Književne novine

ФЕСТИВАЛИ

НАЈВЕЋИ БиоскоП НА СВЕТУ.

Поводом петог београдског „Фестивала фестивала“

ПО ПЕТИ пуг у Беопраду је Филмски „фестивал фестивала“ који нам је пружио изванредну могућност да се за прло кратко време упознамо с најчувенијим филмовима из прошле (или последње две-три) године. На шесрећу, овај јубиЛарни фестивал (због наше менстрајности чак је и Орој пет постао знак традиције) није оспловао добрим филмовима. Штави-

о, чини се да филмски ствараоци сада стоје па раскрсницт са које не знају куда он пошли. Ранијих година многт синеасти света видно су настојали да осветле важне проблеме нашег времена: насиље, утотребу дрога, студентски покрет, лородично васпитање, хипи понашање итд. На овом фестивалу, међутим, запажа се одсуство такве оријентације.

" Многи филмски режисери су посеглн за литературом: Пазолини за бајкама из „Хиљаду и једне ноћи", Клејтон за Финџералдовим „Великим Гетсбијем", Таверније за Сименоновим „Часовничаром пз Сен Пола", Ешби за романом „Последњи задатак" Дарила Понискана, Соте у филму „Венсан, Франсоа, Пол.,,. н други" за. романом Клода Нерона, Ламет за "Уби:ством у Оријент-експресу" Атате Кристи итд. док једну серију филмова, и то, у це аини узев, можда најбољих, чине истините или мало измишљене приче из живота, као што су Ламетов „Серпико" (истина, прављен по роману) п Спилбергов „Тексас експрес", или филмови који бар пол сећају на. стварне догађаје, као што су Кополино „Прислушкивање“ нлн Пакулин Филм „Убице и сведоци", који су, ако мн нису настојали да илуструју стварне до тађаје, ушли у механизам неких савремених закулисних радњи, којима се манипулише људима.

Ипак, изгледа да су много успеха, без сумње, постигли н филмови који су са иронијом и сатиричним жаокама окрену ти савременој стварности или релативно банској прошлости: Брусатијев „Хлеб и чоколада“ у којем је изванредно осветљен лик ин судбина једног италијанског „гастарбајтера' у Швајцарској, Фелинијев „Сећам се“, у којој је ненаметљиво али убедљиво приказан свет једног детињства прохујалог у сенци фашистичких застава мн амблема или Буњуелов „Фантом слободе", у којем се стари мајстор, у некој врсти своје сопствене филмске антоаотије, подсмехнуо низу људи, институција и односа којима се у многим својам претходним филмовима подсмевао: калуБерима, лекарима, педагозима, полицији, освештаном начину понашања. хипокризији итд.

Занимљиви више него уметнички. вредни су, пак, филмови у којима се запажа. жеља за осветљењем неких савремених проблема али без нелике стваралачке снате, у које спадају Шукшинова „Црвена калина" или Фасбиндеров филм „Сви лрути се зову Али" (прави наслов: „Страх изједа душу“), Куперов филм „Малколм лиже револуцију“, који, рађен по позоришном комаду, настоји да се подсмехне АУХОВНО] „импотенцији" неких младих нааобудних револуционара, као и „Алонзанфан", који, у костимима из Рестаурашије, разматра понашање разочараног и уплашеног бившег револуционара уопште.

Релативно мршав биланс овогодишњег ФРЕСТ-а нехотично је открио неке њего ве раније мало запажене слабости. Неки критичари су склони да поверују да је селектор направио лош избор филмова, али, ако ово мишљење и одбацимо, оста је несумњиво чињеница да су филмови били лоше распоређени и да су неки лошији филмови, распоредом приказивања, били фаворизовани на рачун бољих филмова. Неким филмовима на овој смотри, штавише, никако није било места, јер не представљају нимало значајна остварења, као, на пример, „Велики, Тетсби", „Убиство у Оријент-експресу, „Калифорвијски покер“, „Стависки", „Злочин из љубави", „Зардоз“ (да и не говоримо о филмовима приказаним ван Дома синдиката п биоскопа „Козара"). Место тако, смотра. филмова „Видици“, чини се, одржана је Н изузимајући ·Берлангин

насилубога, јер 1 Ј Филм „Природна величина ' на њој су без моле значајнијих

приказани филмови с садржинских или формалних новина.

Многи познати филмски ствараоци су нас умногоме разочарали. Међу њима, су, ва првом месту Кен Расел који је у филму о композитору Малеру, можда и мехотице, направио пародију биографског филе ма, затим Роман Полански, чији 66 организовани криминалистички филм 48 зира на једном мороидном односу, па азолини, који је направио сликовницу на основу неких прича из „Хиљаду и једне поћи“, не баш успешно спојених, он Ален Рене, који је у „Стависком , идузи за. сценаријом Хорхеа Семпруна, узалудно настојао да нађе дубљу, историјску ди: мензију чувене финансијске (и политич“ ке) афере у Француској између/два рата.

