Književne novine

ПУТОПИСИ

| ЗЕМЉА ИЗБРАЗДАНИХ АНДА

Са пута по Судану

С ЈЕДНЕ СТРАНЕ Џебал Брда, Нил се увукао ширином огромног рукавца, изву-. као нешто траве и зеленила, а неке дивне птице-паивачице плешу по води и праве прстенове у ваздауху. 3 ,

Сишли смо на брану, испод које се суАански рибари успјешно баве риболовом и за мале паре, наравио, богатијем свијету продају свој улов. Сатима чекају на мосту да неко прође с колима да им отку-' пи труд, јер треба купити соли, петролеума и мало бијелог платна, да У шпроке хабете обуку бројну дјецу. |

Доље, испод бране, љуљушкају се чампи на води, коритине, са јадном опремом, све као да је негдје било у расходу, па се опет вратило на привремену употребу.

Мјечаци, лаки као ваздух, за свега пар пјастера силазе миз сасвим окомите степенице до воде, ла проберу најбоље при“ мјерке рибе п понуде их излетиицима,

Птице, сличне корморанима, јате се око рибара, бројне као мухе, не би ли украли неку рибу, одбачену или заборављену. Када је много сунца и пустиње, а човјек наиђе на широку воду, — посумња да му фатаморгана припрема подвалу, све до тренутка када може осјетити каокот воде низ грло.

Чини се да човјек овдје гаје падне ту и остане, подигне „кутију“ од земље и на„стави да трајс, увијек лицем окренут води. На многим мјестима Африке, углавном, на великом њеном дијелу за тлавног бога требало би прогласити воду, а не Алаха, Христа, или неког другог, како је то учинила прастара људска беспомоћност, Направити чашу да се залије жедно грао човјека Африке — то би било осмо чудо свијета, Надати се и вјеровати Лењиновим формулама ослобођења човјека —- те према томе, када социјализам поплави Африку — скупиће њене расуте воде м печени, желни континент постаће, за вјеровати је, најпривлачнија башта на свијету!

У центру Картума модернија златар. ска радња. Златари су на цијени, иначе овАаје и најспроматинији свијет воли да се кити златом — оно као да је саставни дио религије, тралипије свакако. На женским подлактицама бројио сам и по два: десет златних гривни.

Многи мисле да је Етпопа измислила женску тмиику по моду. Вјероватније је, пак, да су Европљани пи Американци по. крали многе шаре из Африке, орнаменте са накита, обличја. Нијесмо усвојили резање лица, тетовирање мање, али изгледа ла су из Африке тетовирање донијели морнари, или трговци робљем.

Суданан ОА свачега направи трговину, За простор и за радњу не брине се много. Довољно му је метар тротоара: ево, рад ња је већ отворена. На углу улице он стави простирку од траве, на њу успе таку кикирикија, два домаћа платна или десетак манго плодова — ето ти трговине.

Они који немају шта да раде, често дјепа, спавају мирно по тротоарима и удишу градску прашину, Поред њих пролазе аутомобили, магарци се оглашују, трговиц гласно узвикују робу, а екватор. ско им сунце врти тјемена, но они јелнако спавају. Афрички човјек заспи гаје му се задријема, макар то било и на крокоАиловим леђима. ~

По улипама Картума многи трговци обућом продају „апостолке", које су сами радили, нам су их увезли из Јапана. Укусне су и удобне — такве наши моделари не умију да направе.

Слоновача се пијени као племенита кост. Од ње се праве разне фигуре, ћераани, наруквице, прстење и шта све човјек јопт не измисли.

Из малих, скромних излога, улице гтлеАају огромне слонове кљове. Покушао сам једну да подигнем, али нијесам могао — била је тешка као челик.

Овдје још нешто необично имптресионира: по улицама Картума срешћете и интелектуалце са бијелим тогама, џелабијама, широко и богато кројеним, које не муче тијела, као америчке фармерке, или европске најновије јпик-панталоне, које путе залњипе п неких натих београдских тинејџера. Они носе пи бијеле турбане, складно увијене око глава, али су им липа исјечена, Исјечена су разнолико: у обан-

ку слова „х“, ћирилског слова „п“, или

"у облику поточића, понекад и неке друге

фигуре.

Срешћете прелијепо црно лице жене, али исјечено. Виде јој се дубоке бразде по лицу — траг ножа — и замишљаш колико је то нагрдило!

