Književne novine
Будимо свесни онога што живимо
и шта
стварамо
Наставак са 1. стране
разним _ филозофијама. је, на пример, био у великој моди, м све могуће идеалистичке фо лозофије биле су ту и много се о њима расправљало. Дакако, сви смо били донекле инфицирани тиме. Чак је наша терминолдогија, којом смо писали у то време своје ссеје, пуна одјека тих ду ховних струјања. .. А морам да кажем да ми се та смушеност није допала. Тражио сам нешто што би било чвршће и ментално сигурније. МИ цело време сам се, ппак, бавио социјализмом, гледао сам шта се збива у Совјетском. Савезу и са људима мпого дискутовао о социјализму, а и саушао што су имали да приговарају, на пример, догађајима у Совјет ском Савезу.
У Немачкој сам врло рано приметио националистичке, да не ка. жем нацистичке тенденције, које су се у почетку јављале сразмерно тихо. Већ у двадесет седмој го дини сам, на пример, у Минхену, упао у неко врло културно друштво, где ми је нека дама причала о томе како она мрзи Томаса Мана, јер је раније био националист, бар по својој обимној књизи »рле Вегасипвеп ете5 Џпрошзећеп«. Сада, пак, почео је кокетирати чак и са социјалистима. Рекао сам јој тада: „Слу. шајте, тоспобо, ја мислим да пе са, а нарочито писац, има право и дужност да се развија“. А она, једноставно и врло строго: „Пазите се, ја ћу одмах звати полицију". У томе сам видео некакав сигнал. И таква већ је била оштра ситуација. Врло оштри контрасти. Преко свега тога ишла је лавина тих источних филозофија и мистицизама. Та Европа ми се чинила опасно смушена и није ми се допала, нимало.
МИЛОШ ЈЕВТИБ: Те, повратку у Љубљану, у Слог
Будизам
_—«енију, постали сте професионал-
Какве су биле културно-уметничке и, посебно, књижевне прилике у тадашњој
на књижевник.
Љубљани и Словенији> Да ли је било могућности да се стварала. чка мисао слободно изрази — У ситуацији када се нова капиталистичка држава све јаче наметала и када је клер био брижно заинтересован и за уметности2
ЈОСИП ВИДМАР:
Ситуација у Словенији — мис. лим духовна ситуација, интелектуална, ментална — била је доста слична европској. Ми нисмо познавали сиреализам, а познава. ли смо експресионизам, и то не мачки експресионизам са читавом његовом филозофијом и, рекао бих, естетиком. Тога је код нас било доста, а све је то било, дакако, под упливом идеалистичких филозофија. врло интензивно и, рекао бих, ексклузивно. И то је, опет, била ствар за коју се нисам могао одушевити, јер не волим те екстремне ствари — то је била заиста екстремна ствар! Ми смо имали цео низ експресиониста од католика па до слободних пи. саца, који су артистички сви били под упливом експресионизма.
Што се тиче слободе, могли сте писати о много чему; наш свет, па ни ја, нисмо били зрели за политичку процену тога што се с нама збивало. Још не. То је тек дошло касније, А, дакако, жи вели смо под јако тешким притиском факта да је Словенија била потпуно подељена. Приморска је припала Италији, Корушка не. мачкој Аустрији. Остала је врло малена Словенија, која је била читава у чудној ситуацији и у перманентној опасности, јер су чак, за време старе Југославије, врло често товорили да ће Италијани заузети бохињски и бледски рејон, и тако даље, м тако даље, А што се слободе тиче, умет ничка слобода је ту била, Јер, експресионизам није могао ни Александру пи икоме шкодити. То је било нешто што је, чак се може рећи, успавало свест.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ:
За. међуратни период су везани п Ваши књижевни почеци. Како сте ушли У уметностг Да ли сте, моджеда, као и већина младих људи те генерације, били пред дилемама којој уметности да се при-
КЕИЖЕВНЕНОВИНЕ о
ЈОСИП ВИДМАР
волите» Јесте ли — бар у време издавања часописа „Три. лабуда“, који сте уређивали са композитором Когојем — покушали да се изразите у другим уметностимар. . . Шта. Вас је коначно опре. делило за критику2
ЈОСИП ВИАДМАР:
Никад нисам осећао потребу да будем активан у било којој умет ности. Нисам хтео бити ни писац, још мното мање сликар или тако пешто, јер ту ми фали сваки таленат; нисам био ни музичар, ништа, Него, одувек сам имао у себи потребу за јасноћом, да ствари разумем до те мере да могу себи рећи: „Те ствари су ми бар донекле јасне“. А то и јесте суштина критике. И због тога сам са Когојем доста интензивно и дуго времена, можда две године, студирао музику, и то на тај начин да је он мени свирао ствари, након чега смо почели заједно да анализирамо те-композиције и да прецизирамо Њихов карактер; нарочито карактер. Свака композпција има неки карактер, и њега смо хтели да прецизирамо. Много сам научио од Когоја, ко. ји је био изнимно бистар човек — мислим један од најбистријих људи које сам срео у животу, и заиста сам много од њега научио. Од њега сам добио неко разумевање за музику, мислим и ментално, не само осећајно. То ми је и у „литератури много помогло.
