Književne novine

ДАТУМИ

МЕСТО СВЕТОЗАРА МАРКОВИЋА у сриској књижевности

ВЕОМА ДУГО, из разних углова, понавља се оцена да је Светозар Марковић пре: секао вал сентименталистичког романти“

чарског певања, који је захватио српску

поезију у време шездесетих година прошлог века, и да је инаугурисао реалан правац социјалног садржаја у српској књижевности,. При томе, највећи _ број критичара и историчара књижевности истичу да су Марковићева два чланка „Певање и мишљење“ и „Реалност у пое“ зији“ —, који су у целини посвећени проблемима литературе, много допринели да дође до таквог преокрета, и то како због идеја које је писац изложио, тако џи због радикалне критике тадашњег стања у арпској књижевности, Нека — значајна, проучавања, од Скерлића до најновијих истраживача, указала су на сложеност ове проблематике. Између осталих пита. ња, поставља се и ово: зар су, доиста, та „два кратка и одсечна чланка“, иначе неоригинална идејама, чак и неким критичким примедбама, тако снажно утицаам на арпску књижевност И, с тим У вези, ова питања; да ли је Марковићев сурови изазов бачен у лице савременим писцима толико уздрмао многе ауторе, и веће и мање, да су они кренули „новим путевима2 Да ли је Светозар Марковић само један способан револуционар“агита тор и популаризатор, који долази у прави историјски час и потреса темеље већ истрошене зграде српске романтичарско-аубјективистичке и стоцентричне _ књижевности>2 Светозар Марковић је каткад сурово отворено изнео пред српску читалазку публику став неких РУ ских револуционарних демократских пи саца да су научно мишљење им методе научног рада и деловања примарни у 04; носу на филозофију и на поезију. свом првом раду, који има наслов „пе вање и мишљење“ и поднаслов „Једна панорама из наше лепе књижевности“ (1868), Марковић је сажето, али оштро и недвосмислено напао метафизичку филозофију у европској култури им њене представнике, односно популаризаторе У Срба, а посебно се окомио на појмове апстрактно лепог и узвишеног, затим на оно што је песавремено и некорисно с гле. дишта народне ствари и истина 0 њој. У другом раду — „Реалност у поезији“ (1869) Светозар Марковић је наставио критику метафизичког мишљења и несавремене и некорисне књижевности, с тим што је одредио да „живот народни, то је садржина — реалност поезије“ и да томе треба да служи песништво. Потом он каже: „То није опадање песништва, то је његов природан развитак и то је његов највиши ступањ до којег се може оно подићи — да се слије с науком, као "што. се. и филозофија слила. Од једног романа као што је Чернишевскога „Что дЂлатђ' па до научног списа о „социологији“ само је један корак“.

Сигурно је да се Марковић у чланку „Певање и мишљење“ на свој начин си ловито придружио оним критичарима који су оштро критиковали лирска мекетања и песничку стереотипност таданг њих, најчешће минорних песника који су испуњавали својим песмама неке наше часописе. Од песника које спомиње само је Лаза Костић значајан поета. Сви друти, Шапчанин, Андра Грујић, Мита По повић, Милан Кујунџић'Абердар су не знатни песници, Управо у складу С Мар“ ковићевим _ мишљењем 0 примарности науке и мишљења, о књижевности која

говори и живи живот народни и науке . што је од користи народу, треба запази“ ти Марковићев позив писцима да ствара: ју савремену прозу, посебно савремени роман: „Онај који није живео У свету са затвореним очима; кога је бодела туђа. боља; кога је радовала туђа радост, кога се тицала туђа срећа и несрећа, који Је био кадар да осећа све што осећа његов брат — ближњи, једном речи: — прави песник, могао је да изучи овај сложени процес што га ми зовемо људским или народним животом. Ти даровити Људи, образовани сувременом науком, створише оувремени друштвени роман епос ХТХ века, као што га назваше кри' тичари — реалисте. Сувремени роман представља истински живот ЉуУдСКИ: роп' ство и зависност човека од Свију прилика што му их оставише преживела колена, његову (борбу против свију · ТИХ прилика — борбу против политичке и друштвене, тираније; борбу против, незнања и сујеверице; против обичаја, и етикета, итд. Сувремени роман са својом дагеротипном истинитошћу и _дубоком психолошком анализом живота постао је најсигурпије средство да се изнесу на видик болести друштвеног организма, а у исто време и 'најсилније оружје да се пропагандишу пове мисли у масу народа. Друштвени роман савршено је непознат начин песницима“, Марковић ће, при томе, ипак изузети Јашу Игњатовића као приповедача и, писца» романа „Милан Наранџић“ и донекле Владана Борђеви“ ћа, као писца романа „Стајка“ и драме „Народ п великаши“. |,

