко да се уочи једна доследно права линија развоја, али и да се јасно оделе извесне етапе у том развоју. Тај пут је логичан и доследан. У песништву једног периода имамо већ заметке онога што ће се у другом периоду после нагомиланих животних и песничких искустава јавити као битно обележје Младеновићеве песме; као што увек у новој етапи имамо понешто из претходног раздобља за шта се Младеновићево песништво везује. Та еволуција може да се посматра на неколико планова.. Најпре, то је план једног мисаоног интелектуалног опредељења, једног схватања поезије и као контемплације, и као исповести, и као акције. Понекад, та поезија је све то заједно; понекад садржи само један елеменат, понекад два од три набројана. Други план је исто тако значајан. Танасије Младеновић је песник који живи са својим временом. Када кажемо песник који живи са својим временом, онда мислимо на два вида савремености: један је Младеновићева отвореност према свему ономе што се у свету збива. То је једно схватање поезије као дела живота епохе. Песник је ту да даје одговоре на питања и да поставља питања своме времену, да реагује на оно што се збива око њега и у њему; чак и онда када му се учини да је његов глас глас доста усамљен у шуму времена које поред њега протиче. Други вид савремености је, за саму поезију, много значајнији. Када се читају Младеновићеве песме онда није нимало тешко да се уочи да се Танасије Младеновић увек суочавао са искључиво песничким дилемама сво та времена. Оно што је развој српске поезије постављао као проблем дотицало се и Танасија Младеновића. Однос песника, према савремености, пролазности живота, трајним вредностима које никада не могу да изгубе свој смисао, према прошлости која се одупире пропадању, која тумачи садашњост, садашњости која афирмише или превазилази прошлост, јесте нешто што Танасија Младеновића кроз целокупну његову песничку авантуру стално чини будним.

Треба рећи да Младеновић поседу. је изванредну отвореност према свим песничким формама. То је план сталног тражења одговарајућег облика за своју песму и, истовремено, то је израз једног трајног незадовољства пронађеним обликом. Када један вид свог песничког говора прилагоди одређеним формама, када једну песничку форму, за себе, открије ипутем ње усаврши свој песнички говор, Младеновић као да осети потребу да се од тог песничког облика мало УКАОНИ. Он тражи други, који му је примамљив зато што је непознат и који му се чини да ће боље изразити његову мисао, бити прецизнији и песнички делотворнији. После сваке завршене песничке битке, песнички промишљене мисли, и исказаног расположења, Танасије Младеновић, дак> ле, тражи могућност да се то искаже на друти начин и другим речима. И као што је доследан у томе да живи са својим вре меном, да с њиме успоставља дијалог и онда када тај дијалог личи помало на монолог, тако је Младеновић доследан и у тражењу све нових и нових песничких

облика, уверен да песничким облицима, као и поезији границе нема и не може бити. ј

Трећи вид доследности, и ту је Младе новић најдоследнији себи, јесте једна ДОследност која се најбоље отледа на плану самог песничког језика. А како је питање поезије, ипак, у последњој инстанци, питање песничког језика, како је обликовање песме управо савлађивање једне језичке материје, и како је рационализација. онога што хоћемо да кажемо, на крају наша способност да то искажемо на одтоварајући начин, онда је потпуно разумљиво зашто је та доследност на томе плану и најзначајнија.