С друге стране, свој високи реноме потврдили су, пре свега, Фелини, Буњусл и Луј Мал, који је с „Лисјеном Лакомбом" дао филм занимљив не само у психолошком него и етичком погледу, иако помоћу старинске филмске граматике, ко ју француски режисери тако тешко ПН штају, и, најзад, Пакула, Про Рид: кин и Брусати. Док су Копола и Фкула потврдили свој ранији стил п реноме,

КЊИЖЕВИЕ ПОВИПЕ 5

одржан _

.

Њ "= Ио

ФРридкин је отишао у ексхибиционизам, настојећи да у „Истеривану ђавола“, бизарном темом и филмским триковима, засени простоту, док се Брусати ухватио у коштац с једним од великих проблема своје земље (и не само ње) и створио филм који је истовремено нежан, горак им духовит, дајући, у низу изврсних детаља, једну сцену за антолотију филмске уметности; КЗА, италијански раанини, који живе у пеликом кокошињцу, изванредно успешно опонашају кокошке мн петлове, тако да се готово идентификују с њима,

Кад бисмо на овом фестивалу одређивали награде, златну медаљу бисмо дали Фелинију, сребрну Брусатију, а бронзану Малу. Од глумаца, прве награде добили он Нино Манфреди за улогу несрећног мнезапосленог радника у „Хлебу п чоколади", а Џоан Вудворт за улогу у Филму „Летње жеље, зимски снови“, док би сре дрне медаље могли да добију: Ал Па ћино за улоте у „Серпику“ и „Лептиру", Шукшин за улогу бившег деликвента у „Ирвеној калини", Џек Николсон за улогу мормнара-спроводника у „Последњем за датку“ п Филип Ноаре за тлавну улогу У „Часовничару из Сен Пола". Међутим, за. награде за женске улоге нема више кандидата: жене у савременом филму итрају, углавном, споредне улоге.

Оно по чему се, овај ФЕСТ може за памтити, упркос релативно ниском општем навоу филмова приказаних на њему. јесте слобода. с којом су се извесни фиамски ствараоци критички осврнули на неке табуе својих нација и својих друштвених средина. С каквом је смелошћу Брусати указао на крхкост италијанске самосвести, с колико оддучности је Мал насликао Лисјена Лакомба као један део Франлуске у доба. окупације, с каквом је непристрасношћу Фасбиндер осудно националту и расну нетрпељивост Немаца према. „обојенима" или с каквом је критичношћу размотрен амерички начин живота у филмовима Пакуде ин Кополе! За овакав уметнички ангажман они нису увек наилазиди на аплауз, па чак ни на толеранпију у својим земљама, али су њихови Филмови, ипак, донели поене њиховим земљама п њиховим срединама, зато што су се у њима могла остварити тако само критична дела! Мето ргорћеја ассертз ез, шп о рашла за, али зар није важнији свет од једне мање. или више уске средине2г Својим прогресивним ставом, ови ствараоци крче путеве слободног мМишљења и делања широм света.

Једна од пропратних манифестација овогодишњег ФЕСТ-а био је симпозијум „Савремени социјални филм — филм као средство сопијалне критике". Ова инспиративна тема била је разматрана, три дапа, више од страних гостију него од домаћих естетичара и критичара, Изостали су неки људи који су својим досадашњим панисима гарантовали мното занимљиви“ ји разговор о задатој теми, али су му'они, чини се, претпоставили гледање филмова. на ФЕСТ-у, односно информисање о стању филмске продукције у свету. Зар се овај симпозијум не може организовати одмах након ФЕСТ-а2 Може се претпоставити да су у питању финансијска средства. Али зар се та средства не могу уштедети 'на тај начин што се тостопримство не би пружало људима који (као, на пример, неки трговци вискијем) немају никакве везе са филмом

ФЕСТ се за пет година разгранао готово до неслућених размера: ушао је у мноте биоскопоске саде главног града, обратио се деци, студентима, радницима и се љашима, уселио се чак и на мали екран, изазвао проширење издавачке делатности с ФЕСТ-романима, па чак и издавање плоча с ФЕСТ-мелодијама. Али та ши фина довела је до тога да се чини да ФЕСТ нема јасну комцеппију. Он је помало монденска манифестаџија, не само по томе што дочекује и угошћује многе знане и незнане филмске раднике, него и по томе што карте (чак и новинарске) добијају многи снобови, можда, лакше него они који, по природи свог позива, морају да их добију. А ФЕСТ треба да. буде, пре свега, културни догађај слично БИТЕФ-у или БЕМУС-у, свечаност једне посебне уметности, а не снобовска разбибрига, па ни популистичка забава. Он треба у основи да има радни карактер, а не да своју друштвену ангажованост доказује одлажењем на село, где ће прикааивањем лошег или осредњег филма извршити антипропатанау филма. С обзиром на _ специфичност Филмске уметности, ФЕСТ може да привуче не само филмске стручњаке, критичаре, режисере, продуценте, сниматеље им глумце, него и дру: штвене раднике, политичаре, социологе, естетичаре, филозофе ита. који Бе, сваки са своје стране, извући закључке од ко ристи за читаву нашу средину,

