Književne novine
ЛЕТОПИС |
Задаци у култури |
после Х конгреса (АЈ и УП конгреса (КС
У оквиру устаљене праксе у свом раду, Секретаријат Култур"
но-просветне заједнице Србије је
предложио да се, на нивоу Ре публичког одбора, размотре за. даци у култури који произлазе из ставова Десетог конгреса СК Југославије и Седмог конгреса СК Србије и да се утврди даља друштвенополитичка · ангажованост у остваривању циљева кКУлтурне политике у нашем само: управном _ друштву. Републички одбор Културно-просветне зајед; нице Србије је, у овом смислу, одржао с своју Девету седницу тридесетог септембра о. г. у про: сторијама Скупштине СР Србије. Прва тачка дневног реда је гласила: „Задаци у култури после Де сетог конгреса СКЈ и Седмог конгреса СКС и посебно.о месту и улози Културно-просветне за: једнице у нашем самоуправном систему“. Уводну реч је дао Вукоје Булатовић, члан Извршног комитета Централног комитета Савеза комуниста Србије.
На почетку свог излагања Ву које Булатовић је констатовао да је после одржаних конгреса ситуација у култури повољна и да је битка добијена на политичком плану, али је такође нагла: сио да и даље постоје нејасноће на идејном плану које морају да се рашчисте, јер би одуговлачење њиховог рашчишћавања мог“ ло да представља опасност, Културно тржиште би требало да буде правилно усмеравано, и то је један од задатака, за чије би се оживотворење требало избо рити у наредном периоду. Међу приоритетне задатке се убраја и потреба ширења и прожимања култура "народа и народности, као и ширење културе у оним подручјима у којима до сада није довољно урађено због скром: них материјалних средстава комуна или из било ког другог разлога. У ову скупину питања Вукоје Булатовић је сврстао и не ка питања о естетском опредељењу стваралаца, као и проблем по“ јаве монополистичке узурпације. Полазна тачка у решавању свих ових питања је у сваком случају У доследном спровођењу Устава, по коме непосредни произвођачи имају неотућђиво право да располажу средствима која остварују. . Један од нерешених проблема је и проблем конституисања ин тересних заједница културе, а посебно значајно питање је инте: грација културе у републици. као и подизање нивоа функционалности културе, Иако је наглаше“ но да у СР Србији постоје некоЛико већих жаришта културе, ко: ја могу да даду свој значајан Аопринос у решавању свих ових питања, Вукоје Булатовић је из. нео оцену да сви ти пунктови немају довољно стваралачке те: жине, што би могло да се односи и на Београд, који је највећи републички центар у коме су углавном смештене све значајни: је културне институције и у коме живи и ради већина култур" них стваралаца. Када се говори о културном ствараоцу, онда увек треба имати на уму да он у једном друштву није појава сама по себи, те је неопходно Од редити и његов положај и пра: вилно | вредновати његов рад. Битно је и питање идејног усклаЂивања рада стваралаца. Проблем слободе стваралаштва је решен ус војеним документима и резолуцијамана протеклим конгресима и Савез комуниста не одступа од ус војених принципа, но извесна обаз
ПОИЖЕВНЕНОВИНЕ
у ређивачка одбор: др Петар Волк, Васко Ивановић, Миодраг Илић, др Арагав М. Јеремић (главни и одговорни уредник), Вук Крњевић, Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић (оперативни уредник), Владимир В. Предић (секретар редакције), Владимир Стојшин, др Мван Шоп, Бранимир Шћепановић. Техничко-уметничка опрема; Драгомир Димитријевић,
Књижевни савет: др Димитрије Вуче нов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, др Милош Шлић, Аушав Матић, др Војин Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређеп, Тара Рибникар, Душан Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пал Шафер. Идејно решење графичке опреме Богдан Кршић.
