Književne novine

АЕТОПИС

Поезија и сцена

Прва књига у едицији „Те атар поезије“ (издавач је, дабоме, истоимено, једно од ретких специјализованих, београдско позориште) је зборник „Поезија и сцена" који је приредио песник и драматург овог театра, Иван Рас· тегорац. Није сувишно нагласити да је ова, углавном на стваралачком ентузијазму подизана, установа која се бави постављањем поетских текстова на сцену, а, ево, и издавачком делатношћу, као дру-“ гу књигу ове едиције објавила публикацију „Универзални Брехт" (1973) (она садржи — хронологију живота и дела овог драмског писца, позоришног теоретичара и песника, хронологију праизведби ње. гових дела, преглед премијера њетових комада на југословенским сценама и делимичан преглед литературе о њему), а као трећу монодраму у стиху Борђа Костића „Дан без ноћи" (1974).

Зборник „Поезија и сцена" (1974) доноси радове који из различитих углова настоје да осветде улогу поезије на сцени, проблеме уметности изговарања стихова и дилеме које се јављају приликом покушаја постављања поетских текстова. У првом делу овог зборника објављени су текстови наших познатих песника, драмских уметника и позоришних критичара намењени овој публикацији. У другом је избор одломака из текстова наших и страних аутора који су се бавили овом проблематиком. Трећи део зборника садржи неку врсту хронике „Театра поезије", поводом десетогодишњице рада овог београдског позоришта.

Са сигурношћу можемо рећи да овај зборник увелико превазилази своју првобитну, свечарску, намену. Зналачки избор текстова наших и страних песника и критичара, поготову. у другом делу ове књиге, међу којима су многи најеминентнија имена модерне поезије и мишљења о поезији, па затим, у првом делу, искуства аутора веома различитог стваралачког профила са овом проблематиком и, најзад, хронологија рада овог театра, представљају једну добро конципирану и веома лепо реализовану стваралачку цедину која вишеструко осветљава један литерарно-театарски феномен и једно искуство с тим феноменом код нас.

Повратак пнеца са левице

Мада нас у последње време са новинских стубаца засипају вестима о неофашистичким дивљањима (терористичким акцијама и „пр ним заверама"), мада су улице У Риму и другим градовима испуњене натписима који подсећају на ратно стање, на године инфлације и хаоса у Немачкој после првог светског рата, ипак би слика о данашњој Италији била нетачна ако би се градила само на тим чиње“ ницама. У Италији је прошле године левица победила на реферепдуму за развод брака, на сваком избору Комунистичка партија повећава број гласова, Социјалисти чка партија тражи, и можда ће у томе успети, да буде равноправан партнер са демохришћанима. На књижевном плану, ево, један писац који је у време хладног рата као левичар био игнорисан од стране критике и издавача, доживљава да се његови романи сада поново штампају и то било у је тином издању (чиме се он приближава публици), или чак и у издањима намењеним средњој школи (роман „Карлоне"). [ Реч је о Либерџ БиђБаретију, прозаисти који је пореклом из покрајине Марке (Матепика) и који живи и ради у Риму. Као и многи други, почиње поезијом: „Часови и доха" (1936), „Драге сени" (1939). То су збирке за које је добио натраде и признања, али је његов пра ви допринос италијанској књижев ности обележен са двадесетак књи га прозе: 1942. излази из штампе „Римски крај“, 1944. „Тешки скоројевић", 1946 „Мала вила" (коју сада поново издаје „Бомпјани" по ред „Школе за лопове"). „Вале. ки" издаје „Синове", а „Гарцанти" роман који се може сматрати кључним — „Ненаклоност". „Бом пјани" такође нуди Ђацима роман „Карлоне" и збирку приповелака „Човек који једе лава" која зах· вата период од 1937 — 197 (прва приповетка, „Пола сата чекања, је из 1937, а послелња која даје име збирки, из 1970). Ова последња књига направљена је од неколико ранијих, мада је Биђарети ма ње писао приповетке и новеде. То је ипак најбоље што је он дао на том пољу.

Сам аутор каже о свом ствара

њу: „За мене је озбиљно писање, прави почетак једне књиге, увек био провала јелне теме, која је

· валу.

"Слободан Турлаков

УПРАВНИК НАРОДНЕ БИБЛИОТЕКЕ СР СРБИЈЕ СВЕТИСЛАВ БУРИЋ УРУЧУЈЕ НАГРАДУ МИХАИЛУ ЛАЛИЋУ, ПИСЦУ НАЈЧИТАНИЈЕ КЊИГЕ У НАШОЈ РЕПУБАЛИЦИ проосећана и проживљена, или можда већ стављена на хартију, али за дуго година заборављена".