. Пошто се ФЕСТ учврстио, потребно је сада унети у њега више плана, реда и смишљености, који би од њега учинили не највећи биоскоп на свету (који за неколико дана прикаже око 80 филмова стотинама хиљада гасдалаца п од кога, У крајњој инстанцији, највећу корист имају Филмеки Анстрибутери), него корисну културну манифестацију за све оне за које Фили значи мното више него средство за, стицање новца или обичну забаву. Надамо се да ће макон овог „јубиларног“ ФЕСТ-а, они који се брину за његову езистенцију ми његов прави смисао, наћи начине да се његово постојање смишље“ није искористи за добро наше савремене културе. Не би било лоше да се већ сада искористе све могуће сутестије о томе како боље организовати следећи ФЕСТ.

ДХраган М. Јеремић

ПОЗОРИШТЕ

Промена у Атељеу 21

Уз премијеру „Молијера“ Миха ила Булгакова

ТРИ ГЛУМЦА доминирају овом заним“ љивом н по мното чему | индикативном представом: Зоран Радмиловић) у лику славног драмског писца и тлумџа Жан"Батиста Поклен де Молијера, Властимир Стојиљковић као Луј Велики, краљ Фран цуске, пи Милутин Бутковић у улози Жан Жак Бутона, усекњивача свећа и Молијеровог слуте, То су глумци различитих индивидуалности, склоности и темперамента — али сасвим сигурно у домену креације. То. су три схватања, другачији видови једне исте ситуације, стање у коме се изједначује лице и наличје живота, суочавају сила и политика са уметношћу, пметоријски оквир којем измиче реалност, како би све чињенице из биографије једног од највећих комедиотрафа свих времена добиле активно значење. Оне нас уједно асоцијативно ве зују за познате сукобе између догматизма мн слободе стварања, који су Булта» кова и навелн да се позабави Молијеровом судбином. Гаумци су од = почетка схватнам да се О4 њих не тражи верна реконструкција познатих чињеница него и њихово људско објашњење ми савре мен коментар. То их је донекле наводилао на опрезност. Тек на крају уверили су се п сами да је домен жељене игре на дохват руке, Ово је уједно ми печат комада, а и редитељске поставке Љубомира Драшкића,

ЗОРАН РАДМИЛОВИЋ У НАСЛОВНОЈ УЛОЗИ „МОДИЈЕРА" МИХАИЛА БУАГАКОВА

А

Редитељ представе Љубомир Арашкић је за ову прилику успео да заинтересује Владислава Лалицког, како бл његова сценографија и костим, уз све стилиза: пије, мнмала доста тога што елементи. ма и атмосфером подсећа на Молијерово доба али и допушта слободније кретање пи динамичније збивање, У — томе има строгости „која, када је већ реч о Лалнцком, пријатно делује; на кружној позорнипи постоји дрвени оквир што се

непрекидно окреће и својим дрвеним украсима и равнима преображава ОА

сцене у гардеробу, гледалиште, краљевске одаје или манастирски | подземне Аворане. Испред тога постоји једна по вршина у огледалима која се по потреби спушта да би се добила дубина сце= Ммли показало збивање у низу пданоАктивни доживљај на коме се данас у великим и модерним представама то Лико инсистира подразумева пре свега хомоген ансамбл у коме ће сви глумци "ти подједнако креативни пи истовремено ангажовани око изналажења о» товора на питања која Булгаков постав%а, а тиме и одређивања суштине саме представе, То више не зависи само 04 редитеља — а Драшкић је иди сувише веровао себи иди имао превишо поверења у оне којима је поделио улоге, Овај ансамбл — једноставно није џ стању ла изведе „Молијера" до краја како треба. Уводна сцена са пантомимом је неинвентивна и лишена сваког надахнућа па ле Хује буквално својим дилетантизмом, То се дешава и у неким Арутим сценама поготово када Дођу на ред глумци који ве доминирају улогама што су им додеЉене (Мало ко зна да паре или учини тест достојан Молијера). Услед тога, цео први део представе је далеко тромији нето што би морао да буде. Мало је маште, а мното стидљивости и збуњености,

Просто се чини као да глумци први део нарочито маркирају, а можда су се уплашили задатка иди су неки Од њих ни заборавили како се нтра на озбиљан на-