Лиса излази сваке друге суботе. Цена 3 дин. Годишња оретплата 60, полугодишња 30 динара, а за иностранство двоструко. Лист издаје Новинско-издавачко предузеће „Књижевне новине" – Београд, Француска 7. Телефони: 621-286 _(редакција) а 626-020 (комерцијално одељење п 82. министрација). Текући рачун: 60801 -601.2089 Руколиси се не враћају. Штампа: „Глас“, Београд, Вљајковићева 8.
"бичајене (балетске музике,
ривост мора да постоји ако се имају на уму неки ексцеси у по: јединим · културним срединама, · када се кроз уметничко дело протурају и разни облици претње, па и отворен антикомунизам, или национализам.
Девета седница _ Републичког одбора. Културно-просветне зајед: нице Србије је текла у радној атмосфери уз присуство многих гостију. У дискусији, која се раз: вила после уводне речи Вукоја Булатовића, неки проблеми су ближе дотицани, а нису изостале ни неке сугестије које су упућене културним институцијама и партијским форумима, који ће, о овим питањима и проблем)'ма, говорити на састанцима који тре: ба ускоро да се одрже.
Душан Јагликин
Шести БЕМУС. је почео
Част отварања Бемуса припала је овога пута балету Народног позоришта, који је ту прилику искористио да нам прикаже три домаћа дела, од којих је једно — „Даринкин дар“ на музику 30рана Христића и либрето Божидара Божовића — доживело и своје прво извођење.
Увод у ово балетско вече, чинило је прво сценско извођење симфонијске поеме Војислава Вучковића „Весник буре", у кореографији Вере Костић. Иако ова поема, инспирисана истониме: ним делом Максима Горког, представља „Вучковићево_ најзрелије дело", оно ипак пати од извесне једноличности, тромости, чак „незвучности" — нарочито у гудач“ ким деоницама, што је у условима смањеног гудачког корпуса било још очитије. Типично „неиграчка" музика, без снажних мелодијских и ритмичких кон“ траста, она је скоро унапред одредила и млакост свог сценског успеха. Наравно, Вучковић је за то најмање крив,
Суверени мајстор и изврсни познавалац нашег фолклора, Бранко Марковић направио је од већ класичног и парадног дела југословенске симфонијске: ли: тературе, „Симфонијског кола" Јакова Готовца, један тако ефектан интермецо ове вечери, да би свака, па и најпретеранија, похвала била на месту. Колико ду ха, колико заносне еглеганције, ко лико чисте, најтананије лирике! Солисти Зоја Беголи н Аушан Симић били су чудесни у својој безазленој љубави! Костими АнБелке Слијепчевић: свежина, љугкост, укус, једноставност — јел ном речју савршени!
најзад — „Даринкин дар". Круна вечери. Једно, вероватно, најзначајније обогаћење наше новије музичке литературе за ба: лет. Утолико радосније, јер на један доиста достојан начин евоцира НОБ-у, у коме нема ничег од плакатског, клишетираног. Један аутентичан, стравичан доживљај, који својим = заглушењем, својим соноритетом, својим кри ком, својом потресном певношћу, својим застрашујућим ритмом изгони из посматрача сваку индиферентност и ствара од њега активног сведока беспримерног ужаса... Али треба рећи да У Христићевој музици нема ничег од концертантнот, ничег од оне уо која је сама себи довољна. Његова је музика изазов људском покрету, људском дејству, њихов саставни део. Без њих она губи свој ство музике, постаје само „томила" најразличитијих, звукова. Музика је то какву траже савреме“ ни балет и савремени гледалац балета!
