Književne novine

„афирмисало

танина у

АКТУЕЛНЕ. ТЕМЕ

КУЛТУРНЕ МАНИФЕСТАЦИЈЕ У СРБИЈИ

Поводом саветовања на ту тему у организацији више институција

КАО ШТО се пре неколико година . наметнула потреба деметрополизације културе, па је истиноко, или привидно померање културних збивања из центара на шира подручја републике културну _ манифестацију као облик културног до гађања, сада се, проширене и намножене манифестације, смотре и фестивали, намећу као проблем – (садржајем, поводом, смислом, местом одржавања, идеолошким профилом и поруком, бројем и, незаобилазним и често најболнијим проблемом финансирањем). Културне мани: фестације, ма колико многе биле вредне, показаће су се као најбезболнији плашт којим се покрива тврдња да се негде У Србији баш ништа на културном плану не дешава, и исто времено, а веома често плашт иза кога се крију „шарене лаже“ — више бучне, а мање кваАмштетне им, изнад свега, кратко“ трајне.

Током једне године у СР Србији одржи се око 155 културних манифестација. Ако би све одговарале свом смислу и биле ла тентан подстицај ширења култу: ре, били бисмо, не само задовољнг, већ и народ са изузетно вредним и богатим културним животом. На жалост, често није тако. Само су мали број ових манифестација "стварна смотра достигнућа једног латентног збивања у култури неке средине, уз неговање традиције и стваралачког подстицаја,

Осећајући императив нагомиланих проблема у овој области,

недавно је у Београду одржано

саветовање које су организовали Културно-просветна заједница СР Србије, Марксистички центар ЦК СК Србије, Републички секретаријат за културу, Секција за културу Републичке конференције ССРН и Републичка за: једница културе. На велику жалост, „саветовање“ се претвори“ ло у састанак представника организатора. Оно што се у материјадима припремљеним за. са у ; оштра замерка пућивало многим организаторима културних _ манифестација, скоро карикатурално поновило се на „саветовању“. Јер, замишљено као републичко, на којем

_ је требало да се окупе представ“

ници многих општина уже бије (посебно оних у којима се и одржавају многе смотре и фестивали) на саветовању није би: ло ниједног представника ОПШшТИна, Није присуствовао ниједан представник ниједног савета неке манифестације. Дошли су представници организатора, по неки културни и друштвено-политички радник из Београда и — штампа.

Ипак, као говорећи самима се би, присутни су открили и _покренули многе проблеме. Њих је, изгледа, на претек. Поменућемо само најмаркантније.

Од поменутих 155 манифестанија, током једне године, 53 _ се одржавају у Београду, 18 у Новом Саду, 6 у Сомбору, 5 у Приштини, итд. С друге стране, У 46 градова Србије годишње се одржи само по једна културна манифестација. _ Несразмера = је очигледна и опасна по оне на поре да култура задре у сваку пору друштва, коначно. |

Отворено је речено да су мноте, па и најзначајније манифе-

· стације, често само „тезге“ беог

градских уметника, Што је још горе, у време трајања фестивада, или смотре, цели град се „дигне на ноге“ и култура тутњи на све стране, да би прес стали месеци у години протипали у летаргији свакодневице из које је; најчешће, култура изузета. Само Аве имају онај потребан атрибут са: држан у широком подстицању стваралаштва и здравог такми“ чења. То су, „Велики школски час“ у Крагујевцу (за који се сваке године пише нова поема) и „Мермер и звуци“ у Аранћеловцу. Све друге, или скоро све друге, само су дефиле репродук“ пије већ постигнутог и оствареног. :

Намеће се проблем, речено је, колико све те манифестације изражавају стварне потребе раж

них људи краја и града У који-

ма се одржавају и КОЛИКО својим програмима тим потребама удовољавају. И даље, публику тих манифестација најчешће са: чињава „елита“ неког града, Аок су радници само маса ФА то

Наставак на 2. страни

Ратко Адамовић

манифестације ·

БЕОГРАД, 1. ЈУН 1975.