чине Ослобађање траје доста Ауто и тек у завршним тризорима представа _ добија потребне димензије. Театар коме тежимо тражи пуну игру и глумачку супериорност над костимом и техником и далеко више од онога што смо до сада ценили као Ааични израз појединих уметника — стил у коме су нескуство и могућности здружене и својом аутентичношћу сасвим слобоАно одређене. У овој представи све је споља углавном прихватљиво, али да би живела изнутра треба јој далеко више живота и његовог разоткривеног смисла. Јер, овај „Молијер" није илустрација једане атрактивне животне и позоришне био графије — већ далеко више расправе о судбини стваралаштва или живота који се непрекидно меша са уметношћу и умеТподти што се поистовећује са стварношплу, Зоран Радмиловић је упстину Молијер и човек нашег времена: уме да се брзо прилагођава, скрива своје страсти, робу. Је животу, ВОЛИ авантуру, лакше суди 0 Аругима него о себи, често замењује истину и илузију, реалистичан је. духовит. проницљив а уз све то и трагачан, све. стан је да губи битку али се не предаје лао краја. Све што се од њега очекује мо-

же да пружи, и у многоме понекад оклева. Премало игра у сложенијим – представама н комплекснијим улогама _ тако

Ла се понекад двоуми тамо тде би требало да доминира. Атеље овог пзузетно талентованог глумца сувише жртвује ре пертоару од којег му мало остаје п који му онемогућава природнији и снажнији развој. У лику Молијера Радмиловић је на тренутке фасцинантан, а у неким призорима је прескроман у самом изразу а не у карактеру.

У санчној позицији је п Властимир Стојиљковић којег ретко тледамо У УЛОтама занимљивијег формата, Његов Лу] Велики је занста личност креативног интегритета, врао прецизна у изразу ин при. сутна у свакој сцени, а неке, као на пример она у сали за „егзерсис"“ или за трпезом, спадају у надахнутије у овој пред. стави, Стојиљковић је итекако умео да се лујевски самосавлађује пи да влада сваким делићем свог прста или погледа. Милутин Бутковић се разликује од остаАих п по томе што у свакој улози па и овој Жан Жак Бутона следи своје могућности до краја искрено, тако да делује животно па је приметан 1 доминантан У свакој својој појави,

Чувену Мадлену Бежар, прву Молијерову жену, интериретиралл је Маја Чучковић, супротно очекивању, карактерном, помало мелодрамагичном и коректном игром. Насупрот њој Гордана Марић (некад Сава Северова) своју Арманду ничим није могла оправдати — потпуно ван стила, без младалачког темперамента, пригушена, скучена и неодређена. У овој представи доста дисхармонично деловала је и налегнута комика Борс Стјепановића као краљевске луде. Једноличних и фалсетних тонова, без правог шарма више је сметао него што је доприносио атмосфери п одређивању појединих сцена. Убедљив је Опо Феђа Стојановић као ФилиОер ди Кроазп својом заинтересованошћу им све садржајнијом игром,

Аљоша Вучковић као Захарије Моаран пријатно је изненадио ситурношћу, појавом н гласом, тако да се одмах издвојио међу младим и изузетним глумцима. Петар Божовић се трудио, али без надахну“ ћа и са понављанима у нагласку и ставу Који асоцирају на његове раније – улоге. Петар Краљ у виђењу лика Маркиза де Шарона, архиепископа града Париза, одмерен, упоран, без наглашавања спољног теста, али са доста појединости које оцртавају улогу цркве ни догматике у гуше њу стваралачке слободе. Марина Кољуба-

јева као Маријета заокупљена је — више својим изгледом него изразом. Араган

Николић у лику Маркиза д Орсија, мајстора двобоја, био је достојанствени мускетар и сенка великог Луја, а Миодраг Андрић се у својим преображењима тру145 да буде на ивици драмског по комичТОГ, "У представи се за Кратко појавио ом Дејан Чавић као Маркиз де Лесек и МиЛан Михајловић у лику глумца Лагранжа. У целини гледано, глума је доста неуједпачена — са неколико празних маркаци-. ја, чиме је темпо често прекидан и оне могућавана. градација, која би требало да нас прполижи оном драмском интензитету без којег је тешко одредити деловање целој представи

Међутим, н ово што је постигнуто за ансамбл Атељеа 212 представља вредно охрабрење. Булгакова наша публика преко разних позорница прати скоро чејирп деценије, али му је дејство увек актувано и зато и данас привлачи пажњу и таумаца п публике, У представи се уз то осећа и напор да буде превазићено постигнуто и да се позоришни израз обогати новим вредностима — а то је управо оно што Ауто прижељкујемо и зато Атељеу 212 на овом путу преображења, без обзира на стварну вредност пролазних резултата, ваља пружити искрену подршку.

Петар Волк