Književne novine

"рке, Из данашњ

КРИТИКА

Оцена књижевног наслеђа

Владета Вуковић; „ЗАПИСИ ИЗ КЊИЖЕВНОСТИ“, „Јединство“, Приштина, 1974.

„ЗАПИСИ из књижевности" четврта је књига студија, есеја, огледа, критика п чланака Владете Вуковића, Пре ове књите Вуковић је објавио студију „Књижев но дело Милутина Бојића" (докторска ди сертација), „Огледе и чланке“ и „Осврте“, Основа свих Вуковићевих књига је књижевно-историјска. Као књижевни историчар, он је највише окренут нашој књи. жевној прошлости и вредно истражује специфичности услова у којима се развија ла наша књижевна мисао, посебно почет ком ХЛТХ века.

У најновијој књизи Вуковић је узео на себе задатак да расветли Вукову устанич ку прозу, да прецизно разјасни епски де сетерац и стиховани слог у Вуковј прози да још једном каже своја виђења Зма. ја и. Јакшића. А занимљиви су и текстови о почецима наше реалистичке прозе, о нашој родољубивој поезији и косовском миту, о реализму социјалистичке епохе у нашој поезији, те о антиратној теми у књижевности, Као и пџретходне две књи те, и ова доноси широк увид у нову књижевну продукцију. Карактеристично је у истраживању овог аутара то што га пре тежно занима оно што је било ван дома. шаја историјске и критичке валоризације, а о је значајно и заслужује не само да буде поменуто већ и да се угради у темеље наше књижевне мисли и културног на. слеђа тога доба. За овакав посао Вуковић је показао много смисла и истраживачке стрпљивости, долазећи понекад м до новог и да то ново с великом љубави под вргне темељитијој критичко-историјској 2 надизи, да у даљу прошлост унесе дух страсти и искуства новог времена. Вуко. вић је настојао да наше велико култур. но наслеђе осмисли идејама нашега вре мена, да пронађе историјске везе између наше прошлости и садашњости,

Не бавећи се само културним насле Њем, Вуковић показује интересовање и за новије и најновије токове наше књижев ности. Али, опредељен и. одређен својом професијом, Вуковић ипак више гравити ра прошлости. Наша старија књижевност је права домовина и инспирација његовој критичарског и истраживачког рада, 32 њу има више смисла, лакше се у њој сна. лази, критеријуми су му јаснији и оштри ји, Због тога у текстовима који третирају проблематику романтичарске или реали стичке епохе, постиже неопходну густину критичарског исказа, тамо су његова, врео новања сигурна и тамо се уклапају у исто ријске токове. Штавише, у њима се књижевно-историјској мисли дају нове димен зије и бацају нове светлости на неке текстове који су били заборављени или су, пак, били под хипотеком неких већ давно застарелих судова. .

Међутим, кад је реч о Вуковићевој теку“ ћој критици, јављају се извесни проблеми; осећа се да у тој области није сасвим на свом подручју и није сасвим у току. Пи штући о савременој литератури, не врши неопходну селекцију, односно не осећа о чему треба а о чему не треба писати, Кад пише о значајнијим писцима и књигама, ње гова критика је на нивоу, има став, препознаје вредности и представља критичку

вредност. Миливоје Марковић |

Поезија

обојена иронијом Предраг Чудић:

„ОПШТА БОЛНИЦА“, „ДОБ“, Београд, 1974.

ЧУДИЋЕВА НОВА, друга п Реду, песни. |

чка збирка садржи укупно десетак тек стова. КОЈЕ — по спољашњим особинама судећи — имају облик балада. Но Лаа мади број текстова, њихов спољаш

жанровски Карактер, као и уочљиво 24 суство потребе да се, сврставањем.. | сама у некакве циклусе, механички Ра же разлози за компактност књиге, пити су подаци и информације него специ

чности „Опште за себи, и не пруже е за анализу песама и за 5 пио 5 е песничке ситуације коју ће књижевна видети као време предаха, период стваралачк кос високом степену сти и солидном образовању, ци међусобно прев раг Чудић се, ево Е аутентичношћу, Песме из његове

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5

болнице"; а сами. ги ту неке посебне — 2ле с оцену зби“

историја вероватно ако не им као е кризе, кал су, Упр. књижевне писмено. многи песни“ ише слични — Пред: овом књигом, издваја нове

збирке разаџкују се и разазнају у ономе што је савремена песничка продукција, имају сопствену тематску и језичку 60Ју, и то је, чини ми се, најафирмативнија оцена која се у овом тренутку о јел; ном млађем писџу може исказати.