БИЛИ

ГОДИНА Х ХУП БРОЈ 488

НОВиг

2041 ММТМБНИЛТЕТОКА ПЛРРТОТЕКА

ЦЕ:

ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ

УМ ГАЛЕРИЈИ КУЛТУРНОГ ЦЕНТРА, БЕОГРАДА ОДРЖАНА ЈЕ ВРЛО ЗАНИМЉИВА ИЗЛОЖБА СЛИКА МИЛАНА ЈОВАНОВИЋА. СВОЈ УМЕТНИЧКИ ЈЕЗИК ОВАЈ СЛИКАР ЗАСНИВА НА КОМБИНАЦИЈИ САИКАРСКОГ И ФОТОГРАФСКОГ ПОСТУПКА. НА СЛИЦИ — МИЛАН ЈОВАНОВИЋ: „ЧИПКАЧИЦЕ“ !

СТАВОВИ

Ревизија – спас у прави час

Прилог дуго обећаваној акцији ревидирања чланства Удружења

књижевника Србије

У НАШЕМ списатељском удружењу годинама већ (а они са ду жим стажом у њему веле: и деценијама) ствари иду онако како иду. Овом необавезном и непрецизном формулацијом не желе се,

дабоме, умањити или занемарити

напори, резултати и успеси испољени или постигнути у њему, У његовом окриљу, или у посредној вези с њим, Боже сачувај, не желе се омаловажити ни прошли, ни садашњи, ни будући напори м успеси. Једноставно, на темељу јавности често саопштаваних закључака жели се оставити могућност страховању да би ствари могле ићи и горе и, близу је памети, веровању да би могле ићи и знатно боље. Укратко, колико се може води се брига о проблемима социјалне и „еснафске" природе; доста се размишља и понешто

уради у правцу боље и чвршће

организације удружења не би се и оно одлучније уклопило у облике живота и рада који се у друштву све више кристализују као вишеструко ефикасни и друштвеној стварности примерени; организују се републички, савезни и међународни скупови писаца на којима се расправља о највиталнијим питањима данашње улоге литературе; на сличне манифестације у свету шаљу се демо-

кратски изабрани наши представ-

ници који „нас својим форматом и општим капацитетом лепо репрезентују; чланови управа се труде да оснаже наше књижевне везе са иностранством; "сваких

неколико година, мање или више

учестано, смењују нам се управе које, сасвим. разумљиво, имају амбициозне планове и, у новије време, радикалне намере, а с њима и комисије које врло приљежно у наше редове примају нове чланове који рачунају с освајањем и наклоношћу савремености и будућности,

Подједнако, годинама већ, при разматрању свега онога што ко. чи наш даљи развој, што онемогућује савршено нормалан рад удружења, и рекло би се, света онога што не дозвољава још успешнију књижевну бербу све успешнијих књижевних плодова, наводи се његова енормна бројност. Да Ам зато што то драматично питање изазива позорност тзв, мас-медија, или стога што је оно одиста кључно — тек, као спасоносни излаз, као исцелитељско средство, као аешз ех тасћта, призива се ревизија чланства. Готово свака нова управа нашег удружења (ако је штампи веровати, ни најновија није у томе изузетак) свом заплашеном чланству по једном обећа речену ревизију која, својом мрачном и застрашујућом сенком, умањује

значај свих других разлога и могућности и наше размишљање усмерава у једном правцу м своди та на један проблем. Судећи по одлучном и, сага тОрају "дица оних који је данас

ећавају, по нашој узнемиреној свести У којој је лепа латинска реч геу1510 (поновно виђење, поновно гледање) добила неке чудне облике као, на пример, избацити, ишћерати, избрисати, очистити (од последњег глагола у · овом низу изведена именица није далеко), а и по изјавама неких уважених писаца датих вечерњој штампи (као и увек, она тим по-

"водом не пропушта да. организује

анкете), по којима је ревизија добра ствар, само нико не зна како је треба извести... сумње нема, то и јест проблем. И то пресудан. Онај који пре свих других треба скинути с дневног реда.

Па кад је тако, нема друге до да размислимо и своје размиш-

че, строгом“.

љање понудимо на увид. Ако нам.