Вера Костић у својој — кореотрафији, баш као и Христић, баш као и либретист Божовић, ниједног момента не иду у илустраци“ ју. Она нас симболима непрестано провоцира, она нас све време чини саучесником осуде, и зато се њен балет гледа без даха, чако он на:махове бива једноли“ чан до једноставности. Уз неке коректуре, нарочито у стилизачији соло: партија Даринке, које би више понирале у узлржаност, | дакле у бит трагедије — ми У
овом оств: — у данашњим кадровским могућностима нашег балета — видимо једно врхунско остварење које колико изненађу је толико и одушевљава. Даринка Лидије Пилипенко је резултат који би морао бити трајно запамћен. Уз њен бок стоји Бора Младеновић, за кога не знамо "одакле црпе снагу за овакве, ко Хико уметничке толико и физичке, подвите, Костими Божане Јовановић и сцена Владимира Ма: ренића, у сваком детаљу у служби дела. 7
Оркестром је дириговао Ангел Шурев. Снимак „Даринкиног дара" који је начинио са својим оркестром Дома ЈНА, невероват“ но изажајан и ефектан. Могло би се рећи да је био видан, а не само слушан, учесник у прелстави. (С. Т.)
Јубилеј Николаја Оетровеког
Крајем септембра и почетком октобра у Москви је обележена седамдесетогодишњица рођења Николаја Островског. Вече посвећено овом познатом писцу одржано је у московском Пионирском дворцу а окупило је низ истак> нутих личности и некадашњих пишчевих пријатеља. У уводној речи и у речи о писпу секрета: ри управе Савеза писаца СССР-а А. Сурков и Б. Пољевој изразили су дубоко поштовање према ус помени на пишчев изузетни пут и стваралаштво. О великом утицају стваралаштва Николаја Ост: ровског на млада поколења говорили су режисер филма „Како се калио челик" Н. Машченко, филма снимљеног по истоименом роману овог писца песник В. Ко стров, удова писца Р. П. Островска и пишчев паијатељ и један од првих комсомолаца П. Нови: ков.
Московска. „Литературнаја газе та" такође је обележила овај да: тум. Један од аутора чланака објављених у ту част, Сергеј Ми: халков, пишући о познатој трагедији писца и о изузетној живот“ ној снази његовој у деветогодишњем књижевном стваралашт ву под тешким условима, каже: „Али како је било Островском док је писао! Постеља, непокретност, слепило, бол. Не видети не видети редак,
лист хартије,
5
СА ОВОГОДИШЊЕГ БИТЕФА — СМЕНА ИЗ у“ РЕЖИЈИ ИНГМАРА БЕРГМАНА, А У
ТЕАТРА ИЗ ШТОКХОЛМА; ОВОМ ПРЕДСТАВ
Вердијев институт у Парми
Пре 14 година (1960), при конзерваторијуму „Ариго Бонто У Парми, завичајном граду Бузепеа Вердија, денован је Одељак за изучавање његовог дела. Три године касније тај Одељак прераста У Вердијев институт, који добија за
" кон по коме постаје самостална
јавна установа на чијем челу стоји Управни савет. Први председник Савета био је познати _композитор, сада већ покојни, Илдебрандо Пицети, а њега ће наследити бивши председник Републике, Бовани Гронки. Истина, још 1951. го. дине, када се широм света, а нарочито у Италији, обележавала 50-тогодишњица. Вердијеве смрти био је основан Вердијев институт, чије је седиште било у милањ ској Скали, тачније у њеном Музеју. Али његов рад се не може поредити с радом Института У Парми. екало је, међутим, да прође десет година и да сеу Институту у Парми посла лати један скромни, неуморни, зналац и поштовалац Вердијевог дела, композитор и критичар Марио Медичи, кога : и позоришни свет памти и по двема сјајним сезонама ве ронске Арене, када је, као њен уметнички директор, између осталот, у Арену „увео, сада већ историјског, „Дон Карлоса са Жаном Виларом за редитељским пултом! Нас је Медичи, пак, задужио увођењем првог нашег уметника у Арену — Бисерку Цвејић, која није била његов једини „проналазак". Поменимо само: Плаћида Доминга, Монсерат Кабаје, Дмитри Петкова, Рајну Кабајванску, диригента Елнаху Инбала... И откако је тај предузимљиви, енергични и тихи човек повео, као директор и први научни сарад> ник, пармски Вердијев институт, ударени су темељи новој науци вердлиолотији. ,
