Književne novine

(ТРМОМ СТАЗОМ |

АО ЦИЉА

Маргиналије седнице Градске конференције СК Београда

о остваривању

самоуправне културне политике

ПЛОДОВИ људског духа у оној мери су вредни и смислени у којој допиру до човека, и „покрећу точкове“ света. Примењена данас, ова вечита истина довела би нас до уверења да у социјалистичком друштву, друштву јасних хуманистичких опредељења и идеала, култура не може бити друкчије схваћена него као класни чинилац _ револуционарног преображаја. Она ће то бити, међутим, у мери у којој радничка класа буде оспособљена да ствара сопствену културну политику. Дакле, као актуелан поставља се циљ културе да изграђује и шири ону револуционарну свест која ће доцније њу саму усмеравати револуционар но; да обасјава све већи простор етике самоуправног социјализма, како би на њему настајади све повољнији услови за размах једне нове, општељудске, дубоко ангажоване културе.

Забележене на маргинама докумената, разматраних и усвојених на недавној седници Градске конференције Савеза комуниста Београда, посвећеној задацима и путевима остваривања самоуправме културне политике у главном граду, ове мисли, чини нам се, изражавају садашњи тренутак, у коме проживљавамо раскид са многим туђим и непријатељским поимањима улоге културног стваралаштва. На поменутој седници, рецимо, забележили смо речи да · „слобода стваралаштва није за Савез комуниста ствар тактике, већ стратегијско опредељење“, им да је „социјалистичка демократија неспојива са диритованом културом“, јер „стваралачки и ху мани карактер културе претпоставља слободу стваралаштва, као неопходан услов за своје испољавање“. Али, залажући се за слободу стваралаштва, Савез кому ниста је узима као активан дру:

штвени процес, а не као апстрак:. пију. Усваја је као борбу, као од:

брану револуционарних мн самоуправних тековина од либералистичких и догматских покушаја разарања, од националистичких, контрареволуционарних и информбировских инсинуација. Обезбеђивање што пуније сло: боде, отварање пута критичкој речи и конструктивном дијалогу ствараоца и времена у коме живи, мораће да буде условљено подизањем опште критичке свести и марксистичког схватања друштвених односа, успешнијим морал ним и естетским васпитањем. то заправо значи окупљање што ширег круга стваралаца и њихово противстављање свему што би да се наметне и омета самоуправни развитак земље. Реч је уједно о свестраној, осмишљенијој размени културних вредности измеБу народа и народности Југославије, и најзад о томе да благо библиотека и музеја, позоришне представе и филмови, концерти и предавања — служе богаћењу знања и садржаја живота радника и омладине, и њиховом упућивању у принципе социјалистичког хуманизма, који је у основи побуда и смисао наше револуције. Да би се таква културна поантика остварила, да би култура данас била полуга класног јачања и прогресивних друштвених мена, а сутра слободно подручје непрестаних тратања и заједничког људског узрастања, неопхол“ но је да се подстиче стварање уистину значајних и вредних де ла, да се упорно подижу нове те“ нерације стваралаца и критичара — марксиста, да се у Савезу комуниста води целисходна кадровска политика. Овим ставовима и закључцима седнице Градске кон. ференције СК Београда додали бисмо сопствено уверење да је потребно отворити сталну

преко демократску расправу у само управним интересним заједница“

ма културе и ван њих, свуда тде се формира социјалистичко мнење, о свим појавама у култури |! њиховом друштвеном смислу. До сада је, додуше, мното штошта учињено да се омогући самоуправно договарање између кул турних прегалаца и оних у АРУ тим областима рада, али и пред једнима и пред другима још су многи послови, многе стрме стазе ао оног циља који бисмо назвали

— социјалистичком културом са моуправне југословенске заједнице народа.

