Književne novine

АЕТОПИС Јубилеј музичке школе

„Мокрањац“ _

Иако је званични део прославе зУсНАВа београдске музичке шко Ле „Мокрањац' обављен среди ном децембра месеца, свечаности, којима је ова наша 'угледна педагошка и уметничка институ“ ција обележила седамдесетпетотодишњицу свог необично плодног и успешног рада, почеле су доде љивањем Доситејеве награде про-

нисткињи

Цу ове школе, истакнутој пи- · а

Нади БорђевићкКоцић, а настављене _ великим меЂународним _ успесима _ Гордане Марјановић и Татјане Вукушић, младих пијанисткиња, „Мокрањчевих“ ученица, које су из Белтије и СР Немачке донеле највише награде и њима употпуниле ионако богату ризницу _ награда и признања које је ова школа стекла кроз свој дугогодишњи рад и кроз своје ангажовано при суство у свету наше музике, Свечана академија, Орден заслуга за народ са златним венцем, Вукова награда као признање школи за највише резултате на пољу музичке педагогије, низ концерата и маштовито припремљена изложба о историјату „Мокрањца“, само су још више — уобличили овај јубилеј, значајан датум за нашу уметност и културу. Покровитељство Председника РепубАнке над овом прославом јасно показује особит значај који „Мокрањац“ има у нашем друштвеном и уметничком животу.

То је школа која је одигра ла пионирску улогу у васпитању великог броја наших савремених композитора, диригената, вокал них и инструменталних солиста, балетских и фолклорних играча, публициста и музичких новина“ ра, која је поставила темеље музичке културе у нашој средини, која је дала свој највиши допринос обогаћивању духовног · живота наших људи, школа, чији углед превазилази и. југословенске границе и ужива част једне од репрезентативних школа У Европи. Концерти одожани у Београду, у данима прославе, на Коларчевом универзитету и у Студентском културном центру, као и емисија на Београдској телевизији, представили <у широј јавности групу младих 'уметника који се усавршавају у „Мо крањцу“, од којих неки – имају и домаће и стране награде. Пи јанисткиња Јелица Глигоријевић (класа Наде Борђевић-Коцић)у и њен колега Драгослав Мијовић (класа Мирјане Шујце), квар тет — Биљана Валчић, Наташа Пучник, Драган Ивановић и Предраг Тодоровић (класа Мирјане Влаовић, водитеља ТВ – серије „Музичка лектира"), квартет-флаута, достојних ученика маестра Миодрага Азањца — Катарина Азањац, Светлана Ристић, Драгана Петровић и: Братислав Бурић, интерпретирали су дела Ј. С. Баха, Р. Шумана, Ј. Хајдна и: Д. Радића тако надахнуто и доживљено да су правим овацијама биам испраћени са концертног подијума. Било је то необично успело музичко вече којем су и млади музички уметници из Варшаве, Софије, Милана, _ Загреба, Љубљане, Сарајева и Суботице, дали свој посебан допринос претварајући тако јубилеј „Мокрањца“ у интернационалну манифестацију. Хорови школе, женски па мешовити, певали су дела Мокрањца Палестрине, Кодаљија и Бабића, под управом професора Александра Краставчевића, са много осећајности ин изражајности али уз пуну меру одговорности према интенцијама и аутора дела и младог али необузданог и виспреног диригента. Оркестар је музицирао под диригентском палицом Миодрага Јаноског; са великим жаром извођена су де ла Е. Јосифа, АД. Деспића и Фр. Шуберта. "

Значај Мокрањчевог подухвата, да последњег месеца прошлог столећа створи у Србији прву музичку школу, истицан је много пута, заједно са резултатима које је ова школа постигла и који су импозантни, Ади, у часу прослављања овога јубилеја. поставља се и питање даљег опстанка школе „Мокрањац Она не-

"ма своје просторије већ се слу-

жи стамбеним простором „прилатођеним" школским све већим захтевима. Рад се одвија — под крајње неповољним условима и само велико и пословично залатање читавог наставничког колегијума, којим руководи Слободан Петровић, доводе до очитих резултата при чему се жртве и од рицања, намерно, никада нису истицале,