Исто тако значајно је установити да је Марковић готово у целости нетирао српски романтизам, индиректно или ДИ" ректно, и да је изАвОЈНО само „по коју ваљану песму Јовановића, Јакшића "1 друтих поета“, Пошто, по узору на руског писца Чернишевског, тледа на песнике само као „пробуђене делово народа који реално изучавају и изражавају на родне проблеме и жеље, Марковић појед: ностављено, пристрасно наглашава пре. власт разума и науке у свему, па и У књижевности, то јесте „критичког раз“ матрања савременог друштва „са свим његовим потребама“, Као што је био да

пристрасно, '

. радикалне партије и све већи

деко од помисли да систематичније изло-

жи оно што Чернишевски зове „естетски односи уметности према стварности“ и да прецизно дистингвира особености на: учног и поетског мишљења и изражава. ња, тако исто Марковић није имао ни намеру да, попут Писарева, изведе зак“ ључак да (српском) народу није "потреб“ на уметност, посебно поезија. Али, и то што је казао, и како је то казао, било је у складу с друштвеним кретањима, са све већим утицајем науке, с настојањима. извесних писаца да критички дејству“ ју у српском друштву.

Прогресивна _ српска _ интелектуална.

омладина и већина српских реалистичких

писаца, нарочито каоније, одушевљено су прихватили Марковићеву критичку ана“ лизу српског друштва и његову „визију социјализма у. Србији, Већ у свом члан“ ку „Како су нас васпитавали“ (1868) Мар: ковић је у форми мемоара, „исповести“, како сам каже, оштро критички описао и оценио норме и начине васпитања И образовања. Основна болест тог образовања, која је разједала и наставнике и Баке, јесте „савршено одсуство мишљења“, Марковић је истицао управо стваралачку мисао као главну карактеристику слободна човека, и то такву мисао која се реализује у пракси и која служи на роду. Та мисао разара старе ритуале и идејне системе да би створила један нов пут акције у складу с научним, од' носно _ друштвено-економским _ развојем народа. У том смислу Марковићев чланак „Српске обмане“ (1869) је значајан као такав прелиминарни рад у којем разара извесне летенде и фаме о држави и бирократији, отвара путеве ка ствара лачком мисаоном реализовању слободне државе засноване на народним потре бама,

Најважније Марковићево дело, већи оглед „Србија на истоку“ (1872), веома конзистентно описује и осмишљава раз вој Србије од Устанка па до дана када је Марковић живео. Управо кад осмишЉљава тај развој Марковић излаже идеје које ће највише утицати на наше реалистичке писце, а посебно на писце крајем ХТХ века и на писце социјалног реали“ стичког опредељења између два рата.

Светозар Марковић је био свесно мо рална личност, Његов боравак у Русији, његово проучавање руских писаца утврдили су тај свесни морал, који није фина“ тизовани, пуритански морал. О томе товоре и нека његова писма која је 1869. упутио своме брату Јеврему, а после, 1872, сестрама Нинковић, Ипак, као што то најбоље показује „Србија на истоку“, Марковићеве моралне као и неке поли“ тичкогекономске идеје имају корена У релативно старијој. српокој традицији,

' жоју он критички дискретно осветљава и

на њој гради визију специфичног соција- ,

лизма у Србији. То је традиција нашег народног етоса, најбоље израженог у на родним умотворинама и поново потврђеног у Устанку, а чија је база једна у бити идеализована патријархална орпска задруга и општина, у којима он налази клице самоуправног социјализма. Међу тим, ово српско друштво, нужно разво јем грађанства, нагриза и руши новчана привреда, акмулације капитала у рукама штетних непроизвођача, разних бирократа, нерадника и гуликожа, који стичу иметак на рачун радних људи и тако све више и озбиљније, реално а не номинално, осиромашују народ.