Миодраг Илић

БЕОГРАД, 1. МАЈ 1975.

| ( 20=3

Г

„

У У 486

КЊИЖИТЕНОВИН

ЦЕНА 3 ДУ ЗАРА

ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ

НТ ТОДИНА, ПРЕДВОБЕНИ ТИТОМ И ПАРТИЈОМ, НАРОДИ И НАРОДНОСТИ ЈУГОСЛАВИЈЕ ИЗВОЈЕВАЛИ СУ ПОДУ НАД ФАШИЗМОМ. ФАШИСТИЧКИ ОКУПАТОР И ЊЕГОВЕ САУГЕ, КОЈИ СУ СВОЈУ СТРАХОВЛАДУ ОБЕЛЕЖИЛИ ЗЛОЧИНИМА НАД СТОТИНАМА ХИЉАДА РОДОЉУБА. ОСТАВИЛИ СУ ЗА СОБОМ ОПУСТОШЕНУ ЗЕМЉУ. ЗБРАТИМЉЕНИ РАДНИ ЉУДИ ОБНОВИЛИ СУ СВОЈУ ДОМОВИНУ ИМ ИЗГРАДИЛИ НОВО СО ПИЈАЛИСТИЧКО, САМОУПРАВНО ДРУШТВО. НА СЛИЦИ — ГРА-

ФИКА ФРАНЦЕ МИХЕЛИЧА

„СПАЉЕНА ШУМА“,

КЊИЖЕВНОСТ И РЕВОАУЦИЈА

Време нових темеља

Књижевност НОБ — неки видови књижевног мишљења и писања

ЈЕДНА од фундаменталних особина књижевности народноослободилачке борбе јесте у томе што је она, за свега неколико година, у малом, рекапитулирала, и сажела, могли бисмо рећи, читава столећа еволуције књижевности и у куса., При том се испољила посеб"на структурална динамика, У сми"салу" развоја књижевности као промене, 'или прилагођавања, неких њених функција, у духу општих тежњи епохе, са многим позитивним, а м негативним, особеностима које такве процесе прате: пробој. писмености и писања; нови гестови и ритмови језика; обнова реторике; обнова народног стваралаштва, народне поезије; демо. кратска стремљења књижевности; превласт извесних жанрова ми тематско-идејних оријентација; ва-

жност политичке поруке; распони .

естетских критеријума — од ниских, прагматичних, до највиших и најстрожих; текстови, дела од пригодних покушаја до најсложеније уметности.

М том смислу, даље, књижевност народноослободилачке борбе је вишеструко важна: као чврста карика у књижевно-историјском континунтету српске књижевности и осталих књижевности југословенских народа: као мало где у зараћеној и поробљеној Европи, књижевни развој, код нас, није био прекинут, ни заустављен; ва жна је и због тога што писање и уметност, у њој, нису били украс м декор, нити у томе само да се створе неки бриљантни, заокружени опуси писаца и других

уметника, већ у цивилизаторној по |

треби за уметношћу и стварањем, у мновем односу према култури који се, тада, зачињао, и који данас, у нашем социјалистичком самоуправном. друштву, прераста у процес интегрисања културе са друштвеним „радом у целини; и важна је као феномен по себи, карактеристичан за прожимања, контроверзе и усаглашавања ратне вреве и лирских снова, револуционарног дуза, конкретног револуционарног програма, са духом и бићем књижевности, сло„бодном песничком, уметничком речју, са самом суштином књижевног мишљења и писања. ж

# %

Ван свих доктринарно естети-

зантних _ или _ политизирајућих теорема, писање, књижевност се указује као отворена, битно људ“ ска ствар, намењена људима. То како она настаје, то јест писање, процес писања — односно дух и чин књижевног стварања — јесте

гест комплексног, интензивног од:

зива на живот у свој његовој бескрајној сложености. Одзив је у товору и језику као оруђу ко. муникације; а писање је оруђе тог оруђа.