За њен даљи рад потребна је помоћ заједнице коју сви с разлотом очекујемо. |

Владислав Димитријевић

~ пина

БОРИС СУЧКОВ

ђорне Леонтјевич (угков

После кратке и тешке болести, умро је истакнути совјетски књи: жевни критичар и теоретичар и члан управе Савеза совјетских писаца Борис ЛАеонтјевич Сучков. Рођен 1917. године у Саратову, Сучков је дипломирао на Московском државном педагошком инстит' „Владимир Иљич Ле њин" 1938. године. Почео је да објављује своје критичке радове 1940. године, а његов први запа: женији рад био је текст о новим истраживањима Балзаковог дела, Учествовао је у Отаџбинском рату, а 1942. године постављен је за одговорног уредника часописа „Интернапионална књижевност“.

Једно време радио је као ди ректор издања књига на страним језицима, а затим и као директор за „издавање преводне литерату ре. Докторирао је 1966. године, а две године касније изабран је за дописног члана Академије наука СССР-а. Дуго година био је заменик главног уредника часописа „Застава“ (1956 — 1967), а једно време ·био је п секретар пар тијске организације Савеза писаца СССР-а. Радио је пи као члан редакцијског колегијума часописа „Инострана литература" и „Питања књижевности". Од 1967; го: дине до смрти био је директор Института светске књижевности „Максим Горки". Велнког знања, страсно ангажован и одличан организатор, стајао је на челу разних великих књижевних, издавачких и педагошких подухвата у својој земљи. Широко образован, бавио се питањима совјетске и стране, класичне и модерне књижевности, као и питањима естетике и теорије књижевности,

Учествовао је на многим ме Бународним _ књижевним скуповима, па је био и гост београдских Октобарских сусрета 1968. године. Главна дела су му: „Историјска судбина реализма" (1967, друго, проширено издање: 1970, француски превод: 1971) и „Ликови времена". (1969), есеји о Ф. Каф-

ки, Ш. Цвајгу, Х. Фалади, Л. Фој- .

хтвангеру и Т. Ману. Око схва: тања реализма водио је 1965. гоАнине полемику с Рожеом Гародијем, а 1971. одржао је говор на све чаној академији у" Бољшом театру о Фјодору Достојевском. Добио је низ високих одликовања своје земље и Немачке Демоктатске Ре публике. За свој критички рад добио је 1964. године награду „Ана толиј Ауначарски". Поволом његове смрти, у Институту „Максим Горки" у Москви одржан је посмотни митинт, на коме је говорило више књижевника и науч: ника.

АЊИЖЕВНЕНОВИНЕ

Уређивачки одбор: ар Петар Волк, Васко Ивановић. Мводра Шлић др Арагав М Јеремић (главне 8 одговорно уредник). Вук Крњевић, Чедомир Мирковић, Бог дав А. Поповић. (оперативни уредник), Владимир 8. Предић (секретар редакције), Владимир. Стојшин, Божидар Тимотијевић, др Иван Шоп, Бранимир Шће. пановић. Техничко-уметничка опрема: Драсомир Димитријевић,

Књижевни савет: др Апмитрије Вуче ов, Предра: Делибашић Енвер берћеку, ар Милош Илић ДАушав Матић ар Војин Матић | Момчило Миланков ар Арашко еФећеп, Тара Рибникар. Аушав Сковрав алекса Челебоновић Зуко Шумхур. Паљ Шафер Илејно решење срафичке опреме Богдав Кршић. .

; Аисл излази сваке аруте суботе. Ценг % алв Годишња сретплата 60. аољуто дашња 30 динара. а зв аностравство аво струке. Лист издаје Новинско издавачке аредузеће „Књижевне аовине" београд Франпуска ;. Гелефони: 627.286 (редакпо ја) е 626-020 (комерцијално одељење о ал. чинистрапија) Гекућп рачун: 60801 -601 2089 Фукописе осе не враћају Штампа; „глас“,

Београд, Вљајковићева 8.