Кажу да се браздају по лицима да би

се распознало коме роду и племену припадају и да су се овим окрутним знако-

вима лакше препознавали у међусобним ратовима. Мушкарце који су исјечени не-

како је сношљивије видјети. Режу се они јошт као мала дјеца и како лица расту бразде се повећавају, шире и дубе. Посматрао сам једну високу дјевојку, витку као брезу, једну младу, стаситу Суданку. Ишла је као газела и била је обучена у јарку одору, широко сашивену, као да је с неке птице скинула перје. Имао сам утисак да не хода, већ као да чудна буктиња пролази улицом, Беоњаче су јој сијевале мљечном љепотом. Када сам се нашао близу ње, на њеном сам лицу примијетио наглашене трагове ножа. Да ли се осјећа несрећна што су јој рођени нагрдили лице2 . ,

Пијемо сок од манго плодова — итум-

ско „млијеко" са необичном аромом. Мо-

дерна посластичарница једне наше Затрепчанке, која је, кажу, отишла на одмор у завичај. Радњу јој држи једна Гркиња, брдовитих труди, вјечно насмијана. Када дођу наши људи да се послуже, — она

"паганство, хришћанство и ислам, Интере 'сантно је да су турски освајачи и њихо'ве хорде и овдје пилав јели још за вријеме Сулејмана Величанственот, дакле Од "шеснаестог вијека, па све до друге по ловине деветнаестога,

"Турско царство, иако се то чини незаМИСЛИВИМ, простирало се од далеких су“ данских пустиња до мађарске равнице, до Балатона, а ланац мујезинске јеке није

се прекидао од Алпи до близу етиопског,

горја.

Прије нешто више од 150 година овдје је владао Мухамед Али, самозвани „Вели· ки", који је био поријеклом наш сусјед из Албаније, од чије је лозе био и недавно умрли исламски Распућин, египатски краљ Фарук. Син „Великог“ Албанца, са бројним коњаницима пустошио је Суданом, скупљајући злато и робове, ин то је био стравични дло историје ове земље.

Када је Портин точак почео да се ламата п окреће натраг, Суданци нијесу имали среће да остану сами, ЈТрискочили су Енглези п Французи с мисионарима и топовима да их „уразуме“ и увјере да је хритићанска религија најбоља, а бијела владавина најхуманија. Ту већ остваривану „науку“ помоћу топова јасно је про. зрео Суданац Мохамед Ахмед „БА Махди", упростио вјерско учење, основао своју секту и побунио суданску сиротињу. Енглески генерал Гордон, кројио је план

како да из Картума извуче своје острв-'

љане, али је закаснио, јер га је, јануара 1884. Бл Махди напао с бројним робљем и, упркос топовима и лругим латреним оружјем, успио је да на обали Нила тенералу из Европе осуши главу. Енглези

нијесу могли да се помире с поразом, па су послали генерала Киченера да поврати

колонијалну

власт, Махди је већ био

АУТОР ПУТОПИСА СА КАМИААРИМА, БЛИЗУ КАРТУМА 1974. ГОДИНЕ

стално узвикује „хоћунећу", — и то не престано понавља, а изгледа да не зна значење ових наших ријечи.

М углу отмене посластичарнице двије Суданке ћаскају о неким младалачким дотађајима. Тако ми каже пријатељ, који их слуша и разумије арапски. Може човјек да их објеси на зид, па одмах да буду слике. Европски се облаче. Друге двије, стасите и високе, обучене у националне ношње, за првим столом, дјелују као ша рене заставе.

Једна Југословенка, Милица, чији је муж сјајан мајстор умјетничке фотографије, води ме кроз картумске улице, сву. да се одлично сналази у саобраћају са странцима.

Вратио сам се добром домаћину Пашићу, а било је доста касно. Суданска радио станица емитовала је тужне пјесме и њихов ехо плавио је дневне опекотине од сунца.

Мјесечина се љуљала на небесима, изаужена и болешљива. Звијезде су биле блиједе као јектичаве, Ко ће сачекати пифетлове, који свуда на свијету једнако буде и пјевају Магарци их предухитре музика као измишљена за пустињу.

Ноћу се овдје више бунца него спава — човјек се були уморан, као да је спавао у негвама. Бијела буржоазија и богатији Суданци имају апсопашШоп-е, чак и у аутомобилима, а спротиња, као и свуда на свијету, дише на шкрте.