'На подручју књижевности народноослободилачке борбе неке

,

од ових теза, међутим, захтевају извесну корекцију, проширење, допуну. Ту се, наиме, писање, као креативни акт, најпотпуније поду“ дара са револуционарним моментом, са импедљативом, суштином и радикалном (кредтивном) вољом револуције: обоје преобрежкајно теже остварењу неких темељних · људских и социјалних циљева, кул турних циљева, извесном, мада тешко достижном, перфектибилитету, етичкој и естетској врсноћи, чему подједнако желе да одговоре, као и идеалима човечности и слободе. . У овом комплексу проблема, наука о писању показује се као наука или разматрање о употреби вербалних, спацијалних објеката. за означавање, а не у пукој функцији култа уметности. Но пракса писања, у народноослободилачкој борби, била је и нешто друго од онога што се може обележнити традиционалним, историјски одређеним појмом књижевности. Пре“ свега, она је престала да буде схватана, и да буде инс титуција, већ је била делатност, и то не одабраних и богоданих _ појединаца, — искључиво

Славко Вукосављевић

Г робови војника

Венце или ордење на гробове · војникаг

„Да листе: их познавалиг Да ли сте их“волелиг Да. ли сте-их заборавили2

· | И њима ·је-сијало · сунце, ала не:исто. И њима су светлеле звезде, ' | али не' исто. И они су ходали куда. ви, али не исто.

| Наша браћа, | али не исто. „Наши другови, али не исто. | | Не исто. |.

| Ни венце

| на ордење 0

| на њихов уморни: сан на њихова немирна“срца. Чак ни песму — |

| осим ако је песма:

као жад борови стоје на ветру ||

| ш онда се чује онај шум, | онај дивни шум, | као кад море љуби земљу, као кад земља љуби небо, онај страшни шум као кад човек слуша своје срце.

»

КОЈА НАС .ПОДСЕЋА НА ВРЕМЕ БОРБЕ ПРОТИВ ФАШИЗМА.

ја, простор општег учешћа и суделовања. То суделовање зна чи, с једне стране, укључивање, ослобађање производних снага, од: носно људских способности у широким слојевима народа, које су експлоататорско грађанско друштво и његов поредак занемаривали, опутавали, онемогућавали, др. жећи их на раздаљини од свега што доноси култура и што доноси културу; (о томе Маркс и Енгелс, у „Немачкој идеологији", пишу: „Класа која располаже средствима материјалне производње самим тим уједно располаже средствима духовне производње, “тако да су јој тиме уједно потчињене мисли оних који су лишени среалстава духовне производње"); с друге стране, суделовање значи да писање није само средство или оруђе извесног предочавања него и место деловања. Тако до. лази до демократизације и десакрализације писања, како га је грађанско друштво било кодификовало (па је и Фердинанд де Сосир морао да каже како, понекад, „писање присваја себи важност на коју нема право"), и до начела друкчијег поимања.

Писање, наиме, постаје процес упостојавања речене ствари: хоће да фечено или жељено види као постојано и остварено. Књижевност тако бива писање, јер са новим смгтом који, борбом и револуцијом, треба да дође, да се створи, треба да дође и да се пише нова, друкчија књижевност. Опсег и квалитет те новости био је још неизвестан, али све је ка њој'стремело. У. том општем стремљењу, том писању у акцији, и писању акције, дошло је до даљег изједначавања: између жеље. и потребе за читањем, и жеље и потребе за писањем разлика се смањивала, укидала; као да.нема људи искључиво предодређених за читање (или слушање,

"субординацију, покоравање), и 'о-

них за писање (односно владање, доминирање): привилегије се бришу, сви би хтели да буду укључе ни и продуктивни свуда. Нема, дакле, фетишизације писца, ауто. ра, ствараоца, а ни фетишизације продукта, дела: аутори су, често, анонимни, или потписани само иницијалима, псеудонимом, а тек стови, дела долазе и одлазе при. родно, или, силом прилика, нес тају, губе се, пропадају (као што нестају и гину њихови творци), или, дописивањем и преправкама,

' добијају, унеколико, други облик,

итд. Писање ту, очигледно, није украсна и украшена спољашност, ни пуко стицање славе, већ нужност која се, мукотрпно или радосно, остварује, постојање и по