Песнички језик Танасија Младеновића је претежно један канонизовани песнички језик у који Танасије Младеновић настоји да интегрише нове спрегтове, давно заборављене али не и архаичне речи и да благодарећи томе постигне одређено дејство песме. То нису ни архаизми који би онемогућавали комуникацију са Младе“ новићевом песмом, нити језичке иновапије које не би имале ближе везе са је зичким стандардом. Младеновић свој песпички језик гради на глаголској основи нашег језика. Наш језик не само да има своју глаголску основу; него наши глаголи показују једно несвакидашње ботатство облика. Нормативна граматика бележи четрнаест глаголских облика; као после“ дица Вукове реформе отпала су још два. Наш разговорни товор смањује број тла“ толских облика У употреби, а то што се дешава у разговорном товору збива се и у књижевном језику. То осиромашење У глаголским облицима мења структуру на„те реченице, изазива извесне нескладе и, истовремено, одузима језику ону УЗНаИ пу прецизност која му је неопходна. “ насије Младеновић не иде 6 па својих савременика. Он не осло' ађа 1 стих разноврсних глаголских облика. Младеновић се њима користи М свим оним вило вима које нормативна траматика прописује, али истовремено са потребом било когаол њих на претерује. Та разноврсност у Рре менима може да ствара и ствара различи-

КЊИЖЕВНЕ ОВИ 1

та расположења. Измена глаголског времена током излагања може да буде не. само један добар реторички обрт, већ, истовремено, да буде и једна мисаона или стилска нијанса која ће послужити као УВОД у нове светове. Има међу тим глаголским облицима облика које нормативна граматика прописује, али која је напустио не само разговорни. говор,.него. нормативној граматици упркос, и књижев ни језик. Младеновић се враћа тим изворним глаголским облицима. Он открива ту не само драж извесног архаизма, него и везу која везује различита раздобља У историји нашег књижевног језика која нису ништа друго него различита раздобља у историји нашег духа. То Младеновић, чини на један ненаметљив начин, Управо, у тој ненаметљивости, у том начину, и лежи једна од вредности његовог песништва. _ Када Младеновић у своју песму уткива један глаголски облик који је на свој начин потиснут, као што је прошло време потисло имперфект и плусквамперфект, онда га он у ствари враћа у књижевни

језик; не претерујући у томе, уводи га у:

један стандардни контекст. У водећи та у тај стандардни контекст он као да му олређује место које му припада; као да нас подсећа на његово присуство, а не открива нам га. Такво враћање извесних, релативно напуштених, облика у поновну употребу, делује ненаметљиво, али је неупоредиво ефектније од увођења било ког неологизма, чак и ако је он у логици пашег језика. Када Младеновић, на пример, у песми „Врата лавова“ напише стих: Најзад уједравам. Једрити је лако онда ово, не нарочито обично, „уједравам", које може мало да повреди наше уобичајено језичко знање, и чија је тежина још потенцирана тачком која му

/““ "Танасије Младеновић

ТАНАСИЈЕ МЛАДЕНОВИЋ

и често му је давао. ону посебну лепоту и поенту. Али баш на примеру инфинитива може да се види и још један принцип Младеновићеве поетике и још једна од лика његовог песничког поступка. Наиме, Младеновић је свестан поетске снаге инфинитива, али он не претерује служећи се тим обликом. Инфинитив се код Младеновића јавља само онда када га граматичка логика тражи и код Младеновића је, врло често, песничка логика тесно повезана са граматичком логиком. То се

У СВИТАЊЕ САМ СТИГАО

У свитање сам стигао, свитање прво,

Бос и 20 ко апостол на гозбу скакаваца и трава. Весело је бацао сенку орах стари, и дрхтало јасеново дрво, Негде је, близу, хучала Морава, још даље Дунав и Сава.

У свитање сам стигао, а као да је био мрак,

Земља је стењала у грчевима порођаја ратних.

У ваздуху су пловили оружани анђели, рукама сам питао зрак: Гвоздензуба је, кажу, израстала из њива и поља блатних.

У свитање сам стигао, а као да сам зашао у мрачну шуму;

у адић

Жиље и корење неко сасвим ме сплело око ногу. Возови, возови и каре тешке шикрипале по тврдом друму, И крв и зној добродошлица су били ми ко тамјан свецу и: Богу.

У свитање сам стигао, а као да је само ноћни цвао цвет,

У осаму из осаме банух на, светлост привида и чуда пуну. Таласи ме бацише на копно, на каменит и постан, на тврд свет, Па бродим отад по олуји у ораховом трошном чуну.