„Аичност, по мом начину виђења ствари, није нужно понављање једне живе личности. Понекад ли чност из романа може бити парадигма моралне, друштвене или сен тименталне ситуације."

Биђарети увек пише у првом лицу и сматра да је приповедачко Ја необично важно. По њему, нико није успео да напише аутобиографију. Чим се неко гледа на огледалу, значи да жели да се намести; да поправи стање. Прво лице поседује већу природност. Натуралистичко описивање веома је тешко и делује надобудно. (АД. М.)

Прашка Оперо у Београду

На свом тостовању у – Београду прашка Опера нам је донела два репрезентативна дела чешке оперске литературе: „Каћу Кабанову" Леоша Јаначека и „Русалку" Антонина Дворжака, која су дела два изванредна и маштовига реди теља Карел Јернек („Каћа“) и Вацлав Кашлик („Русалка") уз ингениозну „сарадњу славног спенографа Јозефа Свободе, у тако примамљиво и потпуно ново сценско рухо заоденули, да смо управо фрапирани савременошћу и бри љантношћу тог оперског позоришта! То је једно тако ефектно позориште, да ми скоро нисмо видели тако „деоперизовање" сцен ског збивања, без обзира колико смо то, иначе, прижељкивали и у томе видели једину и праву шансу обнове и живота опере! · _ Представа „Каће – Кабанове“ је, упркос чињеници да је астварена с мањим, чак и неким малко „проблематичним", гласови“ ма, својом чудесном атмосфером правог, искреног, лирског, драматског позоришта, оставила један такав упечатљив и неизбрисив утисак, да је мамила и освајала наша и најскривенија дивљења! Први улазак Каће — са оним бајним костимом: као неочекивани цвет усред дивљине! — цела П слика П чина — љубавни састанци Каће и Бориса и Кудрјашина и Варваре, последњи састанак риса и Каће... то су такви шедеври, то је такво врхунско поетско позориште, којим би се и чисто драмски театри МОГЛИ подичити!

Иако је Дворжакова „Русалка" и код наше публике изазвала далеко веће интересовање но „Каћа Кабанова" (ко зна колико је њих престајало целу троипочасовну представу!) нако су редитељ и сценотраф чинили већа чудеса но њихови вилински јунаци, пра-

"већи један невиђени н у свему

функционални спектакл, ми се нисмо могли отети утиску да је то дело — вероватно и због своје пре теране дужине — на известан на-

чин већ — „пасе"". Но дирљива је

брига којом Чеси одржавају и пот храњују свој национални репертоар, и то је, дабоме, за сваку пох

О диригенту Бохумилу ТГрегору и оркестру прашке „Опере — све најбоље! То је прави оперски оркестар, чији „форте микад не ствара непробојну баријеру за пе ваче. Штавише, сав је у његовој

"тешкој служби, и отуда, ваљда, и

није тешко ни правити право по. зориште гна · сцени. Наравно, ове речи су управо и највећа хвала квалитетима тог оркестра, који нас је оба вечера задивио (бога том палетом изражајности.

У свему, један изванредни ус пех, једна „демонстрација. која је дошла можда у добар час да нас подстакне на нека размишља

_"_ ња „за: која, изгледа, сами немамо

храбрости.

Свеетрани писац Ив Гандон_

Умро. је Ив Гандон, председник француског УАвукење „писа ца и француског ПЕН-клуба и председник Међународног удару

Свестрани. писац: песник, роман: сијер, критичар и путописац, он је написао око педесетак књига. Рођен 1899, године, велике енер“ гије, радознао за све што се У свету догађа и сабеседник пун љубазности и разумевања, Гандон је био врло омиљена фигура савременог француског и међу народног књижевног живота. Као критичар показао је широк АШ јапазон, идући од | пастиша (У књизи =» евне маскараде") до зналачких стилистичких ана: лиза („Демон стила"). Занимљива је и његова романескна хро:

ника у дванаест томова, у којој.

је пратио француску сензибилност од ХМ до ХХ века кроз развој женске душе, увек ока рактерисаног једном. централном фигуром. Његови романи су биаи, углавном, инспирисани АРу' штвеним _ животом _ („Малдон“, „Кућа основана 1810, „Некорисна лепотица"). Бавио се, такође, фантастичним темама и писао романе о будућности („Последњи белац“, „После људи“). Писао је и' путописе из. готово целог света („Далеки Исток без црвене звезде", „Америка Инди јанцима", „У трагању за рајом").