Јосип Видмар
Академик и књижевник Јосип Видмар се родио 1895,
=
у
Тада сам се одлучио да пратим ли тературу својим размишљањима, која ће бити критичка. .. а мож да и само илустративна. А свакако литературом ћу се бавити. ИМ, на пример, у та два броја часо. писа.. (Јевтић; „Три лабуда“)... „Три лабуда“, ту нисам писао никакве уметничке или литерарне ствари, него два чланка размице уања. М код тога је и остало.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ:
Значи, жеља за. аналитичким приступом књижевном пи уметничком делу определила Вас критику2
ЈОСИП ВИДМАР:
Да, да. То је -тлавно. Разумевање им јасноћа у свим тим пита њима.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ:
Радећи у театру као драматург — неколике године пред фашистичку „окупацију с“ почели сте
"да се бавите и'овом уметничком
облашћу. Тај ангажман и данас траје, највећма у Стеријином по. зорју. Какво је било позориште до другог светског рата2 Које су представе, редитељи и злумци давали обележје ондашњем театар. ском животу, у Љубљани пре све. та2
ЈОСИП ВИДМАР:
Знате, свој рад у театру ја сам сматрао као продужење свог кри
године У
љЉубљани. По завршетку средње школе, студирао. је техничке науке У Прагу. Како одмах почиње први светски рат, Видмар студентску жлу-
пу замењује рововима руског фронта. Убрзо успева да пребегне Руси, _ ма и с њима остаје до краја рата.
По повратку у домовину, Видмар почиње да студира књижевност у“ Љубљани. Школовање наставља у Прагу, Кракову, Бечу, Загребу, Бону и Паризу. Дипломира 1929. године на љубљанском Филозофском факултету. Затим је професионални: писац до 1934. тодине, када. је постављен за драматурга Народног позоришта у Љубљани.
0д првих дана фашистичке окупације Јосип, Видмар активно ради за народноослободилачки покрет. У његовом даму те 1941. године
одржана, оснивачка скупштина
Освободилне фронте Словеније. Иза»
бран је тада за члана Извршног одбора. После једногодишњег илезалног боравка у Љубљани, прелази. на слободну територију, где је изабран за председника Освободилне фронте Словеније. Пуних десет 20. дина, све до прерастања ове организације у Социјалистички савез, Јосип Видмар је био њен председник...
У току слободарских борби Видмар је изабран и за председника, Скупштине народног ослобођења Словеније. На Другом заседању АВНОЈ-а, у име словеначког народа, предлаже друга Тита за маршала
Југославије.
У слободној Југославија Видмар обавља вшше политичких дужно. сти. Био је први председник Дома народа у Народној скупштини Југославије, председник Президијума Народне Републике Словеније, посланик у више савеза, председник Нашионалног комитета за мири друго. Сада је члан Председништва СР Словеније и члап Савета феде-
рације.
Књижевно дело Јосипа Видмара је свестрано и значајно. У сло. веначку књижевност уноси нова критичка обележја. и критеријуме. Енцшслопедије пишу да је Видмар „један од најистакнутијих слове~
пачких и јупословенских књижевних критичара,
културних и поли“
тичких стваралаца. Веома плодном есејистичком и публицистичком делатношћу, која је посвећена уметности речи, законима уметности, а нарочито естетском вредновању књижевних дела, обогатио је кул-
турну ризницу словеначког и свих 1
Најважнија Видмарова дела, зике, јесу: „Културни проблем словенства“, „Критике“,
угословенских народа“.
која су преведена на све наше је;
„Литерарни
есеји“, „Отон Жупанчич“, „за п против“, „К нашему тренутку“ и одру. га. Преводи дела француских, руских и немачких писаца, Видмар је 1946. године изабран за редовног ч->0 Словеначке
академије наука и. уметности, „а. њен је председник од 12, · 1 гске, Српске п Македолске академије днис Савеза књижев:ика Југославије.
