Književne novine

:

СЛИКАРСТВО СВЕТОЗАРА САМУРОВИЋА

Миодраг Павловић

СЛИКАРСТВО Светозара Самуровића стоји само за себе. Путеви којима се долази до оваквог сликарства не воде ни кроз ликовме академије, ни кроз галерије модерног сликарства. Самуровић се не предаје тален ту, не заноси безбројним могућностима модерног сликарства, ни сјају оних техника које у његовим сликама светлуцају. Није то ни наивно сликарство, пако је његова визија најближа речи чедност. То је виђење света које долази после зрелости личне, која као да је унапред дата, долази лосле старости једне културе. Због тога постхумног сјаја можда су нађене сличности са нашом националном ликовном традици= јом. У“сликама Свете Самуровића можемо асоцирати пи класицизам п рококо, и барок, и опет у дубини оне равни на којој се ово сликарство остварује, те стилске асоцијације се преплићу, прле, стежу, залазе у неку заједничку елементарност која се претвара у густину позадине Самуровићевих слика. у

Позадина, — За Самуровића, слика то је пре свега позадина. Позадина је оно што је У слици разапето од једног дела оквира до „ругот, позадина је супстанца слике, пре ма њој се одређује оно што је испред, оно што се утапа у њу, и, понекад, оно иза че га се, у просеченим деловима, још нешто налази. Позадина је главни простор слике, љен најистакнутији део, и та позадина, скоро никада није само дводимензионална, пије површинска, него, имајући своју тежину, има и своју неминовну предметну дубину.

Акценат сликареве личности, спој имагинације пл афективних наслата, трансценденција и преливи нагона и подсвести по њој, сажети су у Самуровићевом сликању основе слике, њене позадине, Ту је сва зрелост уметника, све могућности стваралачке психичности, Те су позадине у Самуровићевом сликарству варирале, а увек биле веома истакнуте, Не би се могло говорити о фазама Самуровићевог сликарства, нити о њетовом развоју. Идући својим сопственим путевима, налазећи елементе свог сликарства на начине који су неуобичајени и који се не могу биографски ни хронолошки следити, као да је одмах био ту, ако не са целим својим сликарством, а оно са својим ставом према сопственој уметности и са осећањем који посао треба да обавља. Саму ровић је такође сликар који би без проблема могао да слика оно што је већ сликао, а да не буде свој сопствени имитатор, његове сликарске страсти дате су у једном кругу, и све слике као да су окренуте ка средишту тога круга. |

Тако пи редослед његових позадина које су једном тамне, густе, сјајне површине што вибрирају у суженом распону нијанси

· и осветљености, или друге које су тамне и

потпуно затворене за светлост и сопствено угибање, светле позадине са теометријским елементима, или позадине тврдо п пепровидно зидане, да би се у њима отворио простор новом настајању минијатурних слика, — не треба извлачити на временску праву линију, нити треба сматрати видовима органског развоја једног уметничког импулса.

Оне се смењују на трапезу и у трапезу распореда основних психичких сила уметникових по у следу годишњих доба оптичких чежњи и засићења.

Дубина тих лакираних, густо наоблачених површина има своја јасно распознатљтва психичка значења. Реклп смо већ, та дубина је једно место сустицања, место где се отварају нагони, где се наговештава зев понора. Истовремено, један правац прочишћења, залет сублимације који не смера. ка апстрактном, него се оплемењује остаЈући у заједници са оним што га је доводило у питање. Елеменат чежње остаје присутан и не умањује конкретни значај догађаја ових позадина. Оне су увек у некој даЉљини, — према нама и према физичком положају слике, — њих привлачи и усисава пека сила што се налази иза слике и ко јој као да ће се слика у неком следећем моменту са радошћу приклонити, п иестати из пашег видног поља.

