Književne novine
за о
ДАТУМИ
за
РИЈЕЧ – ДВИЈЕ 0 ЛАБЕРТУ ФОРТИСУ
У поводу два стољећа како је „Хасанагиница“ записана
ТАЛИЈАНСКИ природословац и путописац“ Алберто Фортис. (1741 — 1803) много је учинио за нас-и за нашу земљу. Од свих странаца највише је придонио европској популарности Далмације, И не само то. Први је записао „Хасанагиницу", тај бисер наше књижевности и, можда, најпознатију пјесму која је настала на подруч“ ју Југославије. а
Фортис је био занимљива особа. Кад је изучио студиј, желио је добити катедру на свеучилишту у Падови, али је одбијен због „превелике слободе у говору и у владању". Неко је вријеме био редовник, али изгледа да се није снашао у том сталежу. Много је путовао и обишао је добар дио Европе, а касније се и оже нио. Ни бројне пјесме ни многи природознанствени радови не би му одржали славу до дана лданашњег да није као плод својих путовања па нашим земљама обје" лоданио двије гласовите књиге; „Биљешке о отоку Цресу и Осо ру“ и „Пут по Далмацији“ (Ујавајо пп Рајтажа“, двије књиге, Млеци, 1774).
Фортис је живио у времену пробуђеног интереса за народно пјесништво и за мале и мање на: роде. Било је то вријеме кад се у европској култури говорило 9 „повратку к природи", о животу у којему ће главну, ако не и је дину, ријеч имати срце, осјећања. То је вријеме предромантиз ма и није случајно да су Фортисово дјело.о нама читади у пр
вом реду пјеснички прваци романтизма. У својој првој књизи, у „Би-
љешкама о отоку Цресу и Осору", Фортис је донио и пријевод неких наших пјесама фратра Ан: Арије Качића Миошића, увјерен да су те пјесме народне.
У својој главној књизи „Пут по Далмацији" талијански писац је донио, између осталог, и ори гтинални текст и талијански пријевод „Хасанагинице". До данас није у. знаности ријешено до кра: ја питање око постанка народне баладе с трагичним мотивима о Хасан-аги и његовој жени. Према некима, настала је одабирањем и стапањем појединих елемената из десетак различитих пјесама о сличној теми.
У =Не зна се точно како је Фор-
тис дошао до текста наше најпо знатије и најљешше народне ба» ладе. Према неким ауторима, добио га је од својега сплитског пријатеља Јулија Бајамонтија. Сва је прилика да је забиљежио текст према причању или пјевању газ дарице Станке, која је била ро ДОМ из околице Имотскога. Посто ји мишљење да је талијански природословац и путописац, или нетко од његових пријатеља, пре" узео баладу из касније несталог рукописа зборника народних пјесама, из „Сплитског рукописа“. У часопису „Словинац“ из године 1882. приопћио је С. Д. Караман икавску верзију. „Хасанагинице", што ју је забиљежио у Сплиту. У Далмацији је Фортис боравио у више наврата: од године 1771. до 1774, и од 1779. до 1783. Добро је знао наш језик и волио је наше људе, који су у њему гледали својега пријатеља и дра: гог госта. У Далмацији се спријатељио -с већим бројем образаваних људи који су му, и прије и послије његова боравка на на: шем приморју, давали разне по датке о својој земљи и народу. Фортис је нарочито дуго боравио у Дубровнику и не једном је написао у својим писмима хваАоспјеве о том граду. У једној својој пјесми чезне за ДАубровником и изриче жељу да у том граАу и мртав почива. У њему је био изврсно примљен: у многим угледним друштвима и код же на. | Ако је Матош писао „Переци, фришки переци", тада би се за Фортиса могло нешто слично казати: Кестени, фришки кесте: ни. Страсно је волио кестене. О њихову гајењу изгледа да је године 1780. одржао предавање У Сплиту, и то у Господарском друштву којему је био члан. Једној ду бровачкој пријатељици је слао саднице кестена и молио је да их узгша на Трстену јер се на: дао тамо доћи. У многим писмима спомиње кестене... ·_УМ својој књизи „Пут по Далмацији" Фортис је, поред при родних, забиљежио и друге за нимљивости, обавјештавајући сво: је читатељес и о остацима римских старина у тој некадашњој римској покрајини, о заслужним
"људима који су се у њој роди-
ди, о животу и обичајима ње зиних становника, о којима го вори с много симлатије, Опису. јући наше приморске градове, он у“ дуљим или краћим биљешкама редовито спомиње мн наше углед“, не људе и пјеснике. који су у њи-
ма дјеловали. Али су највећу по:
зорност у то доба привукли ње това поглавља о животу, обича-
_ јима и јуначким пјесмама наших
Загораца („Морлака“, „Влаха“ и нема двојбе да су управо та по: главља највише придонијела уС пјеху књиге.
