Književne novine
ВРЕМЕ НОВИХ ТЕМЕЉА ||
Наставак са 1, стране
стојаност у истини и у свести о неминовностима истрајавања, жр-
твовања и преображавања живота |
и света.
Стваралачки процес је овде отворен, малтене сасвим наг, огољен, без помпе и камуфлаже, Пише се онако као што се живи: драматично, напето, афективно. Но пре него што приступи свом послу, писац (или онај ко пише), „чита' стварност, ослушкује њене дамаре, јеку, потребе и неопходности, чиме се остварује једна врста дијалектичке размене, из које проистиче једнодушност писања, као рефлекс _ идентичних стремљења и циљева. У специфичној природи књижевности народ ноослободилачке _ борбе, ·наиме, субверзивни потенцијал уметности, она „моћ негативног“ у њој, конфронтирана је са претњом стварности, дакле са једном готово још моћнијом моћи негативног, и из тог судара рађа се ес· тетички облик (и садржај) склон више да брани и гради него да сумња и разара, облик у коме радикална снага уметности постаје саопштљива, у напору да разуме, саосећа, учествује у гневу и заједничкој чежњи. ,
Према томе, оно што писац „чита“ у свету око себе, то су ратна 'збивања као језик тог, тада једино могућег, стварног живота.
То су мисли и осећања, и слутње |
о слободи и будућности, који не долазе из сневања и седења, субјективистичке контемплације, већ из хода, будности, покрета и борења. Они, стога, имају посебан интензитет и динамизам (вербалне) снаге и значења, ван калупа, изван конвенционално п нормативно схваћене књижевне равнотеже, „мере" и „стила". Као што нема времена да се бави само собом, да буде експеримент и авантура, то писање, та књижевност не жели ни да се павинује
законима хармоније, умерености.
и другим конвенцијама старих поетика, Књижевност народноослободилачке борбе, једним својим делом, облик је који не може, и неће, да ућутка своју снагу. Она доминира: писање је тако врста одушка и пробоја, жудње за једним лепшим светом, облик љубави, праведничке освете и мржвње, оваплоћења и задовољства,
тамо тде, иначе, других задовол> ·
става није могло бити, ни често, ни-мното; писање без стриктних занатских настојања и артизма; али' понесено само собом и сво. јим могућностима. Они који пишу формулатори су своје свако. дневице и будућности, интензификатори језика социјалне правде и слободе. Маркс и Ентелс, у „Немачкој идеологији“, кажу да ту „нужда пролетера узима на себе облик оштрине и силовитости, гура га у борбу на живот и смрт, чини та револуционарним", мн њихов (пролетерски) језик је, стога, не једном, гнев и грмљавина; Они су, често, у њему невешти, али су у изградњу тог језика, и у изградњу својих текстова, 03
биљних и одговорних, богатих је“.
дноставним, прецизно изрецивим, хуманим садржајем, искрено и предузимљиво, унели сву снагу сво; је „страсти.
х
У своме рудиментарном, елементарном извору и замаху, књижевност народноослободилачке бор-
бе пастаје као резултат свесног,
избора једног става, једног идеолошког п животног опредељења. Истовремено, и као интензиван одзив на живот у одсудном исто» ријском тренутку, у тоталитету тетове угрожености и драматике. Најзад, настаје и у исконској љуаској потреби за писањем и стварањем као сведочењем и остављањем трајнијег, писаног трага и знака о себи, времену и свету око себе. Е
Видови и облици испољавања те потребе били су различити и променљиви. Почињаало је, најпре, видели „смо, у форми записа, одломка, као краћа или дужа ланевничка белешка о оно ме што се тог дана догодило, видело, осећало, — запис у прози (или стиху) као реконструкција, опис иди римовани коментар дне» вног догађања.
