Književne novine
_ ДОРАБАЈИ
ТААЗБА. НИЈЕ ВИШЕ САМО ЗВУК
Наставак са 1. стране и Анко хепениншких ексхибиција. Први пут чули смо тада електрон ски уређај, »Зуп ћ! 100«, и то тех. ничко звуковље рекло нам је и неке истине о нашем особном. (интерном) устројству. Показало се да технички напредак може значити и естетицистичку перфекцију. Биле ту складбе најјачих па: Бартока, Литетија, ендерецког, Штокхаузена, Келемена, Малеца, других, што је,утемељило високу разину и свјетски углед овом глазбеном загребградском збивању. Унаточ реченом, се' дами бијенале био без одзива, без јачег аплауза и — говорило. се — на умору.
„Неразумијевање" су тада, не ки, објашњавали помањкањем, од: носно неизграђеношћу новог аудитивног сензибилитета. А ове године, ето, није се ишао према публици, него ју је УРЕБЕН, комфоран, ПРОСТОР (палача глазбе) позвао к себи, и публика је (али не иста, стандара; на) дошла. Неки то приписују предфестивалским „духовним вјежбама". Но, публика је често и снажно, и искрено, аплаудирала. Ријетким промашајима није – се ругала, „скандали"“ нису се стављали у први ред. Тај- ен захтијева дубљу социопсихолошку анадизу, али се при говорењу о новом звуку, који више није деструктиван (кажу, чак, да етаблира), није занемарив.. Поготову, зато што се може предвидјети како ће ићи даље. Складбе ће бити још пријемчивије, још савршеније, изводитељи ће се у међувремену намножити, каквоћа такве глазбе порасти, бит ће то све скупа лијепо и забавно, и стара романтична глазба имат ће све мање штоватеља. Свједочимо, дакле, о живој класици, о живим класицима, какав је, нпр. Милко Келемен. Рођен с прољећа 1924. у Подравској Слатини најављује нов продор у ГЛЕДАНУ музику, својом „технолошки" конципираном »Ореготи ђезнаје«, коју управо ради им која ће бити за двије године готова, на сцени, и тешко ће:се сагледати (некакве огромне наказе напахнуте хелијем).
Глазбу, дакле, није више само звук. Почело је то са Штокхаузеном, али не завршава с Келеменом; На позорници ове године нитко ниге јео, али је зато један (из састава Рјапо сопсјауе) преАудирао бос и прљав, пио Кокаколу и шетао позорницом — без везе. То никога није ужасавало. Он је стварно изванредно свирао и при тему се, као и његов шеф, перверзно (као у оргазму) пренемагао. Ни то није никога сметало. Јер: свирка је била „луда', а додвтни, технички звукови, такоЊер, изврсно уклопљени у афективну линију. ,
"На овом бијеналу судјеловала је, дакле, и дворана. Блефа није било. Слушатељи и изводитељи осјећали су се угодно. Нови звук упада у замку свог негдашњег противника — у естетицизам, у затворен, обликовани доживљај, Клања се некаквој циљаној хуманости. Истраживања и резултати више не иду предалеко, Ултразвучна бука остављена је у надлежности виших сила; разни шумови, гртљања, шмрцања, пискања, шутења, хихотања, крештања, вриштања, зујања, мекетања, рогоборења, молења — појављују се само изнимно, као убачени интенционални апсурди '(»Раззтопато« за флауте и три збора Милка Келемена). Нови звук се, дакле, до краја провјерио, добио „право
Тређивачки олбор: ар Петар Волк, Васко Ивановић, Миодраг Илић, др Арагав М. Јеремић (главни 8 одговорни уредник), Вук Крњевић, Чедомир Мирковић, Бог дав А. Поповић (оперативне – уредник), Бладимир В. Предић (секретар релакци. је), Владимир Стојшин, Божидар [амо тијевић, др Ивав Шоп, Бранимир Шће штановић. Техничко-уметничка опрема: Ара. гомир Димитријевић.
