Književne novine
БЕОГРАД,
НА ПРЕ:
ЈЕДНОМ, давно, кад сам још био млад, а можда н не тако давно, било је то у годинама плајтежег искушења нашег народа, у јељ ној великој страној земљи јел пом великом страном човеку који са величине и ширине свог народа скоро није ип видео мале народе, дубоко потресен у души објашњавао сам да смо ми Словенци једини народ у Европи ко-
ји је сада раскомадан ми обележен умирањем, али да ћемо нашом борбом надживети смрт,
опет се ујединити и васкрснути још јачи. Пламен ослободилачке борбе и своје вере покушао сам да објасним и надасве изузетном срећом, јер нам је судбина — мада је и она према малим народи ма ретко кад праведна пре једног им по столећа подарила веанког песника, генија, који је у Аруштву са великим песницима великих народа једнак међу једнакима. Тај и такав шерн.
А можда и није само једнак међу једнакима, можда је он и „нешто више. Јер, овај лесник је, управо зато што је тада. чзронио из ноћи малог народа мале земље, готово двоструки песник: прво песник, јер је истински песник, геније, а затим још једном песник који је управо зато што је био истински песник, геније, снагом свог песничког надахнућа пробудио из море мрака свој потлачени и несвесни народ, који још није био нација. Песмама о љубави и вечитој човековој патњи и борби, спеваним .народским језиком који је уздигао и избрусио у чист и одлучан језик, он је толико дубоко надах нуо народ да се полако будио, подигао и кренуо на пут У стотину година дугом, крвавом зно ју лица свог, у борби са насилничким тућином а и у борби са властитим одробеним паразити ма коначно је доспео тако далеко да је пронашао свој народни лик. и да је раскомадане покрајине које су столећима биле „вихора љутих ледени домови" ујединио у слободну домовиву мира им топлине, братства и правичности — и тако постао пларод међу народима, једнак међу једнакима. Такав песник је Франце Прешерен. ,
Цесник великог народа пева лакше, макар само о ретким радостима и непрекидним патњама. човека, што је прво поље песничког стваралаштва, а лакше пева зато јер се налази усред свог вехиког народа и скупа с народом у пространим ширинама домовине. Песник бројно невеликог народа који још није нација, расутог по покрајинама које још нису домовина, пева у празном простору, у тлувој пустињи која не даје одјек. М управо зато што је песник смелог срца и разума, прекаљен _ торком судбином и што је истински песник, јер не пише ватрогасне буднице и гром ке корачнице за свакодневну употребу, он полако ипак попуњава: празан простор, глува пустиња прихвата његов глас и ПН ње да узвраћа одјеком, Народ ј]ј коначно у правој песми и у На
је Франце Пре
АРАГАН М. ЈЕРЕМИЋ: ЦИРИЛ КОСМАЧ
|
МАРТ 1975.
ТОДИНА ХХУП,
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ.
ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КЕ
ЈЕРНОВ ДАН
вом језику ослаухнуо — себе! Песник је разгрнуо и изнео на светлост оно што је у њему било запретано. У томе је велико дело великог песника.
Такав песник је Франце Претерен. Певао је о домовини, о наролу и матерњем језику, о слободи и правди, о братству међу народима — а све то навирало је из главног, најживљег, најдрагоценијег и вечног извора срца: из љубави. А домовина још није
„постојала, ни нација, није било
„ну будућност, А
"ћамо, онда су
слободе ни правде, братства чак међу браћом често није било, језик је сам клесао из домаћет камена народног живог говора чак ни љубав му никад није била наклоњена. Ипак није певао ронећи сузе и малодушно јадикујући. Певао је мушки, гласно и звонко. Осећао је колико је празно срце кад у њему нема страха и наде. Знао је свој позив песника и покорио се заповеди: Пати без спокоја! Његове најлепше песме су песме несреће, пораза и очајања. Ипак нас те песме не сатиру, не разарају п не убијају, јер Прешерн све велике ствари које није постигао и које није имао, у својим песмама не сатире с презиром ми гневом, не разара, не убија и не одузима им сјај виших људских вредности, него их велича. Због тога из његових песама несреће, пораза м очајања — зрачи светлост наде, Певао је са толико вере да је његова песма често одзвањала као пророчанство. Из тамне дубине своје личне трагичне судбине и исто толико трагичне судбине свог народа певао је као визионар за кога су виђења “ песничком надахнућу/. жива стварност, макар још скривена за далеким хоризонтима.