кођће, дописни је члан Југославе! паука и уметности. Био је предсе
године, Та-
Сада је председник Југословенског. одбора Стеријиног позорја у Новом Саду. Био је професор Позоришне академије. /
Видмар је добио многа признања за свој ктвижевни п друштвени рад. Добитник је Награде АВНОЈаа. Носилањ те „Партизанске споме. нице“ ц више одликовања, мећу којима и Ордена. народног ослобовења и Ордена јунака социјалнстичког рада.
Слободно се може рећи, књижевни и друштвени рад Јосипа. Видмара уграђен је у темеље савремене Југославије.
је за
тичког рада, јер стојим па сте новишту да је театар институш“ ја која служи литератури. То је моје убеђење још и данас. И све те приче о апсолутном театру, И сличне теорије, за мене су фантазматорије, бар донекле. Има у њима, дакако, елемената који ће можда обогатити театарски из раз.. . Да, то може бити. Само апсолутног театра нема и неће га бити никада. Јер, нека пробају без литературе. Но, тако сам ја схватио свој драматуршки посао. И то је било велико време нашег театра, ис по мојој заслузи, пе. то по заслузи Жупанчича, Голије — Жупанчича као управника, То лије као директора. . .
Ја сам био драматург, тај који је практично водио ствари па позорници. .. (Јевтић: „Утврђивање _ репертоара, _ сигурно 2...) Да, да. Осим тога, имали смо тада једног врло марљивог и експе дитивног режисера који је годинама, може се рећи, био факто. тум нашег театра. То је био Осип Шест, који је данас, скоро се може рећи, заборављен. Његова заслуга ће се тек утврдити, јер је био режисер који је наш театар, бар што се сцене тиче, подитао ма европски ниво. Онда смо ми
' остали гледали да и репертоар“ ски европеизирамо наш театар. А ту су били, поред њега, и неки други: На пример, покојни режи. сер Дебевец, који је био некако мислилачки, рекао бих, скоро фи. лозофски режисер, без велике фантазије, а са великом вољом да све ствари умно објасни. Онда се наједанпут појавио, као неки метеор, радостан, весео, млад — Бојан Ступица, који је, дакако, унео у наш театар много живљих ствари, донео много елеме. ната и театарски живот дубоко променио... А као једна велика. звезда, која је пасирала наш теа тар с времена на време, Гавела је долазио са својим режијама, који је, опет, својом тешком ша ком, моделирао глумачка остваре ња на нашој сцени... И тако је тај театар, може се рећи, живео заиста. пуно, богато и разноврс но...
У почетку је, поред Осипа Ше. ста, егзистирао неколико година и руски режисер Путјата, који је почео да наше глумце, рекао бих, полагано спушта са котурна на реално тле. Он је био режисер у “духу руског театарског реализ. ма, _ Станиславског... _ (Јевтић: „Оно што је. Ракитин радио У Београду ..“) ... Да, да.
И тако се наш театар из тих разних компонената развио у је
| дан сасвим пристојан театар који је могао да ишра најкомпликованије комаде и, који је, у исто време, давао импулса и преводиоцима и поетима да преводе светску драматику. Тиме је наш театар тада врло позитивно утицао на наш културни жи. вот. Дакако, био је на висини. А његовим успесима доприносили су им наши глумци, међу којима су неки били, заиста, велики тлум ци и велики артисти. Међу мушкарцима, на пример, Иван Левар или Емил Краљ, онда као љубимац, херој љубимац, Славко Јан, касније режисер. И многи други. Онда су биле жене — Марија
Вера, онда Рускиња _ Марија. Наблоцка, онда Савка Северова, Мира Данилова и Вида
Јованова... Треба поменути и Ми лу Шарићеву, која је одиграла знатан број великих улога, Тај ансамбл био је способан да одигра, чак, такве велике представе као што су „Хамлет“, и то од: лично, онда „Сирана де Бержера. ка“, који је као представа једно велико дело. Не говорим о литератури, него о театру... (Јевтић: „О театарској реализацији“) ... Да. Онда, „Дантонова смрт“ Бихмера и редом осамнаест комада Шекспира, које је све у то време превео Отон Жупанчич, који је превео за исту екипу и Молијеровог „Тартифа“.