Књижевни савет: др Димитрије Вуче нов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, др Милош Шлић, Душан Матић, ар Војиво Матић, Момчило Миланков, ар Драшко Ређеп, Јара Рибникар, ДАушав Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пољ Шафер. Идејно решење графичке опреме: Ботдав Кршић, ·
Аист излази сваке дртте суботе. Цена 3. дин. Годишња претплата 60, полуго. дишња 30 динара, 8 за иностранство Аво: струко. Аист издаје Новинско-издавачко предузеће „Књижевне новине", Београд, Француска 7. Телгфони: 627-286 (редакпнја) нв 626-020 (комерцијално олељење и ва. микестрација). Текући рачун:60801-601-2089. Рукописи се не враћају. Штампа „Гаас", Београд, Блајковићева 8.
•
грађанства“, може с грађанима успоредо и мало испред њих, Своједнобни шокови били су нужни, с њима су дошла и открића о вреднотама, и глазба је опет, оваква, временитија, постала свечаношћу. А ни овогодишњи _експериментатор Ханс Ото није био „без везе". Његов „звучни пејзаж", његових шеснаест звучника на поду, звукови (с врпце!) стројева, улице, људски гласови, па ауторово убацивање барокних колажа с гласовира, рефлектори и ТА. — нису тек играрије и шмира, већ и покушај размишљања звуком мн сиљење на размишљање, одзвучје. Јер одакле првенство ријечи да — „потврђује" мишљење; зар звук не може, можда, више својом дисјунктивном процесологијом2 И, зар, обоје нису иоблик дјеловања, а не тек одражавања и угађања. Речено је да Осми бијенале значи „корјенити преображај", да се „достојанство сувремене глазбене ријечи" осјећало на сваком кораку, да је флаутист Кара-Бернард Себон био сензација вриједна дивљења, животни доживљај. Али. недовољно је говорфно о кеАнским плесачима: у највећој ОА свих умјетности, умјетности тије-
у
МИЛКО КЕЛЕМЕН“
ла, кулминирали снагом и грацијом истодобно, истином понај-. више. Они су најбоље плесали у паузама, без глазбе, и највише чинили кад су стајали. Та празнина у коју су нас увели, с повјерењем у себе, и самоувјерењем о одласку, била стварна _ потврда нових умјетничких и спознајних вриједности. Најприје Дионизијско, а онда Фантастично.
Та тијела што одлазе показала нам камо идемо.
Човјек открива тајну Човјека, враћа се извору. Препознајемо, помало, свој неспознати битак.
Берислав Никпаљ ЛЕТОПИС
Трилингов роман – поново
Готоворећи о роману славног америчког критичара Лајонела Трилинга. „Средина _ путовања“, чије је прво издање објављено 1948. године а обновљено, са ауторовим _ предговором, недавно, — рецензент Џон Бејли у јед: ном од новијих бројева Тајмсовог ЛАитерарног додатка каже да су
у англосаксонској култури (ис тина, како је Французи прелстављају) прави романи идеја
велика реткост. Реч је о романима, попут неких Томаса Мана, "Андре Жида, или Хенрија Џејмса. Добар представник те врсте романа био би, по Бејлију, у по: слератној књижевности Трилингов, дело чије је обновљено изДдање, уводног есеја ради, утоли: ко занимљивије јер је “заиста у питању значајан критичар.
Трилингов роман, вели одговараће оној врсти људи ко ји воле да њихов однос |) према идејама буде представљен на једном мирном и, у пуној мери, естетичком таблоу (као фигуре на _ портретима Теинсбороуа), онима којима се дела Д. Х. Ло. ренса, Артура Кеслера или Џемса Орвела чине помало _дидактичким и шематичним, а одтова ра им начин на који је, помало хладно можда, о идејама и из идеја писао Хенри Џејмс у „Европејцима“. Трилинтов роман У поступку није сасвим _ оригиналан, осећа се.арома Метју Ар ноада, Т. С. Елиота и, понегде,
Бејли,
% ЕМ. није „снажан“ Мајлера, Виа] ема или Вилјема Тар
лоса. Вилијамса. Изузетно естетско задовољство које ова књита пру-
„солидне поставке“ 'и, рецимо тако, мирног и хладног развоја догађаја и буре идеја, интелектуалних стра' сти у јунацима. Таква стваралачка индиректност је, сматра Бејли, данас немодерна колико и интелдитентно ослањање на ста. ре романсијер. и _ стилисте у њој.