Аутентичност и _ компактност „Опште болнице“ произлазе пре свега из дослеАног и потпуног ловерења у комуникати“ вније песничко саопштавање него што је уобичајено у нашој новијој поезији, Битно је, међутим, да комуникативност којој Чудић тежи, и по којој се ова ње гова збирка знатно разликује од — прве књите — „После драме", објављене 1970. — не приближава песме анахроничнијем песничком језику из наше књижевне тра. диције. Она је део рационално и прециз: но заснованог концепта који треба — да омогући тлобална смисаона усмеравања свему ономе што су парцијални елементи песме, Дакле, окодност да су сви тек: стови саздани око рудимената фабуле, и да је наративна компонента допуњена класичним римовањем у катренима и двостисима може се проценити тек кад се узму у обзир укупне особености песама.

Приближавање — истини за вољу, ви: ше привидно него суштинско — _ једног слоја песама дискурзивнијем говору мо тивисано је ин настојањем да се што ус пешније сугерирају основно осећање све та и песников став према појединим ак: туелним појавама и према егзистенција. Аним стањима, „Општа болнина" се и те матски и расположењем везује за неке мање ведре стране живота, што је — по истоименој песми, где шетња кроз оде љења болнице прераста у метафорично виђење једне врсте савременог пакла нашло адекватан израз и у наслову књите, Чудић покушава, и најчешће успева, да, индиректно, ухвати поједине невесе. Ле појаве савременог живота и живота

уопште — било кроз карактеристичне си туације, било кроз неку врсту типичних личности (уседелица, чиновник) — са ду

ољим ироничним смислом и са алегорич“ ним подтекстом.

ПРЕДРАГ ЧУДИЋ

Главни квалитет Чудићеве књиге није, дакле, у темама, већ у стваралачком ко ришћењу односа према наказнијим стра: нама живота. А реч је о односу који тре ба — мало налик на оне у сатиричним прозама — да потенцира ограничен број карактеристичних појава и особина, ко“ је, хиперболисањем, попримају симболи. чна значења, Било да пева о смрти, ко ја је у његовим песмама и једина извес ност, али и конкретност свуда присутна, отелотворена и скоро банална, било да песнички портретира личности потонуле у безнадежну обичност, Чудић започиње песму једном посебном врстом шеретског одређења према појави. Али тај на изглед безазлени шеретаук постепено, а нарочи то у контексту књиге као целине, прераста у ироничан, саркастичан им, на поје диним местима, циничан став, који пре тендује и на ефектно усмерен критички однос према савременим етичким прдб“ лемима и према много чему што је атак на људскост, што је спутавајуће и ли: цемерно, 3

Чудић користи иронију са осећа; њем за меру и за укус; он добро зна да је — као и тешко растумачива метафо“ рика, која није подређена и мотивиса“ на интегралним значењима — за поезију погубан и онај приступ који рациона" ланије обликовање песме поистовећује са директним, претерано рационализованим саопштавањем, Исто тако, он показује да зна Како саркастичност која је 9бо јена мрзовољом не обезбеђује ону вишедимензионалност и ненаметљивост хума нистичких значења. Потенцирању таквих значења — познато је — много је ближи квалитетан хумор.

Ако постоји ангажована поезија, са из.

разито и у потпуности лозитивним зна. чењем тога појма, онда золмрка „Општа болница" припада таквој поезији, То је збирка са плодотворно наглашеним и

виталистичким ставом, књига која и тај“

интелектуални став и потребу за фабули. рањем која је из тога проистекла усагла:

шава са богатом песничком метафорич

ношћу. .