Сва психолошка диференцираност п зрелост ствараоца стаје у ту комплнковану _ изатканост позадине, сем кад

је она у тренуцима прозрачности постала више интелектуална; медијум који уступа свој простор истицању фигуре. Фигура. -- Фигура на Самуровићевим сликама као да се налази негде испред слике и само на њу баца сплет својих сенки. Или се уткива у позадину, покушава да буде у истој равни са њом, — човек који би хтео да се утка у облак, или да водим коло кроз ноћно небо. Понекад се у необразложеном продору јаркости појављује као да излази на прозор, колебајући се којој страни слике. оној испред или оној иза, да се приволи. Основна одлика Самуровићевих фигура је овлашност. Оне се нису појавиле сасвим, или су делом већ отишле. Неки пут је само најављено како би требало да изгледају. Њихова је контура јасно изведена, њихово месо треба да буде она боја што се испод њих подвлачи. Видимо каткад како троше само сопствену светлост, — бели жишци чији се пламен мо же џуобличити. Или крећу кроз баршунаст простор као јато наелектрисаних игала, Други пут опет као да је неко узео маказе ни почео да сече зраке поподневног сунца. Светлосни исечци распоређени по тамним позадинама имају свој сопствени живот. Живот сећања или живот наговештаја, наду у долазак. Никада те фигуре неће стати обема ногама на тло, ни онда када фигуре нису људи, низови људи, него цвет, скулштура, зид, мли неки ковитлац у

СВЕТОЗАР САМУРОВИЋ „ДАН ПРВИ“ (1960)

потоку, потоку који протиче средином ства“ рања видљивог света.

Овлашност ових фигура потпомаже утисак даљине, и онда кад су сенке, и кад су недопртана липа, и кад су сјај који нам се приближава. И кад су велике, а обич“ но су минијатурне, оне носе печат удаљепости, па њима се види само оно што се из даљине види.

Те фигуре лако затварају простор око себе, Оне се нечим окружују, и образују пи зове, као да имамо некп сакрални, старински стрип пред собом, присуствујемо размимоилажењу једне поворке људи од ко јих свако, илм по малим групама одвојени, тражи свој кров и своје сљеме. У ипри удаљавања већ су се снашли, смирили, о1крила своје ново место, и у том трену их сликар бележи, уцртава. Нема великих прупа, те фигуре-сенке имају своја правила како се понашају у простору, имају и свој проглас: позивају на силуетизовање читавог света. Понекад из њих вире шиљци: једини траг апресивности у овом сликарству које се сталмпо затвара у себе са осмехом благости.

Према звучној пуноћи и сликарској зрелости Самуровићевих позадина, фигуре изтледа да долазе из једног другог света; оне су детиљасте не само у својој сликарској карактеристици него мн у свом ставу, покрету, паду. Припадају једном другом, ранијем ступњу гледања и психичке развијепости. Оно што смо видели у детињству, оно што су нам причали у детињству, оно што смо с неразумевањем слутили као деца, оживљава на Самуровићевим фигурама, Оне припадају свету који још нема под свест, који само слути да у другима постоје неке дубине и тежине. Позадине Самуровићеве су младићска подсвест, сва. за» дрхтала, она. се шири пи обухвата просторе. Фигуре су дечја егзистенција сведена на саму себе, без жеље да се превазиђе, без вере да ће икада постати нешто одрасло.

Тај спој фигуре и позадине у Самуровићевом сликарству, то су две технике, два различита степена зрелости, певање у два гласа. Самуровићево сликарство је збиља двоглаано, контрапунктално у буквалном омислу речи. Тај утисак се појачава кад видимо његове веће слике фрагментиране у више појединачних ситуација, у сасвим различите материје п просторе. То је вишегласје које нас води у свет, анализа која нема уједињавајућег симбола, осим те позадине, прве и последње у којој се све утапа и разлучује. |

М томе као да је п надстварна порука овог сликарства: повратка увек има, и пута.

Светлост и оквири. — У том сликарству у којем је свака слика једна скривалица, шта ради светлост која треба да открива, обелодањује, показује 2

Светлост је на Самуровићевим сликама присутна, али то није светлост осветљења, светлост не долази из светлосног извора, она је (не по први пут у санкарству) ту, или није ту, извире из предмета, извире из површине, извире из неке недовољно ол ређене друге позадине, или се просто јавља заннат тами.