Преокупације _ личности овОТ романа су како да живе, како ла се суоче са будућношћу и да утичу на њу. У њему се решавају проблеми представника Три: лингове генерације (збивање У књизи је смештено у 1938, годину) за које су нада и будућност били све и који су, „у средини
путовања“, у средини свог жи-.
вота, утврдили „да будућности стварно није ни било“, Реч јео средњој класи која је желела да освоји власт, која се ближила прогресивним политичким идеја ма, ангажовала радничку класу, желећи да је организује ка слози, реду, правди и ауторитету. У питању је амерички сан средње класе којој, углавном, при: падају и јунаци ове. књиге.
У Трилинтовој књизи могућно је открити низ чисто литерарних асоцијација на читаво мноштво писаца, дела и књижевних јунака, како оних из англосак: сонске ' књижевности, тако и оних из француске и руске књига је одиста литерарна па, у извесном смислу, и литерарствујушча. Али, рецензент сматра да јој то не смета, јер је реч о по себној врсти дела и о врхун ском делу у тој врсти. Судећи по неким ставовима у Трилинтовом уводнОМ есеју, он верује да уметност може и треба да коригује аберације оних који живе за идеале и са жељом да имају моћ који их чине спремним и способном за делање. Таква каква је, ова књига на особен начин несумњиво оживљава јед: ну некадашњу духовну _ климу Запада, са становишта – једног његовог значајног представника.
Стипендије н награде за француске писце
Ове године у Француској су пре-
дузете мере да се писцима помогнегу њиховом раду знатно више него раније. Национални центар
. за књижевност ће у том циљу,
како нас обавештава „Пари мач", доделити низ разних награда и стипендија, чији ће фонд бити за 57 одсто већи него раније, односно износиће милион четири стотине хиљада франака (преко пет стотина двадесет милиона старих динара). Предвиђене су готово све врсте помоћи писцима разних Доба и друштвених и личних си-
туација. Награду за први роман у износу од 20.000 франака (око се-
дам милиона шесто хиљада старих динара) добиће писац чији први роман није добио" ниједну другу значајнију награду. Председник жирија који ће ову награду доделити је Морис Женевоа. Слична награда, у половини од овог износа, доделиће се писцу првог запаженог комада изведеног у неком позоришту, а председник жирија је ЖанЖак Готије. НаграАу у истој висини као за позоришни комад доделиће жири, чији је председник Робер Сабатије, за прву значајну збирку песама. Награду за најбољу адаптацију или најбољу аудио-визуелну креацију доделиће, у истом износу као за збирку песама, жири на чијем че; лу стоји прослављени филмски ре жисер Рене Клер. Доделиће се и награда за најбољи превод с било којег језика у последње три године. Стипендија звана „Два посла" или „Украдено време“ биће додељена писцима. који пуно радно вре ме раде неки други посао, а ипак стварају запажена. дела (председник жирија је Ерве Базен).