На крају: ни једна ми песничка збир“ ка, објављена Код нас у 1974, није би. ла, као Чудићева, у толикој мери ми осве жење и изненађење, |

Чедомир Мирковић

ПРОЗА

ј |

/

ДОМ, СВЕ ДАЉИ

ОНИ који су рођени на салашу обично не умиру на њему. То доказује и примјер на. ше обитељи, Већ трећа генерација живи у граду. Сахрањујемо мртве на прадским про бљима или их спаљујемо у крематорију. У почетку, пак, три генерације живјеле су заједно на салашу, а онда су се поједини чланови стали исељавати у град. Природна реда није било. Нетко од најмлађих би се упослио у творници, оженио и више није Аолазио на салаш остављајући хладни про, пух свакодневна путовања, влаковима. и ау. тобусима. Исто тако, остављао би пољодјел не радове и користио се заслуженим 02 мором преко љета и викенда. Затим се са салаша одселио дједстриц, нежења, из прве, најстарије генерације обитељи. По вео је собом и своје расне, ловачке псе те су нам остали, завијати на мјесец, по лаудивљи, рундави псн који би ноћу, през невријеме или неку необјашњиву појаву, кезили очњаке на преплашену дјецу

И прва моја искуства везана су за пу стош пи слободу природе, како би рекао стари писап који се склањао у ненаста њен предио од пријетњи закона п своје хи. ровите, опаке супруге, Када сам проходао, климаво сам трчао за уздигнутим репови ма мачака. које су ме гребле, као и за ша. реним, попут лепеза, реповима тука. Ка сније, у зрелим годинама, када год би» погледао у далекозор калеидоскопа, изро. мила би првотна слика из дјетињства и за крилила слику коју сам управо проматрао, Тада бих се уплашио своје надошле, некон. тролиране маште, Дивље зечеве, фазане вепрове видио сам такођер у слободним, тангентним скоковима и лијету како зами“ чу у кукурузишта, и валовита зелена жита као да су бивали погођени лутајућим кур штумима, Далеки опасни влак пресијецао је хоризонт, израњао из њега и губио се сакривен паром властита оџака. Јахао бих неоседлана коња далеко од салаша, п по сунцу, и по киши, и по снијегу не обзирући се на забринуте родитеље. Тек пуно тодина доцније видио сам на филмовима дивље јахаче који су на коњима долазило на свијет, одлазили у лов, у рат, код своје Аубљене, мап у смрт. Као што је нестало времена дивљих јахача, нестало је и многа Ајетињства и носталгије за њиме,

Пред свршетак рата, са високе и широ ке тополе у дворишту, чије су дебло мотлв обујмити рукама само петоро људи, про матрали смо како бомбе, попут птица у клинастом слиједу, падају на прад, пале пламенове, развијају дим. Страх и крико ви бијаху далеко од нас, иза хоризонта. Старији су мумлали запрепашћено по скла њали нас у подрум. За сваки случај.

У прад се доселисмо првих мјесеци осло бођења. Становасмо преко пута Ватрога сног друштва, Троја велика врата ватро гасног хангара бијаху занимљивија. од ка залишта, циркуса или вашара, Отварала би се непланирано када би неки недоку. чив глас јавио да је негдје у праду или окб лаици поновно плануо пожар. Бркати ватро' тасци, добри оријаши из бајке, вјешто би трипремили свој камион-цистерну, упрегну ли снажне коње с прапорцима. у кола, с бу. радима воде, поправили униформе и шље мове, а затим би излетили на улипу попут витешка одреда који јуриша у бој. При жељкивао сам постати ватрогасац спрет нији, важнији н храбрији од свих ватро гасаца у граду. Али временом мијењао сам одлуке. Снатрно сам и себе видио као ветеринара који испјељује болесне животи ње, затим као ногометаша чији дриблинзи дижу на ноге џијели стадион, а онда, опет видјех себе у лику инжењера аеронаутике и пилота модра бескраја. Постадох професор математике, с дебелом диоптријом на: очари, у градској гимназији.

На салашу остао је посљедњи тврас глави дјед који се није обзирао на зов и пријетње синова и кћери да се пресели у варош. Коментирао је свој останак на земљи близином гроба своје супруте, по том страхом од хуке и буке у граду, # на крају је запријетио да ће припуцати на онога који га буде гњавио таквим пријед лозима. Скинуо би ловачку пушку са, зида, преломио двоцијевку показујући патроне 1 њој као доказ да се не шали. Старији син психијатар у градској болници, наговарас је остаде да га дају привести у клинику 38 нервно обољеле, али већина у обитељи се није сложила с тиме и дјед је остао на салашу до краја живота. Досљедан својој осами и пргав. Испосник без поста. Пусти

њак који брани своју самоћу пучком у порности.