Последња Гандонова књига „О класичном стилу“ (1972) обухватила је осам есеја о француским писцима _ХУП и ХУМ века (Паскал, Волтер, Босије, Дидро, Лабријер, Русо и госпође де Се: виње и ди Дефан) и, у неку руку, затварала круг започет „демоном

стила". За њега ови. писци, по паровима, представљају анти. поде: Паскал је антипод Вол

теру, Дидро је анти-Босије, Лаб: ријер и Русо немају додирних тачака, а и госпођа де Севиње се веома много разликује од гос пође ди Дефан, и они значе не само врхунац француског стила, него, након велике епохе старе грчке књижевности, апотеју књижевног стила уопште. Гандон, дакле, није крио своје предилек“ ције за класику и класичну књижевност, сматрајући да су разне књижевне „револуције“ (на при мер, „новог романа") само про. лазне моде. Сматрајући да је француска књижевност У кризи збот употребе „говорног стила, он је покушао Да је спасава вра" ћањем на класичне узоре. Његов критички стедо је био врло јел: ноставан: критичар треба да чи" таоцу приближи, што је могуће више, мисао, израз.и ауру која прати и окружује свако значај но дело, При том није крио блискост свог схватања критике са оним које је Жан Кокто назвао „критичка поезија".

За своје књижевно дело Гандон је добио низ значајних наг рада: за роман „Жиневра (си век)" добио је Велику награду Француске академије за роман, за књигу „Демон стила" Велику награду за критику, а за целокут но књижевно дело Велику књи' жевну награду града Париза. Ње товом _ смрћу _ француска књи" жевност је изгубила једног врло плодног писца, изванредног аниматора књижевног живота и јед" ног од најбољих аналитичара стила међу критичарима, а ме Њународни књижевни живот врло способног организатора.

Ллекеанлар А. Ђурић |

Недавно се тихо угасио живот Александра Бурића, књижевника и књижевног преводиоца, уче сника у ратовима за ослобођење од 1912 — 1918. Смрт је однела у 85. години живота још једног представника старе генерације наших ратника, храброг борца, честитог човека и даровитог ствараоца. Одлазак Александра · Бурића оживео је болна сећања на јед но мучно и трагично доба наше

„о

прошлости, на тешке борбе за ослобођење од вековних завојевача. Његов живот у млађим годинама био је уткан у ратно вре ме читавих седам година. Почео је као добровољац у првом балканском рату, кад је имао 21 тодину, а завршио с победоносним пробојем Солунског фронта 1918. Овај дужи период из рата био је блиско и нераздвојно везан и с његовим доцнијим животом, с обзиром на то да је рат на њему био оставио врло видне и, непролазне трагове. _

Пре тешких војевања на Колубари, Мачковом _ камену и на Дрини, Бурић је био у оним формацијама српске војске које су одбациле аустро-угарску војску преко Саве'и гониле је дубље У Срем. За осведочену храброст Код села Бечмена у Срему, био је кандидат за одликовање Карађорђе вом звездом. Исто тако се истакао као командир чете у пробоју Солунског фронта и био похваљен писменом наредбом команданта Југословенске дивизије.

У време мира Бурић је прикупљао своја сећања из ратних дана и писао верна и потресна сведочанства о једном тешком времену, чувајући Од заборава његову славну прошлост. Прав-

ник по струци, У слободним часо- .

вима понајвише се бавио књижев-

АЛЕКСАНДАР А. БУРИЋ

ним и преводилачким радом. На основу својих сећања и ратних бележака и дневника, поред бројних записа и чланака, Бурић је налисао и објавио четири књиге из рата, од којих је две наградила Српска академија наука: „Страшну годину“, у издању Сргске књижевне задруге, у којој су изложена узбудљива и тешка збивања у крвавим борбама срп ске војске 1914, када је у Селцету на Дрини и сам Бурић био тешко рањен; друга награђена књига — „Ка победи“ објављена је у издању „Наше књиге“. У сво. јој књизи „Без отаџбине“, Бурић је живо описао страхоте повлачења српске војске кроз наше врлетне стране и преко Албаније, пружајући потресну слику ове болне. одисеје од Пећи на Проклетије, преко Рожаја, Даниловграда, Андријевице и Подгорице до Скадра, а одатле преко Љеша и Драча до Крфа. Пошто је још у раној младости научио руски, Бурић је изабран да, у друштву осталих српских официра, оде у Русију ради прикупљања добровољаца из редова заробљених Јутословена и Словена који су се налазили у саставу о аустро-угарске војске. Бављење, рад и по вратак с прикупљеним — добровољачким пуковима далеким кружним путем од Одесе на Харков, Москву, Јекатеринбург, преко Сибира и Манџурије, поред Јапанских острва, на Сингапур, Цејлон, Суец, Александрију, Италију, Грчку — у Солун — описани су у Бурићевој књизи „Ка победи“. Своја виђења пи доживљаје у балканским ратовима, Бурић је изнео у својој књизи „Деветстодванаеста“. -— У рукопису је оставио и пету, необјављену књигу под насловом „Од пораза до победе“. Бурић је оставио иза себе видне трагове и стога заслужује да не буде заборављен и да се његов губитак видније обележи. |