нешто ваља чинити, прво је неопХОдДНО размислити: а) зашто се то чини, 6) како то учинити и в) шта ће се тиме постићи,

ЗАШТО ЈЕ РЕВИЗИЈА НЕОПХОДНА

Поћимо од необоривог, али и

од податка који недовољно казује; има нас много! То, дабоме, још. није разлог да нас буде мање, или. мало. Коме и шта смета то што нас има много џи шта је то што бисмо могли урадити да нас има мање или мало, а не можемо урадити управо и само зато што нас има много2 Ту, чини се, наши досадашњи напори у објашњавању стално предстојеће радикалне ·хитијенске акције у нашем удружењу нису били до вољни, па остаје утисак да нам ни самима није довољно јасно шта и зашто нешто хоћемо (али то хоћемо), или онај још нежељенији, да у недостатку позитивних планова и програма, или рад сопствене неспособности да их смислимо и остваримо, своју немоћ покривамо ратничким бојама и махањем томахавком како бисмо опћинство уверили да имамо озбиљне намере. Јер, дозволићете, ако нам разлози нису довол-

но јасни или их, стратегије и так-

тике ради, одмах не саопштавамо, до свакаквих закључака може

доћи. Може се, рецимо, помисли. .

ти да неко с неким једноставно неће. да се дружи, да не жели с њим да буде у истом друштву јер му се не допада начин на који брише ·нос' или распоређује власи на глави, па ће он, који је тренутно у ситуацији да то мо же јер је при „власти“, избацити из друштва њега, који тренутно није „на власти“ и не може да то

К7:%

избацивање спречи — а то није лепо, није колегијално и није по нормама фер-плеја; Може се, што би било још горе, помислити да

"су се наши списатељи много про:

зламли, да их је у чланству удружења превише таквих који зЗао-

· употребљавају друштвено ни мате-

ријално повлашћен положај писца — а то је виц од кога се добијају благи грчеви у стомаку, само, док оне који су у заблуди разуверимо, пропго воз...

То, очевидно је, нису још ни ДОВОЉНО уверљиви ни прави разлози за ревизију. Ближи разуму обичног човека и смртног члана нашег удружења била би два релевантна разлога: 1) да превелик број чланова књижевничког удружења _ онемогућује његово правилно преструктурирање, његов рад на ползу отечества, онемогућује напоре да његов друштвени ангажман и уметнички резултати буду већи но што су досад били и 2) да у нашем књижевничком удружењу сви нису ДОВОЉНО Добри писци, или уопште нису писци, па им.је место, рецимо, У удружењу банкарских чиновника, „Звездиних" симпатизера, Друштву антиалкохоличара, а не у јел ној тако елитној организацији каква је уметничка, штавише књижевничка. Своја размишљања о основаности и сврсисходности ревизије са становишта првог разлога, мако сам обећао да ћу их пружити на увид, нисам спреман да обелоданим. Нисам пао на теме, нека се помуче они који су задужени да мисле, говоре и раде, они, укратко, који у ревизи> ји виде гумени обруч који треба добацити у мутне воде тонућем удружењу. Други ме, међутим, разлог, не обавезује да памет пре времена не продајем за јефтине паре, исувише је свима приступачан, па ево неких идеја, неких могућности им неких дмлаема.

КАКО РЕВИЗИЈУ СПРОВЕСТИ>

Рецимо праву српску реч: кога најурити2 Ту, одиста, не треба бити особито маштовит. Толико је међу нашим „писцима“ типова и врста неписаца да се могућности, не чекајући једна Аруту,

утркују пред нашим очима. и ско-.