ап

етра лави а-тиа а ечквентии а -т о осљаеиа 222-—илавтис вас олаљ-итш=—_оаванииешитиинцнн-___-_-- на ПН ШИН ЦП И Н

Леже-Марија

| Дешан те. "атеиста

и комуниста -утописта

Многи мислиоци остали су дуго времена непознати или мало поз“ нати да би једнога дана ипак били откривени и протумачени као значајни филозофи свога време“ на. Па ипак, случај Леже-Марије Дешана је прилично необичан, јер требало је да протекне гото“ во два века да се открије већи део његове мисаоне делатности и да она стекне пуно признање. РоЂен у граду Рен (Француска) 1716. године, Дешан је са седамнаест година постан калуђер бенедиктинског реда и то је остао до краја живота (1774), али је, упркос свом звању, био атеиста, као што је, упркос времену Просвећености, био метафизичар, а упркос својој метафизици — кому“ ниста, наравно утопијски. О ње му је већ писао професор фи: лозофије на Сорбони Жан Вал у „Курсу о просвећеном _ атеизму дон Дешана“, а сада се припремају Дешанова сабрана дела У редакцији Пјера Метеа. У међу“ времену су се, такође, појавила два дела која вишеструко осветљавају ову необичну и значајну личност — једна студија широ ког захвата: „Дон Дешан, мајстор над мајсторима сумње" Андреа Робинеа и један колективан рад, резултат интернационалног _симпозијума: „Дон Дешан и његова метафизика", у редакцији Жака Донта,

Дешан је за живота објавио само неколико мањих списа, ос“ тављајући ' необјављеним ' _ већи део, пи то својих најзначајнијих дела. Није хтео да ризикује живот, ниако је бно штићеник маркиза Воајеа Даржансона, присталице Просвећености и друштвених реформи. Дешан је, међутим, водио преписку с великим бројем истакнутих умова свога вре: мела: с Русоом, Дидроом, Хелвецијем, Робинеом итд. Дидро ни Дешан су се 1769. године чак и лично срели и, како је писао Софији Волан, вођа енциклопедиста је био изненађен слободоумношћу Дешанових погледа, нарочито његовим атеизмом. Главно Дешаново дело носи наслов „Пра ви систем или Реч о метафизичкој и моралној загонеци“. Жак Донт мисли“да се Дешанова ми: сао може сматрати мантеистичком, будући да стоји под утицајем Спинозе, али се Дешан не боји да пантеизам доводи до гтеистичких закључака. Оно — што, међутим, изненађује код Дешана, то није само атеизам него и уто: пијски комунизам,који предвиђа не само заједницу добара него и жена.

Пре више од једног века (1865), универзитетски професор Емил Босир је, у студији „Претече хегелијанизма у француској филозофији, према необјављеном рукопису и преписци из ХУШ века“, заступао мишљење, како и сам наслов студије показује, да се Дешан, у ствари, може третирати и као претеча Хегеловог панидеализма. С гледишта да: нашњих идејних и друштвених кретања, чини се, пак, да су Дешанови погледи на друштво занимљивији и оригиналнији од његових метафизичких _ погледа, Он сматра да у друштву постоји извесна еволуција, која има три етапе, Прва етапа је „стање див љине" (слично „природном _ стању" код Хобса), када у друштву влада општи рат и немилосрдна конкуренција. људи. Овом стању следи „стање закона“, у којем се законом и полицијским режимом забрањује све што је опасно за друштво и појединце, али се ствара неподношљиво ста: ње из којег људи желе да изађу и ослободе га се. Тако ће доћи АО „моралног стања“, МУ — овом стању човек ће се одавати остваривању својих природних _ тежњи и реализовати срећу без закона и сећања на прошлост. То ће бити стање у којем ће човек, у ствари, остваривати своје веко: вне, историјске тежње, Људи ће живети у задовољству и чак без страха од смрти, јер ће, будући да су сви једнаки, бити задовољни што људски род неће изумрети. Једном речју, биће то стање у којем ће човечанство наћи

· мир и срећу у некој врсти повра-

тка природи.

На помолу је, дакле, ревало“ ризација једног значајног, мада доскора, у . основи, непознатог филозофа, који је, живећи у доба Просвећености, настојао — да постави као идеал друштвено ста

ње у којем би се оствариле ово-

земаљске тежње човека, без ос

"ћлањања' на религиозне предрасу“

де. Не ослањајући се на науку, већ на уверење на могућност колдективне среће у животу према природним тежњама, он је дао

један ненаџчан, утопијски, ЗА Па поглед на будућност човечанства. У том погледу кри ла, се тенденција Да се ЗИје ћу оквири апсолутне монархи

и сваког друштвеног насиља уоп' ште, Дешанов поглед на друштво сведочи о великој снази и неуништивости човекове тежње за лепотом живљења у складу са својом сопственом природом. ,

њему се афирмише тенденција да се створи праведнији поредак на Земљи, иако га је заступао калуђер, који је својим звањем Био позван да људе уљуљкује У „надземаљске“ илузије.