СА ИЗЛОЖБЕ „ЧЕШКИ И ЕВРОПСКИ
"писао.
Годину дана. пати РОднНа 1776, "Сињанин Иван Ловр:
прије своје (умро је у 23. живота од ркулозе), објелоданио је своје једино дјело: књигу „Напомена“ (на талијанском језику) о путопису Алберта. Фортиса. С>много младеначког темперамента напао је књигу. Нетом је критику објелоданио,. сручили су се на њега напади са свих страна, почев од Фортиса до фратарацокулаша. Ловрић није ус пио да се брани и обрани: умро је једне зоре, а одтовор није наМакар је књига пуна претјераности, она и данас има своју вриједност у знанственом и књи: жевном погледу, те,је допуна
дини
Фортисовој. | - и Шимун Јуришић
1 ил
ЦРТЕЖ ХХ ВЕКА ИЗ ЗБИРКЕ НАРОДНЕ
ГАЛЕРИЈЕ У ПРАГУ" КОЈА СЕ ОДРЖАВА У МУЗЕЈУ САВРЕМЕНЕ УМЕТНОСТИ У БЕОГРАДУ — КАРА ШМИТ -РОТЛУФ: „СТОКА НА ИСПАШИ"
ФОРТИСОВИМ ТРАГОМ
ГОСТИ научног скупа у Имотском, који се одржао од 22 — 24. септембра ове године под насловом 200. обљетница запи сивања народне баладе ужасанагиница“, имали су срећу да са својим љубазним ДО маћинима прођу део пута којим је пре два века прошао италијански путописац н природњак Алберто Фортис. Резултат њего вих путовања
6 довољно је познат и о њему се ове године много говори и расправља. Фортисова књига „УЉазио по Рајтала“, објављена У Венецији 1774. године, значајна је не само по географској, геолошкој пи уопште природњачкој грађи коју доноси, већ и као сведочанство о обичајима, животу, наравима и народним песмама Морлака, становника „совуи с ону страну" млетачке границе и у приобалним планинским пределима ондашње Далмације. Упра во тај део путописа, будући да је он био релативно брзо преведен на све значајније европске језике, побудио је машту роман тичарске Европе што је довело
не само до стварнот, научног ин. |
тересовања за те крајеве већ и до бројних књижевних мистифи: кација „морлачке", „илирске“ по езије и културе. За нашу култу" ру та књига има вишеструк значај. У њој су, осим свега другог, објављене и неке народне песме, или песме „на народну", међу ко: јима прво место припада балади о племенитој Хасанагиници.
М тематском смислу, програм овога скупа замишљен је прилично широко, будући да није био окренут исХључиво и једино пре: ма Фортисовом књижевном раду јер се он и не може посматрати изоловано од целине Фортисова дела и рада којим нас је толико задужио. Гости из Хрватске, Босне и Херцеговине и Србије саопштили су и саслушали научне прилоге о Имотској крајини и Забиоковоу у – историјској перспективи, од. прилога о географско-теолошким карактеристикама тог простора, од антропо: теографских разматрања и података, преко историјске рекон-
струкције турске и млетачке вла: ·
давине и културе у тим крајевима, па све до народноослободилачке борбе. У овако широку. концепцију природно су се ук: лопиле расправе и хипотезе, мање или више научно оснажене, о ' месту настанка „Хасанагинице", о историчности или неисто: ричности појединих личности 0 којима балада пева, о атмосфери времена у. којем је Фортис живео и о нашем пејзажу. како га је он видео и доживео, о евентуалном аутору баладе, то јест казивачу или певачу, о промена“ ма које је ова балада доживела у свом усменом животу пре него што је била. забележена, нарочито у језичком, дијалекатском смислу. Обимна саопштења осветлила су сва Фортисова путовања
по Далмацији и' континенталном залеђу Далмаци.