Била је то готово примордијална, архетипска ситуација и позиција писања у великом, сложеном моретку духовног и књижевног обликовања. Почетна, карактеристична ситуација била је, отприлике, оза: знатан број људи који су, из окупираних градова и мес» та, одлазили, тих летњих.и јесе њих дана 1941 (а и касније), на слободну територију, носили су са „собом, уз прегршт најнеопходнијих личних ствари, још и све ску или бележницу у коју су, од мах по доласку, записивади = иди бар почели да записују — сво. је доживљаје на том путовању, и прве утиске ни сусрете у партизанској средини, на слободи.“
Упркос суровим — приликама,
«
било; је то и доба идеализма и подетва: наша народна револуција је, од првих својих дана, кренула са готово подједнаким вој-. но-ослободилачким, револуционар ним, родољубивим и Ауховно-ства-
'ралачким идеалом и потенција-
лом. Развој догађаја је, потом, ту велику почетну — колективну скриптуралистичку амбицију, амбицију писања, сводио на одређене сразмере, средства и могућ ности, али је онај првобитни ентузијазам, у своме основном јез | гру, остао до краја не само жив, нето и постајао све дубљи, све разноврснији, све улоднији.
Тако се књижевност народно ослободилачке борбе, у својим првим корацима, развијала у виду. специфично структурираног писања; оно се — као део напора. да се савлађује стварност, и да се она, при том, спознаје, хумани. зује и, у својим значајним моментима, сачува од заборава — уобличавало у неколико слојева и праваца. "Прво; писање као манифест-
на, покретачка, директивна визи-
ја и практично усмеравање, дело руководећих кадрова револуције, или непотписаних, колективних тела и аџтора (прогласи, саопштења, директиве, писма, директивна писма, отворена писма, инструк“ ције, упутства и др); Е
друго: писање као спонтани, масовни гест и реатовање на. изу“ зетност историјске ситуације и времена (запис, дневничке белешшке, стихови, обнова и расцват народне поезије), где се свако, с разлогом, зависно од својих способности, нашао позваним да каже своју реч, да је забележи, поготово кад је то, понекад, био једини излаз или једино могући, последњи глас о себи пред стихијом уништења и смрти;
треће: писање професионалапа, културних радника и књижевника козћо су, у новим околностима, проналазили нов смисао мн методе свога рада м свог живо та п тиме отварали нове аспекте своје личне судбине, свог стварања п књижевног стваралаштва уопште.
М први мах, готово да није биАло могуће делити ни разлучивати ове нивое и слојеве писања: У крајњој линији, све оно је, различитим средствима и путевима, тежило истоветној, заједничкој сврси, Али су ефекти, разумљиво, били ипак различити. Једни су писали, савршено свесни да то што чине није литература, а да нису ни смерали да то буде; други су се — аматерски усрдно, готово нагонском вољом за обликовањем — упињали, и успињади ка њој, достизали неке њене пропланке и висове, и остајали тамо, при времено, или одустајали, пред“ сложеном стратегијом и тактиком писаног језика и књижевног изражавања, и враћали се у „ми ран живот"; трећи су, најзад, без предрасуда и страха пред утледом и величином Литературе, стваралачки изједначили, у том моменту, њен смисао са смислом м те жњама револуције и борбе за слободу.
"
Али није само писање оно што привлачи или преовлађује, већ се као веома значајан, и подједнак, чинилац јавља и читање. Или, такође, однос писање/читање. Писац, књижевник, и онај ко се пи-
сања тек латио, осећају да су, пи-.