"Такав песник је и Презлерђен. «
А такав песник могао је, да буде само зато, јер је био једнако дубока срца колико и висо ка разума, што се слило у чисту и велику уметничку природу. Осећао је да је срце, и поред свих дубина, крхка, врло осетљива и сањарењу склона ствар лолложна варљивим надама, зато је, мада с болом, ослушкивао кљуцање разума да би видео ни нелепе и горке стварности света. Песник
Густав Крклец
пали СОЕ УРИНА НА А У ТЕЛО РЈ УЗРИРРИНР РАДУ
раван дивље ке
4
ХАЛИЛ ТИКВЕША:
ПРЕШЕРНОВЕ чесме, у нашим срцима. остао је одјек, остао. је песников дух који живи у нама. А то јел мој уд ве, чак. много више него да знамо напамет бол верглати „Врбу" и „Незакониту мајку".
А ми његову слику носимо сви у себи. Свима нам је познато њетово. лице, мада знамо да се у свом животу никад није ни фотографисао ни сликао и мада га наши сликари обликују по свом. нахођењу. МИ пошто свако зна какав је био, знамо сви какав је био. Свако би могао да га нацр-
БРОЈ 482 ПЕНА 3 ДИНАРА
МААДА ТРАВА (ЦРТЕЖ)
Уа МАН па 8 дира ње Фљ Два 5
«
Па оље пнана о лаведиа 53,
још далеко, још са оне стране патњи и бором, онда мо рам признати да на моју душу пада. хладни траг сенке овостране неглорије, када осетим да на песниковој будућности, је сањао и коју је изсањао а ко-
занста
ју ми: данас ·проживљавамо 'као наше време-и домовину — опет настају празни простори мн глуве
пустиње, где велике ствари о којима је певао Прешерен не налазе одјек.
Зато подигнимо тлас бар на Прешернов дан који је. празник наше културе.
~
Сонаша о Глаупом Аугусту
Не, није више то живота лук,
ни смјелост снаге да стрелицу пусти. Ведрине, гдје су2 Све је сумрак густи, и мјесто коса црн се гласи ћук.
Ни развигора! Гдје је свјежи хук2 Тишина свуд се као магла спусти, а Глупи Аугуст сад је Златоусти; промијенио је.ћуд и длаку вук.
У
Франце Прешерен био је човек исклесан из једног комада, како се каже. И био је наравно — не на крају, већ превасходно — слободан дух, јер једино саободан дух може да крчи пут у слободслободан дух је слободан дух и у мраку и у оковима, Такав песник је Франце Прешерен. ;
Тако сам доживљавао Прешерна и таквог та носим у себи.
Знам да о њему нисам рекао ништа ново. Све што сам рекао толико је познато и исто толико велико, па зато и толико једноставно да о том= не треба да. го-
ворим учено м када бих то умео. '
Домовину, народ, језик, слободу; правду им истину, и љубав то ваљда осећамо. А ако не осесве маше учене расправе узалудне.
Прешерна знамо сви. Сви смо“ научили ~
већ у основној школи“ напамет неке његове скоро сви смо их касније равили. Али 'пошто
песме. И забо-
су:то ' биле“
(1975)
та, ако уме да црта. Зато у народу постоји само једна представа његовог лика. Тај лик је кренуо с нама и у партизане и био велика подршка нашем срцу и духу када смо се тукли на живот
и смрт. Прешерен . је наша најлепша песма, наш понос, чврсто тло
под ногама, стуб наше народне куће, високо стабло уз које _растемо у будућност,
А сада, када сам прочитао | шта сам написао, обузима ме -непријатно осећање какво понекад обу зима писца; У тим тренуцима стидимо се својих осећања и заноса па се и мени разум подсмева. што сам се, сто, сувише занео тратом сенке песникове тлорије, која у данашње време-можда. за многе И већ помало оност-
"рана.
_ Можда је то и тачно, Ако је Франце Прешерен, да се још једном послужим њето вим речима, као песник видсо
| траг сенке оностране, тлорије на» "ше' у која је тада била
др
· ву песму,
Над висовима кликће сиви соко, ал не види га више жабље око; клонуле ноге, а издао вид.
о, никах“ више на обалу другу! Врти с У, свом зачараном круту, и ма куд крене испријечи се — Зид.