ро· истовремено стижу на циљ, Само, ако хоћемо да сагледамо сву дубину проблема и да коров из корена ишчупамо, морамо ићи до краја и оплевити са свом страшћу и савешћу вредних агрикултурних радника. Не смемо за-

_ стати на пола пута. у

Јесу Ам се, дакле, ти који себе самозвано сматрају писцима, пис-

Наставак на 2, страа

Богдан А. Поповић |

ас псмирољаћ МАНКОу10" 11000 = ВЕОСЕЛО | ВЏре ВЕХУОШЈСТЈЕ 52

ДАГУЊА О ЗМАМЈЈ а С ЉАЉЊАЛЉА

СЕДАМДЕСЕТОГОДИШЊИЦА МИХАИЛА ШОЛОХОВА — пише Бранко Китановић Хенрик _ Писарек: ФИЛОЗОФСКИ АНГАЖМАН | С ив НЕДЕЉКОВИ-

ИНТЕРВЈУ С ВАЈАРОМ БОРИСОМ КАЛИНОМ — во дио Милош Јевтић

Богдан Љ. Поповић: СУДБИНА ЈЕДНЕ ПЕСМЕ

„МНУТРАШЊИ МО. НОЛОТ“ ДУШАНА СРЕЗОЈЕВИЋА У БОГДАН ПОПОВИЋ

Срето Бошњак: СЕДАМДЕСЕТПЕТОГОДИШ ТЊИНПА АНТУНА АУГУСТИНЧИЂА у

Нала Злоковић: СЛИКАР И СПЕНОГРАФ ЕРИХ ДЕКЕР Богдан А. Поповић: РЕВИЗИЈА ЧЛАНСТВА УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ

"ПОЕЗИЈА Божидара Шујице, Ференца Фехера, Велимира Милошевића, Рап ка Рисојевића, Мила Бошковића, Предрага Богдановића-Циа и Слоболана Тадића

ПРОЗА Јакова Гробарова

Милоје Р. Николић: ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ КАО ПРРРМАНИЕ општиНЕ ДОГАБАЈИ

ТААЗБА

НИЈЕ ВИШЕ САМО ЗВУК

Осми музички бијенале у Загребу

МЕБУНАРОДНИ фестивал сувремене глазбе (Музички – бијенале Загреб) одржавао се од 12, до 18. свибња ове године; његову је реалдизацију, изравно, омогућила Интересна заједница културе Града, за програм је било „задужено Друштво хрватских складатеља. организацију је „имала" Концерт. на дирекција Загреб, а сурађива. ли су још многе културне орга. низације.

Палача глазбе „Ватрослав Ли: сински", врхунско европско зда: ње те врсте, живјела је седам да. на у засебном свијету. И што се, заправо, чуло, какво је то било звуковље што нас је тих седам дана опсједнуло2 Што се на Бијеналу догађало, што је оно што сада, послије, остаје као отпор или сјећање, као угода или неугода, потицај или осмишљење2 Зашто је овај бијенале успио, за» што је нетко подметнуо „бомбу" прије почетка фестивала (у писму читатеља како је то „све скупа прескупо", како се „не исплати" и „нема од тога користи", како би било боље градити тим новцем школе и болнице), зашто је професионална критика ове године унисоно подржала готово све наступе, зашто су, углавном, изостали експерименти, одакле — од једном! — толика публика и то маада, у вестама и траперицама, зашто је овај бијенале „тријумф. Новога звука" (у чему неки виде и крај), што је нова у новему итА.2

Бацимо, мало, поглед натраг, на прошли, седми бијенале, прије · двије године.

Већ су се тада у традиционал. ну (читај: експерименталну!) про. грамску основицу унијеле неке новости адекватније урбаном жи: воту, при чему се тежило осва. јању нових _ неконвенционалних простора (јер данашње – Палаче није билој и понуђена су „не концертна" дјела — џез, шансе на, „поп"; почело се јаче с дома. ћим складатељима. Сјетимо _ се још „Вртуљка" (оних мјешовитих програма) и „Бараке", обиља еле. ктронске глазбе и обиља извођа: ча (1076); било је и, као увијек, озбиљних зарлатана и неозбиљ них трабаната. Нови је звук поку: шао, још једном, срушити про тасте каноне, немоћ названа. ур бофестом проглаштавала се мани фестом. Простор и звук — на жа лост — нису колаборирали, било је тек јавно колабирање с много духа и каквоће неовисне ол реда. тељевих импровизација.

Највећа. атракција била експре. сионистична опера „Војници А. Цимермана, а било је и неко

Наставак на 12. страни

Берислав Никпаљ у