· трамом,
у наше крајеве али и примедбе које су попратиле појаву Фортисове књиге, то јест критичке напомене Ивана Ловрића, . књижевне мистификације у нас и на страни, и тако даље. Скуп се по: себно бавио продором баладе о Хасанагиници у образовани свет европске културе и науке о ус меној књижевности, историјом културе и живота у Имотској крајини, у историјском пресеку. Све то допринело је да се стекне потпунија слика и прошири знање о оним питањима која Фор тисов путопис отвара; пре свега, питањима везаним за настанак и усмени живот народних твореви“ на, за утврђивање историјске освове опеваних догађаја. из чега следи да је Фортисов путопис по" кренуо скоро сва значајна питања која се односе на историју и при роду усмене књижевнлости уопш“ те. О свему томе, и још о понечем, било је говора и разговора на овом скупу и било је корисно, без обзира на чињеницу што су неки покушаји били мање а дру ги више прихватљиви као савремена _ тумачења књижевних појава времена које је далеко иза нас, из угла научних достигнућа што су се таложила током Ава века. Нарочито занимљива била су предавања експерата, са филмским пројекцијама, о материјалној и духовној култури и цивилизацији овог краја, о нек рополама стећака и предметима кућне радиности које су учесници видели у природном амбијенту, о ношњама п везовима, 0 „лирским садржајима у матери јалној култури Имотске крајине" уопште,
Научни скуп у Имотском, Загвозду и Вргорцу, одвијао се у Доброј организацији Секретаријата за просвјету, културу и фи: зичку културу _ Социјалистичке републике Хрватске, Скупштине опћине Имотски и Вргорац, уз са радњу друштвених и културних организација у местима где су тости и домаћини саопштавали своје прилоге, Домаћин овог скупа, др Стипе Шувар, учинио је све, не само по дужности већ и због природне везаности за крај из којег и сам потиче, да гости скупа.добију што потпунију визију историје и духовне баштине Имот ске крајине, друштвеног развоја и начина живота, али и да са: ми доживе визуелну чаролију овог простора у који су, дубоко и далеко од човековог додира, усечена језера и природни бунаривртаче. - , Е
Вечери су биле испуњене прореситалом „Хасанагиница" и гостовањем наших позна: тих књижевника из Хрватске, Босне и Херцеговине п Србије. Фортисов траг довео нас је коначно у Вргорац а ту смо већ били у дилеми: на кога да мислимо2 На заслужног Фортиса или на великог Тина»
А ЈЕ
Хатиџа Крњевић |
,
" сандуку, кованој
КУЛТУРА У СВЕТУ —
(едам муза
Монголије бо
СВАКИ СУСРЕТ, са седам Му за у Монголији везан је за Бу' дино име. Богатство језика у бај-
"Кама и пословицама, непоновљи-
вост орнамената, смелост боја, лепота облика, тананост покрета у религиозним играма, чудесни звуци, извлачени преко струна моринхура или лимбе, те необичне дуге флауте, 3.333 килограма сребра у манастиру Гојчин ла: ме, данашњем музеју религије,
"ритуалне маске, бурхане — ства-
рано је (као и свуда) у вечну
"славу Буде и његова учења: да
обману, уплаше, присиле, убеде, опију... Али, помебу. безбројних ликова насмешенот Буде, страшних чудовишта, многоруких и мнотоликих духова, слика погибије противника ламаизма, про“ бија и нешто Друго — живот народа, његова маштања о правди, срећи и поштењу, победи добра над злим, поимању живота. Уметничка машта народна и стваралагштво плејаде безимених мај стора кроз векове, није могло бити толико оковано да под религиозним видом не одслика реални живот, страдања и надања човекова на овом простору. :
Отуда је сигурно и доживљај који човек носи собом кад се сретне са разноликим облицима стваралаштва и са занимљивим процесом како се то данас транспонује у. новим условима. Истра живања показују да је исконска човекова потреба да се искаже кроз игру, песму и слику далеко старија на монголском тлу, као и свуда, од настанка ламаизма, чији су печат носила сва уметничка остварења последњих седам векова. То су нам објаснили У Хан музеју једноставном народном мудрошћу: „Старије су ра
није израсле уши, него касније.