У свитање сам стиао, свитање прво,

следи, добија као своју супротност опет један сасвим обичан, глаголски облик те исте речи. У исти мах у тој истој песми, инфинитив добија једну посебну вредност.

Инфинитив је један од облика чија. вредност постаје све више историјска и чија употребна вредност постаје све мања. Код Младеновића инфинитив има ону исту вредност коју је имао у архаичном језику и који је могао, чак и у прозном тек сту који строго узето није припадао литератури у ужем смислу те речи, да да,

исто дешава и са неким другим облицима којима Младеновић суверено влада. ТГлагол.- „ткати“ · нпр. код Младеновића, показује све богатство својих облика, и сву мелодиозност неких од тих облика који се не би могли, ако их већ не нађемо у контексту у којем га налазимо, тако лако наћи.

Као што је песма „Врата лавова" карактеристична за употребу одређених глатолских облика, тако је песма „Монолог Јефимијин" карактеристична за начин како се код Младеновића архаизми, речи стандардног језика, локадизми, па чак и они локализми који се налазе ван наше књижевне варијанте, стапају у један је динствени језик у којем разлика између одређених речи готово ишчезава. Ту се, поред комбинације различитих речи јавља и.измена редоследа речи у реченици којом се исто тако постижу различита расположења и различити ефекти. Та промена расположења која се постиже ритмом, можда је, још боље уочљива у једној од најбољих Младеновићевих песама „Између мене и лишћа". Опредељујући се за један песнички облик који не нуди много, Младеновић из њега извлачи све, То је песма која би сама за себе заслуживала једну формалну анализу У којој би се, тек, могле уочити и открити све њене посебне и акустичке и језичке и мисаоне вредности. ~

Ако се погледа било која од песничких збирки Танасија Младеновића, или се прочитају неке од песама које из различитих разлота нису до сада улазиле У збирке, није тешко да се нађе потврда раније изреченој тези, ла се Младеновић кроз целу своју“песничку авантуру користио разли“ читим облицима и видовима песничког

" товора. То тражење одговарајућих облика

и незадовољство њима, никала није само артистичке природе. Оно је послелица |елне плодоносне сумње у коначност било чега на овом свету. па и самих песничких облика, Мудлемопић радо користи слободан стих. О" се њим кописти, на неколи-

ко начина. Некада је то везани стих који

Танасије Младеновић само тако ломи, да

да се изрази један несклад ствари, да се прикаже онај тренутак када су ствари

' изишле из своје нормале, или онај, много

ведрији, и зашто крити, много ређи, када се после изласка из нормале враћају У равнотежу. Са таквим слободним стихом повезана је још једна особина Младеновићевог песничког говора. Такав слободан стих има редовно једну форму обраћања. и то форму обраћања у другом лицу једнине. То је, дакле, исповест или признање. Понекад и опомена. Младеновићева. љубавна поезија, на пример, претежно је тако интонирана. Други вид слободног стиха јесте слободни стих којем је Младеновић одредио границе и истовремено га пустио да слободно тече. Ако се на пример, прочита већ помињани „Монолог Јефимијин" писан, привидно слободним, стихом или уводна песма посвећена Лазару Возаревићу, то се сасвим добро уочава. И у једном и у другом случају постоји један слободан стих који доиста тече слободно, и један слободан стих који је само привидно то. Оно што треба да буде јелна објективно остварена реалност, дато је тим привидно слободним стихом; из тог привидно слободног стиха не би било нарочито једноставно створити неку другу поетску конструкцију а да се, при том, нешто не изгуби. Оно што треба да буде натовештај дато је природним слободним стихом који слободно“ тече.