Нема сумње, о Вердију се много знало и пре настанка овог Института, али су тек његовим ра-
' дом та сазнања почела организованије и сигурније да пристижу. Читав низ конгреса, симпозијума, округлих столова, курсева, публикација за врло кратко време успели су да темељно и документовано обухвате велика поглавља Вердијевог живота и рада, и ко
СТРИНДБЕРГОВОГ „ПУТА У ДАМАСК" ИЗВОБЕЊУ КРАЉЕВСКОГ ДРАМСКОГ ОМ ЧУВЕНИ ФИЛМСКИ РЕДИТЕЉ ЈЕ
ПОТВРДИО СВОЈУ РЕПУТАЦИЈУ И НА ПОЗОРИШНОЈ СЦЕНИ
споро и тешко превлачити 0л0В" ком по папиру, а кад сасвим понестане снаге — диктирати, дик' тирати, отимајући од смрти дан, сат, минут. И све, од прве до последње речи — сећање, само сећање!". ,
Ана Каравајева, аутор другог чланка, сећајући се речи Горког о животу Островског као светлом примеру победе духа над те лом, пише о појединим видовима тог духа, о пишчевом инсистира њу на објективну оцену онога што је написао. и о спремности његовој да прими сваку критику, ма каква она била, Каравајева то илуструје речима захвалности Островског, упућеним Александ ру "Серафимовичу, који му Је указао на поједине грешке под робно их анализирајући, и речи“ ма из писма Островског, упућеног Михаилу Шолохову: „Прави пријатељи треба да говоре исти ну ма како она била сурова, и треба писати више о недостаци“ ма него о ономе што је добро, за то што је добро народ неће грдити". '
Занимљив је и чланак „Тако се калило пријатељство", у коме В. Попов, директор Московског државног музеја који носи име Николаја Островског, и 3. Гај сањук, виши научни сарадник, причају о великом пријатељству Островског и Александре А. Жигирјове,. која је била прототип истоимене јунакиње романа „Ка ко се калио челик", публикујући одломке из њихове међусобне кореспонденције,
је су као такве постале фундаметанлна, а у неким случајевима и полазна, литература за даља изу чавања Вердијевог дела. Четрнаест година нису велики период, али оне бележе: четири интернационална конгреса (у Ве нецији 1966, тема: „Стање и первердиологије у свету;
спективе у Верони, Парми и Бусету 1969, тема: „Дон Карлос“; у Милану
1972, тема „Позориште и музика Бузепе Вердија"; ових дана у Чикагу, теме: „Симон Боканегра“ и „Верди у Америци“); затим два симпозијума (први у Торину ап. рила 1973, тема: „Сицилијанске вечери" поводом отварања обновљеног театра Ређа у Торину са том представом, у Парми новембра 1973, тема: „Вердијева. мелодрама и Шилерово позориште"), објављена су три тома (сваки са по три књиге са по више стотина страна), који представљају резултат рада сарадника из целога света. До сада су ова три тома у де вет књига, са посебним и комплетним индексом за сваки том, исцрпно обрадили: „Бал под маскама", „Моћ судбине“ и „Риголето“... следе, потом, три свеске изашле поводом извођења Вердијевих мање знаних опера: „Гусар", „Јеру"салим“. (париска верзија „Ломбар динци у првом крсташком рату“) и „Стифелио“..Ту су, даље, два тома који садрже излагања са прва два конгреса,. и, најзад, једна књига посвећена „Пореклу, Аиде“, са досад непознатом документаци јом чуваном у Архиву каирског театра, за коју је „Амда“ писана и у ком је 1871. први пут изведе
с
да су та Аоинте. ј ена јер су неколико о је перике заједно за цедом зградом хамрског позоришта); Свему овоме треба додати) још и две серије предавања на те му Вердијевог _театра, па затим "организацију проналажења, прикупљања и копирања, и потом сређивање те, бројне, грађе, а цео Институт чине само његов директор са две секретарице и једним рачуновођом! Одмах да кажемо да уз дирек: тара и његов малобројни штаб стоји _ бројна _ интернационална војска из читавог света. Близу 200 музиколога, музичких писаца, кри тичара, редитеља, диритената, спенографа, костимографа, композитора, певача, историчара Од Токија до Њујорка, обједињују свој рад преко ове симпатичне „цену Парми, међу којима се