шући, равноправни са светом, да. су, на неки начин, или управо на тај начин, неопходни и важни у констелацији заједничких на: пора, и да, својим писањем, настављају да живе у другима: чи. талац је друг, и пријатељ, им саборац писца. Он пише, он тако подешава језик — да буде разум“ љив, присан и директан, одлучан — јер може да замисли и види своје читаоце, публику, борце, омладину, народ, који од њега очекују непосредну реч охрабрења, смеле, праведничке лепоте, поуздања и наде. , 6
За социологију читања (коју би требало разрађивати) важно је, овде, још неколико момената: како није било сталних и великих библиотека, књиге су сакупљане и размењиване, и читане, онако и онолико како се до њих могло доћи.У партизанским одре-. дима и бритадам~ су неки људи — а претежан број међу њима. били су млађи људи, Испод 25 година — први пут долазили у контакт са књигом и заволели да читају, као што су, први пут у животу, видели и сазнали шта је то глумац, глума, позоришна представа. У типологији читалаца, и у мотивима читања, постојале су, природно, разлике, и распони: од „Илијаде" и „Питања лењинизма" до песмарица са народним песмама, што сведочи о читаоцима које ин. тересују сложене поетске структуре и концептуални проблеми, као и онима које, у делу, занима, пре свега, њетова сликовито-емоционална страна. Између — ових крајности је плодна средина као примамљиво и пространо поље разноликог читања, и као простор за даља истраживања. . (Одломти) ји
М. И. Бандић
СЕБАЊА
Владимир Назор о Србима и Хрватима
Један запис у новинарском дневнику пре скоро
тридесет година
„ЈУЧЕ И ДАНАС, 2. и 3. уара | 1946. године Маршал те Поета
зовао је владу ФР Југославије. Народна скупштина на предлог Президијума _ једнодушно и уз бурне овације изабрала. је једногласно Маршала Тита за врховног команданта Југословенске ар. мије, На том свечаном скупу по. сле Тита, међу многобројним товорницима, појавио се на трибини и партизан-цесник Владимир На. зор, народни посланик, који је то. ворио у име хрватских посланика, и свој говор почео овим оду“ шевљеним речима: „Ми имамо људе који седе на министарским клупама за које не треба великих деклараџија, знамо већ сада шта ће нам они дати, Ето, на пример, председник владе шта треба да нам декларира2 Знамо га, он сам, сама њетова личност је један про. грам. Па када се говори о Арми. ји, о нашој великој Армији, која је толико учинила и којој ми морамо толико бити захвални, зна се да је он врховни заповедник, те Армије, он ју је створио, па анамо шта ће и даље с њом стварати (бурни аплауз). Потпуно смо уверени да ће (и) ова влада учи. нити чудеса, као што су настала чудеса у прошлости под. истим тим људима у тешким и веома тетиким приликама. А сада кад ипак настаје могућност развитка и рада, сада ће бити јот лакше и бо ље. Главно је да ми останемо о вакви какви смо били. Неће нас ови људи разочарати, јер су ови људи много искусили". | « Назор је био далеко и нисам му могао видети лице, али је из гледао прилично оронуо. Па ипак,, изгедао ми је свежије него пре неколико дана, када сам га, иначе први пут у животу, видео, на Коларчевом народном универзитету, када је академик књижевник Вељко Петровић, читао своју приступну академску беседу као новоизабрани члан Српске 2кадемије наџка. М тада сам та посматрао издалека, али ми се тад учинио још старији него сада, овде, у Скупштини, када та посматрам им слушам с, новинар. ске трибине, у шуми најразноврснијих дикова људи у свечаним 0. делимаги војничким униформама, под блиставом светлошћу. = _ Нисам много. читао дела Вла-
димира Назора пре рата, осим“по“
часописима и листовима. Зато сам, када је требало да та посе тим у хотелу „Мажестик", поводом његовог сутрашњег предава“ ња на Коларчевом народном уни. верзитету на тему „Срби и Хрва> ти", да би то предавање „Политика" могла објавити већ сутрадан у џелости, прочитао неке његове значајније књиге, штампане џочи рата, и неке недавно објављене по часописима, и пошао на сас танак доста. добро обавештен.
У рецепцији читава мала Ару“ жина оних који „вребају некога од оних који овде станују. Сваког часа промакне понеко војно или цивилно лице — Аичности чије слике виђамо свакодневно по но винама или дично на скуповима, Вероватно многи од њих овде, н станују, као им Назор, из чијег фаха вири гомила свакојаких тгисама. — Да; ту је друг Назор. Овде му је кључ с неподитнутом попе том! одтовара ми старији униформисани службеник за пултом ре цепшије, избријан и испеглан као да није дојуче био рат. Рећи ћу да га траже из „Политике ... Ма. аочас су га звали из редакције...
Зазвони и пошто се неко јави, портир помену „Политику, и 04: мах, предаде мени слушалицу, као да се плаши да неко отуда не спречи мој пријем.