Да би се подстакло писање помало занемарене приповетке, рас писан је конкурс за најбоље при. че. Жири, чији је председник Ма: рсел Ашар, одабраће петнаест нај бољих прича, које ће бити објављене у једној истој књизи. Писац најбоље приче добиће натраду од 3.000 франака (око 840.000 старих динара), други 2.000, трећи 1.000 франака, а сваки од осталих писаца по 500 франака, с тим што ће
" свих петнаест писаца имати при
ходе и од продаје заједничке књите, Фонд за награду „Велики непознати писац године" износи 35.000 франака (око дванаест милиона три. стотине хиљада старих динара), а награду ће добити дело које није постигло велики публицитет. Наџионални центар за књижевност ће откупити хиљаду примерака штампане књиге и подели“ ће их библиотекама, домовима. кула туре итд, а 10.000 франака добиће писац књиге, : :
_ Доделиће се такоће награда 5 се књижевну страницу јављену у листу који се штампа "на франџуском урику у Француској, романској Швајцарској, БелПИЈА зеане добцине свакога месе а добијаће свак
па. стипендију од око 760.000 старих динара у року од године дана, уколико имају само једно објавље но дело, да би се што потпуније посветили писању новог дела. Старијим писцима ће такође бити додељене стипендије у току године дана за довршење неког де ла, а предвиђене су и бројне помоћи болесним писцима, док ће стари писци моћи да бораве по не колико месеци у домовима одмора, где ће се, без материјалних тешкоћа, бавити књижевним радом и културном делатношћу у грани“ цама својих могућности.
За сваку од ових награда и сти пендија писци треба да се обрате Националном центру за књижевност непосредно и с потребном документацијом, а одлуке о томе ће почети да се доносе у току јуна месеца.
Разговор 0 радничкој поезији
У Милану постоји немачки култур ни центар. Делатност овог, као и осталих центара, каквих има и код нас, не би побудила пажњу да сео њему пише, да није уприличио разговор о радничкој поезији. Тема је имала наслов „Радничка поезија у Италији и Немачкој". Раз говор је одржан поводом изласка једне антологије „Немачке радничке поезије 20. века" коју је саставила Марија Тереза Мандалари (издавач — „Фелтринели"). Поред ње, у разговору су учествовали и протагонисти овакве поезије из обеју земаља — Јозеф Рединт, члан „Групе 61" и Феручо Бруњаро, песник-радник по сменама у једној хемијској фабрици из Порто Магере, као и Емилио Кастелави. Домаћин је био др Фанденрат, дирек тор Гетеовог института. Он је иста као да у Италији не постоји посе'бан центар за гајење радничке поезије, мада је она богата том врстом.
Кастелани је најпре представио антологију и истакао да је радничка поезија важна не толико у уско књижевном смислу, колико због свог ширег културног значаја. Рединг је прво говорио о „уче ним" песницима 19. века, који су се бавили радничком тематиком. Затим је истакао делатност Фрица Хизера, који је у свом. „Архиву за радничку поезију и социјалну књижевност" у Дортмунду прикупио веома велики документарни материјал и који је био један од оснивача „Групе 61" која је средиште окупљања писаца-радника. Заслуга ове групе није толико на пољу књижевног стваралаштва по себи, колико у ширењу ове врсте књижевности међу публиком која је обично глува за друштвене проблеме — међу службеницима, ситном буржоазијом и „питомци. ма" затвора и поправних домова. Око 1960. ова група се залатала око одбране оних којима је суђе но због анкета и ангажованих ро мана у вези са аферама у радничком свету. .
ФФеручо Бруњаро је говорио о својим песничким схватањима, ко ја је стекао тешким искуством фа бричког радника. Он иначе пише о радничкој ситуацији Од 1960. Указао је на опасност којој се из лаже „радник-песник" да изда сво ју аутентичност и своју публику, другове на раду, ако прихвати је зик и садржаје које су већ усталили интелектуалци, На тај начин он би неизбежно спао на патетичан опис и самим тим би упао у лаж. По ономе што каже Феручо Бруњаро, циљ радничког књижевног стваралаштва, било какво да је оно, мора бити „подстицај за акцију" и мора да одбаци ласкање званичне културе. _
На крају је Марија Тереза Мандалари изразила наду да ће немачка радничка поезија и по сред различитих историјских услова, имати одређеног утицаја на шталијанску, као модел и средство за упоређивање, свакако не у сти листичком смислу, него у смислу морала, етичке визије. света. Тако се она придружила живој расправи о потреби или излишности пос матрања те врсте поезије идесалинемачка радничка поезија, и постичким метром „квалитета.