Један већи део Младеновићевих дИстиха, а дистих је једна од форми којима се Младеновић радо служи, су правилни дистиси. У њима се постиже одређена звучност, ефекти су остварени ритмички складно и све тече по правилима добре поетике. Наједном, као, рецимо, у песми „Мислиш", међу дистихе једнаке дужине уплету се и стихови који прекорачују ту дужину. То може да буде и случајно. Али је врло карактеристично да та пре корачења одређене дужине увек сугеришу и известан излазак из равнотеже који је У узрочно-последичној вези са оним што се у песми збива. Како Младеновићева песма има једну драмску структуру она има им своју емоционално-узлазну лЛинију; исто онако као што има и једну драмску интонацију. Без обзира на то да ли се песник некоме обраћа, говори безлично или своју личност извлачи у први план, тај драмски елеменат У Младеновићевој _ песми је трајно присутан. Током _ Младеновићеве — песничке еволуције много штошта се иу формалном погледу У његовом песништву мењало. Некада се тежило унутрашњој дисциплини. Некада се свесно та унутрашња дисциплина кршила пошто се песнику чинило да склад није подобан, да изрази несклад — или обратно: да. склад може да се поститне тек онда ако се уклони несклад. Али било у питању једно или друго, ипак, је увек била реч о драмској структури песме и дужина стиха је у приличној мери зависила Од логике саме песме, И онда када се стих доводио у прецизни слоговни склад, и онда када су се постизала одређена гласовна прекорачења, то је увек било У функцији те драме песме, што се управо најбоље видело и на Младеновићевим '" дистисима и на Младеновићевим сонетима. Када је реч о сонетима, које по песниковом схватању, као и по учењу нормативне теорије књижевности, јесу најсавршенији песнички облик, у Младеновићевом песништву треба разликовати «ве врсте сонета. Правилан сонет и неправилан сонет. Правилан сонет је сонет као и сваки други и ту нису потребна никаква накнадна објашњења. Неправилност сонета је исто тако доследно и правилно изведена, у питању су увек прекорачења у броју слогова а не у правилу римовања и у броју стихова — као што је изведен и изграђен правилан сонет. Сонет који је одичење склада, мере, једног унутрашњег реда, код Младеновића је правилан онда када песник хоће да изрази управо меру, склад и унутрашњи ред. Онда када, слично као у дистисима, хоће да прикаже или изрази један излазак из равнотеже, један привидан несклад у песниковом изражавању, онда он тај излазак из равнотеже управо изражава једним не увек правилним сонетом. Није проблем у сонету, нето

· је проблем у свету. Када свет, како би то

рекао Хамлет, „изиђе из својих зглобова", онда неминовно и сонет изиће из својих зглобова да би се ускладио са светом.

Када се говори о поезији Танасија Младеновића и о његовој песничкој еволуцији, онда треба стално имати на уму Јел“ иу целовитост доживљаја света. Тај свет је одавно уобличен. Он се мења према новим сазнањима и искуствима, живот отва ра нове дилеме и доноси разрешења старих, али све оно што је Танасија Младеновића на почетку његовог песничког пута заокупљало, заокупља та и данас. Постоји једно унутрашње расположење и је дан однос према свету који су у потпуном складу. Постоји једно јединство које Младеновићевом песништву даје мисаону кохерентност и интелектуалну димензију. Учини се, понекад, да Младеновићева неприврженост једном одређеном _песничком изразу може да доведе до тога да се поремети и то унутрашње јединство. Кажем учини се, али не кажем до толи се. Баш различити песнички облипи најбоље и откривају унутрашње јединство Младеновићевог песничког света. Они су ту као средство песничког товора, али и као доказ јединства. Ма како сео томе свету говорило, ма у којим се облипима он испољавао, тај свет има неке своје трајне,. непзмењене и неизмењиве, карактеристике, које се, лодуште, исполавају на различите начине, али коле су, ипак, основа тога света: и као његова карактеристика — од прве препознатљиве, МИ баш због тога тито се тај свет испомњава на тазличите начине, што се оно много четће открива кроз пазјике него кроз сличности, тако те и мењају начини песничког товора, да би тај свет могао ла се што потпуније и што прецизније изрази.

Предраг Протић