— Само тренутак, да упитам друта. председника! — јави се неки љубазан женски глас.
Било је прошао подне, 2 Назор је, изгледа, био још У посте» љи како п портир претпостави.
У. ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ САОБОДАНА МИАИВА
— Изволите на први спрат. Собе 25, 27 и 28! — рече ми мало затим портир, који је, У међувремену, био преузео слушалицу ОА мене.
У ходнику првог спрата пред означеним бројевима соба дочека ме једна здрава средовечна же на са бубикопф — фризуром У партизанској униформи и с теш' ким чизмама на. ногама.
— Ви хоћете због едавања. код друта председникаг Он лежи. Назебао је. Баш се борим са њим
око цигарете... Отвара врата и у собу улази прво она. , — Ово је друг из „Политике — представља ме, Остале сам пре бацила за сутра.
— Добро си учинила — јави
се са постеље исти онај лик ко. ји сам пре неколико дана видео ма седници Академије и у Скуп-
ВААДИМИР НАЗОР
аани је изгледао много
штини, али з млађи, био је пунији у лицу него
сам сасвим стар, погурен, изнемогао! Не, Не!... Још нисам. Назора. су, међутим, почели зва. ти „стари Назор" још много пре но што је отишао у партизане. Био је сед, али румен у лицу. По. сле првих реченица које смо измењали тражио ми је цигарету и био разочаран кад сам му одто. ворио да не пушим. Још разоча. ранији био је кад му је секрета. рица рекла да није набавила цитарете, и да их неће набавити, да би сачувао глас за предавање. Да бих прекинуо ову неприја» упитах та:
тну конверзацију, пут били у
— Кад Београду г
Секретарици је очигледно био пријатан овај обрт. Љубазно се насмеши на. мене, куражећи ме очима да та даље митам, док она среди предавање ради којега сам дошао.
— Године 1927. Иначе, сарађивао сам у српским листовима још у време Скерлића.
= О вама је много писано Код нас...
— Напротив, скоро ништа. Сима Пандуровић је узео почетне „шпице“ мојих песама и направио тракалицу, да докаже како сам ја први песник међу песни“ пима „друге групе". То је било у оно време кад су биле у моди трупе у државној служби. Ја. сам, додуше, у то време и у државној служби био разврстан некако на. саичан начин, неправилно каом у амтератури. ·
== Али оно што је у „Политипи“ написао Милан Дединац, читаву страну, то је много похвалније. вас је назвао највећим хрватским песником.
Можда зато што сам био у шуми међу ослободиоцима, сад сам највећи песник. Али, , морам да признам да то у „Политици нисам читао, .. Секретарица је још срећђивала _ рукопис и погледала повремено на мене, бодрећи ме да наставим конверзацију.
— Да ли вам је задавало муке писање» Сећам се да је Јован Дучић причао једном Вељку Милићевићу и мени, у редакцији „По дитике“, да му писање задаје велику муку.
— То је зато што није био пес.ник по крви. Он је био кабинет ски песник. Код њега је све сјај но, то је глатко, али направљено. Мени никада није било тешко писати 5
— Могу ли добити ваше пре давање, „Срби и Хрвати" за Ме.
сте први
~ Можете, али, молим вас да то свршите са, мојом секретари цом у суседној соби...
што сам претпостављао кад сам та издалека посматрао. То му ја, можда мало брзоплето, одмах и рекох. уз ; а
-- А шта сте ви мислили, да
Предавање је било написано на малим осминама хартије, мас тилом. Рукопис латиницом, мало женски, али читак и смирен, е Бутим, много уметака, са дефинитивном интерпункцијом „до по. следње тачке. Изгледало Је кратко. Одлучио сам да та препишем по диктату секретарице.
— Председник је био врло љут на „Политику“ ономад, што сте онако искасапили његов говор ко. ји је одржао у Скупштини, Ја сам била Скупштини када је товорио. То је било лепо срочено, а код Вас је изашло кусо.
— Па, то су новине... Никада довољно места за све... Често, и оно што је пајлетише, изађе не потпуно.