Има се утисак да је код Самуровића, дан старији од ноћи, пако су његове слике више тамне него светле. На светлим позадинама светлост изгледа неутрално, уопштено, одувек је ту: светлост без небеских тела, без извора. Пре би се требало питати о извору таме, — тама је она која омнекуд долази, куља, таложи се и прекрива дан. Тама је новија, пи јаче семантички импрегитрана: она носи смисао, она отвара значења. 72

== ===,

Ш )

4

· сликарских порука што се у нама сустичу

Оквири Самџровићеви доносе платну не само дубину, коју већ његове позадине под разумевају, него и неку специфичну тежипу волумена, недвосмислену предметност, тродимензионалност слике, Ти оквири оста вљају простор за оно узмицање о којем смо говорили. Оквири истовремено чврсто затварају слику, и та затвореност је пол вучена вишеструким уоквиравањем, бојеним и материјалним надограђивањем, дашчицама што одвајају слику од зидне основе. Слика је затворена као соба, и не мали број Самуровићевих слика има атмосферу затвореног простора, сале, зпраде, са неким прозором који се директно, без препраде стакла отвара у ноћно небо, или у неко парцијално свитање. Некад су то врто ви, препрађени, без комуникације, у којима владају различита доба дана, лавиринт који је почео да се образује. Али слика остаје отворена у својој дубини, или према нама, у недовршености свог џртежа, или у растреситој слојевитости позадине.

Смисао минијатуре. — Чини се да је Самуровић прави минијатурист; неко ко не би могао да одговори зашто је то. Он увек слика малу слику. МИ кад ради на већем формату, ми осећамо да он увеличава малу слику. Ставља више малих слика на исту позадину. У чему је „минијатирност" тог сликарстваг У дискретности његовог израза2 У томе што се вишеструко надноси над себег. У сведеном броју елемената из којих се састоји његова фигура2 У том смештању слике на дно неке даљине2

Минијатура може бити исликана са: мно то или мало елемената, стављена у фиктив: ну удаљеност или у необичну, интимну бли= зину. Може бити насликана јаком контуром, гласно, нап сликарским шапатом. Увек се распознаје да то пије само мала слика, него минијатура. Сувише уопштено би било рећи: она је то по духу. Јер питање се само на други начин поставља: шта је дух минијатуре2 У њој је нека посебна оптика. Дечја2г Деци баш све изгледа велико. Али она су ближа предметима, боље уочавају црте из којих се састоји минијатура. Минијатура је гледање изблиза и из даљине у исто време. Предмет који нам се удаљава кад му се оком сасвим приближимо. Призор који нам се приближава кад га у даљини видимо у. целини п у контексту другог простора.

Она у себи има и нешто синтактичко. Број елемената у њој може бити велики или мали, али број односа не може бити прекобројан, Односи се могу везивати или укрштати само у два три плана п то тако да се сустичу, да не излећу један из друтог, имају дубле оправдање зашто су заједно. Оклоност ка минијатури и таленат за њу као да су физиолошки дати: ови суп оптика ин склоност ка једној синтакси, синтакси просте проширене п делимично прећутане реченице, н психологија: не инфантилна визија, него склоност ка пинфантилном, зрелост у којој се јавља потреба за у мањеним.

Та потреба добија филозофски смисао: умањеност повећава тајновитост света алџ и убеђење у његову прегледност, сагледљивост. Минијатура заснива једну онтолоти ју великог субјекта, пред њом се субјект који опажа осећа увећаним и у томе је велика чар минијатуре, Она увеличава его сликара и его посматрача, истовремено, на Аругом плану, увеличава _ простор за ум, наш ум расте, паше око се увећава, настаје кореспонденција у којој се обе стране добро. осећају. Човек је смањен у слици, али је увећан у субјекту који опажа.

ж " ж

Самуровићево сликарство своје саставне елементе — позадину, фигуру и светлост — спаја у један битно минијатуристички пмаго п одатле, из те минијатуристичке густине, враћа нам се његова слика као је динствен феномен, Непотребно је рећи да је тај феномен наш, израз нашег поднебља, прелом овдашњих и данашњих укрштања сензибилитета по мисли, одсјај ликова под тамним куполама наших задужбина.