израсли рогови".
Код монголских мајстора то има специфичну арому. Иако, по стилу, слике, рецимо, подсећају на кинеске, јапанске или кореј ске (по необраћању пажње на дубину, сенке и _— перспективу), ипак је то нешто особито по начину изражавања и има своје сопствено име — „Монгол-дзураг". Под вештом кичицом, чекићем, длетом, иглом, певају и плачу гвожђе и челик, злато и сребро, бакар и бронза, дрво и кост, камен и глина, свила, кожа и вуна — на дверима јурте, украшеном посуди, седлу, обући, музичким инструментима, ћилиму, храмовима, итд. Ватро: мет боја, филигранска вештина и стрпљење, неисцрпна машта, високо мајсторство — то су од-
Лике уметничких, религиозних и.
предмета који задовољавају свакодневне човекове потребе,
Боје су чисте, јарке, интензивне, а најчешће: зелена, оранж, црвена, сива, бела. Од давнина, па до наших дана, боје су одржа ле одређени значај. Народни епос објашњава ту симболику, садржану у бојама: црвена — боја огња и пламена, извора свега живог, симбол је среће; плава то је боја неба и значи вечност, верност и постојаност; жута значи љубав; бела — боја чистоте, симболише невиност, благородност, мушкост; боја мрака — црна — представља. несрећу, беду, издају, Исту симболику имају и материјали од којих се израђују уметнички предмети. Бронза — значи верност и посто: јаност; злато и јантар — љубав; рубин и корал — радост; дијамант и сребро — чистоћу и невиност. У комбинацијама боја и лаику готово није тешко да препозна утицај околне природе — зелених степа, безданог плавог неба, неописивих наранџастих залазака сунца.
Древна симболика вуче корена из времена када се човек клањао муњи и грому, облацима и горама, рекама и језерима. Водени талас представља — .народ, муња — непобедивост, снагу; пламени језик — расцват, снагу, 6одрост духа; облак — срећу, умеш ност, надахнуће. Па, и на детаљима орнамената изражена је нека мисао, а најчешће, жеља за срећу, успех, здравље, напредак, мир, радост, Петобојни кру. гови на вратима јурте изражава: ју жељу домаћина намернику,
| тосту или пријатељу да му се.
испуни "све што са пет чула мо
же пожелети.
И тако, на древним традицијама, рађа се нова уметност, Младићи, са завршеном ЛИКОВНОМ академијом, праве од глине мас:
| ке страшних божанстава прош-
лости, које су и у религиозним играма требало да заплаше гле даоце п увере их у свемоћ Будину. Данас те маске представ: љају туристички „сувенир" из „земље и неба.
Живојин Стекић
КЉИЖЕВНЕНОВИНЕ 10
· ма Лагерлеф (1909),
Нобелова награда Швеђанима
ОСАМНАЕСТ _— чланова , Шведске академије одлучило је да се Нобелова награда за ову годину додели двојици истакнутих тшведских писаца: ЕјВинНАУ Јонсону и Харију Мартинсону. До данас су свега четири шведска, ПНЕ о ко при 3 била ово високо пр ве '(1916), Пи у елт (1931) им Џер “. ар Међутим, док су раније ову награду шведски писци АОВИЛЕЛи појединачно, сада је Од дучено да се она додели АВОЈИЦИ писаца, као што је 1966. године истовремено _ додељена _ Самуелу Јосифу Агнону и Нели Сахс.