За вријеме љетњег и зимског допуста долазили смо дједу у посјет, Сами, без ро дитеља, путовасмо аутобусом до рита, а затим смо пјешачили до салаша. А и дјед се осјећао боље с нама, млађима, јер сме му се дивили, Осталима није могао опро стити накану да га стрпају у луду КУЋУ како је говорио. Јутром смо неспретно му зли краве и пили млако, некухано млије ко, пекли свјежа јаја и крух у земљаној пећи. Родитељи нам забрањиваху о томе приповиједати у школи и на улици. Стидје Ам су се што волимо дједов салашарске живот, а другови су нам завидјели.

= . “7

у љи >

На студију, љети, одлазили смо, најче шиће, на радне акције или на море. Зими на скијање. Стулиј, спорт и дјевојке истисле су дједа из нашег живота. Посљедњи која је видио живог дједа бијаше његов брат Дјед је сједио у плетеној столици, гово рио нешто неразумљиво, вијерни пас је з» вијао, усред бијела дана, предосјећајући његову смрт. Дјед је умро као пророк оби тељи чију посљедњу поруку нисмо разум. јели. Сахранили смо га недалеко супруге и старе тополе.

Салаш, који је оронно и остарио зајед; но с власником, посве се ољускао, накри: вио и смањио. Нитко га није хтио купитп без оправке крова и личења зидова, те је служио као конак за ловце којих је било и у нашој обитељи.

Једне суботе поведох групу колега из школе на излет до салаша. Опустјели дом с пробијеним кровом, без веселости живи не и марве, није одушевио позване, Руни нирани дом пренио је тмурно расположење на многе. Ватра код ражња и приповије дање шала вратило је расположење, а на рочито јако, домаће вино које се пило из балона оплетена прућем. Расположени го сти трчали су около салаша п цичили, Ве селило се дубоко у ноћ. То је заправо био задњи посјет раздрагана мноштва. Отада је салаш препуштен себи, рушењу и смрти

Још неколико пута одлазио сам на мје сто од којега смо почињали, Није то била носталгија нити потреба за осамом. Била је то необјашњива знатижеља и могућност да се у хипу, склопљених очију, може при звати пуноћа прошлости. Тишину би запа рали гласови које сам поновно систигао и чуо, Јављаху се мириси жита, стада, куха. них кукуруза, Садашње слике догађаја про шлих јутара, дана и ноћи,

Тополу, која је доминирала равницом стољећима, спалио је гром те се доимала као скелет опромна, тајанствена дрвета ко је више не постоји. Гробнице, временом урониле су у земљу, а чврста, као дуги пр. сти, трава их је прекрила и једва су се налазиле, Са салашем почеле су се догађа. ти необјашњиве ствари. Чинило се да је салаш клекнуо п да се покушава подићи, Бијаше то призор, напаћена, болесна човје ка. А исто тако, изненађен, откривао сам како се сваке године смањује и удаљава од сасушене тополе и гробница, Одмицав | пустом хоризонту као да жели побје

од оних који су побјегли од њега, у су протном смјеру, у прад. Како бих поткрије пио своја опажања, корачао сам и мјерис раздаљину од тополе и гробова до голи» зидова. Предоџба се потврђивала, али ме је доводила и у сумњу да су моји прорачуни исправни,

Унаточ томе, изгледа, салаш, сада већ руина, удаљује се мрављим корацима 02 мјеста, гдје су му ударени темељи. Помак нућа и удаљавање прати и тонуће у земљу По томе посве подсјећа на понорницу,.

" Петко Војнић Пурчар

СА ОВОГОДИШЊЕ ИЗЛОЖБЕ „ЛАДЕ" У НАРОДНОМ МУЗЕЈУ — НА СЛИЦИ: „КОМПОЗИЦИЈА“ РАДИСЛАВА ТРКУЉЕ

(ДЕРИ