Драгослав Марковић
"Ло је бити на
Ружђак у „Балу под маскама“
штлаих дана У нашој Боно 6 новитета Зрје су побудили општу пажњу. Ту пре свега мислимо на прво појављи. вање Владете. Димитријевића џ улози Скарпије, који 1е „тог ве чера у друштву са италијанским тостом Пастинеом и нашом при: мадоном Славком Поповић био протагониста У „Тоски. Владета Димитријевић, који важи Као један од најлешпих гласова које смо имали у после. ратном периоду, последњих годи: на остварио је читав низ главних улога, почев од Белкора у „љу-
бавном _ напитку", Бокамиља у „Кармен, Рената у ну под маскама", Луну у „Трубадуру",
«
Амонасра у „Аиди“; и, ево, сада Скарпију, чиме је открио амбицију свог развојног пута ка тзв. драмскијем _фаху. У том свом походу Димитријевић се, у овој фази свог развоја, вишемање концентрисао на вокалну страну тих партија, па је и тумачење Скарпије носило тај печат. Ме
ђутим, сложена личност овог о-'
крутника, пред којом „Архта сав Рим“ захтеваће од Димитријевића у даљем раду на тој улози и већа и дубља понирања, Италијански гост Пастине (о ставио је бољи утисак у Ш чину, када је и у арији и у великом љубавном дуету донео неколико искренијих и проживљених ме. ста. Неколико дана касније ви:
дели смо га и у „Риголету“, у.
већ познатим шаблонским оквирима, мада је н овога пута био најсвежији и најбољи у последњем чину, упркос видној инди: спозицији. На тој представи пр: ви пут се представио нашој пу блици и сарајевски баритон Бугарин, у улози Риголета, Са јед.
'ном управо феноменалном дикци:
јом, са природном, мада нешто префорсираном глумом и злоупо: требљеним коронама, он се спретно уклопио у целину и побрао спонтане и заслужене аплаузе,
Владимир Ружбак, није баш тако чест гост наше сцене, Да: нас када је већ скоро 30 година пробавио на сцени, када зрачи једном импонујућом уметничком зрелошћу, када уме да „расподели“ и свој ангажман и свој глас током целе представе, Доживећи смо га као једног резо: нерског и одлучног Рената, који у сваком моменту свог сценског бивања живи пуним животом своје роде. Рекли бисмо да је то она аутентичност, она снага која оваквим улогама даје ону пуноћу којима и комад .добија на веродостојности и озбиљности.
Одиста, Ружђак ниједног тренутка није био певач „рам пе , ниједног часа се није пре-
пуштао јевтиним спољашњим е фектима, и као такав знатно је одударао од наше домаће екипе,
С_ радошћу бележимо повра: так Бурђевке Чакаревић са једном, рекан бисмо, младалачком свежином., Њена Улрика хонач-
но нас је решила већ наопаке и.
меестетске навике „постављања“ и „извлачења“ доњих _ тонова, што је колико била наша радост толико би требало да буде и опо мена осталим тумачима ове те шке роле,
Учинимо, на крају, и једну опаску за још једну — наопаку праксу. Опера је, што рече Ро: сини, условност од почетка ДО краја, али ипак не толика да се тумачи мушких улога толико 60је за своје лепе фризуре, и да више нико, чак и када је то ну: жно, не жели да се „покрије“. Бити _ „покривен“ на шпанском Авору у присуству краља значи Х постати племић. Код нас се чак и у „Дон Карло: су мушкарци не користе том привилегијом, а шта је тек остаАло у Аругим делима! У „Кармен“ се чак капа!! у Ш слици „Бала Под маскама“ Рикардо се шепури го логлав чак и крај завереника!
Код оваквог сценског нема. ра и овакве „условности“, опере постају само још немогућије! И пптајмо се сасвим озбиљно: шта могу да мисле о опери они који је не воле нити пак живе од ње КАО оперски солисти и редитељи!
Слободан Турлаков
смена страже врши без.