Приповедач и _ романописац Ејвинд Јонсон (рођен 1900. го: дине) син је зидара и дуго је ра' дио разне послове, поглавито У фабрикама, и то не само У Швед ској него и у Немачкој, Франдуској и Швајцарској. Започео је као пролетерски писац и пи сао, углавном, о радничкој кла си и ситуацијама у. којима се налазе љени припадници. Најпре је објавио књигу приповедака „Четири странца“ (1924, а у ро ману „Тимани и праведност (1925) указује на хришћанство Као на препреку за ослобођење радништва, У роману „Успоме. не“ (1928) с Аошких понирања, па и утицаја психоанализе. У роману „Комен. тари паду звезда" (1929) приказу“ је једног фабриканта који настоји да се представи као пријатељ
Хајденстам
. радника, док у следећем роману
„Опроштај с Хамлетом" (1930) слика једног младог радника ко ји се, таскрстивши са сумњама и колебањима, укључује у рад нички покрет. У тетралогији ро' мана о Олафу Персону (објавље ној од 1934. до 1937. године) Јон“ сон широким потезима приказу; је тешкоће на које у грађанском Аруштву _ наилази _ талентована радничка омладина, Касније (1945), овај велики роман сажео је у је дан том. Крајем четврте деценије, Јонсон пише антифалцистичке романе, уперене не само против немачких нациста него и швел ских десничара: „Ноћна обука" (1938) и трилогију романа о Крит Лону – (1941 1943), У књизи „Удларање таласа" (1946) модерни зује „Одисеју" у симболистичком "Ауху. Писао је и на француском језику: прву верзију · романа „Град светлости", Писао је п ме моарску литературу. Члап Швел ске академије постао је 1957. го дине.
Хари Мартинсон (рођен – 1904. године) син је ломорца и има помало сличну биографију као Јонсон. Променио је велики број занимања: био је чак и војник у револуционарној армији Бразила. Оболео од туберку“ лозе, вратио се у домовину н лочео да „гута“ књиге и — да их пише, Писао је без система, све
врсте литературе. Најпре је 06 јавио збирку песама „Аветињски брод“ (1929), али као песник _ самосталност показује тек у збир: кама „Номад“ (1931), „Природа“ (1934), „Пасат" (1945) п „Цикада"
(1953). Своје песме Мартинсон је писао у невезаном стиху, приказујући у њима многоструку по везаност најмањег делића света С његовом огромном целином. Стога у образложењу за додељивање награде стоји да је „умео својим делима да дочара свежи“ ну росе н,да се вине у космос“. У збирци „Номад", као и у путописима _ „Путовања (без циља" (1932) п „Капе, збогом" (1933), заступа мишљење да се путовањем и сталном променом места боРравка могу избећи замке грађан“ ске цивилизације. Романи „Кад коприве цветају" (1935) и „Пут у живот су аутобиографског карактера и односе се на детињ ство и младост писца, Почетком пете деценије нашега века Мар тинсон почиње песимистички да гледа на модерну техничку циви: Аизацију, која угрожава — егзистенцију. човечанства, па у спе ву „Анијара" (1956) опева како се људи у космичким бродовима Здасава ју О4 атомске смрти на Земљи, роману „Пут у Клокрнке „(1948) | Мартинсон приказује путовање Једног скитнице п ње ње „доживљај не само разних
јева Шведске него, под извесним „утицајем кинеског учења о зтао , и — космоса. Члан Швед-
ске академије постао :! па ми] је 1949. го-
Не би се могло рећи да су ова два писца врло познати ван своје отаџбине, али се то није могло рећи ни
За многе друге добитнике исте награде, на пример за Аустралијанца Патрика Вајта. Код нас су
преведена два Мартинсонова ро-
мана: „Пут у Клокрике" п „Кад су цветале коприве", и један Јонсо: :
5 а Рама „Снови о ружи и
има дубоких психо..