трале“ налази и један, свима нама знани, Југословен, професор Драготин
Цветко из Љубљане. . Тако се проучавање Вердијевогт театра сваким даном све више ши ри, а са њим напредује и вердиологија као наука. Двадесет и шест његових опера, уз Реквијем, чине још увек сигурно бар једну трећину представа свих опера света, што је доказ њихове трајне и универзалне вредности. А то чини да Верди и његово дело постану и 03биљна социолошка тема. У сваком случају, од овог Института се очекује још много ствари, а у првом реду: критичка издања, нарочито раних, Вердијевих опера, а затим и објављивање – његове обилне кореспонденције с научним апаратом, а то су готово немогући потхвати, јер су сви оригинали партитура власништво Рикордија, а највећи део писама у поседу његових наследника, а и једни и други имају својих разлога да не желе да до тога икада дође, Но, ствари се ипак крећу, а сазнања се непрестано увећавају, тако да сад већ није ни ризик ни далековидост бити оптимиста у погледу будућности вердиологије,
Слободан Турлаков
Јарослав Кратина
У Београду, у осамдесет другој тодини, умро је сликар, копист и рестауратор Јарослав Кратина. Пошто је завршио Обртну и Уметничку школу у Загребу (у класи Беле Чикош-Сесије), имао је прву самосталну изложбу у Бео“ граду 1920. године, Излагао је у оквиру уметничких група „О6лик" и „Лада". Међу првима је почео с копирањем и рестаурирањем фресака и у том погледу извршио пионирски посао. Прве фреске је копирао још 1921. то дине, када је ретко ко могаб да предвиди значај овог његовог посла. Његове копије спадају ме Њу најбоље и као такве нашле су места у Народном музеју и Галерији фресака у Београду. Поред тога, бавио се и илустровањем и опремом књига, Дуго година био је професор средњих школа, а касније је постао про фесор на Академији ликовних умет ности у Београду. На његовој сахрани говорио је сликар и професор _ ове Академије Божидар Продановић, који је, између ос талог, рекао:
„Херојски је био животни пут Јарослава Кратине. Као добровољац у првом светском рату узео је пушку у руке и стао на страну оних који су бранили слободу, Када су је извојевали, отишао је у Приштину, где је провео неко: Аико година Као професор цртања у гимназији. У тим годинама Јарослав Кратина, побуђен вели чином и значајем наших средњовековних фресака, почиње свој рад на копирању и чишћењу, очувању нашег ликовног богатства. То је унстину био гест великст пионира, ентузијасте, који петтице, с платном и бојама у ру ксаку, иде до Грачанице, хита да што пре стане пред величанственог св. Јована, — Симониду, краља Милутина и да, их, пун пилетета према делу непознатог мајстора, пренесе на своја плат на. Касније, када је прешао у Скопље, чини исте подухвате, одби лазећи Нерезе, Марков манастир,
атку и друге споменике, Од тада, од њега, почела су да се шире светом и освајају својом ве Аичином ликовна достигнућа на: ших средњовековних. стваралаца. . Не мања је заслуга Јарослава Кратине што је тај свој ентузиЈјазам н своје огромно знање у ово! области пренео на читав низ млађих генерација које су прошде кроз његову школу пи на бео градској Академији за ликовне уметности, па можемо с пуним правом рећи да његовом заслутом, залагањем, љубављу и зна. њем они чине једну школу дос" тојну и наше средњовековне уметности им свога драгог, врсног учитеља, Што је данас наша срелњовековна уметндст приближена науци и што изазива велико и стално интересовање несумњива је заслуга и Јарослава Кратине. Тај његов допринос, нако у очима савременика у први мах није добио заслужено признање, чини име Јарослава Кратине нераски: диво везаним за срж наше кул туре"