Ове анализе и ставове, на разне начине, прихватили су готово сви знатнији српски реалистички писци, Тако су, на пример, Лаза Лазаревић и Јанко Весели“ новић у први план истакли традиционал“ ни етос Марковићев, а тек у други план његову критику савремених појава. Милован Глишић и Радоје Домановић књи-

"жевно су развијали радикалну критику

савремених друштвених појава, иако и они нису могли нити су увек хтели да се одрекну тог традиционалног сагледања села, задруге и општине, Нису сви реалистички писци кренули токовима мишљења Светозара Марковића. Али, У онажној струји што је чинио реалан жи; вот, проблеми друштва, велики утицај

Т утицај социјалистичко-радикалних и'социјалнора“ дикалских идеја, нису могли ни такви писци да не осете и не доживе реални и практични смисао и оправданост неких

“ ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ ИРЕ ТРКУЉЕ

- (1871) па да видимо, још

СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ

анализа и закључака Светозара Марковића, Чак ни један Стеван Сремац није био толико далеко ОД Домановића _ као што се на први поглед чини. ј

Неким својим радовима и деловањима Светозар Марковић је и изворни марксист, Кад то кажем, онда мислим пре свега на То да он марксистички дија лектички мисли и дела. Најновија проучавања показују да је Марковић, нарочито од времена боравка у Швајцарској, упознао нека важнија _ Марксова дела, да их је не само релативно често цитирао него и да је бистро и прецизно интерпретирао и стваралачки примењи“ вао и развијао неке Марксове аналитичке резултате и идеје. Више од сваке статистике говори о томе Марковићева анализа бестидног. стицања капитала би-

„рократских и већ ишчаурених капитали-

стичких елемената српског грађанства. Од изузетног је значаја, даље, Марко: вићево у много чему битно марксистичко посматрање и критиковање основних видова националне проблематике и његови визионарски погледи на будућност српске нације, чак и других нација на Балкану. Због тога је „Србија на истоку“, историјски гледано, дело према којем су се не

'" хотице и свесно опредељивали "писци и

остали јавни радници од времена када су започели да делају радикални критичари српског друштва, па и српски реа листички писци, све до данас. „Србија на истоку“ је више него књижевни докуменат једног писца и једне генерације; то је сведочанство свеснот опредељења за слободно радикално критиковање бирократско-тра ђанскот и капиталистичког система и за слободно мисаоно прихватање сталне борбе за демократске и социјалистичке принципе и остварења, Интересантно је напоменути да су се тако два различита писца, по схватањи ма и по укусу, као што су Јован Скермић и Душан Матић радосно сећали сво“ је младости и утицаја који је тада Мар“ ковићево дело вршило на њих и њихове другове, У своје време, Марковић је онажно утицао на неке младе људе, високошколце и гимназијалце, а после, ви: дели смо, на многе духом младе реалистичке писце. О томе сведочи и Јанко Веселиновић у свом недовршеном роману „Јунак наших дана“, који, бар у првом делу, даје и доста доказа о снажном ДУ ховном утицају Светозара Марковића и на Веселиновића као писца, као творца романа, на његове слике и критике друштва, Сам дик Светозара Марковића постајао је, међутим, временом подложан песничкој ерозији и све више се, супрот' но интенцијама Марковићевог дела, јаљ љао у формама небулозне легенде. Мислимо да је битно истаћи не само мични пример овог револуционара него и његов рационалистички и реалистички, изнутра пламени, начин мишљења и пи сања, који у себи обједињује спонтаност и знање у облицима беседе, чланка и огледа. Уместо опрезности, скепсе, мир ноће- и досадне акрибије — Марковић дрско али не и увредљиво, с дубоким

уверењем али не и осионо, немирно али)