Отворише се врата им Назор уђе у нашу собу обучен. Секретарица устаде да иде по ручак.
__ Ја бих да ручам доле! одтовори Назор мало намрштен.
—. Не смете изгубити глас за,
сутрашње предавање, а, видите какво је време. Доле није никад топдо.,.. — рече благо секретари.
ца и оде да поручи, да се ручак донесе овамо. Назор преузе руко. пис и настави да ми он диктира. Читао је полако, али нимало ста рачки мили уморно. Напротив, вр“ ло добро, гласно и јасно, као да му је то била „тенерална троба за сутрашњу „премијеру · ,
На растанку Назор ме је 38: модио да му пошаљем У Загреб бар два броја „Политике са овим предавањем, пошто он чим заврши предавање, сутра увече путује у Загреб. '
Обећах му, али, на жалост, из. ко је предавање било _ сложено још одмах по подне, увече није ишао ниједан једини његов ред, у број јер је стигао неки други неодложан материјал.
Пошто више нисам сигуран да ам ће у догледно време, изаћи, ма» кар и у изводу, ово занимљиво предавање, бележим „за будућност“ у овом своме новинарском дневнику, бар његов почетак им крај, који су и најзанимљивији, кал, је реч о теми „Срби и Хрвати". „М последње године свога живота доживљавам два велика Дотађаја. Први је наш народни у танак, који нам је донео Федеративну Републику Југославију, АРУги је овај дан, кад ја Хрват, сто јим између Срба, и гледамо се очи у очи, и могу да вам говорим јавно; отворено, без устезања. м огра" ничења, — онако како се говори између слободних једнакоправних људи...“
„„.. На прагу новог доба, на видику нових потреба, нових ми сли и осјећања и наша два народа, Срби и Хрвати, морају реви: дирати значење неких својих. тра» диција, поготову традиција другог и трећег реда, као што су наше често -и- кобне странчарске тради“ ције, који би хтјеле да нас још увек држе у својој мрежи. Ваља. изабрати у нашој прошлости са. мо оно што ће нам користити у будућности. И немојмо се бојати садашњег мутежа: то је потребна федерација, од које ће наста. ти бистро и слатко вино. Окани мо се, дакле, свих оних митова у којима нам живе етничке језгре. У овом душевном препороду на ших народа тражимо да не буде мо њихови ропски сљедбеници, него створитељи нових митова, нових традиција. Част и слава нашим пређима, али нешто може мо ипак рећи; ми смо, ето, пока зали да нисмо гори од њих. Тени је наших народа живи у нама,
Ми тек сада најјаче осјећамо што је братство. А то што уже зближује у једној духовно-културној заједници не значи одрекну“ ће своје народности; Србин ос таје што је увијек био и што је сте; Србин; Хрват, што је увијек био и што јесте и данас: Хрват; то вриједи за нас и за све друге, народе, с којима сада скупа напријед корачамо. Говор, обичаји, здраве и свијетле традиције ос тају за свакога, српство и хрватство ићи ће нетакнуто и непомућено, упоредо, истим кораком к великом циљу, а уз друге народе; уз оне, који ће нам се, — надамо се — једном још више приближити. Српство и хрватство неће ништа изгубити од своје властите. индивидуалности и од корисних тековина своје часне прошлости, Србија и Хрватска бијаху и јесу, па ће такође бити и у Републици Југославији. |
Вјера у се и у своје способности на војничком, на по дитичком, на економском и на културном пољу!
И ми ћемо успијети. Не треба да чудо посредује, доста нам је ударити правим путем, не бојећи се запрека и потешкоћа и устра. Јати чврсто на њему, па ћемо до миља и доћи: једна духовно-култур на 3 1 г на заједница једна организација, једна моћна, велика наша држава на Балкану".
Синиша Пауновић
6. фебруара објављен је „интегрални“ чланак Владимира РНазора — предавања каје је одржао на Коларчевом универзит тету; аац се он разликује у неким дета“ ок Пн који је мени издиктирала.
Ј њетова сек: А 4игч за пенале ов ва. кретарица п де ен
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 2