Живан Радојковић

Нова књига Гинтера Граса у припреми

се већ годину дана

вукао и пише књигу из које и И ршно читао У, Јужној Немачкој, а после тога 16 учеслит У дискусији, јасно говорио: Историја мушкараца, њихов перфекционизам, зеихова и одговорио: ју о суд 1 Мене (алудирајући на 218, параграф о побачај“) — доспели су у ћорсокак. „Одлучујући ПОдстрек за ревизилу. Грас сад већ не очекује од политичара, него

од жена.

Пишући у листу „Гле 22" о тој књизи коју Грас припрема, Биргит Берг каже „да је аутор сада прогласио не ЈеАНУ сажаљења достојну годину жене, већ хиљаде њених таквих година. Писац у себи носи најмање | шест женских дикова, којима хоће да помогне да их светло света где да. Књига која се у њему уобличава жели „накнадно да испоручи, што је већ давно „закаснило; џдео жена у историји.

Гинтер Грас

Биргит Берг вели да су девет и више жена које Грас спомиње куварице. Његова књига ће бити

путешествије трбуха и душе кроз.

тисућ лећа, од тропрсне куварице из каменог доба Ауе до кантинске куварице у времену које је доспе. ло у Ђаволску кухињу.

Грасова следећа књига ће по Биргити Берг — изгледати овако: варење историје и зачина, лирике и нечег хранљивијег, те лећег медаљона и ПОЛИТИЧКОЈ уморства, измета и смрти, вршћића шпаргле, крезла, револуције, пржених кромпира, отровне пе. чурке, глади и свега несварљивог, — дакле: биће прави кувар.

| Биргит Берг цитатима приказује како Грасове мислу Џ ТОЈ књизи пливају у раскошним сосовима: „..- ждерање, које је и само

страх..." — „питање хранљиве вредности кора са столова бога. тих ..." — „Отуд су закључили да сиромаштву _даду преображени смисао — као одговор на социјално питање" — „... да се историја између глади и глади заборави..." — „она је незнабожачко

са хришћанским кувала тако дуго док није постало католичко... — „пролетери су кували грађанСКИ с.

Биргит Берг примећује да се, међутим, код. Граса графичара; који истовремено излаже своје нове цртеже у галерији дворца у Кислегу, истичу — између ракова и глиста, иверка и пужа и пенис-печурака — као слика жене, прошле и будуће, само троја прса и један стидни урез.

За две године, током којих аутор још мисли свој неграђански кувар да скува, мораће сматра Биргит Берг — да искува припрему, која ће обеснажити најобичније пребацивање да, нај зад, удео жене у историји и он види у кухињи. Женин будући удео препознати по укусу и наћи рецепт, који се неће свести џа подгревање матријархата, у коме она доји уз „лутње од орахове Љуске" — то неће бити у скором времену само Грасов задатак. То је изазов најближих деценија жени, која кува и раћба.

Пошто је Грас прочитао део свога рукописа, један слушалац га упитао: да лн ће и једноставнији људи моћи да сваре његов мудри бујни језика Одговор даје Биргит Берг кад каже: куварице, свакако, тешко. (А. Б. П.)

КЊИЋЕВНЕНОВИНЕ

Уређивачки одбор: др Петар Волк, Васко Ивановић, Миодра: Илић, др Драган М. Јеремић (главни п одгоборни уредник), Вук. Крњевић, Чедомир Мирковић, Бог. дан А. Поповић (оперативни уредник), Владимир В. Предић (секретар редакци је), Владимир Стојшин, Божидар Тимо гијевић, др Швав Шоп, бранимир Шће. чановић. Гехничко-уметничка опрема: Дра. гомир Димитријевић.

Књижевни савет: др Димитрије Вуче нов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, ар Милош Илић, Душан Матић, др Војив Матић, Момчило Миланков, ар Драшко Ређеп, Јара Рибникар. Душан Сковран, Алекса Челебоновић. Зуко Џумхуђ, Поз Шафер. Идејно решење графичке опреме: богдан Кршић. |

Лисл 3. дин.

излази сваке друге суботе. Цена Годишња претплата 60, аолуго. адишња 30 динара. а за нпостранство аво струко. Лист издаје Новинско-издавачко предузеће „Књижевне новине", Београд, Француска 7. Гелефони: 627-286 (редакци ја) в 626-020 (комерцијално одељење и ал: министрација) Гекући рачун:60801-601-2089. Рукописи се не враћају. Штампа „Глас“, Београд, Влајковићева 8,