не и конфузно, заносно али не и без доброг познавања ствари, каткад и сурово окренут стварности, напада, одриче, брани и заступа идеје и ставове, укратко стваралачки критикује и критиком ства' ра нове просторе људском стваралачком делању. Поред осталих радова, треба прочитати и његова два чланка, две 'беседе и два мала есеја — „Погибија Пари“ ске комуне“. (1871) м „Радничко питање“ у једном, због чега је Светозар Марковић тако снажно утицао па српску књижевност и где је његово место у књижевности. Његов ре волуционарни демократизам и изворни марксизам наслањају се и на традицију коју Вук тако енергично успоставља: Марковић пише и дела истине ради — а не ради лепоте, ради мисли»акције, а не ради мисли:апстракције, Управо тој ра

· ционалној, стваралачки реалистичкој тра-

дицији, отвореној према акцији Као чину

потпунијег ослобођења човека припада дело Светозара Марковића, ;

Славко Леовац

|

Виктор Б. Шећеровски

| Време иза

зида

Чудан сјај у белини тамнео Говор више није био говор. Испод умаљених сијалица. Бивше сапутнице у болу

Од лепоте у сну предкрај сванућа Нема јасније сулудости

Свако би пустио у себе

Још једног скитама.

Ни мртав ни жив

Увелико заборављам |, Најједноставније летње кише И чекам

Време је раздобље

Иза било ког зида на периферији. Супротно од јављања праскозорја У коме гладне птице

Сунчају своје гласове

А уморне девојке

Сањале питому равницу

У којој су на знак радника Трчале наге

Корење је било свеже

Њихала су се у папрату бедра А они набујали као ајгири Остављали лопате

И ћутали дуго и намерно

Гладне птице су отишле

Девојке усниле чудан сјај

У раздобљу које постаје видљивије Што се време помера

ДЕЧАЦИ ШТО ЈЕДУ СУНЦЕ

На јетким недрима неизлечиве белине Јесмо ли крадљивци ил футачи завичаја Нежни ратници ил. заводници тмине Пајаци на концу ил мете ван добачаја

Кунемо се у заљубљене у војнике и слободу Сунчамо задњице ловећи властите двери Породичне изворе бојимо у невидљиву воду Себично се играјући племенитих звери

Мајке нас чекале до сванућа

Док у рудницима очеви болују трозницу А копали у лепи понор У своја плућа Тражећи из детињства обећану птицу

Јесмо ли крадљивци ил најнежнија тмина Дечаци што једу сунце са мајчиног скута Ил сан очев у коме смо лепа празнина И језеро до кога се долази а нема пута

ОБМАНА

Испод. униформе срца су отвор у телу Кутија за доживотну робију са вечитом | раном

Док време као обарач притискамо на челу

Превара нас затиче са говорном маном

Причали смо о болестима жита

О тишини што нам чува походе

О скривеном плоду испод светлосног штита

О прастарим знацима ватре и воде

Овде су заточена сва годишња доба Сачуване све нежне речи

Излазак сунца је вечита. проба

И кад се љуби земља и кад се клечи Обмана су ова звона у нама

У кутији нашој су прави звуци Бићемо можда љути корен на уснама Ил обично воће у нечијој руци

ВРТОВИ У ЛОБАЊАМА

Дрско смо у плодовима Растварали воду -

Бојили земљаним бојама Притајене крике

С пролећа проналазили амбисе У властитом ходу

Гајили смрзнуто воће за децу љЉубећи њихове слике

Чуварима „памука продавали Женско рубље Мењали умиљате животиње ·

"За подле птице

У рововима док су расле јагоде Залазили све дубље

Заводили жене са длакавим ногама И старе уседелице

· Вребали страсно

Као војници док нишане чела Лобање нежне

Што труле у житу

И корен жита у лобањама. дубоко Недокучива тајна су наша Сопствена тела

Светлост је светлост за свачије око

Причали како имамо ноћ

Што нам чува болесне пријатеље Продавцима намирисаног цвећа. ИМ справљачима вина ; Да л' нас у пчеле завичајне,

Ил у питоме змије меље

О како нам у главама. кожним Прелепо прети висина

КВИЖЕВНЕНОВИНЕ | 3