Није довољно што Ћемо на Прешернов дан седети по дворанама само због сјаја и достојанства . протоколарне пристојности. Није довољно што с на Пре шернов дан једино деца по школама рецитовати његове песме. Издајмо наређење: Бар једном у тодини, на Прешернов дан, нека свако прочита бар једну његову песму!
Не волим наређења ин не препоручујем их, али би ипак било корисно да они, који су из осно-
вне школе запамтили само онај.
Прешернов стих о ковању злат њика, прочитају бар једну њего Можда би им она по мела са душе прљави гар који се тамо таложи од сирових џепа. ница са ватри њиховог незајах Љивог користољубља м пожуда Можда би идолопоклоници зла та, златом заслепљени, увидели да постају само телад, мада позлаћена, и да им и најудобнија куНаставак на 2. страни
Цирил Космач |
о којој,
„1
У ОВОМ БРОЈУ:
Душан Матић: ЗАМЕ“. НИЦЕ СМРТИ поема НОВА ПЕСМА ГУСТАВА КРКЛЕЦА Сонет о Глупом Аугусту Цирил Космач: НА ПРЕШЕРНОВ ДАН
РАЗГОВОР СА МАРИЈАНОМ МАТКОВИЋЕМ — Живјети у складу са својим сновима
Др Васо Милпичевић: НЕПОЗНАТИ ЋИРИЛСКИ РУКОПИсС КАЧИЋЕВОГ „РАЗГОВОРА УГОдДНОгГ“ ПРОЗА Живка Чипга
ПЕСМЕ Драгана Кохунџије, Добрице Ерића, Мубере Мујатић и Драгише Радосављевића
О ФЕСТУ пишу Владимир Буњац, Вук Крњевић и Драган М. Јеремић
М -'
(ИМПОЗИЈУМ АФРО-АЗИЈСКИХ ПИСАЦА | У МАННАН
- МАНИЛИ је од 31. јануара до
фебруара одржан симпозијум Уаружење афро-азијских писаца. Поред домаћина, _ филипинских писаца, на овом симпозијуму су учествовали писци из Алжира, Анголе, Бангладеша, Индије, Конта, Либана, Малезије, Малија, Пакистана, Палестине, Сијера Лео онеа, Сингапура, Спрнје, Совјетског Савеза и" Уједињене Арапске Републике, док су као гостипосматрачи били присутни прелставници америчких, бугарских, енглеских, јапанских и југословен ских писаца. Тема симпозијума је била „Књижевност и нове тенерације". Овај наизглед помало академски наслов имао је за циљ да, пре свега, укаже на улогу коју књижевност азијских и афричких народа има у ипформисању нових генерација о правом стању ствари, указујући им ма опасности које вребају од империјализма, неоколонијализма, расизма и ционизма.
Симпозијум су свечано отво“ рили председник Филипина. Фердинанд Маркос и његова супруга Имелда Маркос, уз асистенцију једног од секретара Организаци-“ је афро-азијских писаца египатског књижевника Абдела Азиза Садека и генералног секретара Удружења _филипинских писаца Адријана Кристобала, Симпозијуму је упутио своју позаравну посланицу председник Уједињене Арапске Републике Анвар ел Садат, као ми генерални секретар Организације · афро- „азијских писа. ца Јусеф сл Себам, који је био спречен да присуствује раду сим> позијума, У својој посланици ел Себам је; између осталог, рекао: „Наш покрет је данас заснован сигурним им чврстим начелима,
у борби коју афро-азијски писци и 'сви људи ОД пера у Азији им Африци воде против снага које сапињу ход човека ка матери јалном, и духовном просперитету: снага империјализма, колонијамизма, расизма и лионизма". „Ово уверење је, исто тако, провејавало кроз Све наступе м товоре
| учесника симпозијума, Дух СОЛТ
дарности са онима који.се боре за напредак широм свето показивао се по у неофицијелним раз товорима вођеним између састаџака на симпозијуму. Од личности Које су присуствовале, највећу пажњу је, мако само. гост, привлачио познати амерички пи сац Виљем Саројан,
Веђ приликом свечаног отварања симиозијума предате су сада већ традиционалне — награде „Лотос", које Удружење афро-азијских писаца додељује најистак нутијим писцима афричких и 2 зијских земаља. За 1974. тодину ову награду су добили египатски
: Ћ МЏастанак џа 2, страни