Он је наш пре свега својом јединственошћу, која се родила н опстаје ту, међу нама, Стварање које није пошло од амбиције, остварење које се не нуди хитром усвајању. Оно припада подручјима која нису само национално обележена.

Како читамо значење Самуровићевих У један, опет вишезначни, сликарски исказ Ако могу да се у један израз споје три разпородне речи, онда бих рекао да Самтровићеве слике чине сликарство доброг битка.

Децембар 1974.

Драгиша Крунић

РАДИОНИЦА

Механичар бити није ни то лако Са муштеријама ис може баш овако Од ранога јутра, до часова. позни: узаћати маси возача исрвозних.

(е а ТБУРГОМ, даса махер Жена са ВАРТБУРГОМ ЕН Тртовац са. ВОЛВОМ, лекар сиромашни. Таксиста, професор, брат друга из власти Сбак се или гребе, или (ретко) части

Оптерећен послом да стику бира

У врзином колу п мајстор фолира.

На класичан начин, ко те бахо, ишта | Морал је ствар мућке, дрпа и бакшиша.

МЕБУ ЗУПЧАНИЦИМА

Како набавити кола2

За то не постоји школа.

Сналази се како ко стигне

Неко дуго штеди, а неко их дигне.

Како набавити жола2

Дрипац их набави без бола.

И сваке године мења нова

А нико га не нита одакле му лова.

Како набавити кола2

Сиромах се одриче провода и стола „Дуго скупља пару по пару

И на крају купи шклопоцију стаје.

Како набавити кола2

Сељак ће продата вола

Па ће се возати у лимузини

(Шта ће му во кад је постао фипи2) .

Да ли су потребна кола

Мајстору је добра и трола

Кад нестане струја или се поквари

Баци карту, па на вињак пи тако те ствари!

ПЕСНИК

Тај друшкан је врло чудновата спрега ' Изгледа к'о да је одваљен од брега

Или горосеча, ил бркати рудар

А овамо песник, чак веома. мудар.

Такав је мој први песничина — профа Док ме је учио шта је стих и строфа. Причао о форми, 0 стилу и рими ја њему како пале кола — зими.

Мислим да никоме не може да смета Кад су пријатељи мајстор и поета | И када ми падне на ум стари друг

Па са стихом пробам да му вратим дуг!

ПС 3 [ Откада ми "рече: да те: стварно штета. ЈЕ, | Што смо другачијег. сензибилитета == Џ : Свирне у пролазу, кад колима севне

Идући на неке вечери књижевне!

МАЧКА У ПРТЉАЖНИКУ

Био сам се запекао да мабавим кола 09 скромне сам плате остављао пола Чак сам и на храни морао да штедим 3б6ог њих (јер с њима више вредим).

Купио сам ОПЕЛ, очуван ал стари Власник ми се клео да се ретко квари и да је од свих опелових типова Најбољи баш тај, са осам клипова.

Стварно, то је био ауто без мана Ал' само за првих неколико дана Одједном отпоче скоро сваки час Да прекида, шлуца и да губи тас.

Добих псурозу бележећи суме

Дате за делове. шлепања и гуме

ма осигурање, бензин, таксе разне Судији за прекршаје плаћајући казне:

Немајући снаге да му смирим ћуд Гурнух за на отпад не имадох куд

Сад сам ем без лове, сем размишљам још; Да л беше крнтија. ил ја власник лош>

Миљенко Жуборски

С ЏЕПОВИМА МЛЈКО ПУНИМ РАЗНСГ ЦВЕЋА

Зашто ратник писам да посматрам пттше и на јесен примим медаљу од чичка

што месечар нисам па да нехотице излазим кроз прозор својега собичка

| ћ | | |

А оџачар да сам горе у висппии имале би ласте своја пристаншита Или стаклорезац којему се чини када држи стакло да пе ради ништа

Зашто мајко нисам посто ватрогасац да заливам зумбул док пам кућа торп или пекар бели па да стављам квасац на Месец кад почне тама да ме мори

Ужарима виси на конопцу срећа. Изучивши вишу школу за џелата С џеповима мајко пуним разног цвећа нашла би ме да се Љљуљам пспод врата

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 8

,