Зашто Казанова још није светац“

Венецијански грађанин света. Казанова је пре 175 година умро џ Чешкој. Енциклопедије се не слажу у томе да ли се он звао Бовани Бакомо или Бакомо Бироламо, што, уосталом, није баш ви нарочито важно, Његово пре“ зиме је, вероватно, у све евро: ске језике „ушло као ознака за заводника жена. Тако почиње овој напис у листу „Време“ (»Р1е Тећ«о) Габријел Лаџб, истичући да је Казанова написао један Уутопистички роман, историјске ра“ дове, математичке расправе, литерарне полемике, позоришне комаде и либрета, али да то знају само специјалисти, Насупрот то" ме, свако познаје — у најма њу руку по чувењу — његове мемоаре. Казановине љубавне а вантуре су учиниле популарном ту књигу која, уосталом, не даје само „догађаје у кревету , него и шарену и пластичну — СЛИКУ времена, чију истинитост истори“ чари потврђују. Лауб пита: да ли је Казанови нанесена неправдатимешто није постао. знамевит као учени писац, већ само као авантурист и неустрашиви љубавник — па одговара: знаме нитих лантерата има много, али је Казанова само један. Казановина слава је још један доказ за то да се више људи интересуту за љубавни живот него за математичке теореме ман литерарне дискусије,

Наравно, Казановина слава је помало двосмислена. Ако некога назовемо „Казанова“ — у СмиСАМ заводник жена — то може бити доказ дивљења, али и _ псовка, што зависи од тога ко то каже. У негативном смислу -ту реч упо> требљавају претежно завидљивци; жене ради којих нико није спреман да изврши јуначка дела и мушкарци који нису способни да их учине. За Лауба »Егауепћеја« значи човек каји је спреман на јунаштво ради жена. Друто значење те речи — „човек који је јунак само према женама — Лауб отклања као нелогично, јер „само према женама" остати јунак то је оно најтеже, то су искусили чак и најхрабрији ратни јунаци.

Лауб се чуди да поборнице женског права Казанову још нису прогласиле за свога свеца, Он је био еманциповани човек, који је већ у осамнаестом столећу жене посматрао као равноправне партнере и тако се према њима опходио. Он никад није покушавао да их подреди владајућем мо ралу или подведе под брачни јарам. (А ако је као сасвим млад човек понекад и имао намеру да се ожени једном девојком, увек је о томе благовремено размисдио). '

Казанова није Само у својој сексуалној делатности био поборник еманципације. Ако се еманципација жене не посматра само као право да може радити на текућој траци, онда се она може постићи у оквиру опште еманципа ције. Казанова је био слободан човек. Он је увек успевао да се одрекне новца, положаја и каријере, да би живео онако како је хтео и ишао онамо камо га је срце вукло, Зато је назван „авантуристом“, Ко се бори за слободу свих, тај је борац за слободу — вели Лауб — а ко се усуђује да се заложи за своју сопствену слободу, тај је авантурист.

Да ли је то праведног -— пита се Лауб и одговара: прво, ако није слободан сваки појединац, ме може ни заједница бити слободна и друго, лакше је борити

„се за заједничку слободу, него

за сопствену, У томе човек није усамљен. А може се за деведесет им девет процената бити сигуран да се циљ неће постићи, да ч0век, дакле, постигнутом _ слободом неће моћи и сам да се користи. Ко од нас може чистом са. вешћу да тврди да успева бити слободан» Или, у најмању руку да то заиста жели2 Завршавајући своја размишљања о Казанови, Лауб каже да се догодило с пуним правом да је слободан човек Бакомо' Казанова постао сла. ван по свом животу — а не по овом митерарном делу. (А, Б. П)

_ пребацујући на план

„ја ђаНапа“ 8

Николи Томазеу

евни часопис Италијана у А авији »Га Банапа« посветила је читав 33. број анализи дела италијанског а делимично и нашег књижевника Николе Тома. зеа, чија се стогодишњица смрти прослављала · 1974, године у Италији п у Југославији. „Велмичање

једног књижевника не би требало |

да зависи Од Стогодишњица рођења или омрти. Међутим пошто је живљење у људском друштву условљено конвенцијама, то јубилеји представљају тренутке који привлаче пажњу и који су најподеснији да се анализира дело не. ког писца“, вели се у премиси којом часопис уводи читаоца у ра справе о стварању великог ибен чанина. Николе Томазеа.