Наставак на 2, страни

М. И. Бандић |

професионалаца и „талената“: она постаје колективна партиципациЋ У ОВОМ БРОЈУ:

ТРИДЕСЕТ ГОДИНА

ПОБЕДЕ НАД

ФАШИЗМОМ

о КЊИЖЕВНОСТИ НА. РОДНООСЛОБОДИЛАЧКЕ

БОРБЕ (Милош И. Бандић)

· СУСРЕТ С ВЛАДИМИРОМ НАЗОРОМ (Синиша Пауновић) КАЗИВАЊА ПЕКА ДАПЧЕВИБА 0 ОСЛОБОЂЕЊУ БЕОГРАДА (Јово Поповић)

ПРОЗА АНТОНИЈА ИСАКОВИЋА ЕСЕЈ О НОВОЈ ПРОЗИ АН-

ТОНИЈА ИСАКОВИЋА (Драган М. Јеремић)

ЗАКЛЕТВА МЛАДОСТИ (Радоња Вешовић)

ГРОБОВИ ВОЈНИКА (Славко Вукосављевић)

ИНТЕРВЈУ С ВЈЕКОСЛА.ВОМ АФРИЋЕМ, УПРАВНИКОМ „ПОЗОРИШТА

НАРОДНОГ ОСЛОБОЂЕ-. ЊА“ (Милош Јевтић)

ЕСЕЈ О МИРКУ БАЊЕВИБћУ, ПЕСНИКУ „СУТЈЕСКЕ“ (Жарко Буровић)

М „'

СТАВОВИ

НЕВОЉЕ ДЕЧЈЕ

И ОМЛАДИНСКЕ

ЛИТЕРАТУРЕ

УЧЕСТАЛИ РАЗГОВОРИ о дечјој,

п омладинској литератури = 0

дечјој посебно — воде се углав“ ном онда кад, случајним поводи. ма, избију жучнији неспоразуми између самих стваралаца у '0в0Ј области. Ти неспоразуми најчеш ће су више показатељи личног незадовољства и поремећених од носа, нето што су везани за-нека начелна и теоријска питања. МеЂутим, било какви да су, и било у ком облику да се појављују, овакви неспоразуми су сигурно један од могућних повода да се размишља 0 разлозима који су их условили, тим пре што је врло карактеристично да У Аругим областима, односно међу ствара: оцима других књижевних жан. рова, нема те врсте сукоба, неспоразума и. разговора, или се макар они не показују у таквом виду. к ;

Оно што је највидљивије у неспоразумима између самих ства ралаца дечје и омладинске. књижевности, и оно што се појављу“ је као очигледан повод приликом њихових међусобних обрачуна и сумњичења — рецимо, да припадају моћним клановима — везано је за околност да се дечја и омладинска књижевност разлику, је од осталих области литературе по томе што се, будући да имају неку врсту употребне вредности, дела из ове области више него остала штампају и прештампавају у разним изборима, приручницима и антологијама намењеним деци. У данашње време, кад је, по природи ствари, врло деликатан статус књижевности, кад је актуелан _ материјални положај писаца, и вредности књижевног рада, околност да су дечји писци, упрошћено говорећи, траженији од осталих стваралаца није за занемаривање. Познато је — да наведемо илустрације ради — да су чак и просечни ствараоци блиски деци, па и они који се још нису "довољно ни развили, „траженији“ у јавности и међу издавачи ма, и присутнији у разним едицијама, него изузетно озбиљни књижевници у такозваној озбиљној литератури.

Код нас се, међутим, отишло у. превелико упрошћавање зато што се, понекад недовољно свесно, иди чак са супротним циљевима, следио принцип примењивости, дакле једно превасходно педагошко начело. Дечја и омладинска књижевност је превише сужена, насилно одвојена Од осталих области књижевног ства-

Наставак на 11. страни Чедомир Мирковић