И тако су се ређале представе, из године у тодину, Наша публика је тад могла да се упозна са
светском литературом п са до брим театром.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ:
А које су представе ·– домаћих
аутора биле значајне за то вре. мед
ЈОСИП ВИДМАР:
У том времену смо се ми мно. то бавили анкаром, кога смо покушали да актуелизујемо за нашу публику, што није било лако. Цанкар је био превише бли. зак и превише полемичан за нашу тадашњу публику. Постепено је, ипак, постао један од наших глав. них аутора. Поред њега су се јавља“ Ли и писци као, на пример, Славко Грум са „Догађајем у месту Готи“, што је била једна значајна и врло интересантна представа, уосталом као што је и његово читаво дело интересантно и зна. чајно. Онда је ту био Новачанов „Херман ПЦељски“, Жупанчичева „Вероника Десенишка“ п друге. Све те ствари су се давале у нашем театру. Свакиаутор који је дошао на нашу сцену био је задовољан, јер ту је био најбоље интерпретиран — колико се“ код
нас уопште дало, Боље интерпре. тације код нас није могао да пе ђе.
милош ЈЕВТИЋ:
Ви сте и раније били рсволу. ционарпо опредељени, поменули сте да је па Вас битно утицао сусрет са друговима Кидричем и Кардељом... Активни сте, од са. мог почетка, У ослободилачком покрету. Друже Видмар, какве су Ваше успомене на време слободарских борби» Је ли у тим данима било времена за културу, за уметност» Да ли су то били почеци пове социјалистичке културе» ЈОСИП ВИДМАР:
Та сам се срео са другом Кидричем, који је дошао у мој стан, мислим, крајем тридесет и девете или почетком четрдесете године, не сећам се сасвим тачно. Дошао је, мислим, заједно са другом Зихерлом. И он ми је поставио питање да ли сам спреман да сараБујем са Партијом. Ја сам одговорио да, јесам. Заштог — упитао ме је он.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ: Директног
ЈОСИП ВИДМАР:
Да... Ја сам му то образложио.
на свој литерарни начин, не политички. И био је задовољан и, чак, одушевљен због мог одговора. Добро, рече, ми ћемо сарађи. вати. Везу ћу с Вама одржавати ја, или Зихерл, или Беблер. и тако је почело.
Онда смо брзо почели да ор. ганизујемо неке састанке, већ подитичке, не комунистичке, него стварао се неки фронт, неки про. гресивни фронт. А онда смо се спремили и почели да организујемо Друштво пријатеља Совјет ског Савеза, јер времена су по. стајала све гора и гора. МИ ми смо хтели да се Југославија оријентише према Совјетском Савезу. Постао сам некакав курир из. међу тог Друштва и руске амба. саде. Дакако, то због тога јер нисам био партијац и због тога јер сам драматург и као такав сам ионако често путовао у Београд. Моја путовања, дакле, нису била упадљива. И тако сам неко. лико пута био у амбасади. Тражио сам информације о ситуацији, које би нам биле корисне. Ништа друго.
А што се тиче борбе саме, код нас је настала на други начин него, на пример, код вас. Априла, 27. априла, ми смо имали оснивачку седницу Освободилне фронте. И од тада се Фронт организовао политички и припремао за наоружани отпор... И кад је ситуација код нас постала политички зрела, почела је борба.,.
ИМ морам да кажем да је Кидрич показао велику вештину кад је организовао Освободилни фронт, дакако заједно са Кардељом, уколико је био ту, јер је много путовао, у Србију, у Боспу им Хрватску... м то у оним тешким временима, где је рискирао сваки дап све. А како је било даље, то је јако дугачка прича, Успоменама нема краја.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ:
А да ли је било времена за кул туруг
ЈОСИП ВИДМАР: За културу2... Да, била су мир
· на времена, без великих сукоба,
И у тим временима, ми смо спре. мали, већ четрдесет друге године, своју театарску групу која је · поче ла да ради... Онда је дошла вели ка офанзива на Кочевски Рог, тде је био наш центар. У тој офанзиви је пао један од тлавних тлумаца, Кардељев брат Јанез. Пала је тамо и једна наша певачица. И све се то разишло. И за неко време, пуно ратне драматике, то се стишало. А одмах кад смо мо, ган, у четрдесет трећој години, почели смо опет, да стварамо кул турне институције. И па крају четрдесет треће ми смо већ уста новили СНГ — Словенску хародио тледалишче на ослобођеној територији, тако се звало официјелно. Оно је имало своје професпоналне чланове...
Ластавак па 1. страни
У ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ. БРАНКА ЦОНИЋА