Један пас мршав као испосник, залелуја ногама испред мене док сам прстима са очију брисао ноћни умор. А друти је ископао у земљи рупу и завукао се да потражи мало свјежине. Чини се да људи нијесу научили архитектуру од паса и са: становима би требало бјежати испод земље у овим крајевима, не би ли-се нашао спас од прејака сунца.

Негдје у близипи замприса дрво жи-

вота, са богатим лишћем и чудним цвјетовима. Однекуд из пустињске дубине си-

ше влагу пи уљепшава живот око себе. Па-

паја дрво, тик из стабла, објесило велике зелене и бујне плодове.

И овдје, као и, код нас на Балкану, историја није прошла мирно, већ у галопу и с оружјем. Челимице се сударало

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 10

умро, па му је то било лакше учинити, Киченер је организовао велику битку 1889. код Омдурмана противу војске калифа Матдија П, у којој бипи побјеђује Суданце, ја калифа гине.

Тако су Енглези наплатили главу гене рала Гордона и у Судану остали све до 1952. године.

Недалеко од Картума, кажу, у пустињи стоји усамљена, меобична и не много поштована успомена на Киченерове погинуле солдате, Споменик окован у метал, па и када би неко хтио цвијет да стави п успомене освјежи на ове ратнике, — то не би могао, — колико су овдје Енглези били „омиљени", морали су и своје мртве да спашавају од домаћег становништва, ма су и споменике ограђивали гвожђем, Иначе и слободан човјеков гроб у пусти њи изазива језиво медитирање о бесмислу живота...

Када човјек наиђе на зелено и на Нил, такво се медитирање, међутим, смањује или сасвим ишчезне, ,

Мирко Вујачић

Јово Црногорчевић зе

Плави звуци

Вал и галеб, На пучини

Вјетрови носе Плаве звуке мазглама

Пјесма на уснама облака. У њедрима брода уздах Путниче надама. топи Сазреле сузе

Вал и талеб У илавети. .

МАЕСТРАЛ

Кад сунце растаче бескраје И зрикавцу даје глас Пијесак му је смирај

И зелена хрид.

ИГРА ГАЛЕБОВА

Размахали су крила. Чудна их игра мами 0, Лет кад им изломи перје Грабе море.

И поитравају на валу Као цвјетови на ливади, Кад их повјетарац мрси Чим предахну |, Облаке пребројавају Док им се вали на кри. А кад бура дуне Завјетрину траже

И не самују

Са голубовима се на о Алц се не ближе.

лима ломе

бали срећу

ЈУГО

Док су дјевице наранџе брале Вјетар се саплео у грању Није чуо ни њихов кикот Што је мирисао на. траву.

ДЕЛФИНИ

Запјенушали ледину мора У своме неземаљском плесу Шта их на ту итру мами Сунце облаци или. вали Можда. у огледалу неба Своју слику траже

Једно рибари кажу Вријеме се по њима мијења А сигурно знају

Да ти у води свакп Перајем руку пружа,

МОРСКА ТРАВА

Никад вјетрови не мрсе Њене слане косе

И зато увијек сузи . Што јој лахор

Као сестри њеној

Влати не мази,

ПОСЛИЈЕ

И кад се тијело

У камен сажме Човјек ће и даље Сунце дозивати

Дан ће доносити ноћ. Као што св крај

У настајању живота. Понавља.

И тако до искраја,

Милисав Миленковић

На крају лета

Гастку Петровићу

Слутиш ли још плаву свилу словенског

ЊЕ џ + ока>2 1 топлину мајчине утробе летњет доба2

Можеш ли да ћутиш испод пролећног

Е водоскока. „Док стишава те тама и чемер у чељусти

троба>

Знам да зашао си У тугу лета и раног

6 ћутања, Али бодеж твоје смрти У лепшој рани не

прецвстава. У сну и сад су будие твоје 'очн "мутмије

; | од постања; А глас ти ливадама пијанством живљења

не јењава.

Веруј да. над ратарским завичајем звезде

још оре, Пољима ц шљивицима плоде се н пи

у словенска ; а са руна. У Стиљу, који походио ниси, ватре се

бокоре.

деца те шиту као Словени моћног Перуна. 1 уче мудро љубав поезије до задњих

Ц поколења

Што се слути као љубав жене п тајанство

откровења.