Рођен у једном Од ке ПА

ака за наш народ у далмаци“ ЈЕу Ба почетку ХТХ века (1802), Томазео је прихватио италијанску

АТ која је оона ди Пуља са богатот апенинског стабла. Никола, ипак, није заборавио мајчинску земљу која га је у првим годинама. одгајила и њену уметност коју је кроз наро. дне песме прву слушао. Као и сви људи из граничних подручја у свом патриотизму „ишао је даље од многих Италијана. У језичким истраживањима прихватио је иу ризам, и то фирентински пуризам, али за разлику од Манцонија који је свој језик „окупао 3. Арну рентиске буржоазије, омазео сво је језичко „верују црпе из гово. ра тосканоских плебејаца пи „у жи вом, говорном тосканском назире чврсту основу књижевног итале јанокогт језика“, тако то прони цљиво запажа Маурицио Витале у есеју · „Томазео линтвиста и лек сикотраф“. · Велики познавалац живот језика Фиренце и Тоскане, Томазео је створио неколико лек сикографских дела која представљају споменике италијанске лексикографије из ХТХ века; „Ре чник ипталијанскот језика" (7 ов.) и „Речник синонима“ још увек су неопходни приручници сваком културном Италијану.

. Томазео је у својим лексикографским истраживањима. падао у исте грешке у које западају пуристи на свим поднебљима. Тражио је речи из традиције које су се све мање употребљавале у сложеним околностима модерног жи“ вота који је:тада почео да сера: Ба. Мното је простора посветидб неким секундарним лексичким појавама, а пренебрегао је: многе значајне речи које 'су доцније до. биле право грађанства. Те „засе де архаизама“ нису уосталом вребале само Томазеа н није једино он у њих упадао. Ко год се бави лексикографијом зна како их је тешко · избећи.

Есеј Ивана Катушића „Антитезе Николе Томгзеа“ полази ОА Манцпонијеве . дефиниције да. је Томазеово најзначајније књижевно дело, роман „Вера ин лепота" мешавина „покладног четвртка # светог петка“ или да су његова схватања „бакалар зачињен уљем за миропомазање“. Катушић сматра да Томазеове антитезе 'нису једино карактеристике стила, већ суштински извиру из његовог. начина мишљења. Томазео се стално бори против „демона зла“, за чистоту душе, за своје хришћанске идеале. Њега, међутим, непрестано муче пориви слабог тела, осећање проклетства које је п кон кретно“ било' условљено венеричном болешћу. од које је патио. Жестоки немир који избија из Томазеовог дела, његово непрекиАно оучељавање са инкарнацијом зла, чини од овог писца пзузетну појаву у италијанској књижевно сти у којој је демон чешће орнамент а ређе саговорник. Мишљења смо да је у италијанском романтизму, који је. био много фор. малнији, од осталих романтичар. ских струја, Томазео представљао ретку кохерентну лиштерарну појаву и да је у том његовом истинском романтичарском осећању не малу улогу играло и словенско порекло и прво васпитање.

Борбо Барбери Сквароти анали зира Томазеове историјске приповетке и закључује да сету њима налазе многи елементи који су се Аоцније појавили у Данунцијевој прози. „Аналитичка приповедачка проза на крају ХЛХ и на почетку

Х века — вели Барбери СквароТи — полази баш од Томазеове приповедачке технике која је да деко од сваке реалистичке п нату ралистичке структуре и пројекта, а која исто тако превазилази. по демику између историјског по са временог романа пе сводећи је па план истине или фикције већ је | приповедачке структуре и технике, а то је оно једино што је значајно и вредно". У пет објављених есеја часопис

„»Ка. Ђанапа« је дао запажен до.

принос изучавању и Томазеовот дела и један плодни јубилеј.

Србан Мусић

вредновању закључио је